Дијалог култура 06.04.2014.

Тема: БЕЖИЧНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ – Друга емисија

Модерна теорија кодовања, digital fontain codes, мрежно кодовање, бежичне сензорске мреже, телекомуникације и енергетика, информационе комуникационе технологије и концепти образовања

Теорија информација, теорија кодовања и примене на пренос видеа су кључне области научног рада професора доктора Дејана Вукобратовића са Факултета техничких наука у Новом Саду. У овој другој емисији о бежичним комуникацијама Вукобратовић говори о најактуелнијим питањима из ових области, о digital fontain codes – фонтана кодовима и о концепту мрежног кодовања, који има потенцијал да из корена промени начин на који се информације преносе интернет мрежом са великим бројем корисника. Сазнаћемо и о модерној теорији кодовања уопште, као и о класичној теорији кодовања, која јој је претходила, која је обележила развој бежичних комуникација од четрдесетих до деведесетих година прошлог века и за коју Вукобратовић истиче да је основна идеја била потреба да се дизајнирају кодови као математички објекти који имају неке савршене особине, веома добре особине које су потребне, али се мало мање водило рачуна о томе како ће то бити декодовано, шта је оно што морамо урадити на пријему.

Вукобратовића, као руководиоца групе која је са Факултет техничких наука у Новом Саду укључена у пројекат ADVENTAGE, један од пројеката Европске уније у области комуникација и обраде информација односно сигнала са применом у будућој паметној енергетској мрежи ради праћења потрошње у реалном времену преко паметних бројила, питамо за актуелности и у области паметних енергетских мрежа. Он указује: „Генерално, електрична мрежа која производи струју и нама је доноси до куће је веома мало еволуирала у протеклих сто година, од Тесле пактично, тако да је заснована на неким принципима који драстично могу да се промене ако се читава мрежа обогати информационо-комуникационим технологијама, ако јој додате и ту компоненту, а то је прикупљање информација, реална обрада информација, комуникације у реалном времену и слично, то онда омогућује да ви додајете у ту мрежу мање генераторе, што је данас доста тешко, и они имају велике проблеме са тиме, управо ти ветропаркови, будући корак би били и аутомобили на електрични погон који, када их укључите у струју, могу и да враћају енергију мрежи, онда имате и неке мале микро генераторе итд. Е сад, то све уклопити у мрежу, а да мрежа остане стабилна, то је јако велики проблем који практично без те обраде информација и комуникација у реалном времену не може да се уради и отуда велики интерес да се телекомуникације и енергетика приближавају једни другима. Ми смо то препознали и направили смо тај пројекат, односно предложили смо га Европској унији и тај пројекат је добио финансирање. Води га Универзитет у Единбургу, а укључује још четири универзитета у Аубургу у Данској, у Новом Саду и у Севиљи и један истрживачки иститут за телекомуникације у Барселони. То је једна врста комбинације група које се баве енергетиком односно електроенергетским системима и телекомуникацијама.“

Интересује нас и научна биографија професора доктора Дејана Вукобратовића као и његово мишљење да ли има основа да се у будућности мења концепт образовања, имајући у виду могућности које пружају информационе технологије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Сабина Недић и Војислава Вукеља

Дијалог култура 23.03.2014.

Тема: БЕЖИЧНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ – Прва емисија

Мултимедијални садржаји на мобилним телефонима и таблет рачунарима, мобилни интернет, обрада и пренос видео садржаја, мреже подршке, модерне технике кодовања, теорија информација и комуникација

Данас је све мање корисника интернета који седе пред својим рачунарима за писаћим столом на послу или код куће, сурфују по разним страницама и прегледају садржаје, каже професор доктор техничких наука Дејан Вукобратовић са Факултета техничких наука у Новом Саду и објашњава: „Данас то људи желе све у покрету, дакле желе на мобилним уређајима, желе то било када и било где, тако да све више имамо транзицију са тог, да кажемо, фиксног интернета на мобилни интернет. То драстично мења како и шта Ви ту заправо радите и како да тај садржај испоручите и то је нешто што утиче и на саме комуникационе мреже које треба тај садржај да испоруче.“

У вези са мултимедијалним садржајима на мобилним телефонима интересује нас на која питања је наука морала да одговори да би видео садржаји могли да буду обрађени и пренети мобилној телефонији. Вукобратовић у емисији детаљно говори о обради мултимедијалног садржаја и како се он преноси. Када је реч о мрежама подршке, он, између осталог, каже: „И мрежа и уређаји су еволуирали. Запрепашћујуће је како су се те ствари развиле у последњих десетак година и Ви данас имате моћне компјутере у рукама. Дакле ти смарт телефони које данас користимо и ти таблет уређаји, ако желимо мало веће екране или веће резолуције, они су у рангу оних десктоп рачунара од пре неколико година или су већ веома упоредиви са овим данас, тако да, практично, на једном том уређају можете све. Можете да прикажете висококвалитетан видео, имате довољну резолуцију, имате довољну процесорску моћ, имате довољно меморије и тако даље. С друге стране, мрежа је то морала да испрати и то је можда био још већи проблем, тако да смо ми са тог GPRS-а полако ишли на трећу генерацију која је, рекао бих, још неуспешан покушај да се то уради. Надградња те треће генерације је нешто што данас провајдери у Србији нуде. Трећа генерација, рецимо да је назовемо трећа и по генерација, то је стандард, не знам да ли има сад потребе да говорим о таквим детаљима, али то је тај Hide-Speed Packet Access, или HSPA – ми то повремено видимо на нашем телефону као мало слово H у нашој мрежи, то је стандард који нуди већ сасвим лепе протоке. И, практично, ако нема много корисника у том тренутку на базној станици, то може бити неколико мегабита у секунди и то је већ довољно за добар видео и знамо да можемо да гледамо YouTube клипове или неке видео садржаје у вишој резолуцији на нашим телефонима ако услови у мрежи то дозвољавају у том тренутку.“ Међутим, права подлога за богат и комфоран мултимедијални садржај на телефонима тек долази са четвртом генерацијом, чији стандард се зове LTE, који код нас још није у комерцијалној понуди, указује Вукобратовић и у емисији говори о комфору који он пружа.

Мултимедијални садржаји на мобилним телефонима, мобилни интернет, како се ти садржаји обрађују и преносе, кодовање и модерне технике кодовања, теорија информација и комуникација, примена теорије информација на мреже и шта очекујемо од мултимедије у непосредној будућности и који су информациони капацитети за то потребни и који се изазови стављају пред науку и пред привреду због тога, али и историја развоја науке у области бежичних комуникација и информационих комуникационих технологија окосница је разговора са професором доктором техничких наука Дејаном Вукобратовићем са Факултета техничких наука у Новом Саду у овој, првој емисији с њим о бежичним комуникацијама.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 02.03.2014.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА МЕДИЈА

Филозофија медија, естетика медија, теорија медија, будућност медија, окулароцентризам, редимејд

„Попут многих технолошких промена у прошлости, развој дигиталних технологија и нових облика преноса информација поставио је значајне изазове новинарској професији“, пише професор доктор Драган Ћаловић у раду „Изазови у професионалној едукацији новинара у времену трансформације штампаних медија“.

Др Драган Ћаловић, професор теорије медија и теорије уметности на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члан Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се једном годишње одржава у Хрватској.

Он објашњава: „С једне стране, реч је о изазовима техничке природе, који претпостављају усвајање нових облика рада, измену организационих активности, значајна улагања, те коначно озбиљне кадровске промене. С друге стане, нови облици преноса информација, омогућени развојем дигиталних технологија, битно утичу на измену културе информисања, чиме су изазови са којима се савремена новинарска професија сусреће знатно усложњени. Некада ексклузивна функција новинара у процесу селекције и преноса вести које представљају грађу за иницирање и развој јавне дебате, те првенствено приступа новинара и медијских институција јавној сфери доведена је у питање отварањем могућности свим компјутерски писменим појединцима да, посредством нових технологија, иницирају јавну дебату и у њој учествују.“

Развој нових технологија и посебно интегрисаних медија, нових комуникационих облика и канала, као и друштвних мрежа не намеће само питање будућности новинарске професије и медијских кућа, него и многа питања која воде ка разматрању оправданости заснивања филозофије медија.

Да ли је филозофија медија већ утемељена као нова дисциплина и како се она дефинише стога је почетно питање за доктора Драгана Ћаловића из Новог Сада, професора на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члана Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се од 2011. једном годишње одржава у Хрватској.

Занима нас и који су били темати досадашњих скупова, као и однос теорије медија, комуникологије и филозофије медија, посебно имајући у виду темат предстојећег, овогодишњег скупа „Будућност медија и медији и будућност“.

Естетика медија, окулароцентризам, редимејд, креативно деловање у сајбер простору, култура информисања и изазови у професионалној едукацији новинара такође су предмети разговора са професором Ћаловићем.

Професор Ћаловић дипломирао је сликарство 1998., магистрирао је Теорију уметности и медија 2005., касније је и докторирао у тој области, а у међувремену је студирао и арапски језик и књижевност и дипломирао 2006. Предаје Теорију медија и Теорију уметности на основним студијама на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета, као и Семиологију на докторским студијама. Као гостујући професор предаје и на Филолошком факултету у Београду Исламску уметност, Исламску архитектуру и Арапску калиграфију.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 16.02.2014.

Тема: РЕЛИГИОЛОГИЈА – НАУКА О РЕЛИГИЈИ

Данас се у модерној Европи трага за новим односом цркве и државе, религије и науке, знања и вере, разума и срца, пише у Студијском програму „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, нових мултидисциплинарних мастер академских студија Универзитета у Београду. Уместо конфронтације, која је карактеристична за неколико претходних векова, сада се тражи дијалог и сарадња. Увиђа се да ово нису појмови који се искључују већ да су комплементарни и међузависни. Процес европских интеграција све више прати захтев за екуменским и интеррелигијским дијалогом, за рестаурацијом и реафирмацијом религијских вредности у друштву. Програм има међународни карактер, са предавачима из иностранства, каже професор доктор Дарко Танасковић, председник Програмског савета ових студија и један од покетача. Религиологија се, на посебним катедрама, изучава у више европских земаља: у Немачкој, Словенији и Француској, а, на пример, у Швајцаркој кроз центар за религијска истраживања. У земљама бившег Источног блока наука о религији као секуларна дисциплина се такође изучава, а термин религиологија усталио се и у руској и у пољској пракси а у чешкој као религионистика.

Занима нас, када је о европским интеграцијама реч, како може магистар религиологије да им допринесе. У којим институцијама ће се ценити његово знање? Професора Танасковића такође питам и како је конципиран програм мултидисциплинарних мастер студија „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, те које су додирне тачке ових секуларних студија науке о религији са оним аспектима изучавања религије које се проучавају у оквиру других дисциплина као што су: социологија, антропологија, етнологија, историја, психологија религије, филозофија и филозофија религије и, наравно, теологија.

Религија је предмет разматрања филозофа од античких времена па све до наших дана, али сагледавање релације религија и друштво и релације религија и култура унело је, уз теолошке и филозофске, нове социолошке, културолошке, етнололошке и антрополошке димензије у односу на континуум од првих, најдревнијих човекових промишљања о себи и свету из маглина митских времена и магијских веровања, потом у доба рађања првих религија, затим настанка теоријске мисли и науке. Дакле, реч је о континууму кроз целокупну историју човековог постојања, при чему се у савременој цивилизацији која тежи владавини права од религиологије очекује да допринесе бољем међусобном познавању мултиконфенсионалне и мултикултурне популације, помирењима, суживоту с међусобним уважавањем и поштовањем, самим тим да допринесе миру и у локланим срединама и у појединим регионима и у целом европском простору, као и у свету.

Научно проучавање религије почиње половином деветнаестог века и то прво преводима и проучавањем будистичких и хиндуистичких текстова. Оснивач науке о религији је немачки индолог и лингвиста Фридрих Макс Милер, који је предавао на Оксфорду. Развоју те дисиплине погодовала је околност да су у неколицини европских земаља, као што су Холандија и Швајцарска, у то време били раздвојени теолошки факултети од цркава. У последњој четвртини деветнаестог века основане су катедре у Генту, у Амстердаму и Лајдену, а основани су и разни семинари и катедре за проучавање религије средњег, блиског и далеког истока са филозофским, етнолошким, историјским и теолошким приступом на протестанским факултетима у Француској, Шведској, Енглеској, Италији и Немачкој.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 02.02.2014.

Тема: ПСИХОЛОГИЈА КОРУПЦИЈЕ

Корупција у мишљењу и понашању, филозофске школе у етици, нормализација корупције и институционализација корупције, коруптивна социализација, модели антикоруптивне интервенције, личне вредности, селф-регулација понашања

Корупција – узроци, експанзија и интервенција, студија професора доктора Небојше Мајсторовића у издању Академске књиге Нови Сад повод је разговора о психологији корупције, корупцији у мишљењу и понашању, о повезаности корупције са моралношћу људске природе, а сходно томе и о филозофским школама у етици. Такође нас занима шта су коруптивне рационализације, затим нормализација корупције и институционализација корупције, као и коруптивна социјализација, модели антикоруптивне интервенције, те селф-регулација понашања, као и сама дефиниција корупције и тежње коруптора да има контролу над понашањем других, да створи зону утицаја и концентрацију моћи, како би односе с другима инструментализовао зарад личног задовољства или остварења других циљева и, посебно, када и како се у човековој личности рађа идеја о манипулацији људима корупцијом, где се данас налази корупција и овакво кварење људи које се своди на макјавелистичку оријентацију према којој циљ оправдава средство.

Када је реч о ширењу корупције, она је феномен који се никада не зауставља сам од себе и са њим тешко да може да постоји мирољубива коегзистенција, указује психолог професор Мајсторовић и објашњава: „У сржи саме корупције је да је то проблематичан систем. И то је сад занимљиво – да људи који су део тог процеса знају да постоји нешто проблематично у томе, односно они знају да је сам тај модел понашања стран већини људи, дакле онима који нису део тог ситема и да су том систему потребни ресурси за евентуалну самоодбрану у будућности. То је разлог зашто се корупција ушанчује тамо где се налази веома дубоко, то је разлог зашто се регрутује све више следбеника, јер то су ти ресурси, дакле људски ресурси, контакти које ти људи доносе са собом у такву групу, дакле њихове социјалне мреже постају делом укључене, такође, у феномен у неком локалу где се он, рецимо, посматра. Говорећи о ширењу корупције желим да истакнем да главни коруптори, дакле људи који су спремни да своје ресурсе, своје способности, своје време активно користе у ширењу корупције и, чак бих рекао понекад са еротским задовољством врбовања нових душа и њиховим преиначавањем којим се постиже њихова лојалност, чине да се корупција шири. Иако је то циничан однос према људским вредностима, где је циљ увек доказивање да је свако мотивисан искључиво материјалним интересима и ничим другим, њихова снага се базира на егзистенцијалном угрожавању појединаца, дакле увођењу страха, претње у комуникацију како би се приволео такав појединац да постане лојалан таквој групи. Активан и одговоран грађанин са развијеном свешћу о себи и свом окружењу је заправо једина суштинска препрека ширењу корупције.“ Између осталог, професор Мајсторовић такође указује: „Корупција има и способност да се једном потиснута враћа и поново јавља у неким хибридним облицима, прилагођена неким новим околностима.“

У емисији ћемо се упознати и са научном биографијом психолога професора доктора Небојше Мајсторовића са Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду и продекана тог факултета.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Јеролим Зарифовић и Сабина Недић

Дијалог култура 22.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА И ТЕХНОЛОШКИ И СОЦИОКУЛТУРНИ КОНТЕКСТ – Друга емисија

„Прва филмска школа везана је за специфичну идеолошку револуционарну ситуацију. Прва висока школа је ВГИК (Сверуски Државни Универзитет за Кинематографију) у Москви, основан 1919. Лењин, конкретно, и бољшевици врло брзо су препознали огроман пропагандни потенцијал филма,“ указује професор Александар Давић говорећи о првој и чувеној филмској школи и достигнућима и доприносима најзначајнијих редитеља такозване совјетске монтажне школе. О њој објашњава: „У Русији пре 1919. постојала је права филмска индустрија са продуцентима, филмским звездама, редовном филмском производњом што је све битно за развој једне кинематографије, међутим та стара етаблирана гарда углавном се определила за беле и они су емигрирали. Једно време задржали су се у Одеси коју је држала Бела гарда, али врло брзо су се разишли по Европи. Нова револуционарна власт схватила је да јој је филм веома потребан и да им је јако потребно да одшколује нову генерацију. Део људи из претходног естаблишмента остао је и преко њих је покренута заправо та школа која је чувена и по првим професорима. Један од првих професора је Лев Куљешов који је радио врло битне експерименте са монтажом, иначе је био врло млад, не знам да ли је имао пуних двадесет година када је почео да ради а међу његовим студентима ће чак бити и будући великан и једно од најзвучнијих имена у историји филма Сергеј Ејзенштајн или исто тако велики совјетски редитељ Всеволод Пудовкин.“

У овој другој емисији мини серијала о историји филма Давић говори о настанку и развоју академија за филм у корелацији са технолошким открићима и њиховим унапређењем и истовремено у корелацији са друштвеним, историјским и културним контекстом, затим о развој кинематографије у нас, као и новим медијима и њиховим интеракцијама и интеграцијама.

У последњем блоку с Александром Давићем разговарам и о његовој стваралачкој биографији сатканој од многобројних филмова и видео остварења за које је добио награде и признања, не само за режију него и за сценарио. Међу њима је и дугометражни филм „Журка“ који је овенчан наградом за најбољи српски филм у Паризу 2006. и наградом за најбољи сценарио за дугометражни играни филм на Фестивалу филмског сценарија Врњачка Бања 2005. „Ми као редитељи имамо основу за писање сценарија јер се бавимо и драматургијом, међу осталим стварима, међутим то је занат за себе“, каже Давић и додаје: „Већину књига које купујем су о сценаристици, чак сам почео да их скупљам, пуно радим на томе да оштрим занат и не иде ми лоше. У задње четири године сам чак два пута добио подршку за развој сценарија. Оно што тренутно могу да радим су кратки играни филмови. Ја их и пишем и режирам и монтирам.“ Код нас се до дугачког филма веома тешко дође, закључује Давић.

Александар Давић редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду где има класу режије и на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду где предаје дигитални видео.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 08.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА У ТЕХНОЛОШКОМ И СОЦИОКУЛТУРНОМ КОНТЕКСТУ – ПРВИ ДЕО

„Филм је у својој, више од века дугој историји превалио велики пут поплочан технолошким иновацијама које су га до друге деценије XXI века поступно, али неминовно увеле у свет дигиталних медија“, пише редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Универзитету уметности у Београду, редитељ и сценариста Александар Давић у тексту који је недавно објављен у часопису „Нова мисао“ и настаставља: „Тај пут без повратка прожет је честим освртањима и питањима шта се мења, а шта остаје исто. Већ сада је извесно да ће дигиталне технологије пре краја ове деценије потпуно истиснути целулоидни филм из технолошког ланца који води од камере до пројекционог апарата. Филм, или боље речено технологија покретних слика, је усред изузетно динамичне технолошке револуције чије последице су свеобухватне и односе се како на процес производње покретних слика, тако и на начине дистрибуције и презентације. Насупрот томе садржина и форма у којој се та садржина презентује следе логику своје еволуције која свакако користи техничке иновације, али се у много већој мери развија независно и, пре свега, под утицајем креативних умова који технику користе за стварање покретних слика. Ако се концентришемо искључиво на оно што гледамо преко својих екрана, утисак непрекинутог континуитета је доминантан. Делује као да су медији филма и телевизије дословце прескочили са аналогне на дигиталну технологију поневши са собом целокупан пртљаг својих историја, конвенција и поетика. Термин покретне слике, који је првобитно коришћен као синоним за филм, сада се враћа у употребу са проширеним значењем и осим филма обухвата и све телевизијске форме, односно свако коришћење дводимензионалног екрана за пројектовање покретних слика са звуком или без њега“.

Ова Давићева промишљања су повод мог разговора с њим у две емисије. Прва емисија посвећена је настанку и развоју филма у корелацији са развојем технологија, друштвенополитичким и социокултурним контекстом. Такође прати одраз тих чинилаца на филмске садржаје, естетику и изразе. Посебно ме интересује и промена значења термина покретне слике кроз време. Последњи блок посвећен је питању шта разликује редитеља са академијом и онога који је израстао из других области стваралаштва или радионица и кино-клубова.

Професор Александар Давић на Академији уметности у Новом Саду има класу режије. На Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду предаје предмет дигитални видео. У центру пажње његових истраживања је историја филмске уметности. Од када је дипломирао инермедијалну режију на Академији у Новом Саду, а која подразумева филм, позориште, ТВ и радио и од времена када је као редитељ радио у документарној и културно-уметничкој редакцији РТВ – у оно време ТВ Нови Сад, није престао да се бави филмским стваралаштвом. Његова филмографија саткана је од великог броја награђених филмова и видео остварења, о чему ћемо више говорити у наредној емисији.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 24.11.2013.

Тема: ДОМИНАЦИЈА PR-а НАД НОВИНАРСКИМ САДРЖАЈИМА

Утицај PR на уређивачку политику медија; историјат развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства; криза новинарске професије; медијска култура, медији и демократизација друштва; новинар будућности – storyteller; нови newsmaker; селектор информација као занимање у будућности; повратак теорији садржаја; перспектива односа новинарства и PR

Проф. др Веселин Кљајић, професор предмета из области новинарства и односа с јавношћу на факултетима политичких наука у Београду и Подгорици суорганизатор Прве међународне научне конференције назване „Медији и PR – Утицај PR на уређивачку политику медија у региону“, која је одржана у јуну у Бијелом Пољу у Црној Гори, учесник у припремама и Друге међународне конференције чија је тема „Новинарство – криза професије“, која ће следеће године бити одржана у исто време на истом месту, у тексту „Реч приређивача“ 139. броја часописа „Култура“, часописа за теорију и социологију културе и културну политику, а који је био посвећен теми „Савремени медији и PR“, пише:

„Тектонске промене на (не само) глобалном медијском тржишту, настале после дигиталног цунамија који је обишао целу планету, додатно употпуњене последицама економске кризе која (иако су нас уверавали другачије) још траје, у потрази за новим успешним моделима пословања, изнова су актуелизовале тему односа медија и PR-а, предоминантног утицаја различитих PR извора на уређивачку политику свих медија без изузетка, потврђујући претњу нарастајућег тренда глобалног сторителинга (storytelling). Потпуно трансформисани начини комуникације, нови комуникациони канали, криза новинарске професије, али и континуирано смањивање ресурса за прикупљање и обраду вести отворили су нове додатне просторе све снажнијој PR индустрији. Формални и неформални центри политичке и економске моћи, захваљујући друштеним мрежама и квантуму онлајн заједнице, увелико директно испоручују своје поруке, заобилазећи чак и посредство новинара професионалаца, који су, пак, све мање креатори и интерпретатори истраживачи, а све више сарадници PR центара и саучесници тренда доминације садржаја који долазе из поља односа с јавношћу.“

Који егзактни показатељи указују на то да се одвија процес све већег утицаја извора односа с јавношћу на уређивачку политику медија?

Када је почео тај процес? Да ли је реч о феномену регионалног или глобалног карактера? Који су узроци, а које последице, не само последице по новинарску професију, него и по друштво? Колико предоминација односа с јавношћу над истраживачким и интерпретативним новинарством умањује значај медија за демократизацију друштва?

То су нека од почетних питања која постављам професору Кљајићу посебно подстакнута његовим текстом „Доминација PR-а над новинарским садржајима у српским штампаним медијима – узроци и последице“.

Кљајић у емисији исцрпно говори о утицај PR на уређивачку политику медија у свету уопште, као и у региону и код нас, са подацима који указују на актуелну доминацију PR-а над новинарским садржајима, о историјату развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства и о узроцима и последицама кризе новинарске професије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 10.11.2013.

Тема: ДИПЛОМАТСКЕ ПРЕПИСКЕ И ИСТОРИЈОГРАФИЈА. СРПСКО-ИТАЛИЈАНСКИ ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ 1878-1908

Италија је прва земља с којом је Кнежевина Србија успоставила дипломатске односе након што је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Ти односи имају и дубље корене још у времену процеса уједињења Италије када је једновремено Кнежевина Србија узор за своје ослобођење видела у Италији. У време пре стицања независности и у време стицања независности искуства је црпела из тек формиране Уједињене Италије. Јована Иветић, докторанткиња на Универзитету у Фиренци, чија је докторска теза посвећена српско-италијанским дипломатским односима од Берлинског конгреса до анексионе кризе 1908, објашњава: „Чак се Србија тог времена због тога спомињала као Пијемонт балканских народа. Да подсетимо, Пијемонт је у северозападном делу Италије. У времену борби за национално уједињење Италије на челу Пијемонта налазио се владар из династије Савоја који је био владар и Краљевине Сардиније, која је још била позната као Краљевина Пијемонт-Сардинија. У време процеса уједињења 1859-1861. покрајина Пијемонт представљала је центар око којег се ујединила Итаљија. Оно што је мени посебно занимљиво је то да су италијански добровољци за време српских борби за национално ослобођење долазили да помажу Србији“.

У центру пажње наше емисије су дипломатске преписке, самим тим и историјат настанка дипломатских односа, као и ко су биле прве дипломате и шта казују писма.

„Ако говоримо на нивоу дипломатске преписке двеју међународно признатих земаља, онда је прва званична преписка уследила годину дана након стицања независности Кнежевине Србије, успостављањем српског конзулата у Риму и потписивањем конзуларне конвенције са Италијом 28. октобра/9. новембра 1879, мада корени дипломатских односа са Србијом сежу у 1849, у време револуције која је захватила Европу. То је период који можемо дефинисати као време буђења свести о националним државама, када је Италија почела ратове за своје уједињење“. С тим у вези Јована Иветић указује на то да је још 1849. отворено прво представништво у Србији. Био је то конзулат Краљевине Сардиније у Београду. Она каже: „Званично, конзулат је отворен да би се успоставили трговачки и економски односи са Србијом, али у дипломатским круговима се знало да је повод за отварање тог конзулата свакако била планирана међусобна војна сарадња у борбама за национално ослобођење, што је изазвало револт Аустрије и Русије. Први конзул Краљевине Сардиније био је Марчело Черути, рођен у Ђенови, који је дипломатску каријеру започео 1825. У време његовог доласка у Београд унапређен је у конзула прве класе. Његов дипломатски стаж у Вазалној Кнежевини Србији трајао је кратко јер је већ следеће године под притиском Аустрије на Сардску владу конзулат затворен. До поновног отварања конзулата дошло је 1859. када је за конзула постављен Франческо Астенго, који је брзо стекао опште симпатије у кнежевини Србији контактирајући са обичним светом. Сматрао је да Србија и Италија имају сличну судбину.“ Астенго је био први конзул од свих странаца који је добио сва права српког грађанина, приповеда Иветићева и подсећа на то да се Италија ујединила 1861, да је осам година касније отворила конзулат у Србији и да је све до 1879. само Италија имала своје представништво у Србији, а да су се услови за узајамно отварање дипломатских представништава стекли годину дана након што је Србија постала независна 1878.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 27.10.2013.

Тема: НИКОЛА ТЕСЛА: ПРВИ ЧЛАНЦИ О ТЕСЛИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ; ТЕСЛИНЕ ФОНТАНЕ И САРАДЊА ТЕСЛА-ТИФАНИ; ПРВА ХИДРОЕЛЕКТРАНА НА БАЛКАНУ ИЗГРАЂЕНА ПО ТЕСЛИНОМ ПРИНЦИПУ

„Од скора дала ми се прилика да загледам у неке светске листове који говоре о неким његовим проналасцима на пољу елетрицитета и уопште физике“, читамо у првом чланку о Николи Тесли који је обљављен на српском језику и то у новосадском „Бранику“ крајем 1889. године. Аутор, који се потписао псеудонимом 2×2=4, наставља: „Истом згодом прибиљежио сам службене нумере од неколико негових патената на разне проналаске, па можда би се који стручњак наш нашао побуђеним да од Patent Office у Вашингтону набави те а и остале његове патенте у копијама, па да потање прикаже српском и словенском свијету те многобројне изуме нашег српског Едисона. Уза сваку копију патента штампана је научна расправа проналазачева о дотичном проналаску, а једна така копија с расправом кошта само 25 новч. у нашем новцу. Можда би се збирке патената, тога нашег изумитеља, могле набавити за наше научне заводе у Београду, Загребу, Сомбору, Новом Саду и т.д., а код толиких завода јамачно би се нашао који стручњак, који би кадар а и вољан био широј публици макар у главном приказати и протумачити, те тако рећи Српству спасти те изуме нашег генијалног мислиоца у далекој Америци. Ето тих нумера од његових неколико патената: ово су текући бројеви патенти раних изума од доба установљења Сјеверо-Америчког патентбироа. 381.968, 381.969, 381.970. – 382.279, – 382.280, – 382.281, 382.282, – 390.413, – 390.414, – 390.721, 390.820, – 401.520, – 405.858, – 405.859. Ово су изуми разних мотора за трансмисију снаге у опште, и трансформацију електрицитета. Даље; 335.786, – 335.787, – 336.961, 336.962, – 350.954, – 359.748, – 390.415. Ови о разним електричним машинама, лампама и регулацији. Даље: 382.845, и 396.121, о термомагнетичном мотору, који дјелује од магнетизма и топлине. Жалим свакојако што нијесам био у прилици да барем овако по службеним нумерама побиљежим све досадање изуме Теслине. Међу тим ако се ко узинтересује ево му Patent Office-а у Вашингтону“

Рад „Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику“ воде нас у Нови Сад на самом крају 1889. године. Шта је био непосредан повод првом тексту који је објављен у новосадском Бранику? Како то да он тако прецизно пописује и описује Теслине проналаске и патенте до тог времена са подацима и интерпретацијама које ће касније и други преузимати? Шта се у том тренутку дешавало у Теслином животу? Ко је био аутор тог првог чланка на српском језику? Где се појављују и друга два чланка о Николи Тесли до краја 1889.?

То су почетна питања која постављам вишем кустосу Музеја Николе Тесле у Беогаду Братиславу Стоиљковићу, који је заједно са професором Светиславом Марковићем приредио наведено истраживање.

У другом блоку занима ме још једно Стоиљковићево дугорочно истраживање, а то су Теслине фонтане.

Трећи блок посвећен је истраживању и раду који се односи на прву хидроелектрану на Балкану изграђену на Теслиним принципима, а који је објављен у издању чувеног Шпрингера у зборнику научних радова са међународне конференције „Историје машина и механизама“ одржане 2012. године у Амстердаму, а која се организује сваке четири године у другој земљи. Интересује ме: О којој хидроцентрали је реч? Да ли је само флоскула када читамо да је Србија међу првим европским земљама које су кренуле са електрификацијом земље наизменичном струјом?

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Виолета Марковић