Дијалог култура 14.04.2013.

Тема: СТРАНАЦ У НАМА. КАКО МОЗАК ВИДИ СЕБЕ

Ratio, когниција, перцепција, перцепција симболике, емоција, макар она била само стање свести каквом је сматрао Сартр, затим мисао, апстрактно мишљење, ментална представа, способност утилитарног мишљења, осмишљавање стратегије манипулација, на пример у изради и коришћењу оруђа, способност промишљања и синтеза узрочно-последичних веза, промишљања о будућности и надасве сапиентиа, знање с исходиштем у мудрости јесу неке од најзначајнијих дистинктивних одлика човека. Како их схвата данашња наука? Шта она запажа када је реч о варијабилности кортекса у вези са културном средином? Како мозак функционише? Шта су симболичке представе? Како, када и где настају? Ако оно непознато, или недовољно разјашњено, које се на различите начине манифестује, назовемо странац у нама, како то можемо пратити ? Да ли и како технологија и култура утичу на развој перцептивних потенцијалности?

То су нека од питања о којима разговарамо с Робертом Хауком, М.А. психолошких наука из Сомбора. Он, између осталог, указује на то да постоји читава једна област у школској психологији која се зове поремећај академских вештина и објашњава: „Наша школа форсира вербалне и математичке вештине. Оне су заправо базиране на левој хемисфери мозга и, врло конкретно да кажем, стимулишу развој Брокиног центра и фаворишу развој и употребу темпоралног режња мозга који укључује и разумевање вербалних садржаја, значи Верникеов центар у Хешловој вијуги и тако даље до аналитичких својстава који су типични за чеони режањ мозга и доношење одлука у складу са нумеричким представама. Деца у нашој култури која имају част да су рођена једнострано оријентисана само на десну руку, употребу десне руке, десне ноге, десног ока, десног уха или обрнуто само леве руке, само левог ока, само леве ноге, имају срећу јер нашу школу прођу безболно зато што не морају себе да присиљавају да преводе читаве низове симбола са једне хемисфере на другу, за разлику од деце која имају проблем такозване дислатерализације. (…) Међутим, када школа добије дислатерално дете, онда, на пример, од једног сјајног лексичара који одлично пише, на пример десном руком пише, али се служи левом руком, пуца из левог рамена, води секиру левом руком, онда настаје хаос у математици или ће врло често код деце настати хаос у читању или писању, па ће на пример писати слова изврнуто као у огледалу. Онда заправо имате борбу две хемисфере у глави, две полутке. Чија ће слика бити у праву, да ли десна хемисфера или лева хемисфера? Какву ће слику послати десна хемисфера левој? Да ли је то дете развило огледало у којем ће оно окренути слово или број у пожељном облику, то је ствар енормног тренинга…. И онда каже професор или учитељ: Ваше дете је сјајно, али не знам зашто има такав рукопис, не знам зашто је тако смотано, знате, оно је изврсно из српског, али је јако смотано…“ Реч је о оријентацији у две димензије, каже Хаук и објашњава да ова наша култура фаворизује претпоставку да смо сви унилатерално оријентисани. Али то није тачно јер је највећи број деце помешано латералан, зато што је природа оставила простор да уколико дође до повреде мозга или оштећења хемисфере – да мозак може поново да овлада неким функцијама и то данашња неуропсихологија зна. Неким функцијама трајно не може поново да овлада, али неке поново успостави и то тако што мозак ангажује ону хемисферу која није дотле била у употреби на тај начин. „Дакле, култура као таква обележава начин употребе нашег мозга, начин употребе нашег кортекса“, објашњава Хаук и показује пример два писма у јапанском језику који наводи Жан-Пјер Шанже у „Неуронском човеку“. Писмо кана, слично је алфабету и састоји се од 69 симбола. Писмо канџи није фонетско него идеографско. Апстрактни, формални и комбинаторни карактер кане смешта се у леву хемисферу. Препознавање знакова канџија, насупрот томе, изискује посебне природне склоности десне хемисфере за обраду и памћење слика.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Виолета Марковић