Дијалог култура 06.07.2014.

Тема: ПИТАГОРА – МЕАНДРИ РЕЛИГИЈЕ И НАУКЕ

То што за Питагором нису остали списи и што се није могло писаним путем сазнати ни за какво Питагорино учење цео један век, све до Филолаја, првог питагорејског мислиоца који је оставио писана дела и с чијом математиком и астрономијом и космолошким идејама о кретњу Сунца, Месеца, Земље и планета око централне ватре је питагорејска школа доживела врхунац, заогрће плаштом маглине Питагорину науку, а у легенде претаче Питагорину реформу орфизма, његове изреке и поуке, његова упутства о религиозном животу и ритуалима и забране којих се треба доследно придржавати чак и у смртним опасностима. Тек Филолај је, како пише Диоген Лаертије, издао она три чувена наводно Питагорина дела за које је Платон послао сто мина да би их купио, а био је и учитељ питагорејцу Архити код којег је Платон дошао на Сицилију да се упозна са питагорејским учењем.

У Питагориним меандрима религиозне и научне мисли ауторка есеја Дренка Добросављевић трага за дубљим коренима његових сазнања, као и за одразима његових погледа на касније мислиоце после њега.

Херметичност у откривању спознаја уз строги завет ћутања, због чега се питагорејско зање дуго преносило искључиво усмено, оставиће у сфери наслућивања многе Питагорине мисаоне домете, а корени таквог Питагориног погледа на пренос знања само упућенима, инициранима, припадницима питагорејске религиозне заједнице и братства приписује се не толико учењима орфијских мистеријских заједница колико Питагорином дугогодишњем напајању знањима у египатским храмовима, посебно из геометрије којој су га пре тога поучавали Анаксимандер и Талас. Код египатских свештеника или врачева, како бележе антички доксографи, Питагору је упутио Талес из Милета сматрајући да је и он сам стекао од њих оно због чега га сматрају мудрим. Питагора је потом са осталим египатским заробљеницима доспео у Вавилон, а захваљујући свом природном интелекту и високој образованости, иако роб, водио је расправе са вавилонским маговима, указује, на пример, Радослав Јовановић и наглашава да се у Вавилону Питагора интересује и за хармонију међу бројевима у природи и да се ту упознаје и са појмом хармоничне пропорције познате касније у западној култури као златни пресек и да је управо у Вавилону достигао савршенство у музици, аритметици и другим математичким областима.

Излазећи из легенди о Питагорининим сећањима на претходне животе и погледима на сеобу душа, желимо да се задржимо на једној мисли др Милана Тасића која сажима Платонова надахнућа Питагором: „… то што је он (Питагора) проносио мисао о сељењу душа је у целости Платонова „теорија идеја“, у онтолошком гносеолошком, логичком и другом аспекту њеном, јер вечитој и нествореној души припада то да има једнако несаздате и сталне идеје о стварима реалног света“.

Један од најугледнијих историчара филозофије и њене повезаности са политичким и друштвеним условима, Бертранд Расел Питагори придаје изузетан значај и истиче: „Не знам ни једног другог човека који је толико утицајан у области филозофије, као што је то био Питагора“. Он сматра да када анализирамо платонизам, налазимо да је он у суштини питагорејство и да од Питагоре потиче целокупна замисао о једном вечитом свету који се открива уму, али не и чулима. Да није Питагоре, сматра Расел, хришћани не би мислили о Христу као Речи и да није њега, теолози не би трагали за логичким доказима о Богу и бесмртности. Комбинација математике и теологије, објашњава овај филозоф, која је почела са Питагором, карактерисала је религиозну филозофију у Грчкој, те у Средњем веку, а у новије доба све до Канта. Он такође указује на то да је пре Питагоре орфизам био аналоган азијатским мистеријским религијама, као и да је Питагора у основи први идеалистички филозоф и да је математичко-физичка филозофија питагорејаца пренела математичке појмове у поредак материјалне стварности. Питагора је о бројевима размишљао као о облицима. Ми и данас говоримо о квадрату и кубу бројева, што су изрази које дугујемо Питагори, као што дугујемо и доказ теореме која носи његово име и уопште увођење доказа у науку и дедуктивно закључивање.

У времену филозофа космолошког периода Питагора је унео нови елемент у промишљања о свету: хармонију, а она произлази из односа бројева, а број је савршенство. Откривши значај бројева у музици Питагора је успоставио везу између музике и аритметике – и – између музичке харомоније и математике и астрономије, што посебно разматра Милан Узелац у студији Филозофија музике.

Уз Питагорина уверења о сеоби, о реинкарнацији бесмртне душе односно психе, одакле потиче и име метемпсихоза, и уз осврте на орфичку генезу тог учења код овог филозофа, многи текстови преносе фрагменте питагорејског религиозног живота и религиозних правила као својеврсне бизарности. Са покушајима њиховог објашњења она добијају смисао духовних и етичких поука, као и правила здравог живота. Диоген Лаертије објашњава мистерију забране која је налагала питагорејцима да не смеју јести боб, да је то стога што он надима „и на тај начин има највише везе са душевним делом; осим тога, боље је за стомак ако се не једе, а и снови ће нам бити пријатнији.“ По овом Питагорином биографу, Питагорина изрека: „Не ваља џарати ватру мачем“ значи: „Не буди гнев и растући бес силника“, а поука „Нека језичак на ваги не превагне“ значи „Не прелази оно што је право и праведно“. Питагорејци су позивали на истеривање духа супарништва и зависти из пријатељства, или барем из пријатељства с оцем, и, уопште, са старијима и доброчинитељима, јер трвење или спор у наступу гнева или неке друге страсти не помажу у очувању пријтељства које мора бити са што је могуће мање рана. Из пријатељства не треба одагнати поверење нити у шали нити у поступцима и у њега не сме да се увуче лаж. Пријатеља се не треба одрицати због несреће.

Ауторка есеја и уредница емисије: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић