ДИЈАЛОГ КУЛТУРА 16.11.2014.

Тема: БИОЕТАНОЛ КАО ЈЕДАН ОД ЕНЕРГЕНАТА БУДУЋНОСТИ И ДРУГЕ БИОТЕХНОЛОШКЕ ПРИЧЕ

„Јасно је да ће биотехнологија бити кључна технологија 21. века и наука будућности. Њена најједноставнија дефиниција била би примена живих организама или њихових компоненти за стварање добробити“, каже др Јована Граховац, доценткиња на Технолошком факултету Универзитета у Новом Саду и указује: „Биотехнологија као наука је релативно нова и развија се тек око 200 година. Показала је значајан утицај на различите аспекте свакодневног живота као што су здравље људи, у области фармацеутике, примене у производњи хране, у пољопривреди, индустрији, и производњи биоенергената итд. Класична биотехнологија подразумева примену микроорганизма. С развојем техника генетичког инжењерства отпочео је и развој модерне биотехнологије. Иначе, сама биотехнологија веома је стара. Њени корени могу се пратити од праисторијских цивилизација. Стари Египћани, иако нису знали за постојање микроорганизама, бавили су се биотехнологијом. Илустративни примери су и производња хлеба, пива и сира које постоје вековима.“

Др Јелена Граховац бави се, још од докторске тезе, унапређењем поступака добијања етанола из шећерне репе, односно биоетанолом као једним од енергената будућности.

Течна биогорива су обећавајући начин да се смањи употреба фосилних горива у сектору транспорта, пише она у једном од бројних радова. Многе земље приклањају се производњи биоетанола да би смањиле зависност од увоза нафте и у оквиру укупне политике обезбеђивања веће енергетске сигурности и очувања животне средине. Етанол се широм света углавном производи – биотехнолошки – из шећерних и скробних сировина, за шта постоје развијене технологије. Светски лидери су Бразил и САД. Када је о Србији реч, индустријска постројења за производњу биоетанола углавном се налазе у Војводини. Биоетанол се код нас тренутно користи само у прехрамбеној, фармацеутској и хемијској индустрији. Др Граховац покушала је и успела да утврди да је могућ и други поступак осим уобичајеног када је реч о производњи етанола из меласе, нус производа који остане када се из репе добије шећер. Зато нас у емисији, између осталог, интересује који су међупроизводи процеса прераде репе и зашто је ова научница баш на међупроизводе усмерила пажњу, те да ли је ту реч о економичности производње биоетанола.

Уједно, интересују нас и друга примењена биотехнолошка истраживања на којима ради или којима руководи др Граховац, а посебно технолошки изазови проиводње биофунгицида Streptomicete у индустрији. Тај микроорганизам, изолован је из земљишта у лабораторији Технолошког факултета у Новом Саду, а показао се изузетно погодним за заштиту од труљења јабука у складиштима. Од поступака у лабораторијским условима и рада у малим посудама до оних у индустрији и решавања технолошких питања која настају радом у већим биореакторима дуг је пут.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 19.10.2014.

Тема: ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Друга емисија

„Оно што је важна особеност приступа друштвене конструкције технологије јесте анализирање технологије изнутра у процесу њеног стварања и њеног урањања у друштвени миље. Уместо ‘хладне’ технологије која меље својом крутом логиком у први план избијају актери који реконструишу техничке артефакте прилагођавајући их својим потребама“, пише социолог, професор доктор Далибор Петровић, аутор студије „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад, и додаје: „У овом случају интернет би био парадигматичан пример будући да су управо корисници најзаслужнији за многе аспекте његове непланиране а данас доминантне употребе.“

Разматрајући однос технологије и друшва Петровић истиче да је најближи ставу да технологија и друштво представљају испреплетени контекст који је могуће сагледавати једино у овој међувези. При томе истиче: „Идеја приступа друштвене конструкције технологије о борби интересних група за превладавање одређених технологија или техничких решења, према нашем мишљењу, представља добру полазну основу за сагледавање ове међувезе. Међутим, далеко од тога да су актери спутани само једни другима у процесу промовисања ових технологија. Они су свакако спутани и структуралним условима у оквиру којих делују, а пре свега друштвеном моћи којом располажу“.

У фокусу Петровићеве пажње је улога „просечног“ корисника. Његов утицај је такође различит од технологије до технологије а велику улогу у усмеравању праваца развоја интернета имали су, пре свега, рани корисници – млади људи, натпросечног образовања и материјалног статуса, поникли у слободарској култури нових друштвених покрета касних 60-их и 70-их година XX века. Али његови кретатори су и данашњи ‘просечни’ корисици, који чине хетерогену групу али са очигледно хомогеним потребама – да буду у вези. Управо ова потреба пропуштена кроз сито различитих структуралних фактора чини да се интернет конституише као најмоћније комуникационо средство данашњице“, закључује аутор студије „Друштвеност у доба интернета“.

Посебно имајући у виду Петровићева уочавања и теоријске интерпретације о прокреативној функцији интернета намећу се питања како су корисници постали творци интернета и да ли употреба интернета обликује друштво или друштво обликује употребу интернета.

Говоримо и о друштвеним односима на интернету и када су почели да се развијају виртуелни светови.

Занимају нас и резултати емпиријског истраживања професора Петровића о употреби интернета и персоналних мрежа у Србији као и употреба онлајн платформи за друшвено умрежавање.

Петровић је аутор и књиге „Нови облици друштвеног умрежавања – улога интернета у успостављању интерперсоналних односа у Србији“ која је објављена 2012, а настала је као резултат његове доктроске дисертације.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 05.10.2014.

Тема: ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Прва емисија

Друштвене везе путем интернета и утицај комуникационих технологија на друштво су у средишту теоријског разматрања и емпиријског истраживања социолога професора доктора Далибора Петровића у студији „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад.

У овој првој емисији са професором Петровићем говоримо о трансформацији друштвености у 20. веку, о правцима мобилности и трансформације времена и простора, о развоју виртуелних заједница персоналних мрежа и да ли тенденција припадности мрежним заједницама и изабраним везама може из корена да промени друштвене односе и како су уопште кроз досадашњу историју цивилизације текли процеси инивидуализације.

Посебно нас интересују и Петровићева уочавања и теоријске интерпретације прокреативне функције интернета. Тако, на пример, он пише: „Све до појаве интернета, улога комуникационих технологија се сводила на усавршавање преноса порука на даљину. Свако ново комуникационо средство дало је свој допринос обогаћујући, убрзавајући, омасовљавајући и појефтињујући тај процес. Са настанком интернета се пракично не развија ниједан нови, претходно непознати, начин преноса порука на даљину. Већ је телеграф учинио да се порука ослободи физичких ограничења простора, радио и телефон да се омогући пренос аудио, а телевизија и видео сигнала. Међутим кључна карактеристка интернета огледа се у томе што је он у себи интегрисао све претходно познате видове преноса порука, додатно их персонализујући. Појединац сада први пут, или макар лакше него икада, из свог дома може да шаље текстуалне, аудио или видео-поруке, повезујући се натај начин са другим људима без обзира на просторно-временска ограничења реалног света. Међутим, интернет није само пука агрегација већ познатих комуникационих медија. Спајајући постојеће медије у један хибридни, он мења природу сваког од њих. Мења природу масовних медија укидајући њихову једносмерност кроз омогућавање реакције публике, која је пре интернета, сем уз велике напоре јавних окупљања, била лишена могућности за реакцију. Он такође мења и природу интерперсоналне комуникације, претварајући, на пример, класично писмо које је путовало данима или недељама у електронско, одмах доступно, или претварајући телефон, путем апликација као што је Skype, у аудио-визуелно средство за интерперсоналну интеракцију. Међутим, оно што је по нама кључно, интернет превазилази трансмисиону функцију технолошких медија за комуникацију. За разлику од свих претходних медија интернет је отворио нови, паралелни простор, али оно што је још важније, интернет нам је омогућио да у њега ступимо и да сами производимо.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 21.09.2014.

Тема: МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН И ФОНДАЦИЈА СЕЛАК

„Пупин се бавио науком на начин на који се данас људи баве“, скреће пажњу професор др Бранко Ковачевић, декан електротехничког факултета у Београду и објашњава: „У то доба истраживачи, пре свега инжењери, нису волели математику и нису користили аналитику и прорачуне него су више користили физички експеримент и интуицију. Пупин је писао радове. И данас се пишу радови по истом том обрасцу како их је писао Пупин. Он је на неки начин увео математику у технику. Био је одличан математичар. Бавио се аналитичким прорачунима. Није одмах кретао да нешто експериментише, па да проба, па да на основу неке интуиције и искуства донесе неке закључке. Не, он је радио прорачуне и на тај начин је постизао одређене уштеде, као што се данас ради. Праве се математички модели, раде се прорачуни и после тога се креће на реализациу и имплементацију. И то је Пупин урадио. Он је прве чланке написао како се данас пишу чланци. Први чланак из радиотехнике написао је Пупин.“ Наглашавајући да је Пупин покренуо прорачуне и аналитичко пројектовање као принцип у време када је аматеризам карактерисао проналазаштво, професор Ковачевић додаје: „Његови (Пупинови) патенти изгледају као радови. Када погледате Теслине патенте, ту морате читати између редова, није то лако пратити, има ту много интуиције, има много, да кажем, хеуристике. И до калемова и до тога на којој даљини теба да се поставе Пупин је дошао правећи математичке моделе, пишући једначине и објашњавајући, наравно, са физичког аспекта шта та математика значи. Тај његов приступ и данас живи.“ Не само да на Пупиновом Колумбија универзитету у Њујорку или Америци у целини, него и у свету није постојала катедра за електротехнику пре Пупинове, односно електротехника није постојала као наставна дисциплина и успостављени студијски систем на универзитетима, указује професор Ковачевић говорећи о знањима које је Пупин понео у Америку после докторских студија у Европи и боравака у Берлину и Кембриџу, код најугледнијих научника тог времена и где је, осим научних сазнања које је стекао, видео како изгледа организовано, систематско и професионално бављење науком и то потом у настави и успостављању катедре на Колумбија универзитету надограђивао. Због тога, не само због Пупинових научних доприноса и заслуга као угледног и успешног професора, када је на Колумбија универзитету 1927. године саграђена зграда Одсека за физику, она је названа „Пупинова лабораторија“.

Професор Ковачевић говари и о проблемима телеграфије и телефоније у Пупиново доба и о Пупиновим областима истраживања и доприносима, као и о фондацијама и задужбинама које је оставио за собом.

Такође упознајемо се и са Фондацијом Младен Селак, која је и иницијативама и материјално најзаслужнија што је пре неколико година обновљен музејски комплекс у Идвору и Пупинова родна кућа, као и за већину овогодишњих пројеката поводом 160 година од Пупиновог рођења.

Професор Бранко Ковачевић, председник је Одбора за обележавање 160 година од рођења Михајла Пупина и члан Фондације Младен Селак.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Виолета Марковић

Дијалог култура 06.07.2014.

Тема: ПИТАГОРА – МЕАНДРИ РЕЛИГИЈЕ И НАУКЕ

То што за Питагором нису остали списи и што се није могло писаним путем сазнати ни за какво Питагорино учење цео један век, све до Филолаја, првог питагорејског мислиоца који је оставио писана дела и с чијом математиком и астрономијом и космолошким идејама о кретњу Сунца, Месеца, Земље и планета око централне ватре је питагорејска школа доживела врхунац, заогрће плаштом маглине Питагорину науку, а у легенде претаче Питагорину реформу орфизма, његове изреке и поуке, његова упутства о религиозном животу и ритуалима и забране којих се треба доследно придржавати чак и у смртним опасностима. Тек Филолај је, како пише Диоген Лаертије, издао она три чувена наводно Питагорина дела за које је Платон послао сто мина да би их купио, а био је и учитељ питагорејцу Архити код којег је Платон дошао на Сицилију да се упозна са питагорејским учењем.

У Питагориним меандрима религиозне и научне мисли ауторка есеја Дренка Добросављевић трага за дубљим коренима његових сазнања, као и за одразима његових погледа на касније мислиоце после њега.

Херметичност у откривању спознаја уз строги завет ћутања, због чега се питагорејско зање дуго преносило искључиво усмено, оставиће у сфери наслућивања многе Питагорине мисаоне домете, а корени таквог Питагориног погледа на пренос знања само упућенима, инициранима, припадницима питагорејске религиозне заједнице и братства приписује се не толико учењима орфијских мистеријских заједница колико Питагорином дугогодишњем напајању знањима у египатским храмовима, посебно из геометрије којој су га пре тога поучавали Анаксимандер и Талас. Код египатских свештеника или врачева, како бележе антички доксографи, Питагору је упутио Талес из Милета сматрајући да је и он сам стекао од њих оно због чега га сматрају мудрим. Питагора је потом са осталим египатским заробљеницима доспео у Вавилон, а захваљујући свом природном интелекту и високој образованости, иако роб, водио је расправе са вавилонским маговима, указује, на пример, Радослав Јовановић и наглашава да се у Вавилону Питагора интересује и за хармонију међу бројевима у природи и да се ту упознаје и са појмом хармоничне пропорције познате касније у западној култури као златни пресек и да је управо у Вавилону достигао савршенство у музици, аритметици и другим математичким областима.

Излазећи из легенди о Питагорининим сећањима на претходне животе и погледима на сеобу душа, желимо да се задржимо на једној мисли др Милана Тасића која сажима Платонова надахнућа Питагором: „… то што је он (Питагора) проносио мисао о сељењу душа је у целости Платонова „теорија идеја“, у онтолошком гносеолошком, логичком и другом аспекту њеном, јер вечитој и нествореној души припада то да има једнако несаздате и сталне идеје о стварима реалног света“.

Један од најугледнијих историчара филозофије и њене повезаности са политичким и друштвеним условима, Бертранд Расел Питагори придаје изузетан значај и истиче: „Не знам ни једног другог човека који је толико утицајан у области филозофије, као што је то био Питагора“. Он сматра да када анализирамо платонизам, налазимо да је он у суштини питагорејство и да од Питагоре потиче целокупна замисао о једном вечитом свету који се открива уму, али не и чулима. Да није Питагоре, сматра Расел, хришћани не би мислили о Христу као Речи и да није њега, теолози не би трагали за логичким доказима о Богу и бесмртности. Комбинација математике и теологије, објашњава овај филозоф, која је почела са Питагором, карактерисала је религиозну филозофију у Грчкој, те у Средњем веку, а у новије доба све до Канта. Он такође указује на то да је пре Питагоре орфизам био аналоган азијатским мистеријским религијама, као и да је Питагора у основи први идеалистички филозоф и да је математичко-физичка филозофија питагорејаца пренела математичке појмове у поредак материјалне стварности. Питагора је о бројевима размишљао као о облицима. Ми и данас говоримо о квадрату и кубу бројева, што су изрази које дугујемо Питагори, као што дугујемо и доказ теореме која носи његово име и уопште увођење доказа у науку и дедуктивно закључивање.

У времену филозофа космолошког периода Питагора је унео нови елемент у промишљања о свету: хармонију, а она произлази из односа бројева, а број је савршенство. Откривши значај бројева у музици Питагора је успоставио везу између музике и аритметике – и – између музичке харомоније и математике и астрономије, што посебно разматра Милан Узелац у студији Филозофија музике.

Уз Питагорина уверења о сеоби, о реинкарнацији бесмртне душе односно психе, одакле потиче и име метемпсихоза, и уз осврте на орфичку генезу тог учења код овог филозофа, многи текстови преносе фрагменте питагорејског религиозног живота и религиозних правила као својеврсне бизарности. Са покушајима њиховог објашњења она добијају смисао духовних и етичких поука, као и правила здравог живота. Диоген Лаертије објашњава мистерију забране која је налагала питагорејцима да не смеју јести боб, да је то стога што он надима „и на тај начин има највише везе са душевним делом; осим тога, боље је за стомак ако се не једе, а и снови ће нам бити пријатнији.“ По овом Питагорином биографу, Питагорина изрека: „Не ваља џарати ватру мачем“ значи: „Не буди гнев и растући бес силника“, а поука „Нека језичак на ваги не превагне“ значи „Не прелази оно што је право и праведно“. Питагорејци су позивали на истеривање духа супарништва и зависти из пријатељства, или барем из пријатељства с оцем, и, уопште, са старијима и доброчинитељима, јер трвење или спор у наступу гнева или неке друге страсти не помажу у очувању пријтељства које мора бити са што је могуће мање рана. Из пријатељства не треба одагнати поверење нити у шали нити у поступцима и у њега не сме да се увуче лаж. Пријатеља се не треба одрицати због несреће.

Ауторка есеја и уредница емисије: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 15.06.2014.

Тема: НАУКА И УМЕТНОСТ: Музичка драма „Миланковић“

Ако пођемо од премисе да и наука и уметност трагају за световима и спознајама у којима ће прећи границе већ досегнутог, за поимањем и разумевањем стварности, каква истински јесте, и у оним димензијама које нису одмах видљиве или свима приступачне, онда нас музичка драма „Миланковић“ не води само до промишљања о девет Муза, до богиња инспирцјие, међу којима су заједно заштитнице и астрономије и уметности, и не води нас само до јединствености и хармоније света математике, астрономије и музике у схватњу Питагорејаца и Лајбницовог поимања музике као скривене вежбе душе несвесне бројања, него и до Аристотеловог погледа на едукативан значај уметности, а надасве до његовог учења о катарзи кроз уметност.

Музичка драма „Миланковић“ и речју и музиком води нас кроз Миланковићев мисаони свет и његову науку, дух амбјената у којима је растао, живео и стварао и историјско време са два светска рата, па и оно победоносно после Другог светског рата, када је Суд части Београдског универзитета, 1950. године, процењујући подобност Милутина Миланковића за нови поредак донео карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је веома стар, напомиње се „и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. „Додуше, он је добар педагог, истакнуто је надаље у документу, али предавања једва отаљава. По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики, каже се надаље. Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“, закључује се.

На Сењаку, у дому композиторке и пјанисткиње професорке Вере Миланковић, са породичним сећањима неколико генерација Миланковића, уз музику коју она изводи на клавиру на којем је и настајала музичка драма, разговарамо с њом и редитељем Александром Николићем о науци и уметности, о њиховом ишчитавању Миланковићеве мемоарске грађе и других архивалија и о њиховом ауторском приступу музичкој драми „Миланковић“, опере и театра Мадленијанум, чији текст потписује Василија Антонић а сценографију и костимографију Коста Бунушевац.

У емисији ћемо чути и породична сећања на Милутина Миланковића, који је дошао у Београд први пут као матурант у посету прадеди Вере Миланковић Димитрију Миланковићу, захваљујући чијим препорукама је много касније Милутин Миланковић био позван на Београдски универзитет за професора. Широј јавности је мало познато да је супруга Димитрија Миланковића Јелисавета била из породице Шупљикац, чији је стриц Стеван Шупљикац, који је на скупштини у Сремским Карловцима проглашен за српског војводу и који је у великој Наполеоновој војсци у рату против Русије одликован Орденом легије части.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 01.06.2014.

Тема: КАРНЕВАЛИ, КУЛТУРНА АНТРОПОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА ФОЛКОРА – Друга емисија

Повод: Учешће Србије на изложби традиционалних словенских карневала у Унесковој згради у Паризу

У наставку разговора с др Весном Маријановић о културним дијалозима карневалских светковина, о традиционалним елементима карневала и маски у појединим срединама, у овој, другој емисији говоримо о утицају дечијих игара на карневал, о миграцији карневалских идеја унутар Европе и из Европе у Нови Свет, у новооткривене земље у великим пловидбама, и, посебно, о актуелности карневала у европској културној политици. У последњем блоку говоримо о актуелности културне антропологије и антроплогије фолклора у целини и значају који им се у свету придаје не само са становишта неговања традиције и културног диверзитета него и са становишта потреба глобалног тржишта.

Елементи карневала постојали су у свим заједницама када се ишчекивало пролеће и били су повезани са аграрим култом најдревнијих времена. Истовремено, светковине с маскама биле су под утицајем духовних традиција, као и фолклорних, и под утицајем неговања култа предака. Када је реч о кареневалу као потреби за вентилима у друштвеним односима, за инверзијом социјалних улога, карневалу који носи у себи елементе потребе да се исмева оно што је обесправљенима недостижно, односно о карневалима који су повезани са смеховном културом, да подсетимо, докторка Марјановић је у прошлој емисији указала на то да се такав карневал јавља у ренесансној Европи и у вези с тим истакла је оне разлике које се на пољу смеховне културе могу ишчитавати на ритуалима светковина, које су тадиционално постојале на Балкану, и оне у Европи ренесансног времена и времена просветитељства. У другој половини 20. па све до прве деценије 21. века карневал је искорачио из сакралног времена и „догађа се“ целе године у већем делу Европе доприносећи развоју културне политике, тј. развоју туризма и културних атракција. Услед вишевековних миграција из старе Европе карневалски спектакл је доживео ерупцију и изван европске културе и цивилизације крајем 19. а нарочито у 20. веку, указује др Весна Марјановић. Пренет на друга подручја, тај образац празновања стопио се са сличним светковинама аутохтоног становништва, посебно у латиноамеричким и афроамеричким културама. У ваневропским културним просторима најпознатији карневали су у Рију, Њу Орлеансу, на Тринидаду и на Куби.

Др Весна Марјановић је ванредни професор на Новој академији уметности Европског универзитета у Београду и начелница Одељења за проучавање народне културе у Етногафском музеју у Београду. Две деценије била је и кустос у Музеју Војводине у Новом Саду за збирке предмета уз обичаје и друштвени живот. Она проучава духовну културу народа и заједница у Србији: народне обичаје, религију, фолклорне одлике и предања, народно глумовање у обредним праксама, визуелну антропологију, као и етнолошке записе у документарном филму. Када је реч о карневалима и маскама, проучава традиционалне маске и ритуале у Србијии и оне у традиционалној култури Европе. Истраживања докторке Марјановић повезана су са утврђивањем функције традиционалне културе у светлу савремених токова друштва.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Момчило Ђурђевић, Влада Ракић и Војислава Вукеља

Дијалог култура 18.05.2014.

Тема: КАРНЕВАЛИ, КУЛТУРНА АНТРОПОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА ФОЛКЛОРА – Прва емисија

Учешће Србије на Изложби традиционалних словенских карневала у Паризу у Унесковој згради води нас до дијалога култура и традиција кроз маске и ритуале и поруке које они носе, не само кроз европски и светски простор него и кроз све векове првих идеја у којима они насташе. Тим поводом гост емисије је: др Весна Маријановић, ванредни професор на Новој академији уметности Европског универзитета у Београду, начелница Одељења за проучавање народне културе у Етнографском музеју у Београду, две деценије и кустос у Музеју Војводине за збирке предмета уз обичаје и друштвеног живота.

У тексту „На крају и на почетку карневал“ др Весна Марјановић указује: „Иако је својим пореклом и постојањем везан за античке ритуале посвећене буђењу вегетације и истеривању зла, карневал је форуму и садржај добио у средњем веку када су се на аграрне култове надградили култови покојиника, тј. предака. Чињеница је да ће мало ко данашње секуларне и сликовите карневале повезати с култовима предака и душама умрлих. Међутим, у граничном времену, какво је сусрет зиме и пролећа у античком, а потом и у раном средњем веку све до ренесансе, поштовање предака и намењивање дарова прецима део је уобичајене структуре мишљења и понашања заједница у обредима феудалног друштава. У тим оквирима инкарнација покојника и њихово присуство у овоземаљском свету одигравали су се једном годишње, на прелазу зиме у пролеће. Бића из оног света, тј. подземља, својим присуством кроз маскиране и трансформисане али стварне ликове требало је да допринесу заштити и напретку како колектива тако и појединаца с једне стране, али и да одређеним поступцима утичу на развијање плодности вегетације, аграра, на другој страни.“

Др Марјановић такође указује на то да је у средњем веку и у време ренесансе у већини земаља римокатоличке Европе смеховна култура заузимала веома значајан и озбиљан положај. Стајала је у супротности са тадашњим мистицизмом и догматизмом еклезиастичке културе ригидних односа који су владали у политичким и црквеним структурама. Позивајући се на Гуревича она наглашава да се инверзија карневалске културе гради на фантазијама средњовековног човека западне и медитеранске, латинске цивилизације, у којима се бришу све границе између могућег и немогућег, између лепог и ружног, између обичног и комичног. Она такође говори и о средњовековном контексту гротеске, која је све више постајала садржај карневала, а који је све више био усредсређен на друштвени поредак, на слојевитост борбе незадовољних. Указујући на разлике маски, маскирања, ритуала и њихових порука у традицијама различитих култура и народа у Европи она указује на то да почетком 19. века настаје карневал који је дао облик савременом европском, светком карневалу, а чији је симбол карневал у Венецији.

У дводелном мини серијалу о карневалима, настојаћемо да се упознамо са специфичностима маски и ритуалима у Србији и да докучимо тајну актуелности карневала и култрне антропологије и антропологије фолклора у савременој цивилизацији и посебно у политици европског култуног диверзитета, као и тајну свих слојева и комплексне генезе настанка карневала и његовог развоја кроз време и различите културе и поднебља, те интеракције и дијалоге култура кроз карневалске свечаности које у новије време настају.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Момчило Ђурђевић и Влада Ракић

Дијалог култура 04.05.2014.

Тема: МИХАЈЛО ПУПИН

Повод: 160 година од Пупиновог рођења и 90 година од Пулицерове награде за Пупиново дело „Од пашњака до научењака“

„Када се осврнем и погледам како је ова књига нарасла за време од како је пишем – а у то сам уложио више од годину дана, чини ми се да би се сврха њена најбоље описала овим речима у почетку Једанаесте главе: ‘Главна сврха мога приповедања била је да опишем дивну појаву идеализма у американској науци, поглавито у природним наукама и у индустријама које су у вези с њима. Својим сам очима посматрао како је дошло до те појаве и како се она постепено развијала. Све што сам до сада говорио, био је покушај да о томе дам ону сведоџбу коју може дати само стручњак, човек позван да о тим стварима говори. Али има много других американских научњака који су још више позвани да о овоме послу кажу свој суд; научњака чија је реч претежнија. Зашто, онда, да о идеализму у американској науци говори један научњак који је свој живот овде почео као српски усељеник, крај толиких рођених американских научњака, који о том предмету знају много више него ја? Ко је довде пратио моја излагања, одговор на то питање наћи ће сам. Подвући ћу овде само ту околност да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење да има прилика које падају у очи усељенику док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.'“ Овако гласи текст Предговора аутобиографије за коју је Михајло Идворски Пупин добио Пулицерову награду 1924. На српском језику објављена је први пут 1929, у издању Матице српске и у преводу М. Јевтића, који је и штампао то дело названо „Са пашњака до научењака“ а чији је оригинални назив „From immigrant to inventor“.

То дело, које је Пупин објавио у спомен својој мајци, непресушна је инспирација свим истраживачима и тумачима Пупиновог сазнајног и научног пута, али и његових погледа на свет и интелектуалних и духовних преокупација.

О томе разговарамо с др Драгољубом Цуцићем, директором Центра за таленте „Михајло Пупин“ у Панчеву, чланом и оснивачем Српског друштва историчара науке и чланом Одбора за обележавање јубилеја 160 година од рођења Михајла Идворског Пупина.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђуђевић

Дијалог култура 20.04.2014.

Тема: НУКЛЕАРНА ФИЗИКА: Структура атомског језгра, мерења магнетних момената језгара, методе нискотемпературских нуклеарних оријентација, CERN, колаборација ISOLDE, Орсеј, колаборација POLAREX, Лабораторије Департмана за физику ПМФ, радиоекологија

Актуелна питања и методе изучавања нуклеарне структуре атомског језгра мерењем магнетних момената језгара методама нискотемпературских нуклеарних оријентација, експериметни у оквиру група и колаборација чији је члан, примена тих сазнања, затим шта се тренутно ради у CERN-у, која нова физика се назире као научно наслућивање и научни радови из нуклеарне физике и радиоекологије др Јоване Николов, доценткиње на Департману за физику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, затим мађународни часописи у којима је она рецензент централна су питања мог разговора с њом у овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада.

О експериметну NIKOL др Николов каже да се он спроводи у оквиру ISOLDE колаборације у CERN-у и објашњава: „Постоји, рецимо, петнаестак сталних експерименталних поставки и постоје још експерименти који се постављају по потреби да се нешто измери, па се склоне. Имамо срећу да једна од сталних експерименталних поставки, NIKOL експеримент чији смо ми део, значи група за нуклеарну физику са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, ми смо део заједно са још много других група из Америке са Универзитета у Тенесију, затим из Француске са Универзитета у Орсеју и из Гренобла, такође у Француској, имамо и колеге из Јапана са Нигата универзитета, ми смо део тог NIKOL експеримента који се бави баш изучавањем нуклеарне структуре методама нискотемпературских нуклеарних оријентација, што и јесте био предмет моје докторске дисертације.“

Др Николов подсећа на то да је CERN познат по физици елементарних честица, односно по физици високих енергија и да се тамо доминантно раде управо експерименти да би се открило нешто ново у физици елементарних честица.

О експерименту колаборације POLAREX, чије је седиште у Орсеју у Француској, др Николов каже: „Наша група са катедре за нуклеарну физику са Департмана за физику Универзитета у Новом Саду је део POLAREX колаборације. POLAREX експеримент је веома сличан NIKOL експерименту. Реч је, такође, о нискотемпературским нуклеарним оријентацијама. Оно што је разлика у односу на оно што имамо у CERN-у јесте управо различити сноп. POLAREX је експеримент који је практично тек у почетку, који још није имао ни један онлине експеримент, експеримент са укљученим снопом, већ су рађена оффлине тестирања, значи без снопа тестирамо шта се дешава с неком метом која живи веома кратко, па тестирамо шта можемо да извучемо од података из тога. Оно што ће се у будућности радити јесте наравно и прикључено на сноп, односно онлине експерименти. Другачији је сноп у питању, па самим тим ћемо за иста језгра моћи да добијемо другачије вредности.“ Практично су та два експеримента паралелна један са другим, јер, наравно, у зависности од тога какав сноп имате, имате ограничења на то која језгра можете испитивати, па самим тим у CERN-у могу једна језгра да се изучавају, а на POLAREX-u ће моћи друга језгра да буду изучавана“.

Двадесетосмогодишња др Јована Николов је добитница годишње награде „Др Зоран Ђинђић за најбољег младог научника и истраживача“ у 2013, објавила је 16 радова у врхунским међународним часописима и у онима од водећег међународног значаја и више од 30 радова у зборницима са међународних научних скупова. У радовима других аутора већ је цитирана 25 пута. Рецензент је у четири међународна научна часописа.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић