Дијалог култура 22.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА И ТЕХНОЛОШКИ И СОЦИОКУЛТУРНИ КОНТЕКСТ – Друга емисија

„Прва филмска школа везана је за специфичну идеолошку револуционарну ситуацију. Прва висока школа је ВГИК (Сверуски Државни Универзитет за Кинематографију) у Москви, основан 1919. Лењин, конкретно, и бољшевици врло брзо су препознали огроман пропагандни потенцијал филма,“ указује професор Александар Давић говорећи о првој и чувеној филмској школи и достигнућима и доприносима најзначајнијих редитеља такозване совјетске монтажне школе. О њој објашњава: „У Русији пре 1919. постојала је права филмска индустрија са продуцентима, филмским звездама, редовном филмском производњом што је све битно за развој једне кинематографије, међутим та стара етаблирана гарда углавном се определила за беле и они су емигрирали. Једно време задржали су се у Одеси коју је држала Бела гарда, али врло брзо су се разишли по Европи. Нова револуционарна власт схватила је да јој је филм веома потребан и да им је јако потребно да одшколује нову генерацију. Део људи из претходног естаблишмента остао је и преко њих је покренута заправо та школа која је чувена и по првим професорима. Један од првих професора је Лев Куљешов који је радио врло битне експерименте са монтажом, иначе је био врло млад, не знам да ли је имао пуних двадесет година када је почео да ради а међу његовим студентима ће чак бити и будући великан и једно од најзвучнијих имена у историји филма Сергеј Ејзенштајн или исто тако велики совјетски редитељ Всеволод Пудовкин.“

У овој другој емисији мини серијала о историји филма Давић говори о настанку и развоју академија за филм у корелацији са технолошким открићима и њиховим унапређењем и истовремено у корелацији са друштвеним, историјским и културним контекстом, затим о развој кинематографије у нас, као и новим медијима и њиховим интеракцијама и интеграцијама.

У последњем блоку с Александром Давићем разговарам и о његовој стваралачкој биографији сатканој од многобројних филмова и видео остварења за које је добио награде и признања, не само за режију него и за сценарио. Међу њима је и дугометражни филм „Журка“ који је овенчан наградом за најбољи српски филм у Паризу 2006. и наградом за најбољи сценарио за дугометражни играни филм на Фестивалу филмског сценарија Врњачка Бања 2005. „Ми као редитељи имамо основу за писање сценарија јер се бавимо и драматургијом, међу осталим стварима, међутим то је занат за себе“, каже Давић и додаје: „Већину књига које купујем су о сценаристици, чак сам почео да их скупљам, пуно радим на томе да оштрим занат и не иде ми лоше. У задње четири године сам чак два пута добио подршку за развој сценарија. Оно што тренутно могу да радим су кратки играни филмови. Ја их и пишем и режирам и монтирам.“ Код нас се до дугачког филма веома тешко дође, закључује Давић.

Александар Давић редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду где има класу режије и на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду где предаје дигитални видео.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 08.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА У ТЕХНОЛОШКОМ И СОЦИОКУЛТУРНОМ КОНТЕКСТУ – ПРВИ ДЕО

„Филм је у својој, више од века дугој историји превалио велики пут поплочан технолошким иновацијама које су га до друге деценије XXI века поступно, али неминовно увеле у свет дигиталних медија“, пише редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Универзитету уметности у Београду, редитељ и сценариста Александар Давић у тексту који је недавно објављен у часопису „Нова мисао“ и настаставља: „Тај пут без повратка прожет је честим освртањима и питањима шта се мења, а шта остаје исто. Већ сада је извесно да ће дигиталне технологије пре краја ове деценије потпуно истиснути целулоидни филм из технолошког ланца који води од камере до пројекционог апарата. Филм, или боље речено технологија покретних слика, је усред изузетно динамичне технолошке револуције чије последице су свеобухватне и односе се како на процес производње покретних слика, тако и на начине дистрибуције и презентације. Насупрот томе садржина и форма у којој се та садржина презентује следе логику своје еволуције која свакако користи техничке иновације, али се у много већој мери развија независно и, пре свега, под утицајем креативних умова који технику користе за стварање покретних слика. Ако се концентришемо искључиво на оно што гледамо преко својих екрана, утисак непрекинутог континуитета је доминантан. Делује као да су медији филма и телевизије дословце прескочили са аналогне на дигиталну технологију поневши са собом целокупан пртљаг својих историја, конвенција и поетика. Термин покретне слике, који је првобитно коришћен као синоним за филм, сада се враћа у употребу са проширеним значењем и осим филма обухвата и све телевизијске форме, односно свако коришћење дводимензионалног екрана за пројектовање покретних слика са звуком или без њега“.

Ова Давићева промишљања су повод мог разговора с њим у две емисије. Прва емисија посвећена је настанку и развоју филма у корелацији са развојем технологија, друштвенополитичким и социокултурним контекстом. Такође прати одраз тих чинилаца на филмске садржаје, естетику и изразе. Посебно ме интересује и промена значења термина покретне слике кроз време. Последњи блок посвећен је питању шта разликује редитеља са академијом и онога који је израстао из других области стваралаштва или радионица и кино-клубова.

Професор Александар Давић на Академији уметности у Новом Саду има класу режије. На Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду предаје предмет дигитални видео. У центру пажње његових истраживања је историја филмске уметности. Од када је дипломирао инермедијалну режију на Академији у Новом Саду, а која подразумева филм, позориште, ТВ и радио и од времена када је као редитељ радио у документарној и културно-уметничкој редакцији РТВ – у оно време ТВ Нови Сад, није престао да се бави филмским стваралаштвом. Његова филмографија саткана је од великог броја награђених филмова и видео остварења, о чему ћемо више говорити у наредној емисији.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 24.11.2013.

Тема: ДОМИНАЦИЈА PR-а НАД НОВИНАРСКИМ САДРЖАЈИМА

Утицај PR на уређивачку политику медија; историјат развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства; криза новинарске професије; медијска култура, медији и демократизација друштва; новинар будућности – storyteller; нови newsmaker; селектор информација као занимање у будућности; повратак теорији садржаја; перспектива односа новинарства и PR

Проф. др Веселин Кљајић, професор предмета из области новинарства и односа с јавношћу на факултетима политичких наука у Београду и Подгорици суорганизатор Прве међународне научне конференције назване „Медији и PR – Утицај PR на уређивачку политику медија у региону“, која је одржана у јуну у Бијелом Пољу у Црној Гори, учесник у припремама и Друге међународне конференције чија је тема „Новинарство – криза професије“, која ће следеће године бити одржана у исто време на истом месту, у тексту „Реч приређивача“ 139. броја часописа „Култура“, часописа за теорију и социологију културе и културну политику, а који је био посвећен теми „Савремени медији и PR“, пише:

„Тектонске промене на (не само) глобалном медијском тржишту, настале после дигиталног цунамија који је обишао целу планету, додатно употпуњене последицама економске кризе која (иако су нас уверавали другачије) још траје, у потрази за новим успешним моделима пословања, изнова су актуелизовале тему односа медија и PR-а, предоминантног утицаја различитих PR извора на уређивачку политику свих медија без изузетка, потврђујући претњу нарастајућег тренда глобалног сторителинга (storytelling). Потпуно трансформисани начини комуникације, нови комуникациони канали, криза новинарске професије, али и континуирано смањивање ресурса за прикупљање и обраду вести отворили су нове додатне просторе све снажнијој PR индустрији. Формални и неформални центри политичке и економске моћи, захваљујући друштеним мрежама и квантуму онлајн заједнице, увелико директно испоручују своје поруке, заобилазећи чак и посредство новинара професионалаца, који су, пак, све мање креатори и интерпретатори истраживачи, а све више сарадници PR центара и саучесници тренда доминације садржаја који долазе из поља односа с јавношћу.“

Који егзактни показатељи указују на то да се одвија процес све већег утицаја извора односа с јавношћу на уређивачку политику медија?

Када је почео тај процес? Да ли је реч о феномену регионалног или глобалног карактера? Који су узроци, а које последице, не само последице по новинарску професију, него и по друштво? Колико предоминација односа с јавношћу над истраживачким и интерпретативним новинарством умањује значај медија за демократизацију друштва?

То су нека од почетних питања која постављам професору Кљајићу посебно подстакнута његовим текстом „Доминација PR-а над новинарским садржајима у српским штампаним медијима – узроци и последице“.

Кљајић у емисији исцрпно говори о утицај PR на уређивачку политику медија у свету уопште, као и у региону и код нас, са подацима који указују на актуелну доминацију PR-а над новинарским садржајима, о историјату развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства и о узроцима и последицама кризе новинарске професије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 10.11.2013.

Тема: ДИПЛОМАТСКЕ ПРЕПИСКЕ И ИСТОРИЈОГРАФИЈА. СРПСКО-ИТАЛИЈАНСКИ ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ 1878-1908

Италија је прва земља с којом је Кнежевина Србија успоставила дипломатске односе након што је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Ти односи имају и дубље корене још у времену процеса уједињења Италије када је једновремено Кнежевина Србија узор за своје ослобођење видела у Италији. У време пре стицања независности и у време стицања независности искуства је црпела из тек формиране Уједињене Италије. Јована Иветић, докторанткиња на Универзитету у Фиренци, чија је докторска теза посвећена српско-италијанским дипломатским односима од Берлинског конгреса до анексионе кризе 1908, објашњава: „Чак се Србија тог времена због тога спомињала као Пијемонт балканских народа. Да подсетимо, Пијемонт је у северозападном делу Италије. У времену борби за национално уједињење Италије на челу Пијемонта налазио се владар из династије Савоја који је био владар и Краљевине Сардиније, која је још била позната као Краљевина Пијемонт-Сардинија. У време процеса уједињења 1859-1861. покрајина Пијемонт представљала је центар око којег се ујединила Итаљија. Оно што је мени посебно занимљиво је то да су италијански добровољци за време српских борби за национално ослобођење долазили да помажу Србији“.

У центру пажње наше емисије су дипломатске преписке, самим тим и историјат настанка дипломатских односа, као и ко су биле прве дипломате и шта казују писма.

„Ако говоримо на нивоу дипломатске преписке двеју међународно признатих земаља, онда је прва званична преписка уследила годину дана након стицања независности Кнежевине Србије, успостављањем српског конзулата у Риму и потписивањем конзуларне конвенције са Италијом 28. октобра/9. новембра 1879, мада корени дипломатских односа са Србијом сежу у 1849, у време револуције која је захватила Европу. То је период који можемо дефинисати као време буђења свести о националним државама, када је Италија почела ратове за своје уједињење“. С тим у вези Јована Иветић указује на то да је још 1849. отворено прво представништво у Србији. Био је то конзулат Краљевине Сардиније у Београду. Она каже: „Званично, конзулат је отворен да би се успоставили трговачки и економски односи са Србијом, али у дипломатским круговима се знало да је повод за отварање тог конзулата свакако била планирана међусобна војна сарадња у борбама за национално ослобођење, што је изазвало револт Аустрије и Русије. Први конзул Краљевине Сардиније био је Марчело Черути, рођен у Ђенови, који је дипломатску каријеру започео 1825. У време његовог доласка у Београд унапређен је у конзула прве класе. Његов дипломатски стаж у Вазалној Кнежевини Србији трајао је кратко јер је већ следеће године под притиском Аустрије на Сардску владу конзулат затворен. До поновног отварања конзулата дошло је 1859. када је за конзула постављен Франческо Астенго, који је брзо стекао опште симпатије у кнежевини Србији контактирајући са обичним светом. Сматрао је да Србија и Италија имају сличну судбину.“ Астенго је био први конзул од свих странаца који је добио сва права српког грађанина, приповеда Иветићева и подсећа на то да се Италија ујединила 1861, да је осам година касније отворила конзулат у Србији и да је све до 1879. само Италија имала своје представништво у Србији, а да су се услови за узајамно отварање дипломатских представништава стекли годину дана након што је Србија постала независна 1878.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 27.10.2013.

Тема: НИКОЛА ТЕСЛА: ПРВИ ЧЛАНЦИ О ТЕСЛИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ; ТЕСЛИНЕ ФОНТАНЕ И САРАДЊА ТЕСЛА-ТИФАНИ; ПРВА ХИДРОЕЛЕКТРАНА НА БАЛКАНУ ИЗГРАЂЕНА ПО ТЕСЛИНОМ ПРИНЦИПУ

„Од скора дала ми се прилика да загледам у неке светске листове који говоре о неким његовим проналасцима на пољу елетрицитета и уопште физике“, читамо у првом чланку о Николи Тесли који је обљављен на српском језику и то у новосадском „Бранику“ крајем 1889. године. Аутор, који се потписао псеудонимом 2×2=4, наставља: „Истом згодом прибиљежио сам службене нумере од неколико негових патената на разне проналаске, па можда би се који стручњак наш нашао побуђеним да од Patent Office у Вашингтону набави те а и остале његове патенте у копијама, па да потање прикаже српском и словенском свијету те многобројне изуме нашег српског Едисона. Уза сваку копију патента штампана је научна расправа проналазачева о дотичном проналаску, а једна така копија с расправом кошта само 25 новч. у нашем новцу. Можда би се збирке патената, тога нашег изумитеља, могле набавити за наше научне заводе у Београду, Загребу, Сомбору, Новом Саду и т.д., а код толиких завода јамачно би се нашао који стручњак, који би кадар а и вољан био широј публици макар у главном приказати и протумачити, те тако рећи Српству спасти те изуме нашег генијалног мислиоца у далекој Америци. Ето тих нумера од његових неколико патената: ово су текући бројеви патенти раних изума од доба установљења Сјеверо-Америчког патентбироа. 381.968, 381.969, 381.970. – 382.279, – 382.280, – 382.281, 382.282, – 390.413, – 390.414, – 390.721, 390.820, – 401.520, – 405.858, – 405.859. Ово су изуми разних мотора за трансмисију снаге у опште, и трансформацију електрицитета. Даље; 335.786, – 335.787, – 336.961, 336.962, – 350.954, – 359.748, – 390.415. Ови о разним електричним машинама, лампама и регулацији. Даље: 382.845, и 396.121, о термомагнетичном мотору, који дјелује од магнетизма и топлине. Жалим свакојако што нијесам био у прилици да барем овако по службеним нумерама побиљежим све досадање изуме Теслине. Међу тим ако се ко узинтересује ево му Patent Office-а у Вашингтону“

Рад „Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику“ воде нас у Нови Сад на самом крају 1889. године. Шта је био непосредан повод првом тексту који је објављен у новосадском Бранику? Како то да он тако прецизно пописује и описује Теслине проналаске и патенте до тог времена са подацима и интерпретацијама које ће касније и други преузимати? Шта се у том тренутку дешавало у Теслином животу? Ко је био аутор тог првог чланка на српском језику? Где се појављују и друга два чланка о Николи Тесли до краја 1889.?

То су почетна питања која постављам вишем кустосу Музеја Николе Тесле у Беогаду Братиславу Стоиљковићу, који је заједно са професором Светиславом Марковићем приредио наведено истраживање.

У другом блоку занима ме још једно Стоиљковићево дугорочно истраживање, а то су Теслине фонтане.

Трећи блок посвећен је истраживању и раду који се односи на прву хидроелектрану на Балкану изграђену на Теслиним принципима, а који је објављен у издању чувеног Шпрингера у зборнику научних радова са међународне конференције „Историје машина и механизама“ одржане 2012. године у Амстердаму, а која се организује сваке четири године у другој земљи. Интересује ме: О којој хидроцентрали је реч? Да ли је само флоскула када читамо да је Србија међу првим европским земљама које су кренуле са електрификацијом земље наизменичном струјом?

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Виолета Марковић

Дијалог култура 13.10.2013.

Тема: ИСТОРИЈА АСТРОНОМИЈЕ – Друга емисија: АРХЕОАСТРОНОМИЈА И АСТРОНОМИЈА У КУЛТУРИ; ТЕЛЕСКОПСКА ЕРА У АСТРОНОМИЈИ, ОПСЕРВАТОРИЈЕ У СВЕТУ, БУДУЋНОСТ УНИВЕРЗУМА

Историја астрономије од орфејских учења до наших дана тема је мини-серијала и разговора с професором др Миланом Димитријевићем. У прошлој емисији сагледали смо какав је био поглед на универзум у орфејским химнама из дванаестог века пре наше ере у којима се налазе прве идеје о геоцентричној слици света. Говорили смо и о древним грчким филозофским учењима која су се на њих надовезала.

Управо због тога ову емисију започињемо разговором о археоастрономији, новој дисциплини у астрономији којом се, међу најужим областима интересовања, професор Димитријевић такође бави и коју предаје на докторским студијима Астрономије на Математичком факултету у Београду. Та дисциплина зове се још Астрономија у култури.

Надовезујући се на претходну емисију, у којој смо обухватили историју астрономије до Галиелеја, у другом блоку говоримо о телескопској ери. У оквиру тога, између осталог, незаобилазна су и питања: Када се каже да је астрономија добила потпуно нови развојни правац почев од Галилејевих осматрања неба телескопом – шта то у појединостима значи, пре свега за поимање универзума данас? Како се развијала астрономија у савременој телескопској ери? Коју слику света сада видимо? Које време видимо? Какву будућност универзума наслућујемо?

Такође ме занимају Димитријевићева научна биографија и његова промишљања о астрономији, као и искуства у сарадњи са страним опсерваторијама.

У последњем блоку чућемо стихове из песничке збирке професора доктора Милана С. Димитријевића, као и стихове из антологије „Космички цвет“ коју је приредио.

Професор Милан Димитријевић дипломирао је астрономију 1972. године и физику 1973. Докторирао је 1978. Радио је у Институту за физику и Институту за примењену физику. У Астрономској опсерваторији Београд радио је и публикација Астрономске опсерваторије у Београду од 1987. до 2002, затим председник од 1984. а од 1994. до 2002. био директор. Био је главни уредник Serbian Astronomical Jurnal Астрономског друштва Руђер Бошковић од 1982. до 2004. и главни и одговорни уредник часописа Васиона, од 1985. до 2004. председник је Друштва астронома Србије од 2008. Био је Савезни министар за науку, технологију и развој од 1993. до 1994, члан је Управе Евро-азијског астрономског друштва и Европског астрономског друштва. Године 2013. био је гостујући професор на Мастер студијима астрофизике у Падови. Објавио је око 200 радова у међународним научним часописима који су цитирани више 2000 пута. Објавио је неколико књига и коаутор је средњошколских уџбеника астрономије. Снимио је десетак научно-популарних телевизијских серија из астрономије. Објавио је књигу својих песама и једну антологију стихова о космосу „Космички цвет“. Члан је удружења књижевника. Главне области његовог научног интересовања су: звездани спектри, атомски и молекуларни сударни процеси и њихов утицај на спектралне линије, астро-информатика и историја и филозофија астрономије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 29.09.2013.

Тема: ИСТОРИЈА АСТРОНОМИЈЕ ОД ОРФЕЈСКИХ УЧЕЊА ДО ДАНА – Први део

На представљању превода Галилејевог Дијалога о два главна система света у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду проф. др Милан С. Димитријевић у надахнутом излагању осврнуо се на историју астрономије од орфејских учења до Галилеја. То је непосредан подстицај овом разговору. Да подсетимо, Галилејв Дијалог, у преводу филозофа Саше Хрњеза објављен је у едицији Physis Академске књиге Нови Сад и представља заједнички издавачки подухват ове издавачке куће и Природно математичког факултета Универзитета у Новом Саду.

У овом издању Дијалога култруа, професор Милан Димитријевић, чије су главне области научног интересовања звездани спектри, атомски и молекуларни сударни процеси и њихов утицај на спектралне линије, астро-информатика и посебно историја и филозофија астрономије, у вези са питањем када се јавила прва идеја да се Земља креће и да можда није у центру универзума објашњава:

„У античко време обичан свет много више је посматрао небо него што то чини данас. Рецимо, сваки пастир из старе Грчке је видео планету Меркур. Појаве на звезданом небу биле су праћене, коментарисане и тумачене или се покушавало да се тумачи. Због тога су многи древни текстови пуни астрономских информација. Међу њима ту су и орфејске химне. Наиме, сачувано је 87 орфејских химни са неких 1200 стихова у хексаметру и оне представљају одраз односно нешто што је остало од најстарије грчке религије, оне која је била пре религије са олимпијским боговима. То је било пре Тројанског рата. Постоји један детаљ у тим песмама где се каже да су богови помешали зиму и лето у једнаким деловима. Неки од астронома су тај детаљ анализирали јер су сматрали да одатле може да се процени старост орфејских химни. Реч је о томе да данас лето траје седам дана дуже од зиме. Ако тај стих одражава стварност, лето и зима су били једнаког трајања и то смешта те химне негде у дванаести век пре наше ере.“ Професор Димитријевић такође каже: „Орфичари су живели у религијским заједницама. Ту је постојао ритуал иницијације. Они су се трудили да постигну неку чистоту живљења која би им обезбедила одређено место у загробном свету и те химне су биле велика инспирација за многе касније научнике, песнике и мудраце старе Грчке укључујући и питагорејце. У њима се налазе први зачеци идеје да можда Сунце управља другим небеским телима и да се можда и та тела окрећу око њега, тако да поједини данашњи научници траже зачетке првих идеја о хелиоцентричном систему у Европи које су представљале основ на којима се даље развијало такво схватање у исказима орфејских химни.“

Димитријевић такође скреће пажњу на то колико богатих астрономских детаља може да се нађе и у другиму делима из тога времена и посебно описује астрономске детаље којима обилују Хомерова Илијада и Одисеја. „Када се читају са једном астрономском нотом, оне дају приказ како су Грци замишљали свет“, указује он.

Када је реч о научном промишљању првих филозофа, Димитријевић каже: „Анаксимандр из шестог века пре наше ере је први дао могућност да се Земља окреће око центра Универзума. Није то дао као неку апсолутну тврдњу него просто да постоји таква могућност. Он је такође први који је практично изнео тврдњу да Земља није нигде причвршћена него да је одвојена од Неба и да лебди у неком простору и такође је први изнео тврдњу да се Земља окреће сама око себе, с тим што је он није замишљао као лопту него као неку врсту добоша где смо ми на оној горњој равној страни. После тога су дошли Питагорејци.“

У наставку разговора са професором Димитријевићем о историји астрономије у овој емисији долазимо до Галилеја а у наредној од Галилеја до наших дана.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 15.09.2013.

Тема: ТЕРМОДИНАМИКА – Друга емисија: ТЕРМОДИНАМИКА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ; МЕЂУНАРОДНЕ НАУЧНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ О КОРИШЋЕЊУ ЕНЕРГИЈЕ И ТЕРМОДИНАМИЦИ РИМ 1987 – ECOS 2013; НОВОСКА ШКОЛА ТОПЛОТНИХ РАЗМЕЊИВАЧА, НАУЧНА БИОГОРАФИЈА ДУШАНА П. СЕКУЛИЋА

„Термодинамика је такозвана феноменолошка наука која има сасвим општу важност – како за мале скупове конституената тако и за велике – како за домен молекула и чак атома тако и за космолошке проблеме. И више од тога, наше окружење, и живи свет, у њему мора бити у сагласности са природним законима које термодинамика описује“, објашњава у овом издању Дијалога култура професор др Душан П. Секулић у коме закључно разматрамо релацију термодинамика и одрживи развој. Тај разговор започели смо у прошлој емисији полазећи од обимне мултидисциплинарне студије Термодинамика и уништење ресурса (Thermodynamics and the Destruction of Resources, Cambridge University Press, 2011), коју је Секулић приредио заједно са колегама Бакшијем са Охајо државног универзитета (OSU) и Гутовским са Масачусетског института технологије (MIT).

Посебно ме занима: Зашто се све чешће срећемо с чињеницом да се друштвене науке позивају на законе термодинамике и зашто проналазе аналогије између резултата својих истраживања и природних закона које уочава термодинамика? Секулић између осталог каже: „Послужићу се интригирајућим примером професора Милера из наше књиге. Замислимо средину која се састоји од две популације, популације сокола и популације голубова – у фигуративном, не биолошком смислу. Постулирајмо да се обе популације боре у истом домену за ресурсе – за храну. Замислимо да је свака популација описана скупом особина које укључују међуделовање унутар популације и између популација. Постулирајмо да су нам познате све интеракције овако замишљеног система са околином. Ако пажљиво извршимо замену конституената система – две популације – са конституентима традиционалног термодинамичког система – рецимо бинарна мешавина два метала у легури – уз мало имагинације можемо идентификовати де фацто све главне осебености традиционалног термодинамичког система. Сада, ако применимо са таквом аналогијом природне законе које идентификује термодинамика, питање је да ли добијени резултат у анализи поменуте две популације – одговара стварности. Може бити помало запањујуће, али свакако је интригантно рећи да је одговор у једној класи посматраних понашања одиста идентичан резултату које добијају социјалне науке. На пример, ако су популације веома различите по величини, запажа се сегрегација у том друштву и могући конфликт је вероватнији него када то није случај. Вратимо се твом питању. Да ли закони природне дисциплине као што је термодинамика могу бити релевантни за изучавање појава у другим доменима ако се на адекватан начин формулисе скуп аналогија? У овом тренутку нема поузданог одговора на то питање. Ми као ортодоксни термодинамичари смо скептични.“

Посебно ме интересује и четврт века конференције коју данас знамо под именом ECOS, Међународне научне конференције о коришћењу енергије и термодинамици, од којих је прва одржана у Риму пре 26 година и на којој је био запажен Секулићев рад у области топлотних размењивача, области која се и данас развија као једна од најзначајнијих научно-истраживачких праваца када је о енергетској ефикасности реч. Секулић објашњава: „Дозволи ми да на то питање одговорим уз сећање на 1987. годину и историју Међународне научне конференције о коришћењу енергије и термодинамици. Та серија конференција се одржава сваке године у другој држави. Професор Шуба са Римског универзитета Ла Сапиеза који је организовао ту прву конференцију у Риму публиковао је историју тих конференција (Enico Sciubba, A Brief History of the World, Including ECOS Conferences from 1987 to 2008). У њој говорећи о успостављању тема за будућност он наводи како је већ тада био препознатљив тренд који ће уследити, наводећи неколико наших имена, а уз моје име топлотне размењиваче. Рад који је цитирао професор Шуба написали смо мој колега са Универзитета у Новом Саду, професор Бранислав Бачлић и ја. Рад је био о важности термодинамичке анализе топлотних размењивача. Наша мала група, три професора са Факултета техничких наука у Новом Саду и неколико талентованих последипломаца већ је публиковао заједно и индивидуално већи број радова о теорији тих уређаја са неколико ингениозних доприноса колеге Бачлића. У наредних шест година до мог одласка са Новосадског универзитета тај рад на публиковању је проширен и имао је теоријску и практичну страну везану за примену и нашу сарадњу са индустријом тога времена и са колегама из иностранства“.

Емисија је посвећена и Секулићевој научној и животној биографији. До одласка у САД 1993. Душан П. Секулић био је редовни професор на Факултету техничких наука у Новом Саду. Сада је редовни професор на Департману за машинство Факултета за инжењерство Универзитета Кентакија, и, на истом универзитету, директор Лабораторије за спајање метала и за примену тих поступака на топлотне размењиваче. Професор је и на MIT – Масачусетском институту технологије, САД и на Харбин институту технологије у Кини. Недавно је именован и за гостујућег професора Универзитета у Београду.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 01.09.2013.

Тема: ТЕРМОДИНАМИКА – ЕНЕРГИЈА, ЕНТРОПИЈА, ЕКСЕРГИЈА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ; НАУКА О ТОПЛОТИ И МЕХАНИЦИ ФЛУИДА, ТЕОРИЈА КОНВЕКТИВНОГ ПРЕНОСА ТОПЛОТЕ; ТОПЛОТНИ РАЗМЕЊИВАЧИ; ТЕЧНИ МЕТАЛИ, ЛЕМЉЕЊЕ, ТВРДО ЛЕМЉЕЊЕ И ЗАВАРИВАЊЕ

„Термодинамичари истичу генералну важност те дисциплине за све природне феномене“, каже проф. др Душан П. Секулић, редовни професор на Департману за машинство Факултета за инжењерство Универзитета Кентакија у Лексингтону, САД, где предаје предмете из термичких наука, механике флуида и конвенктивног преноса топлоте и, на истом универзитету, директор Лабораторије за спајање метала и за примену тих поступака на топлотне размењиваче.

Управо та генерална важност термодинамике сугерише да је та наука она нит која повезује три области којима се Секулић бави: топлотни размењивачи, затим течни метали и термодинамика и одрживи развој. Поред великог броја радова у тим областима Секулић је остварио и три књиге: Fundamentals of Heat Exchanger Design (Инжењерско обликовање топлотних размењивача), у издању Wiley, Hoboken, NY, 2003, а која је преведена, те и у Кини објављена 2010, затим Thermodynamics and the Destruction of Resources (Термодинамика и уништење ресурса) у издању Cambridge University Press, 2011, и Advances in Brazing: Science, Technology and Applications (Савремена достигнућа у области спајања метала и неметала на високом температурама – наука, технологија и примена), у издању Woodhead, Cambridge, UK, 2013.

Где све налазимо топлотне размењиваче као уређаје? Шта казује сама теорија топлотних размењивача за коју Секулић наглашава да почиње са термодинамиком, а наставља са конструкцијама тих уређаја и поново завршава са термодинамиком – при оцењивању њиховог учинка?

Како се дефинишу енергија, ентропија и ексергија?

Шта су течни метали, у чему је актуелност њихове примене, односно где се све примењу данас и које су разлике између лемљења, тврдог лемљења и заваривања?

Шта термодинамика, као једна од фундаменталних наука када је о одрживом развоју реч, каже о спречавању уништења природних ресурса, свих материјалних и енергетских извора?

Секулић, истиче да је целокупна феноменолошка термодинамика настала из настојања инжењера да разумеју како се из топлоте може добити користан рад. Он такође, између осталог, објашњава: „Такозвани топлотни размењивачи су направе које инжењери конструишу да би остварили пренос топлотне енергије са једног на други флуид у међусобном додиру. Дакле, у тој интеракцији појављује се топлотна енергија коју ми зовемо топлота, или хладноћа, већ у зависности од наше перцепције. Како термодинамика објашњава појаве које контролишу тај прелаз као и трансформације топлотне енергује у друге видове енергије, јасно је да конструкција инжењера у којој те појаве морају да се одвијају мора бити тесно везана за термодинамику као фундаменталну науку која описује те појаве. Коначно, топлотни уређаји су направе начињене од конструкционих материјала, рецимо метала. Они имају стотине елементата који морају бити уклопљени у целину да би се њихова функција остварила. То смештање у целину у обичном разговору можемо назвати производњом тих апарата. Јасно је да компоненте које су најчесће начињене од метала морају бити спојене, по правилу нераздвојиво. То спајање је најидеалније ако су спојеви начињени од материјала који је такође метал. Да би спајање било потпуно, тај метал мора бити истопљен, мора бити доведен до спојева и потом се мора стврднути формирајући нераздвојиву везу. Ти процеси у којима течни метал остварује везу међу конструктивним елементима су такође термодинамички описани као топљење, квашење металних површина течним металом и његово стврдњавање. Мора бити јасно да сви ти процеси задовољавају природне законе које описује термодинамика. Дакле, да би инжењер конструисао топлотни размењивач, и да би га произвођач начинио, познавање термодинамике је кључно. На пример, како описати простирање течног метала преко храпаве површине која уз то хемијски реагује са течним металом? Опис те појаве захтева познавање многих дисциплина физике и хемије на различитим нивоима размера система који се посматрају – од глобалних до нано размера, често и до атомског нивоа.“

О савременим сазнањима у области спајања метала и неметала, и шта се подразумева под лемљењем, шта под тврдим лемљењем и шта под зваривањем, Секулић, између осалог каже: „Ако се материјали који се спајају, који су погодно изабрани, загревају до температуре од око 450C и притом се дода трећи метал, такође погодно, искуствено изабран, који се на тој температури отопи, процес би се звао лемљење. Ако је тај процес на вишим температурама, он се зове тврдо лемљење. Оба процеса се радикално разликују од онога што инжењери зову заваривањем јер у том последњем и делови који се спајају доживљавају локално топљење и металуршку везу уз помоћ додатног материјала. Рецимо, уколико се спаја метал који се зове молибденум са металом који се зове ренијум без могућности топљења било којег од та два метала, коришћење молибдена и никла је могуће на температурама и преко 1300C поступком који се зове тврдо лемљење. Но, уколико се спаја електронски чип на електронској плочи, температуре могу бити тек нешто више од 200 степени целзијуса са легуром калаја, сребра и бакра коришћењем лемљења.“

Разговор с професором др Душаном П. Секулићем у овој емисији почиње релацијом термодинамика и одрживи развој. У следећој закључно разговарамо о томе, затим о Секулићевој животној и научној биографији и о његовом погледу на науку и изазовима који су пред њом.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 18.08.2013.

Тема: ГАЛИЛЕЈ – ДИЈАЛОГ О ДВА ГЛАВНА СИСТЕМА СВЕТА

Повод: Представљање превода овог дела на српски у издању Академске књиге Нови Сад, а у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду

Као заједнички издавачки подухват који су остварили Академска књига Нови Сад и Универзитет у Новом Саду Природно математички факултет – едиција Physis Академске књиге недавно је објавила превод Галилејевог Дијалога о два главна система света. Реч је о још једном капиталном делу које није било доступно научно-стручној и широј читалачкој публици у нас до овог превода филозофа Саше Хрњеза. Ово је још једно од великих издавачких подухвата Академске књиге, јер познавање оригинала, односно превода научних дела непосредно са изворника представља једно од најпоузданијих и најчвршћих темеља разумевању историје и филозофије науке, као и културе и духа времена у којима су настајали, и то не само опште образованости ради о прошлости пер се, него ради схватања тока и комплексности еволуције научне мисли која непрекидно траје. Представљање Галилејевог Дијалога о два главна система света остварено је у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду.

У емисији преносимо излагање физичара професора доктора Миодрага Крмара са Природно-математичког факултета у Новом Саду о Галилејевом делу и научној и животној биографији. У овој најави издвајамо део излагања професора Крмара које се односи на пресудне моменте у формирању Галилејевог критичког мишљења још у раној младости и прве сусрете са математичарем професором Остилијем Ричијем.

Ваља подсетити да је Ричи, иначе Тартаљин следбеник, сматрао да је математика применљива за разумевање и решавање проблема механике и инжењерства, а не апстрактна какав је био поглед на њу у дугом периоду од Архимеда до тада. Управо Ричи је Галилеја увео у математику и окенуо га математици. Посматрања, мерења, експерименти и математика као претпоставке за нову науку су кључне речи Галилејеве науке, уз потврду исправности Коперниковог хелиоцентричног система света.

„Галилео је рођен 1564. године. Најстарији је син оца Винћенца који је био музичар и потомак доста познате породице из Фиренце, али, на жалост врло скромних материјалних могућности“, прича професор др Миодраг Крмар и указује да је Галилеј зачетак критичког духа вероватно добио од оца, те да га је највероватније баш отац, који је био школован човек, још у у првим годинама у којима је учествовао у његовом образовању научио да сумња и проверава. „Његов отац је као музичар у оно доба изводио скромне експерименте затежући жице на својим инструментима и ушао је чак у дебате са неким у то доба крупнијим ауторитетима из области музике“, наводи Крмар и додаје да је отац сматрао да Галилео мора добити класично образовање и за то образовање одабрао је један манастир поред Фиренце. „У једном моменту, чак, када је имао петнаест или шеснаест година, Галилео се био определио за цркву, желео је да постане монах, што је његов отац предупредио веома брзом и бритком акцијом. Извео га је из тог манастира и забранио да тамо више одлази. Будући да су прилике у породици биле финансијски прилично лоше, отац Винћенцо је планирао да Галилеј студира медицину. У то доба медицинари, лекари, могли су веома добро да живе и зарађују. Отац је сматрао да би материјалну страну породице Галилео могао да стабилизује радећи као лекар“. Крмар такође указује: „Студије у шеснаестом веку су изгледа по свој прилици биле поприлично досадне. Схоластика као таква није дозвољавала никакву слободу духа и из тадашњих универзитета се могло изаћи као теолог, правник или медицинар. Све у свему, филозофија је била основа, да кажемо, некаква Аристотеловска основа свих тих школа. Аристотела је у школе увео Тома Аквински тамо негде у дванаестом веку на једвите јаде и тешком муком, па се чак и Аристотел предавао врло селективно. Професори су добијали књигу и да прочитају таман толико Аристотела колико је црква дозвољавала, не више од тога. Видите, један младић овако живог духа налази се у таквој ситуацији, при чему га медицина нимало не занима. Он се занимао за природне науке и полемисао је са професорима и са студентима. Упамћен је као човек који није много веровао ауторитетима и вероватно би тај период свог школовања провео прилично безуспешно да није упознао Остилија Ричија, дворског математичара Војводе од Тоскане који је за сваки божић држао отворена предавања у двору и сви су могли да присуствују и слушају. Галилео је у том моменту упознао математику и почео да чита. Остилио Ричи га је снабдео литературом и упознао га је прво са Еуклидом, затим са Архимедом. Но, када је отац сазнао да он у принципу чита математику, а не учи медицину хтео је да га испише са универзитета и на једвите јаде је баш математичар Остилио Ричи убедио оца Винћенца да он треба да се школује да буде математичар.“

Поред излагања професора Миодрага Крмара у емисији, уводом, кратиким радио-есејем, ауторка емисије осврће се на комплексност елемената који утичу на настанак дела за које упрошћено кажемо да револуционише науку.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Горан Ковачевић и Марица Јунг