Дијалог култура 04.08.2013.

Тема: ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

Повод: Представљање студије „Истраживања у области друштвених наука у Србији: преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке“

Истраживања у области друштвених наука у Србији: преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке је темат разговора са професорком др Дубравком Валић Недељковић, шефицом Одсека за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Непосредан повод је истоимена студија која је недавно спроведена и објављена у издању Института економских наука у Београду. Студија је део пројекта „Успостављање дијалога између заједнице истраживача и доносилаца одлука ради унапређења квалитета истраживања у друштвеним наукама у Србији“, који се реализује у оквиру Регионалног програма подршке истраживању у области друштвених истраживања на Западном Балкану (Regional Research Promotion Programme – RRPP). Програм води Универзитет у Фрибургу, под покровитељством Швајцарске агенције за развој и сарадњу (SDC).

Проф. др Валић Недељковић у емисији представља публикацију „Истраживања у области друштвених наука у Србији: Преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке“, сва њена поглавља и њихове ауторе, универзитетске професоре и научне истраживаче у нас. Реч је о следећим текстовима и истраживањима: „Улога и значај науке и знања са посебним освртом на друштвене науке“, „Капацитети, праксе и проблеми научно-истраживачке заједнице у Србији“, „Финансирање истраживања“, „Питања вредновања научних резултата“, „Положај младих истраживача у Србији“, „Ка унапређењу сарадње између научне заједнице и креатора политика у Србији“, „Оснивање удружења истраживача у области друштвених наука“.

Изван самих друштвених и хуманистичких наука, претходних година, па и деценија, потпуно је изостало код нас промишљање о значају ових наука и њихових истраживања за само друштво и његов развој. Ова темељна студија о стању, проблемима и препорукама, као део пројекта „Успоствљање дијалога између заједнице истраживача и доносиоца одлука ради унапређења квалитета истраживања у друштвеним наукама“ јесте у основи једно фундаментално истраживање на којем ће се напајати и остали дијалози који врло скоро у Србији предстоје. Када то кажем, пре свегамислим на једно од најактуелнијих питања и приоритета европског истраживачког простора, а то је укључивање друштвених и хуманистичких наука, уз оне природне и медицинске, у интердисциплинарна, мултидисциплинарна и трансдисциплинарна истраживања ради решавања такозваних великих изазова и њихових преокупација, не само као део циљева Европске стратегије 2020, него и као део реалности праваца развоја мултидисциплинарних приступа примењеним истраживањима.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 21.07.2013.

Тема: АРХЕОЛОГИЈА И ДИЈАЛОЗИ КУЛТУРА. ДРУГА ЕМИСИЈА – АРХЕОЛОШКА ТОПОГРАФИЈА БАНАТА И АРХЕОЛОШКИ ПАРКОВИ КАО ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ

„Не треба археологију посматрати као истраживање неких немих предмета. Ти предмети су били власништво неких живих људи који су носили неку своју свест, неку своју идеју, начин живота. Суштина и јесте у томе да преко археолошких истраживања што боље успемо да реконструишемо и замислимо конкретан живот са свим својим детаљима и оно шта су ти људи мислили и у шта су веровали, то је циљ тих истраживања. Нису циљ сами предмети које ћемо ми негде поређати и дивити им се зато што су они стари неколико стотина или хиљада година, него да добијемо комплетну слику, да се на тај начин вратимо у то време и схватимо те људе.“ Ова мисао археолога Станка Трифуновића, најбоље илуструје значај рада, не само на ископавањима и тумачењима предмета и друге археолошке грађе него и рада на археолошкој топографији. Рад на топографији претпоставља много година и деценија истраживања и то педаљ по педаљ земље и систематизовања података по јединственој методологији, чије је утврђивање, већ по себи, научно-стручни подухват. Управо томе и то првом таквом подухвату код нас посвећена је ова друга емисија мини-серије „Археологија и дијалози култура“.

После девет година рада великог броја стручњака, недавно је објављен први том из серије монографија Археолошка тографија Баната у издању Музеја Војводине и Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Уредник тог издања, Станко Трифуновић, музејски саветник у Музеју Војводине, уводом објашњава: „Подстакнути недостатком колико толико целовите слике било које археолошке појаве или епохе, као и веће територије, али не мање битним разлозима боље заштите археолошких налазишта, Музеј Војводине и Покрајински Завод за заштиту споменика културе у Новом Саду одлучили су да дају нови допринос археолошкој топографији Србије, на простору Војводине. Тај допринос видимо као редован, систематски и организовани посао на том проблему, кроз нови приступ и стандардизацију у евидентирању археолошких налазишта. У сарадњи са колегама из Народног музеја у Панчеву, 2004. године покренут је пројекат Систематско археолошко рекогносцирање северног Баната. Каснијим ангажовањем колега из Панчева, тај посао проширен је на јужни Банат, тако да се данас пројекат назива Археолошка топографија Баната, а у њега су осим поменутих, поједначно укључене и колеге са Филозофског факултета у Београду, Археолошког института и Градског музеја у Вршцу.“ Монографија Археолошка топографија Баната први пут на једном месту публикује попис свих истраживања, анализу нађене и прикупљене археолошке грађе, опис стања налазишта и археолошки преглед, као и мапе и фотографије са налазишта, уз претходно детаљно дефинисану концепцију каталога локалитета. У картонима археолошких налазишта поред података о налазишту, пореклу референтног записа, документацији, локацији, датовању и топографских података наведена је и релевантна стручна литература.

У емисији нас занима: Због чега су важне археолошке мапе и како се оне праве? Да ли постоје европски или светски стандарди за израду катлога? Ако слојевитост сваког налазишта представља посебан аспект археололошких ископавања и истраживања, шта све можемо видети у Картонима археолошких налазишта обухваћених Монографијом?

Такође нас занима феномен насеља великих размера касног римског периода у Банату и Бачкој, о локалитетима у Падеју, околини Суботице и Чуругу и колико се код нас промишља о археолошким локалитетима као дестинацијама културног туризма и могућим археолошким парковима?

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Милан Гузијан

Дијалог култура 07.07.2013.

Тема: АРХЕОЛОГИЈА И ДИЈАЛОЗИ КУЛТУРА. ПРВА ЕМИСИЈА – ПРИКРИВЕНО ХРИШЋАНСТВО. АРХЕОЛОШКА СВЕДОЧАНСТВА О ХРИШЋАНСТВУ РИМСКОГ И РАНОСРЕДЊОВЕКОВНОГ ДОБА НА ПОДРУЧЈУ ВОЈВОДИНЕ. МИЛАНСКИ ЕДИКТ, СИРИЈУМ, ПОДУНАВСКИ БАРБАРИКУМ, СЛОЈЕВИ И РАЗМЕРЕ НАСЕЉА ЧУРУГ

„Римска освајања територије данашње Војводине почињу последњег века старе ере, али коначно установљење римских граница на Дунаву дешава се после гушења Панонског устанка 9. године нове ере. Тако је физички раздвојен простор јединствене културе познолатенског периода, па њени носиоци са десне обале Дунава, у Срему, бивају изложени притиску римске државе и културној асимилацији од римске културе, како се то у стручној литератури назива, процесу романизације. Са леве обале Дунава, њихови „рођаци“, убрзо по успостављању границе на Дунаву, бивају изложени притиску новопридошлог номадског народа, Сармата, али и сталном тежњом римске државе да од својих граница удаљи варваре“, пише археолог Станко Трифуновић у раду „Територија Војводине у анатичко доба – Археолошка сазнања“. Тај рад, као и рад „Прикривено хришћанство – Археолошка сведочанства о хришћанству римског и раносредњовековног доба на подручју Војводине“ Станка Трифуновића, када се заједно посматрају, пружају, нова, далеко целовитија сазнања о ранохришћанској причи на тлу данашње Војводине, носећи нас археолошким времепловом и артефактима међу становнике онога времена.

Отварају се питања: Римским освајањима, успостављањем Лимеса – који културолошки процеси се одвијају с једне и друге стране нове границе? Да ли је затечено становништво нестало? По чему археолози препознају где је било хришћана? Да ли их је било само у Сирмијуму, као развијеној урбаној средини – и као једном од центара Римског царства или је хришћана било и у руралном залеђу? Да ли је хришћанства било и у подунавском Барбарикуму, на простору данашњег Баната и Бачке? Ко су били главни преносиоци хришћанства? Које одговоре пружа археологија и на питања: После доношења Миланског едикта 313 године – шта се дешава с једне и друге стране Лимеса? Где хришћанство остаје прикривено?

Осим ових централних питања у разговору са археологом Станком Трифуновићем посебно нас интересује и тајна феномена увећавања – до врло великих размера – после Панонског устанка 9. године наше ере, оних насеља у Бачкој и Банату која су заснована у последњим вековима старе ере чиме се Станко Трифуновић подробно и систематски бави преко 15 година, и чему је највећи допринос дао насељу које је постојало на простору данашњег Чуруга. За тај локалитет Трифуновић предлаже да се уреди у археолошки парк који ће заузети значајно место у понуди едукативног и културног туризма.

Поље истраживања Станка Трифуновића, музејског саветника у Музеју Војводине су културе римског доба и раног средњег века. Он је носилац бројних истраживања и ископавања и руководилац пројекта и недавно објављене прве књиге монографије „Археолошка топографија Баната“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Милан Гузијан

Дијалог култура 23.06.2013.

Тема: МАРКЕТИНГ КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА. ДРУГА ЕМИСИЈА. СЕГМЕНТАЦИЈА ТРЖИШТА. ДЕЦА ПОТРОШАЧИ. КУЛТУРОЛОШКЕ, СОЦИОЛОШКЕ, ДЕМОГРАФСКЕ И ПСИЛОЛОШКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ ФЕНОМЕНА

„Традиционалне медије, телевизију, штампу и радио, све више замењују нови, пре свега интернет и мобилни телефони, који могу да постигну већи ниво интерактивности и индивидуалности, што је дечији примарни захтев“, пише доценткиња др Јелена Филиповић у књизи „Мали купци – велико тржиште“. У том и другим њеним радовима који су посвећени деци као потрошачима, односно циљном, маркетингу она примећује да су деца нови, софистициранији потрошачи и закључује да су потребни и посебни модели комуникације са том групом потрошача. Она пише: „Дуго времена погрешно је сматрано да се деца у потрошњи понашају исто као одрасли, па су им нуђени исти производи и коришћене исте промотивне стратегије. Међутим, са „бејби бумом“ који се десио у Америци педесетих година 20. века, ситуација се значајно мења. Деца почињу да располажу већим новчаним средствима, добијају више задужења у домаћинству, мења се структура породице, раније се осамостаљују и почињу да прате глобалне популарне трендове“. То што деца купују производе и услуге својим новцем, значајно утиче на породичне куповине, а они представљају и „будуће“ тржиште, па се могу посматрати као најлукративнији сегмент од свих постојећих на тржишту, указује она.

Који социолошки, културолошки и психолошки феномени се уочавају и које демографске и друге детерминанте су део те приче?

О ком и каквом је тржишту реч? Како му приступају маркетиншки стручњаци?

О томе разговарамо у овој другој емисији из мини-серијала „Маркетинг као научна дисциплина“ с доценткињом др Јеленом Филиповић, ауторком многих истраживања посвећених деци као потрошачима и релацији маркетинг и миленијумска генерација, као и радова који се односе на интернет маркетинг.

Где, када и како деца формирају прве потрошачке навике? Да ли се разликују оне код нас и оне у високоразвијеним земљама Европе и Америке или у другим деловима света, а имајући у виду и урбане и руралне средине као значајне детерминанте?Како се мењао кроз време процес потрошачке социјализације? Које промене су најуочљивије и који их фактори условљавају?У различитим узрастима деце разликују се и потенцијалне перспективе у начину размишљања и перцепција. Које фазе развоја дечије интелигенције теоретичари разликују и како се сазнања о томе користе у маркетиншке сврхе?

Дакле, у овој емисији говоримо о томе како уочени културолошки, социолошки, демографски и психолошки феномени могу постати, а у развијеним економијама то већ јесу, показатељи за формирање брендова или промотивне кампање.

Такође нас интересује: ако се у конципирању реклама примењују резултати темељних истраживања психологије детета и његове перспективе размишљања у различитим узрастима, а у анализи тржишта посебно проучавају понашања деце у захтевима и настојања родитеља, бака и дека да задовоље њихове потребе и жеље, да ли и колико законски оквири штите децу од манипулације тржишних интереса? Шта је са етиком?

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 09.06.2013.

Тема: МАРКЕТИНГ КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА. ЋУТЉИВА ГЕНЕРАЦИЈА, МИЛЕНИУМСКА ГЕНЕРАЦИЈА, X И Y ГЕНЕРАЦИЈЕ И ИНТЕРНЕТ МАРКЕТИНГ

Ћутљива генерација, Миленијумска генерација, X и Y генерације и њихов однос према интернету, затим колико и како се користи интернет у свету и код нас, а све то виђено оком маркетинга, из угла профитабилног простора за маркетинг и трагања за облицима интернет реклама, који ће непогрешиво погодити право у мету и остварити оно што је маркетиншки циљано, јесу централна тема разговора с докторком Јеленом Филиповић, доценткињом на Економском факултету у Београду. У научним радовима посвећеним овој комплексној области она указује на то да развој друштвених мрежа, вебсајтова, блогова и тако даље ствара један потпуно нови маркетиншки простор. Ефекти интернет реклама које су намењене миленијумској генерацији је уједно област на којој је и докторирала.

Који географски, демографски, економски, социолошки и генерацијски разлози и фактори утичу на степен коришћења интернета? Који су мотиви и психолошки профили оних који користе интернет? Које су перцепције? Које су навике Миленијумске генерације? Ко су онлајн купци? Где смо ми и какво је тренутно стање у свету? Шта казују подаци?

Дакле, веома је сложен и мултидисциплинаран приступ у конципирању онога што маркетиншки стручњаци називају апелима у интернет рекламама као и конципирању самих форми и садржаја.

Зато нас интересују и банери, слајдови и други актуелни формати интернет реклама којима се Јелена Филиповић бави и у раду „Привлачност различитих онлајн формата“. Интересују нас и они детаљи као што је категоризација порука и слогана које она систематизује у неутралне, шаљиве и оне са сексуалним садржајима. Који од тих садржаја имају највише утицаја на потенцијалне купце? И на које потенцијалне купце?

Са др Јеленом Филиповић разговарамо и о маркетингу као научној дисциплини, њеном настанку, развоју и обухвату, као и како и када је настала теорија корисности и задовољења и како се она дефинише, али и о мрежи „AcademLink“, коју је Јелена Филиповић покренула.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 26.05.2013.

Тема: УСПОН НАУКЕ АЗИЈСКИХ ЗЕМАЉА – Хемија и Сингапур: Каталитичка размена водоника идеутеријума помоћу транзиционих елемената, Луисове киселине базиране на елементима p-групе, фундаментална хемија, двострука веза између бора и водоника

Феномен економског раста азијских земаља скренуо је пажњу светске јавности и на њихову културу, привреду и развој, а од новијег времена и на науку, која заузима све значајније место у светској заједници. За Европљане и Запад у целини азијске земље нисувише само егзотична места као исходишта удаљених древних цивилизација у чији поглед на свет бисмо волели да проникнемо, или чију духовност, традицију и уметност бисмо желели суштаствено да поимамо. Оне су све више симбол ултрамодерних градова, изузетно уређеног живота у вишемилионским урбаним центрима, симбол улагања у науку и места на којима можемо видети научно-технолошку будућност цивилизације у коју је већ закорачио трећи миленијум. Једна од тих земаља је и острвска држава Сингапур, а Департман за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг, један је од водећих у области хемије, посебно зелене хемије и одрживог развоја. То је наравно у вези са привредом која се, на релативно малој територијалној распорстрањености, ослања на прерађивачку индустрију окренуту одрживом развоју. Од недавно, овај факултет додељује стипендије за докторске студије и кандидатима из Европе. То, као и предавање“Луисове киселине базиране на фосфору и бору“, било је повод гостовања проф. др Драгослава Видовића у Новом Саду, Београду и Нишу.

Др Драгослав Видовић је професор на Департману за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг у Сингапуру и руководилац истраживачке лаборатоје тог департмана. Лабораторија професора Видовића основана је пре непуне две године. За то кратко време успели су да синтетишу, први пут у свету, једињење базирано на фосфору које је дикатијумског карактера. Оно може да активира угљенофлорне везе, које су најаче једноструке везе, каже Видовић. Реч је о томе да материјали који су отпорни на топлоту, као нека уља, на пример, садрже много угљенофлорних веза. Пошто би и ти материјали, као и сви други, требало да буду рециклирани, један од поступака је да се, у ствари, прекину те угљенофлорне везе. „Наравно морамо још да истражујемо да видимо како све то можемо да контролишемо и како да побољшамо селективност, јер онда бисмо могли специфично да активирамо те везе користећи фосфор“, указује Видовић.

Видовић се посебно бави питањима хемијске синтезе у области неорганске хемије, односно катализаторима. Он покушава да синтетише разне комплексе и разна једињења која би омогућила синтезу других једињења која су веома битна за наш живот. Један од пројеката из те области се односи на коришћење алуминијума уместо злата и окренут је принципима зелене хемије и одрживости.

Једна од најужих области Видовићевих истраживања је бор и, посебно, коришћење његових једињења као катализатора. Још приликом докторских истраживања он је успео да синтетише једну – до тада непознату везу – двоструку везу између бора и водоника која је од посебног теоријског значаја. Једињења бора најчешће се називају Луисове киселине. Користе се за активирање хемисјких веза и стварање специфичних угљеничних веза.

Видовић је члан и великог међународног пројекта који испитује старење и који је, пре свега, намењен спречавању болести које се често јављају, као што су, на пример, Паркинсонова и Алцхајмеова болест. „Професор Харман је педесетих година прошлог века препознао да оксиданти, то јест радикали, негативно утичу на наш организам и предложио теорију у којој је описао да је главни разлог за старење људског организма негативан утицај радикала, нарочито у митохондријама које су саставни део ћелија, које су органеле у ћелијијама. После су многи научници покушавали да нађу адекватне антиоксиданте. Међутим, практично је немогуће унети довољно антиоксиданата у наше тело, а који би елиминисали негативан утицај радикала односно оксиданата, а да не постану токсични. Поред свега тога сами радикали су нам и корисни. Важни су за комуникацију између ћелија“, указује Видовић и објашњава: „Док сам радио на Оксфорду, упознао сам једног руског научника – доктора Шћепинова, који ми је образложио свој начин борбе против радикала. Уместо да синтетише нове антиоксиданте, он је утврдио који молекули, а онда и које хемијске везе, нарочито угљеноводоничне везе, значи које од тих молекула и хемијских веза су највише изложене нападима радикала, нарочито у митохондрији. Највише молекула су линолна и линолеинска киселина који су саставни део мембране митохондрије. Онда је покушао да учврсти те угљеноводоничне везе. Један од начина је да се изотопски замени водоник са деутеријумом.“ Управо на том веома компликованом проблему ради Видовић у оквиру овог међународног пројекта и бави се синтезом молекула линолне и линолеинске киселине користећи катализаторе, односно каталитичку размену водоника и деутеријума.

Занима нас и Видовићева научна биографија, и, посебно, његови погледи на актуелна питања науке. И не само то: незаобилазна су и питања о острвској држави Сингапуру, животу у њој и о особеностима њене привреде, културе и науке.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 12.05.2013.

Тема: ФОРЕНЗИЧКА ХЕМИЈА, ФОРЕНЗИЧКИ ПРОФАЈЛИНГ И ЗЕЛЕНА ХЕМИЈА НА ПМФ У НОВОМ САДУ

Хемија је међу оним наукама које су у прошлом веку у потпуности измениле индустрију, па тиме и нашу свакодневицу. Убрзо, хемија је постала симбол загађења и вештачких творевина које све више удаљују човека од природе и чак, и њега самог и природу, егзистенцијално угрожавају, пре свега због примене у производњи синтетичких материјала и примене у фармацији.

У овом веку хемија је заједно са биохемијом међу најзначајнијим наукама у служби човека, његове будућности и одрживог развоја. Она је постала значајна и у гранама људског деловања за које се до недавно сматрало да немају додирних тачака са природним наукама, као што су друштвене науке, на пример.

Еволуција знања и његове примене и развој погледа на решавање потреба друштва, подстичу настанак нових дисциплина не само као пуки резултат међусобног деловања различитих области него превасходно као суштински резултат свеобухватних интердисциплинарних ситнтеза. Због тога нас у овом издању Дијалога култура, посвећеном форензичкој и зеленој хемији, занима и шта је са иновацијом наставе на Департману за хемију, биохемију и заштиту животне средине Природно-математичког факултета у Новом Саду и о којим постигнућима можемо говорити од када постоје ти нови предмети.

Форензичка хемија уведена је као изборни предмет на мастеру 2006. године. Знања из те области веома су потребна савременом друштву. „Зашто онда студенте који се школују у области хемије или биохемије не усмерити да то своје знање примене и у неком правном систему?“ питање је које поставља покретач и предавач тог курса ванредни професор Слободан Гаџурић са Природно-математичког факултета у Новом Саду. Он се бави и форензичким профајлингом. У вези с тим он каже: „То што радимо заједно са колегама из Националног криминалистичког центра односи се на профајлинг хероина, односно дроге. Желимо да помогнемо нашој полицији у спречавању кријумчарења и пресецању путева дроге који прелазе преко наше земље. Из података које имамо о заплењеном хероину на граничним прелазима Батровци, Хоргош, или на граничном прелазу са Бугарском, можемо да дођемо до података који ће нам омогућити да сазнамо одакле он потиче. Јер, хероин се, као синтетска дрога, разликује од произвођача до произвођача. Значи, онај ко га производи увек остави неки траг и ми на основу тих трагова можемо да закључимо да ли је неки хероин из Афганистана, да ли потиче из Јужне Америке, или неког другог краја света, или је произведен негде у нашој земљи.“ Циљ предмета Форензичка хемија је стицање знања о примени аналитичке хемије у савременим форензичким истраживањима, оспособљавање студентата за примену аналитчких метода и техника приликом форензичких анализа, стицање знања о начину и методама прикупљања и анализе доказног материјала, као и развијање етичности и критичке свести о поузданости и квалитету форензичке анализе.

Иновација наставе, између осталог, подразумева нови приступ припреме уџбеника, онај приступ који ће применити нове образовне технологије и поштовати чињеницу да студенти све раде на рачунару. Гаџурић каже да су направили електронски практикум који студентима помаже да спреме испит, да тамо нађу и оно што су можда пропустили на предавању и оно што треба самостално да ураде на вежбама. За лабораторијске вежбе снимљени су филмови који су у електронском практикуму смештени у мапе кроз које је навигација веома једноставна.

У емисији ћемо чути и о иновацији концепата вежби. У оквиру предмета Форензичка хемија недавно је, заједно са Националним криминалистичким центром у Новом Саду и Правним факултетом, организована вежба на којој су студенти симулирали суђење. Симулиран је један судски процес на коме су студенти хемије обављали вештачења а студенти биохемије радили DNK анализу и своје знање у примени показали пред судијама, студентима Правног факултета.

Слободан Гаџурић говори и о зеленој хемији, њеном настанку и шта она изучава. „Она је управо оно што нам предстоји у будућности, а то је да елиминишемо свакакав ризик који је око нас’’.

Емисија обухвата и научну биографију Слободана Гаџурића.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 28.04.2013.

Тема: СТРАНАЦ У НАМА. КАКО МОЗАК ВИДИ СЕБЕ. Друга емисија: АРХЕОЛОШКИ СЛОЈЕВИ МОЗГА. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И РАЗВОЈ СИМБОЛИЧКЕ СВЕСТИ

„Емпатија је много старија него што човек воли да прикаже. Није део сиве коре мозга. Она припада, заправо, нашим таламичко-међу-можданим структурама, које су у развоју веома важне за препознавање потреба које су у уској вези са, хајде да кажем, нашим кортексом или са међуможданим или можданим стаблом, које је у уској вези и са кортексом и са једрима, као што је бадемасто једро (које сигнализира да ли ћемо опазити нешто што је претеће или доброћудно). Емпатија је најуже везана за неговање које су радиле врсте попут рептила, тако да припада још рептилном мозгу, потреби да заштити младунче, да га однегује, да га храни. Наша емпатија путује чак одатле,“ објашњава Роберт Хаук мастер психолошких наука из Сомбора. Он указује на то да је емпатија један од најстаријих механизама уграђених кроз филогенезу у наш систем, али се може потиснути односно разусловити. Појава рокинга код деце без адекватног родитељског старања у установама може послужити као пример, како дете самостимулацијом покушава да надокнади недостатак родитељског додира и пажње и када родитељ не чита његове потребе. Тада се емпатија као природан механизам гаси, каже он.

У овој другој емисији о човековој психолошкој конституцији, о његовом онтогенетском развоју и процесу антропогенезе, настављамо разговор с Робертом Хауком о дистинктивним одликама хомо сапиенса и, посебно, о утицају културе и знања на његове особености.

У емисији га питамо и о археолошким слојевима мозга, али и о односу величине мозга и интелигенције на уочавањима да су лобање неандарског човека биле веће од лобања савременог човека. У вези с овим последњим, Хаук објашњава: „Знате да је Алберт Ајнштајн завештао свој мозак науци за истраживања која би унапредила разумевање о нашем централном нервном систему? Испоставило се следеће: Алберт Ајнштајн није имао много већу сиву кору мозга како се верује, али је број глио ћелија био значајно већи него у мозгу просечног човека. То говори у прилог томе да је можда, дакле речено у веома слободно постављеној хипотези, заправо homo sapiens sapiens у односу на неандерталца имао, на пример, ту предност да је број интерконекција између сивих ћелија сиве коре мозга био већи него код неандерталца, без обзира на његову масу и величину, тј. волумен.“ Можда је савремени човек интелектуалним капациетом у смислу симболичког материјала, вештине комуницирања, разумевања социјалног функционисања унапређивањем оруђа и оружја, располагао већим потенцијалом него неандерталац, закључује Хаук.

Када је реч о релацији информационих технологија и умних потенцијалима човека, наш саговорник указује на то да мозак жуди за зањем, да је мозак „информациона машина“, а рачунар машина за трансформацију информације. Стога је природно да дете тражи рачунар, посебно што мозак у тој фази раста „тражи храну“. Храна за њега је информација.

Питамо и шта се дешава са развојем симболичке свести.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 14.04.2013.

Тема: СТРАНАЦ У НАМА. КАКО МОЗАК ВИДИ СЕБЕ

Ratio, когниција, перцепција, перцепција симболике, емоција, макар она била само стање свести каквом је сматрао Сартр, затим мисао, апстрактно мишљење, ментална представа, способност утилитарног мишљења, осмишљавање стратегије манипулација, на пример у изради и коришћењу оруђа, способност промишљања и синтеза узрочно-последичних веза, промишљања о будућности и надасве сапиентиа, знање с исходиштем у мудрости јесу неке од најзначајнијих дистинктивних одлика човека. Како их схвата данашња наука? Шта она запажа када је реч о варијабилности кортекса у вези са културном средином? Како мозак функционише? Шта су симболичке представе? Како, када и где настају? Ако оно непознато, или недовољно разјашњено, које се на различите начине манифестује, назовемо странац у нама, како то можемо пратити ? Да ли и како технологија и култура утичу на развој перцептивних потенцијалности?

То су нека од питања о којима разговарамо с Робертом Хауком, М.А. психолошких наука из Сомбора. Он, између осталог, указује на то да постоји читава једна област у школској психологији која се зове поремећај академских вештина и објашњава: „Наша школа форсира вербалне и математичке вештине. Оне су заправо базиране на левој хемисфери мозга и, врло конкретно да кажем, стимулишу развој Брокиног центра и фаворишу развој и употребу темпоралног режња мозга који укључује и разумевање вербалних садржаја, значи Верникеов центар у Хешловој вијуги и тако даље до аналитичких својстава који су типични за чеони режањ мозга и доношење одлука у складу са нумеричким представама. Деца у нашој култури која имају част да су рођена једнострано оријентисана само на десну руку, употребу десне руке, десне ноге, десног ока, десног уха или обрнуто само леве руке, само левог ока, само леве ноге, имају срећу јер нашу школу прођу безболно зато што не морају себе да присиљавају да преводе читаве низове симбола са једне хемисфере на другу, за разлику од деце која имају проблем такозване дислатерализације. (…) Међутим, када школа добије дислатерално дете, онда, на пример, од једног сјајног лексичара који одлично пише, на пример десном руком пише, али се служи левом руком, пуца из левог рамена, води секиру левом руком, онда настаје хаос у математици или ће врло често код деце настати хаос у читању или писању, па ће на пример писати слова изврнуто као у огледалу. Онда заправо имате борбу две хемисфере у глави, две полутке. Чија ће слика бити у праву, да ли десна хемисфера или лева хемисфера? Какву ће слику послати десна хемисфера левој? Да ли је то дете развило огледало у којем ће оно окренути слово или број у пожељном облику, то је ствар енормног тренинга…. И онда каже професор или учитељ: Ваше дете је сјајно, али не знам зашто има такав рукопис, не знам зашто је тако смотано, знате, оно је изврсно из српског, али је јако смотано…“ Реч је о оријентацији у две димензије, каже Хаук и објашњава да ова наша култура фаворизује претпоставку да смо сви унилатерално оријентисани. Али то није тачно јер је највећи број деце помешано латералан, зато што је природа оставила простор да уколико дође до повреде мозга или оштећења хемисфере – да мозак може поново да овлада неким функцијама и то данашња неуропсихологија зна. Неким функцијама трајно не може поново да овлада, али неке поново успостави и то тако што мозак ангажује ону хемисферу која није дотле била у употреби на тај начин. „Дакле, култура као таква обележава начин употребе нашег мозга, начин употребе нашег кортекса“, објашњава Хаук и показује пример два писма у јапанском језику који наводи Жан-Пјер Шанже у „Неуронском човеку“. Писмо кана, слично је алфабету и састоји се од 69 симбола. Писмо канџи није фонетско него идеографско. Апстрактни, формални и комбинаторни карактер кане смешта се у леву хемисферу. Препознавање знакова канџија, насупрот томе, изискује посебне природне склоности десне хемисфере за обраду и памћење слика.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Виолета Марковић

Дијалог култура 31.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – Трећа емисија: DNK, репликација, регулација односно контрола активности гена, Сангеров метод секвенцирања, амплификација и њена примена, протеомика, модел in silico

Зашто DNK није од самог открића одмах схваћена као генетски материјал? Како су научници веома рано закључили да је генетски материјал супстанца која има способност аутокатализе, тј. сопствене репликације – како су текла њихова промишљања о могућим моделима репликације, и који експерименти су их довели до закључка да је управо семиконзервативан важећи? Шта је регулација односно контрола активности гена и како се она остварује? На ком принципу се базира Сангеровог метод секвенцирања DNK и због чега је ова метода толико значајна да је Фредерик Сангер за њу добио Нобелову награду 1980.? Шта је амплификација и где се примењује?

Осим ових питања, из ове треће емисије серијала о молекуларној биологији, у најави издвајамо поглед на правце развоја молекуларне биологије нашег саговорника Александра Вујина, докторанта у лабораторији др Моник Зетка на Департану биологије Универзитета Мек Гил у Монтралну. Он каже: „Будућност молекуларне биологије сигурно је у мултидисциплинарности и у интеграцији посебно са компјутерскм технологијама и информатиком. Причали смо о открићима који су преслудно утицали на развој молекуларне биологије и видели смо да се у 20. веку свако откиће односило на један специфичан теоријски проблем и да је тај проблем решила или једна особа или мали тим или група људи. Иако овакав приступ молекуларној биологији сигурно неће нестати у 21. веку, штавише моја лабораторија се превасходно бави баш таквим приступом, молекуларна биологија се све више креће или, може се рећи, еволуира у дисциплину која се зове системска биологија. Системска биологија је мултидисциплинарни пиступ молекуларној биологији где се акценат даје на синтезу знања насупрот анализи и редукционизму. Од пре десет или петнаест година имамо информације о целокупном геному, сада имамо начине да утврдимо за свако ткиво целокупни транскриптом. Шта транскриптом значи? По аналогији са термином геном, транскриптом значи секвенца свих активних транскрипта, свих активних информационих RNK у одређеном ткиву или ћелији. И док су геноми у свим нашим ћелијама једнаки, транскриптоми се разликују од ткива до ткива и можемо анализирати све транскрипте у исто време. Корак даље је протеомика. Дакле, модерним техникама можемо анализирати присуство свих протеина у одређеном ткиву, у болесном или у здравом ткиву. Дакле у периоду смо када смо јасно преплављени информацијама и јасно је да овде изучавамо системе који су незамисливо комплекснији од било каквог система који су људи направили инжењерством. Молекуларни биолози изучавају системе који су до савршенства еволуирали већ четири милијарде година и сва наша досадашња сазнања веома су фокусирана и по ширини ограничана. Следећи корак је да се систем разуме да се интегишу сва ова посебна сазнања и да се систем разуме као целина: интеракција протеина једних са другима и да се ћелије опишу физичким карактеристикама. Ево, прошле године изашло је једно епохално дело где је на основу свих до сада прикупљених информација о ћелији једне једноставне бактерије микоплазе гениталиум први пут направљен компјутерски модел in silico, што на латинском значи у силикону, у силикатима од којих су компјутери направјени, дакле, назван in silico, по аналогији са in vitro, направљен је компјутерски програм, компјутерски модел који, базирано на почетним параметрима које знамо експерименталним путем, може да програмира деобу те једноставне ћелије. Значи, ми само у времену нула убацимо све параметре које знамо из емпиријских и експерименталних метода у програм који је базиран на одеђеним функцијама које су исто базиране на емпириским опсевацијама. Ти параметри пролазе кроз функције, значи еволуирају по закону тих функција кроз време, и, када се погледа крајњи резултат модела, види се да се ћелијска деоба може успешно извршити у компјутеру, што је, по мени, откриће које је назнака онога што долази. Ово је веома једноставна ћелија, она има само 500.000 базних парова, целкупни геном је дугачак само 500.000 базних парова, што звучи много, али људски геном је дугачак три милијарде базних парова, значи шест и по хиљада пута више. Дакле, следећи корак је нека компликованија бактерија, па после тога ћелија са једром, нека еукариотска ћелија, и то није само занимљив компјутерски програм јер већ имамо информације, него базирано на информацијама које имамо, он нам нуди нове информације како се те компоненте интерагују кроз време, што је некада недоступно нашим емпиријским и експериметналним методама. Не постоји метод који ће Вам дозволити да у исто време пратите кроз време све молекуле свих врста једне ћелије. Али због апликације ових компјутерсих технологија и информатике добили смо тако нешто.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг