Дијалог култура 24.05.2015.

Тема: ОБРАДА СИГНАЛА – Друга емисија: Compressed sensing – компримујући одабир сигнала, Марковљева случајна поља, статистичко моделовање слике, статистичко моделовање сигнала, виртуелна рестаурација и анализа дигитализованих уметничких дела, рестаурација слике и видеа, вештачка интелигенција и uncertainty – неодређеност, неизвесност и визуелна интелигенција

Статистичко моделовање са Марковљевим случајним пољима са применама на пољу обраде сигнала јесте једна од области у којој је допринос проф. др Александре Пижурице са Универзитета Гент веома уважен у свету, а у вези с којим је и велики део од, према Google Scholar-у, готово 3000 цитата из радова ове научнице. Она је професорка на Департману за телекомункације и обраду информација Универзитета Гент у Белгији и руководилац лабораторије Статистичко моделовање слике.

Теорија Марковљевих случајних поља има веома широку примену. Једна од примена је у новој теорији compressed sensing – компримујућем одабиру сигнала. Интересује нас на шта се односи теорија компримујућег одабира сигнала и ком циљу стреми, да ли се и у чему додирује са феноменом Big Data и да ли ће побољштати свакодневицу и које техничко-технолошке области.

Занимају нас и друге примене теорије Марковљевих случајних поља и која је њена суштина.

Најуже области научног рада и интересовања др Пижурице су статистичко моделовање сигнала, мултирезолуциона репрезентација сигнала, рестаурација слике и видеа, разумевање и моделовање визуелне перцепције и визуелне интелигенције, са применама у прикупљању сигнала на даљину, формирању и анализи медицинске слике и у рестаурацији и анализи дигитализованих уметничких слика и на њима је тежиште претходног и овог издања Дијалога култура посвећеном обради сигнала.

Када је реч о вештачкој интелигенцији такође нас интересују оне области којима др Пижурица даје научни допринос са великм бројем радова чији је заједнички именитељ uncertainty – неодређеност, неизвесност. Она објашњава: „Термин неизвесности или неодређености означава у вештачкој интелигенцији ситуације у којима немамо потпуно сигурно знање и потпуно поуздане комплетне информације о датој ситуацији, а ипак морамо да донесемо одлуку да на најбољи могући начин реагујемо. У већини реалиних ситуација то и јесте случај. Недостатак потпуних информација тада надокнађујемо статистичким моделовањем у виду вероватноћа одређених узрока и ситуација које могу имати утицаја на оптималну акцију. У књизи Расела и Норвига која је референца за модерну теорију вештачке интелигенције и коју и ја користим као референцу у курсу који држим, каже се на врло леп и шаљив начин да пробабилистичко резоновање надокнађује последице лењости и игноранције. Под лењошћу се при томе подразумева на неки начин наша неспремност или негодовање да побројимо све могуће узроке за дату појаву. Узмите на пример симптом главобоље. Има стотине и више узрока који могу изазвати главобољу и тешко је све њих побројати. Под игноранцијом се са друге стране подразумева наше недовољно знање или недовољан приступ комплетним подацима, свим мерењима које би можда требало извршити али је то немогуће у датом времену и датим условима. Значи тај резон у условима неизвестности заправо потпомогнут алатима статистичког моделовања и оптималне Бајесове естимације омогућава да се дође до рационалне одлуке или акције у таквим ситуацијама где немамо једноставне одреднице типа ако ово онда оно у том случају.“ У вези са актуелним питањем саме вештачке интелигенције тј. способности учења из релативно малог броја датих примера и прилагођавања на нове ситуације, нове сценарије када је о применама реч др Пижурица између осталог каже: „Вештачка интелигенција већ сада се користи увелико у многим гранама, у многим практичним применама. Поменула сам овде неколико примера са аутоматизованим такси возачима које вероватно можемо очекивати у врло блиској будућности али исто тако постоје компјутерски навођене најсавременије операције, или ако се сетимо несрећа које су се догодиле са нуклеаркама у Фокушими где очигледно слање робота који могу да отклоне неки квар или узрок а да се при томе људски животи не излажу опасности је недвосмислено од великог значаја. Такође има много других разних примера. Када погледамо истраживања свемира у свемирским станицама често постоји могућност да аутоматизовани агенти донесу сами одлуку којом ће планирати даље извршење акције, отклонити грешку или квар, тако да је таквих примера безброј у свакодневном животу и разним гранама науке и привреде и ја верујем да ће нам вештачка интелигенција у будућности бити све више од користи у свим тим применама.“

Др Пижурица у емисији говори и о изазовима у разумевању и моделовању визуелне перцепције односно визуелној интелигенцији.

Др Александра Пижурица нас упознаје и са актуелним пројектима у области поправљања и виртуелне рестаурације и анализе дигитализованих уметичких слика које такође остварује њена група и лабораторија, као и са њеним радовима и предавањима у тој области, као што је онај о кодовању визуелне „мустре“, облика на Поенкаеровој сфери „Visual pattern encoding on the Poincare sphere“ који је први пута представила на семинару UCL-Duke Workshop он „Sensing and Analysis of High-Dimensional Data“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 10.05.2015.

Тема: ОБРАДА СИГНАЛА – Прва емисија: Big Data – масивни подаци

Један од најактуелнијих феномена у области обраде сигнала су масивни подаци – Big Data. То је централна тема разговора у овом издању Дијалога култрура са др Александром Пижурицом, професорком на Департману за телекомункације и обраду информација Универзитета Гент у Белгији.

У литератури налазимо да је термин Big Data ушао у многе области, да се користи у разним научним дисциплинама, пре свега у информационим технологијама, телекомуникацијама, али и у астрономији, физици, генетици и не само ту, него и у политици, на пример, односно готово свугде где се добијају, обрађују и анализирају огромне, готово неограничене количине података из којих је потребно извући и пратити неке конкретне, у датом тренутку одређене корисне информације из масе хетерогених којима смо окружени.

Интересује нас шта се подразумева под термином Big Data са становишта обраде сигнала, о којим великим подацима је реч, из чега се подаци добијају, где се овај термин први пута појавио и пре свега како се овом феномену приступа у области обраде сигнала и које су примене.

У центру пажње емисије су, тако, и прикупљање сигнала на даљину и хиперспектралне слике које могу да имају хиљаду канала и огромне количине података, хиљаду димензија. Пошто се овде испољава и појава позната као клетва димензионалности, желимо да знамо и како се излази на крај с њом.

Др Александру Пижурицу такође питамо које замешатељство података настаје када се, на пример, у сателистским комуникацијама за исту слику подаци добијају из различитих сензора и како се извлаче подаци битни за неку анализу и у целини како се подаци обрађују да би постали корисни и употребљиви и где је све примена, те шта се од алгоритама претаче у праксу, а шта за сада остаје само као теорија.

У овој емисији дотичемо се још једне области којој др Пижурица научним радовима непосредно доприноси а то су тзв.ретке репрезентације и мултирезолуцијона репрезентација сигнала.
Са овом научницом чији су радови цитирани око 3.000 пута према Google Scholar-у, а која је студирала у Новом Саду и ту започела универзитетску каријеру и након доктората на Универзитету Гент тамо наставила научни рад као професор и као покретач и руководилац лабораторије Статистичко моделовање слике, разговарам и у следећем издању Дијалога култура. Оно ће бити посвећено једној међу најактуелнијим теоријама у области обраде сигнала, теорији компримујућег одабира сигнала – compressed sensing, као и другима питањима којима се такође др Пижурица непосредно бави.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 12.04.2015.

Тема: КАПИТАЛ У 18, 19, 20. и 21. ВЕКУ У ДЕЛУ Т. ПИКЕТИЈА: КАПИТАЛ У 21. ВЕКУ

„Расподела богатства једно је од питања о којем се данас веома често и веома живо расправља. Али шта заиста знамо о његовом дугорочном развоју? Да ли динамика акумулације приватног капитала неизбежно води ка увек снажној концентрацији богатсва и моћи у рукама неколицине, као што је веровао Маркс (Karl Marx) у XIX веку? Односно, да ли уједначавајуће снаге раста, конкуренције и техничког напретка спонтано воде ка мањој неједнакости и већој стабилизацији у напредним фазама развоја, као што је мислио Кузнец (Simon Kuznets) у XX веку? Шта заиста знамо о развоју дохотка и богатства од XVIII века, и које поуке из тога можемо да извучемо за XXI век?“

Ова питања поставља и настоји да на њих одговори Тома Пикети у научном делу „Капитал у XX веку“, чији је превод на српски недавно остварила Кристина Бојавновић, а објавила Академска књига.

О Пикетијевом капиталном делу које се чита и као историјски роман, због чега је постало бестселер у свету и које је продато у преко милион и по примерака и преведено на 30 језика, разговарам са уредником српског издања са професором економије др Радованом Пејановићем, ректором Универзитета у Новом Саду и госпођом Бором Бабић, директорком и главном и одговорном уредницом Акадамске књиге, чија су издања посвећена научној литератури и капиталним научним делима. Наравно, занима ме и ко је Тома Пикети.

„Шта заправо знамо о развоју поделе капитал-рад од XVIII века? Веома дуго, идеја коју су прихватили економисти и која се брзо ширила у књигама, била је идеја да је релативни удео рада и капитала у националном дохотку веома стабилан у дугом року, а генерално прихваћени износи су били две трећине за рад и једна трећина за капитал. Захваљујући историјској дистанци и новим подацима којима располажемо, показаћемо да је стварност нешто сложенија” пише Пикети детаљно анализирајући расподелу богатства и друштвено-економске односе у протеклим вековима, те разматрајући и могуће промене које би се могле догодити у наредним деценијама.

Тома Пикети такође промишља о иделаној политици која би омогућила да се избегне бескрајна спирала неједнакости постављајући и одговарајући на питање: „На основу историјских развоја и искустава које смо изнели, које би институције и јавне политике могле на праведан и ефикасан начин да омогуће регулисање данашњег патримонијалног капитализма?“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Сабина Недић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 29.03.2015.

Тема: БОТАНИКА ОД АНТИЧКИХ ВРЕМЕНА ДО ДАНАС

Теофраст, Аристотелов ученик коме је Стагиранин поверио да после његове смрти руководи Ликејем и оставио му у наследство своју библиотеку – сачинио је почетком трећег века пре наше ере Историју биљака и Порекло биљака.

Корени данашње ботанике настаће много касније. Везују се дело Systema Naturae творца модерне систематизације шведског ботаничара и зоолога Карла фон Линеа из 18. века.

Мирјану Крстивојевућ Ћук, асистенткињу и докоторанткињу на Катедри за ботанику Департмана за биологију и екологију ПМФ у Новом Саду питамо шта карактерише савремену науку о биљкама. Али интересује нас и човеково бављење биљкама пре Теофраста и после њега све до Линеа и шта је све утицало на то да ботаника постане наука и како су такозване „науке живота“ утицале на њен развој. Како су њеном развоју допринели микроскопска посматрања и почеци експерименталне биологије 17. и 18. века, а како Дарвинова теорија еволуције?

Мирјана Крстивојевић Ћук у емисији говори и о ботаничарима чије је дело уткано у формирање науке о биљкама у дисциплину каквом је данас познајемо. Питамо је и о правцима развоја ботанике данас, као и о томе зашто је математика важна за ову дисциплину и како се примењује.

Ову младу научницу упознали смо у прошлом издању Дијалога култура када нас је трагом својих докторских истраживања о сукцесији вегетације Делиблатске пешчаре провела Пешчаром од леденог доба до наших дана и кроз све промене које су се одвијале интервенцијом човека и упознала нас са подухватима које је неоподно предузети да се ово природно добро непроцењиве вредности ревитализује.

Надовезујући се на то, последњи блок ове друге емисије посвећен је и другим значајним актуелним пројектима и истраживањима у које је укључена, као што су пројекат Владе Републике Србије, Министарства за науку и технолошки развој „Биосенсинг технологије и глобални системи за континуирана истраживања и интегрисано управљање екосистемима“, затим пројекат „Мониторинг промена степске вегетације услед измењеног хидричког режима у СРП Тителски брег“, као и „Стања зељасте флоре у шумама врбе у СРП Ковиљско-петроварадински рит“ и „Распростирање рода Seseli у Војводини“.

Мирјана Крстивојевић Ћук ради на релализацији наставе на предметима: Лековите биљке, Ботаничке збирке у настави биологије, Економска ботаника, Алергене биљке и санација, Систематика биљака. Повремено је ангажована и на реализацији теренске наставе за студенте биологије и екологије, као и приликом манифестације Ноћ биологије и као гостујући предавач у школи лековитог биља.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 15.03.2015.

Тема: БОТАНИКА И СУКЦЕСИЈА ВЕГЕТАЦИЈЕ ДЕЛИБЛАТСКЕ ПЕШЧАРЕ

У овом издању Дијалога култура откривамо како ботаника употпуњује сазнања о геолошкој прошлости Земље и њеној клими. Сазнајемо и о кретању појединих биљних врста и којим коридорима се у далекој прошлости њихово кретање остварило, те о научним вредностима појединих локалитета, при чему се пре свега задржавамо на Делиблатској пешчари. Ова највећа пешчара у Европи представља приказ геолошких процеса који су се догађали током плеистоцена. Реч је о периоду који траје од пре готово два милиона година до пре око 11.500 година, односно чији крај представља период отапања последњег леденог доба. Намеће се питање: где је смештен настанак Пешчаре на тој дугој временској скали и у каквој је вези са Панонским морем?

На сукцесији вегетације можемо пратити како се и шта се све у природи мењало или шта се мења и шта се све у крајњем исходу десило када је човек почео да преко измене флоре побољшава природу, несвестан последица. Интересује нас: када и како су рађене промене у Делиблатској пешчари и с којом идејом? Како се то одразило на вегетацију, животињски свет и тло?

О томе разговарамо с докторанткињом Мирјаном Крстивојевић Ћук, са Департамна за биологију и екологију, Катедре за ботанику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду чија је теза посвећена Сукцесији вегетације Делиблатске пешчаре, уз бројна друга њена парцијална истраживања и радове у тој области и радове везане за ревитализацију Делиблатске пешчаре.

Између осталог, занима нас и да ли постоји већ дефинисан целовит пројекат ревитализације Делиблатске пешчаре и да ли се при томе мисли на враћање првобитне степске вегетације и да ли то подразмева и скидање површинског слоја земље који се у међувремену преобразио, те каква су искуства у свету са сличним пројектима.

Прича о сукцесији вегетације је она која неминовно води до комплексних мултидисциплинарних истраживањиа и до примене науке на враћање природе природи, на добробит природне баштине која је и духовна потреба човека и која све више плени пажњу и савремених путника, туриста.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 25.01.2015.

Тема: ГЛАЦИЈАЛНЕ ТЕОРИЈЕ И ФИЗИЧКА ГЕОГРАФИЈА О ЛЕДЕНИМ ДОБИМА

Записи Земљине прошлости о променама климе на дугим временским скалама су најчешће изван хоризонта посматрања шире јавности чак и онда када често или релативно често походимо природу.

Шта је исписано на страницама Земљине физичке географије о леденим добима? Који су локалитети најзначајнији? Зашто је датирање морфологије тла у једном тренутку угрозило Миланковићев Канон осунчавања Земље и како га је датирање седимената на дну океана после дефинитивно потврдило када је о геоморфолошким доказима реч? Када су почела научна промишљања о томе да је у прошлости морало постојати ледено доба и зашто је тек Миланковићева теорија могла да укаже да их је било више и да ће се одвијати и нова?

Ова питања су централна тема мог разговора с др Млађеном Јовановићем доцентом на Природно-матемематичком факултету Универзитета у Новом Саду чија су управо ледена доба најужа област научног интересовања, као и теренског научноистраживачког рада. Јовановић је ангажован и на два вишегодишња значајна пројекта: Геотрансформација простора Србије и Лесно-палеоземљишне секвенце Војводине – кључ за разумевање палеоклиматске и палеоеолошке транзиције на европском копну.

Предаје више предмета из физичке феографије на основим, мастер и докторским студијама. Члан је најрелевантније међународне асоцијације која се бави проучавањем ледених доба INQUA – International Union for Quaternary Reseach, затим ProGEO – European Association for the Conservation of the Geological Heritage, EGU – European Geoscience Union, те Српског геолошког друштва у оквиру које је председник Комисије за квартар и члан Матице српске и њеног Одбора за природне науке.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 11.01.2015.

Тема: СУСРЕТ И СУКОБ С НАУКОМ – Друга емисија

Повод: Истоимена књига Зорана Л. Ковачевића у издању Академске књиге Нови Сад

„У доба доминације религије човек је веровао да има извесних граница које он не сме против Божије воље да пекорачи. Међутим, човек је прешао те границе“, пише академик Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ у Новом Саду, у књизи Сусрет и сукоб с науком и наставља: „Он одавно нема осећење да постоје границе које не сме да прекорачи у сазнању и чињењу. То је настало у доба просветитељства када је одбачена теолошка слика света. Понети успесима науке пошло се од идеје напретка, слободе, аутономије, једног оптимистичког прогреса и хуманизма. Очекивало се да ће развојем науке и технике бити више прогреса и у моралној и етичкој сфери; да ће се повећати не само материјално благостање него и људска срећа. Није се уопште могло замислити да ће то довести до ситуације у којој не само да су благостање и срећа у питању, него је у питању нешто много елементарније, а то је опстанак човечанства.“

С тим у вези Ковачевић посебно указује: „Али нису само филозофи ти који говоре о опасности науке и знања. Њима се придружују и неки научници. Британски астроном Мартин Рис у књизи Наш последњи век, у којој се аутор пита да ли ће људски род преживети 21. век, каже да наука више него икада пре, напредује на основу далеко непредвидљивих и потенцијално опасних образаца. Напретком технологије расте опасност нестанка цивилизације. И тако смо после више хиљада година у истом или још већем стаху од знања. Нестанак цивилизације предвиђа се од њеног настанка. Разлика је у томе што антички човек није имао јасну представу шта би био узрок те катастрофе док се данас предвиђања заснивају на реалним претпоставкама. Зато исти научник упозорава: ’Неопходно је да држимо на оку и пратимо потенцијално смртоносно знање’. Сходно томе Ајнштајн је још пре много година саветовао: ’Примена науке мора бити пропорционална нашем незнању. Јер то је време за стрпљење и опрезност“, пише Ковачевић.

Сусрет и сукоб с науком академика Зоран Ковачевића, поводом његове истоимене књиге у издању Академске књиге Нови Сад, тема је мог разговора с њим у две емисије. У првој, тежиште је било на питањима: Шта је истина? Шта је реалност? Шта је знање? Шта утиче на формирање слике света? Где се сусећу а где раздвајају схватања тврдих наука и погледи представника духовне културе, религије, филозофије, етике, хуманистичких и друштвених наука?

У другој емисији говоримо, између осталог, о коренима скептицизма према науци, о примерима редукционизма, вулгаризације и злоупотребе науке, о науци и политици, о науци и религији, о етици и о релацији наука и етика и да ли научници могу да предвиде потенцијалне опасности за човечанство, те да ли је њихова обавеза да на то указују.

Разговарамо и о часопису Анали Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду, које је академик Ковачевић покренуо пре десет година и чији је главни и одговорни уредник.

Зоран Ковачевић председник је Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. Последњи блок посвећен је његовом сазнајном и научном путу и научном опредељењиу према биохемији, молекуларној биологији и генетици у време када су те дисциплине тек почињале да се развијају код нас. Ковачевић је аутор преко двестотине радова и аутор уџбеника и практикума биохемије и молекуларне биологије и монографија: Молекулана организација и функција митохондрија, Еволуциони и функционални аспекти малигне астерације ћелија, Ентропија и биоенергија, Малигне неоплазме – генетски или епигенетски феномен.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 28.12.2014.

Тема: СУСРЕТ И СУКОБ С НАУКОМ – Прва емисија

Повод: Истоимена књига Зорана Л. Ковачевића у издању Академске књиге Нови Сад

Сусрету и сукобу с науком академик Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ у Новом Саду, посветио је најновију књигу.

Поимање стварности, истине, знања и пре свега научни метод Ковачевић издваја као најзначајније параметре за сагледавање места сусрета и сукоба с науком и анализира их сагледавајући истовремено и природне науке, односно оно што се често назива тврда наука и душтвене и хуманистичке дисциплине, односно меке науке, не изостављајући ни религиозна тумачења и погледе на њих.

Поглавље Сусрет с науком аутор је посветио следећим потпоглављима: Наука је освојила свет али не и људско срце, Рађање и карактер научне мисли – наука старих Хелена, Коперниканска револуција, Френсис Бекон и утемељење научног метода, Антагонистички концепти филозофије природе – детерминизам и случајност, Утицај науке на савремени поглед на свет – Дарвинова теорија еволуције, Истина и стварност – да ли их можемо спознати? Здраворазумска и научна истина, Путеви сазнања или раст знања – Наслеђено знање, Акумулација нових информација и знања после рођења – Стечено знање, Објективно знање као аутентичан извор истине, Научни метод као пут ка објективном знању, Научне хипотезе и теорије, Да ли су непроверљиве хипотезе научне? Комплексни и хаотични свет.

У поглављу Сукоб две културе – хуманистичке и научно-техничке, Ковачевић своја разматрања систематизује у следећа потпоглавља: Појава антагонизма према науци, Покушај да се методе природних наука примене на друштво, Ограничења редукционистичког научног метода, Да ли се реалност и објективност како их тумаче природне науке могу применити на хуманистику?

Поглавље Наука и поезија садржи следећа потпоглавља: Дуализам духа и тела, Непријатељски однос науке према природи, Сусрет поезије и науке, Трагање за истином у уметности, Да ли наука и уметност имају нешто заједничко?

У поглављу Наука и политика, Ковачевић сагледава следећа питања: Политика као антитеза науци, Однос научно-техничке интелигенције према политици, Карактер политичке истине, Морал у политици, Медији у политици, науци и друштву, Феномен вође у политици, Трагање за друштвено-политичким системом, Глобализација се шири на крилима научно-техничког напретка, Научно-технолошки прогрес је у основи доминација Запада, Појава антиутопија.

Из поглавља Наука и етика издвајамо питања о добру и злу, о утицају науке на етику, о научним открићима која су имала најснажнији утицај на морал и етику, о примерима редукционизма и злоупотребе науке, као и елементе Дарвинове теорије који су имали утицај на морал и етику те покушаје научног доказа о постојању расне неједнакости. Ово поглавље обухвата и етичке дилеме које су настале открићима у домену молекуларне генетике и технологија манипулације генима и репродукцијом, технонауку и улогу научника у имплементацији етике будућности.

Посебно поглавље посвећено је науци и религији.

Са професором Ковачевићем разговарам у две емисије.

У првој тежиште је на питањима: Шта је истина? Шта је реалност? Шта је знање?

Шта утиче на формирање слике света?

Где се сусећу а где раздвајају схватања тврдих наука и погледи представника духовне културе, религије, филозофије, етике, хуманистичких и друштвених наука?

Да одговори нису једнообразни ни сводиви односно да одговори ни када је о природи реч нису општеважећи, најилустративније говоре указивања професора Ковачевића о понашању биолошких система. Пишући о путевима сазнања и расту знања он посебно осветљава чињеницу да су биолошки системи у суштини информатички системи у којима је кумулирана огромна количина информација информација. Код њих не важи Други закон термодинамике, односно спонтана тенденција природних система да се крећу ка постизању све већег нереда, све веће ентропије и апсолутне неравнотеже. Биолошки системи декодирају хаотичне појаве с којима се срећу у околини, јер живот ствара ред, као да се одупире свеопштој ентропији у неживом свету или универзуму, објашњава Ковачевић и додаје: „У таквом једном несређеном и, да тако кажем, хаотичном систему, који се и хаотично креће, живи организам се сналази на бази информација које је сакупио и у том систему ствара одређени ред да би могао да му се прилагоди. У супротном случају живи системи не би могли да се прилагоде и опстану у једној таквој средини која је веома често негостољубива према њима.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Војислава Вукеља

Дијалог култура 14.12.2014.

Тема: НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Друга емисија

Дунавска стратегија, један од европских макрорегионалних пројеката, те наука и макрорегионалне политике, затим сарадња са факултетима и научим центрима далекоисточних и средњеисточних земаља чији је развој у успону са све значајнијим местом у међународној начној заједници, као и актуелности експеримената у CERN-у у чијем раду је нуклеарни физичар проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду, укључен од 1989. године, централна су питања мог разговора с ректором Универзитета у Новом Саду у наставку нашег разговора на тему наука и савремено друштво.

„Европа развија у последње време макрорегионалне политике које имају задатак да повежу поједине земље, поједине регионе и да истовремено решавају одређене проблеме који најчешће не стају на границама. Питање поплава, питање загађења или неке сличне ствари не можете да зауставите на националној граници и да кажете – то функционише довде а преко тога не функционише. То је један од разлога формирања одређених макрорегионалних политика. Тренутно, дакле у садашњости и некој блиској будућности имамо или ћемо имати четири макрорегиона у Европи која су настала или која настају због решавања одређених проблема. Један је простор око Балтичког мора, који је у великој мери настао због еколошких проблема Балтичког мора, други је Дунавски макрорегион који обухвата 14 земља, трећи је Јадранско-јонски регион и четврти је Алпски регион“, објашњава пофесор Весковић. Србија је део и Дунавског региона и биће део Јадранско-јонског макрорегиона и на тај начин бићемо укључени у обе макрорегионалне стратегије, каже он. „Све ове макрорегионалне политике које сам поменуо заправо усмерене су не само према земљама Европске уније, него и према земљама које нису у овом тренутку чланице ЕУ.“

Весковић, који је 2010-2011. био председавајући, а сада је члан председништва Дунавске ректорске конференције која обједињује 75 универзитета и два и по милиона студената, у емисији, између осталог, говори и о Приоритету 7 Дунавске стратегије, а чији је координатор. Приоритет 7 подразумева друштво засновано на знању и пројекте који се односе на развој високог образовања, науке и информационокомуникационих технологија.

Интересује ме и које актуелно питање професор Весковић издваја као физичар, али и једно од оних најзначајнијих које друштво ставља пред науку. Између осталог, каже: „И тамна материја и тамна енергија су нас свакако изненадиле и још увек немамо јасан одговор заправо о чему се ту ради и тако даље и верујем да ће анализа резултата из Великог хадронског сударача дати одређене одговоре на нека питања, на неке могућности шта су тамна материја и тамна енергија, али још увек чини ми се да имамо пуно ствари пред собом да разрешимо што се тога тиче. Друга тема је питање енергије, питање добијања енергије, питање адекватног коришћења енергије. Мислим да ту ни физика ни неке друге гране нису дале свој коначни одговор. Читав низ нових технологија се налази пред нама. Имам утисак да сам за ових тридесетак и нешто година научио то да нема нерешивог проблема. Само је питање колико ће му се времена и финансија и људи и укупног ентузијазма посветити.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 30.11.2014.

Тема: НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Прва емисија

„Дуго времена веровали смо сви заједно да ће нас технолошки развој, технолошке иновације, а под тим смо најчешће подразумевали да ћемо направити нови рачунар, нов мотор, нови аутомобил, нови воз, нови електромотор итд. да ће нам то решити све проблеме. Чини ми се да одговор је: Не, нисмо били у праву“, указује нуклеарни физичар, проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду и наставља: „И оно што морамо данас да у великој мери размишљамо то је да душтвене науке морају да дају свој једнак допринос развоју човечанства, па и развоју наше земље, као што је то пред техничким и природним наукама, а то истовремено значи да питање друштвних иновација мора бити стављено на сто на исти тако важан начин као што је стављено на сто питање технолошких иновација. Ми се трудимо да направимо одређене технолошке помаке, али ти технолошки помаци уколико друштво као целина не направи одређене промене, чини ми се да неће бити ефикасни као што су показали да у претходном периоду. Без обзира што смо драматично напредовали, нисмо решили велики део питања човечанства. Укључујући оно што смо напоменули на почетку, да је одговор био прави, ми данас не би морали да причамо о циљевима одрживог постојања човечанства.“

Наука и друштво нераскидиво су повезани, поготово данас када друштво тражи одговоре од науке за питања о судбини човечанства.

С друге стране, као што је то одувек било, научна мисао неодвојива је од фундаменталних питања о свету, његовој природи и законима, као и о техничким и технолошким могућностима. Нови домети сазнања, нарочито они који револуционишу науку мењају човеков поглед и на саму науку и сопствени развој. При томе, на развоју информационих комуникационих технологија највидљивије се прати утицај знања на развојне правце друштва.

О науци и савременом друштву с нуклеарним физичарем професором Мирославом Весковићем, ректором Универзитета у Новом Саду разговарам у две емисије. У овој првој тежиште разговора је на Циљевима одрживог развоја које УН треба да донесу 2015. и на питању колико је данас наука у служби друштва, а колико је друштво окренуто према оном новом што у сваком времену из научних истраживања израста. Чућемо и шта се очекује од доба знања, као и шта се подразумева под економијом знања.

Између осталог, професор Весковић закључује: „Један од одговора који су озбиљна демографска истраживања понудила и врло јасно тврде да он јесте један од правих одговора на проблеме који могу да задесе човечанство у некаквој блиској будућности јесте образовање. Образовање на свим нивоима, говоримо и о основној школи и о средњој школи, наравно и о терцијарном образовању односно одговарајућем академском образовању, па и о науци, јер они заправо у великој мери утичу на то како се човечанство односи према ресурсима“.

Када је реч о Универзитету у Новом Саду, између осталог, професор Весковић каже: „Данас Универзитет у Новом Саду има плејаду младих људи између тридесет и четрдесет година који су врхунски истраживачи. Ми смо до сада доделили десет Ђинђићевих награда најбољим младим истраживачима у Аутономној покрајини Војводини. Свих десет тих истраживача су и даље на Универзитету у Новом Саду, свих десет су најбољи истраживачи на Универзитету у Новом Саду и носиоци су у истраживачком смислу и не само у истраживачком, него и у наставном и, рекао бих, и у неким другим аспектима, и то је велика ствар.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља