Дијалог култура 07.08.2011.

Тема: ECOS У НОВОМ САДУ И НУКЛЕАРНА ЕНЕРГЕТИКА

Мото конференције ECOS, одржане у Новом Саду, био је: „Међународне паметне мреже енергетске сарадње у циљу одрживог развоја“. У оквиру те конференције посебно је организован панел о нуклеарној енергији. Неминовно се намеће питање: Зар нуклеарна енергија може бити у функцији одрживог развоја – а ако је одговор потврдан – у чему је тајна?

Одговор на та и друга питања потражили смо кроз разговор с докторком Јасмином Вујић, професорком на Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета у Берклију, директорком и оснивачем Центра за нуклеарна истраживања тог универзитета. Конференција ECOS у Новом Саду непосредан је повод да у нашој емисији о сазнајној, културној и социокултурној покретљивости и о међуделовању тих елемената културе и цивилизације – с професорком Вујић разговарамо о нуклеарој физици и њеним актуелним питањима данас, сто година од настанка те научне дисциплине, као и о радовима које је професорка Вујић изложила на конференцији у Новом Саду. Докторка Јасмина Вујић је у Америци од 1985. године. На Мичигенском универзитету у Ан Арбору одбранила је докторат 1989. из нуклеарних наука. На Факултету за нуклеарну технику Калифорнијског универзитета у Бекрлију је од 1992. Тамо је редовни професор у разним областима примене зрачења – од дизајна нукеларних реактора до терапије рака и нуклеарне медицине. Од 2005. до 2009. године Јасмина Вујић била је прва жена декан на Факултету за нуклеарну технику у Сједињеним Америчким Државама. Истовремено, 2009. изабрана је за председницу Удружења декана свих факултета за нуклеарну технологију у САД. Јасмина Вујић је научник и стручњак светског гласа у областима реакторске физике, модерних метода за анализу и дизајн нуклеарних реактора и примену зрачења у медицини и индустрији, као и за спречавања ширења нуклеарног материјала.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Теренски сниматељ: Борислав Ђуранин

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 10.07.2011.

Тема: ИНТЕЛИГЕНТНИ И ГЛУПИ ГЕЛ

Већина нас који нисмо технолози или хемичари – најчешће мисли да жива и нежива материја, као и вештачки добијени материјали и супстанције немају ништа заједничко. Међутим то није тако. Шта су то полимери, како настају, те да ли су макромолекули и феномен понављања њихових делова и њихови распореди и структура – основно својство и пластике, и гуме и дрвета и камена и људског и животињског ДНК-а, на пример… – и многа друга питања о полимерима и посебно о материјалима најновијих генерација – воде нас до проф. др Зорана Петровића, некадашњег редовног професора физичке хемије полимера на Технолошком факултету у Новом Саду, данас редовног професора технологије пластичних маса на Универзитету у Питсбургу.

Професор Петровић је и директор истраживања Канзашког Центра за полимере, чији је оснивач и спиритус мовенс. Он је члан Америчког хемијског друштва и других научних и научно-стручних друштава у истраживањима материјала, пластике, производње полимера из биљних уља.

Он је, такође, члан Српске академије наука и уметности и један од најцитиранијих аутора из Војводине – и то више од 2500 пута.

„Полимери су материјали који се састоје од јединица које се понављају. То су молекули велике молекулске масе. То могу да буду ланчани молекули који имају молекулске масе неколико милиона. Човек се практично састоји од полимера. Сви протеини су полимери. Рибонуклеинска киселина и слично такође су полимери, тако да је то жива материја која је у нама и биохемичари се јако много баве тиме.“ Професор Зоран Петровић и његов тим баве се синтетским полимерима који настају реакцијом мономера (основне јединице од којих се гради полимер) и настоје да планирајући организацију полимера добију одређена својства која треба да задовоље некакве техничке и индустријске потребе. Међу специјалностима професора Зорана Петровића су синтеза полимера, однос структуре и особина полимера. Професор Зоран Петровић, између осталог, објашњава: „Зависно од начина синтезе ми можемо да од истог материјала добијемо различите структурне облике, а сваки структурни облик има своја својства (…) Дакле, зависно од структуре ми можемо да планирамо употребна својства.“ У овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада, сазнаћемо о производњи материјала за које су заслужне идеје и научни и истраживачки рад професора Петровића и његовог истраживачког тима, а као што су бетон добијен из биљних уља и разни материјали за кошаркашке патике, голф лоптице и такозване еркондишн ципеле. Прича о интелигентним и глупим геловима и њиховој примени су на самом почетку нашег разговора.

У наредној емисији Дијалог култура Радио Новог Сада, емитоваћемо други део разговора с професором Петровићем у којем настојимо да упознамо његов научни и животни пут, као и његов поглед на будућност науке и технологија којима се бави.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Митић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 26.06.2011.

Тема: НАУКА ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА – СТО ГОДИНА ОД ОТКРИЋА АТОМСКОГ ЈЕЗГРА

Радерфордово откриће атомског језгра 1911. године једно је од најзначајнијих у историји физике. Оно је продрло у микро свет и отворило пут читавом спектру нових сазнања која су из основа променила знања о свету, а њихова примена увела је човечанство у потпуно нову епоху. Откривен је микро-свет, структура неживе и живе материје, разјашњена тајна живота, докучена дешавања у тренутку и непосредно након Великог праска, као и тајна енергије звезда, али и начин на који је могуће произвести огромне енергије, те примена нуклеарне физике у медицини, у нуклеарним електранама и за производњу нуклеарног оружја. Стогодишњица открића атомског језгра обележена је у целом свету. Научни скуп „100 година од открића атомског језгра“ одржан је на Универзитету у Новом Саду. У Београду, скуп су организовали Српска академија наука и уметности, Универзитет у Београду, Универзитет у Новом Саду и Институт Винча. У овом издању „Дијалога култура“ Радио Новог Сада, у првом и другом блоку емисије, чућемо како је дошло до открића атомског језгра, које је сто хиљада пута мање него што је атом, једна тачка готово без димензија, те како је устоличена квантна механика, теорија микро света и како је текао даљи развој науке, посебно у области хемије, биологије и нуклеарне физике, остављајући еволуцију нуклеарне астрофизике и физике елементарних честица за неку од наредних емисија. Најширу јавност посебно интересује примена нуклеарне физике у медицини и у области производње енергија и томе ће бити посвећен трећи и четврти блок. У најави издвајамо конструкционе проблеме нуклеарних електрана за које се очекује да ће бити решени у актуелној четвртој генерацији и за које се очекује да буду потпуно безбедне. Зашто су оне још изузетно важне за човечанство налазимо у излагању проф. др Ивана Аничина на ПМФ-а у Новом Саду, који је, између осталог подсетио да је наше доба названо атомским добом средином прошлога века када су произведене и бачене две атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. „Плутонијума 239 је довољно 5 килограма за једну атомску бомбу… Плутонијума је произведено две хиљаде тона. Постоји и неколико хиљада тона урана 235 сепарисаног из природе… и да не делимо то са пет кила да знате колико има ту бомби de facto… И те бомбе седе и чекају да неко ‘одлепи’ што би рекла деца данас и да се то употреби. Током историје човечанства, оно је ‘одлепљивало’ у веома много наврата. Нема никаквог разлога да не мислимо да неће опет. Једини начин да постојеће хиљаде тона нуклеарног експлозива не оду у бомбе је да сагоре у контролисаној ланчаној фисији. Контролисана ланчана фисија се одвија у нуклеарним реакторима… Зашта служе реактори? Служе рецимо за производњу радиоизотопа који се користе у нуклеарној медицини и индустрији, служе, на пример, и за пропулзију великих пловила. Велики бродови који су осуђени да дуго плове без додавања горива, сви су на нуклеарни погон. Сегмент у којима је нуклеарни реактор срце целог постројења је фисаона нуклеарна енергетика. Нуклеарни реактор служи као пећ. Уместо да бацате угаљ унутра или да сагоревате мазут или друго гориво, ту се одвија контролисана ланчана реакција. До данас је три генерација нуклеарних реактора развијено. Свака следећа генерација била је конструисана са једним фактором сигурности више. У току је развој четврте генерације која би требало да буде пасивно сигурна, што значи да није потребна никаква активна контрола да бисте регулисали рад реактора, него да је принцип рада реактора такав да он сам по себи никада не може да подивља. Та четврта генерација предвиђа се 2030. године и то ће значити велики помак у нуклеарној енергетици. Јесте да су се десили Фокушима и Чернобил, али ипак… нуклеарне електране једине су способне да корисно сагоре и униште неколико хиљада тона плутонијума и урана 5 и да то никада не треба заборавити. Ако мислимо да се решимо те страшне опасности која се надвила над човечанство у виду нуклеарног оружја, не постоји нико други ко то може да уништи осим нуклеарних електрана, закључио је професор доктор Иван Аничин“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Митић

Теренски сниматељи: Борис Ђуранин и Горан Ковачевић

Тон-мајстор: Влада Ракић

Дијалог култура 12.06.2011.

Тема: ФИЗИКА И КЊИЖЕВНОСТ – Трећи део – Савремена научно-популарна литература

Ово издање „Дијалога култура“ Радио Новог Сада представља трећи део истраживања „Физика и књижевност“ проф. др Дарка Капора. Да подсетимо, у истраживању „Физика и књижевност“ професор Капор је уочио да смо прво имали један „просветитељски“ или „поучан“ приступ где се књижевно дело користи за приближавање науке читаоцу. Томе смо посветили прву емисију односа физике и књижевности на примерима из литературе античког доба, затим на примеру Галилејевих дела и „Спева о помрачењу Сунца и Месеца“ Руђера Бошковића. Новији приступ је литерарна анализа последица, као и анализа могућих последица физичких истраживања. На њима су израсли научнофантастични романи. Професор Капор је о томе говорио у другој емисији „Физика и књижевност“. Ова емисија је посвећена савременој научно-популарној литератури. Проф. др Дарко Капор, између осталог указује: “ Живот великих научника може да буде инспирација књижевних дела. Бертолт Брехт написао је драму о Галилеју ‘Галилејев живот’ која доживљава премијеру у Швајцарској 1943. године, али од 1945. до 1947. године бива прерађена у чешће извођену ‘америчку верзију’ комада, ‘Галилеј’) у којој му Галилеј представља прототип дисидента (у то време модеран појам). Галилеј ће се, сломљен, наводно одрећи учења пред инквизицијом и тиме разочарати своје следбенике. Оно што они не знају је да он тајно пише своје ново дело, ‘Две нове науке…’, још оштрији обрачун са Аристотелом, које је тајно изнето из Италије и објављено у Холандији… У драми Брехт не поштује све историјске чињенице. Њему, рецимо, због заплета одговара да је једна Галилејева ћерка, Вирџинија, стално са њим и брине о њему. У стварности, Галилеј је обе ванбрачне ћерке дао у манастир, када је старијој, Вирџинији било 13 година и повукао везе да буде тако рано примљена…“ Један од примера које професор Капор износи је и следећи: „Уз биографије иду и аутобиографије, рецимо ‘Са пашњака до научењака’ Михајла Пупина. Ово дело објављено 1923. године, које ја третирам као мешавину факата и фикције, пре свега је писано за америчког читаоца и може бити схваћено као прича о остварењу америчког сна, усељеник који почиње цепајући дрва, а на крају добија милионе за своје патенте (то и јесте наслов оригинала – ‘From Immigrant to Inventor’). Ја сам ту биографију схватао као причу о потрази за одговором на питање које писац поставља негде на почетку, јер каже да га је мучило још као дете ‘Шта је светлост?’ и он за одговором на то питање трага највећим делом књиге, кроз школовање основно и средње, па касније на студијама и увиђа да се одговору приближио велики физичар Максвел…. Друга опција је да сами научници пишу, понекад уз помоћ писаца из сенке. Данас је Брајан Грин написао ‘Елегантни космос’ који је пример лепог изражавања. Ту су и нобеловци Стивен Вајнберг са своја ‘Прва три минута’ и Ричард Фајнман са ‘Карактером физичких закона’, у оба случаја примерима јасног и приступачног изражавања основних идеја савремене физике. Ни велики Лав Ландау се није либио да за средњошколце напише дело ‘Шта је то теорија релативности?'“, наводи проф. др Дарко Капор у истраживању „Физика и књижевност“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Интерпретација писма: Мирјана Петрушић

Спикер: Горан Костић

Обрада звука и пост продукција: Марица Јунг

Дијалог култура 29.05.2011.

Тема: РУЂЕР БОШКОВИЋ – Друга емисија

Повод: 300. годишњица рођења Руђера Бошковића и предавање проф. Драгослава Стоиљковића „Допринос Бошковићеве теорије савременом схватању структуре материје“, које је одржао у Огранку САНУ у Новом Саду

Научни доприноси Руђера Бошковића нису довољно познати широј јавности. Томе је посвећена ова, друга емисија поводом трисогодишњице његовог рођења.

Један кратер на месецу добио је Бошковићево име. „Бошковић је много тога изучавао: кретање тела у сунчевом систему, затим појаве као што су плима и осека, помрачења, затим одређивање стаза планета и комета и ту је дао један оригиналан метод…“, каже, између осталог, др Драгослав Стоиљковић, редовни професор Технолошког факултета Универзитета у Новом Саду и објашњава: „Вредно је да се помене да је Француска академија наука расписала конкурс. Очекивало се да се појави једна комета, али није се знала њена путања. Расписан је наградни конкурс како да се одреди стаза те комете, да се изврше одређена мерења и да се претходно нађе која је метода за то најпогоднија. Бошковић је предложио метод који је прилично једноставан, да се из три мерења у току једне ноћи, када комета направи мали пут, мали помак, да се из три мерења одреди стаза комете. Међутим, један француски научник је предложио прецизнију методу. Знало се да ће комета седам ноћи да прелази преко неба и он је предложио да се једне ноћи изврши једно мерење, друге ноћи друго, треће ноћи треће…, јер су тада много већи помаци, па и много прецизнија израчунавања. Сам Бошковић рекао је да његово мерење није толико прецизно и чак је рекао колика ће грешка бити. У том конкурсу победио је француски научник, а Бошковићева метода је извргнута мало руглу и подсмеху… Француз је добио награду и приступило се мерењу по његовом методу. Прву ноћ су снимили положај те комете. Онда су чекали другу ноћ да се она мало помери, па да сниме други положај, али, било је облачно. Таква је била и трећа ноћ и наредна… и свих седам дана било је облачно. Нису ништа урадили, а комета је прошла. Тада су схватили – да су послушали Бошковића и да су извршили мерења прве ноћи која је једина била видљива ноћ, имали би бар неке податке о кретању комете. Овако, остали су без ичега.“ Затим, указује професор Стоиљковић, Бошковић је први који је одредио облик Земље. Рекао је да Земља није ни округла ни елиптична, него је мало крушкаста. И заиста је потврђен тај облик Земље. Сада се то зове геоидни облик.

У овом издању Дијалога култура радио Новог Сада професор Стоиљковић детаљно представља Бошковићеву астрономију, физику, оптику… и све друге дисциплине у којима је оставио траг. Посебно је драгоцено то што професор Стоиљковић у емисији прецизно указује и на потоња достигнућа појединих научника, како оних који су се надовезивали на Бошковића, тако и на оне за које не постоје трагови да су непосредно били упознати с Бошковићевим делом, а који су дошли до истих сазнања као и Бошковић, али чак век и по касније и који се уобичајено сматрају творци модерне науке.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 15.05.2011.

Тема: РУЂЕР БОШКОВИЋ – Прва емисија

Повод: 300. годишњица рођења Руђера Бошковића и предавање проф. Драгослава Стоиљковића „Допринос Бошковићеве теорије савременом схватању структуре материје“, које је одржао у Огранку САНУ у Новом Саду

Руђер Бошковић је пре двеста педесет година сматрао да један једини закон сила важи за све честице, што је потврдила савремена наука. На то и друге Бошковићеве доприносе указао је редовни професор Технолошког факултета у Новом Саду др Драгослав Стоиљковић, на предавању „Допринос Бошковићеве теорије савременом схватању структуре материје“, а које је одржао у Огранку САНУ у Новом Саду поводом тристогодишњице Бошковићевог рођења.

Професор Стоиљковић је недавно приредио и монографију „Руђер Бошковић, утемељивач савремене науке“. Он указује на то да је „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи“ најзначајније дело Руђера Бошковића јер се ту налази мноштво идеја које су тек у модерној физици дошле потпуно до израза, како је уочио и Хајзенберг, један од утемељивача савремене науке, односно да је Бошковићева теорија кључ за модерну физику, како је недавано написао Нобеловац Леон Ледерман. Уједно, то дело је најзначајније у области Њутнове физике у времену у којем је Бошковић живео.

У првој емисији посвећеној Руђеру Бошковићу професор Стоиљковић говори о Бошковићевом школовању и животном путу, као и времену у којем је стварао. Бошковић је написао дела од фундаменталног значаја за физику, оптику, астрономију, био полихистор, један од најобразованијих људи свог времена и један од најпризнатијих научника и најславнијих људи у свом веку, члан Француске академије наука и Краљевског друштва у Лондону. Али и он је морао да утире пут условима у којима ће радити! Било је периода у којима је чак егзистенцијално био угрожен. На његовом узбудљивом научном и стваралачком путу били су родни Дубровник, затим Рим, Павија, Милано, Венеција, Париз, Лондон, Беч… као и путовања у Холандију, Белгију, Немачку, Турску, Бугарску, Молдавију и Пољску. Професор Стоиљковић говори и о обележјима Бошковићу у част у Дубровнику, Милану, Загребу, Београду, Паризу, Лондону… и посебно о чувеној Астрономској опсерваторији у Милану. Бошковић је не само њом управљао, него је према његовом пројекту и грађена. Руђер Бошковић је сахрањен у Милану, у цркви Свете Марије Подоне. По неким указивањима, на његову жељу, срце му се чува у Дубровнику.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Ковач

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 01.05.2011.

Тема: БИТИ, РАДИТИ, ИМАТИ – ПРИМЕЊЕНА ПСИХОЛОГИЈА

„За разлику од нас, просечни човек западне цивилизације информативно је далеко сиромашнији, тј. знање му је значајно мање – али од онога што зна – може, уме и примењује много већи проценат него што је то код нас случај. Ово се протеже практично на све аспекте живота, те отуда још један парадокс – да иако имамо огромне потенцијале у знању – ипак смо у ситуацији да често и за велику суму новца купујемо туђи know-how, односно примењено знање“, пише професор на Факултету за спрорт и туризам у Новом Саду, гост емисије, доктор Никола Чанак у књизи „Бити, радити имати – Водич ка квалитетнијем животу“. Индивидуална мотивација кључ је успеха – између осталог указује доктор Чанак.

„Прави изазов за човека који жели да напредује, који жели да реализује животне мисије и циљеве, јесте у томе да тежи да осваја она пространства знања за која и не зна да их не познаје, односно не зна да постоје“, каже он и подсећа на следећу пословицу непознатог аутора: Ко зна, а не зна да зна – пробуди га! Ко не зна, а зна да не зна – научи га! Ко зна, а зна да зна – следи га! Ко не зна, а не зна да не зна – обиђи га! „Прави изазов за човека који жели да напредује, који жели да реализује своје животне мисије и циљеве, јесте у томе да тежи да осваја она пространства знања за која и не зна да их не познаје, односно не зна да постоје. Немојте никада заборавити да се у овој области знања, односно незнања, крију они изазови који су учинили да од малог, радозналог детета постанемо људи пун разних знања – од елементарних као што су ходање и комуницирање, задовољавање физиолошких потреба, па све до узвишених знања на којима почива људска духовност и интелектуалност. Такође, на моју велику жалост, већину човечанства (а неки то процењују на 95%) чине људи који су се учаурили у своје дневне рутине и незаинтересовани су за било какву надградњу, таворе у животу без изазова интелектуалних, духовних и емоционалних перспектива. То су људи који верују да су формално (зато што су достигли пунолетство, некакве дипломе, радна места и друштвене положаје и статусе) остварили своју животну мисију. То не само да није тако већ, напротив, угасивши у себи дечју радозналост и тежњу ка новим изазовима интелекта и освајања нових знања, себе су практично херметизовали у функције једва 2% мождане коре. Откривање нових хоризоната човековог незнања, како у индивидуалном тако и у друштвеном смислу, предуслов је напретка појединца и човечанства уопште.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Сабина Недић

Дијалог култура 17.04.2011.

Тема: ПСИХОЛОГИЈА РАДА – ЧОВЕК И РАД У САВРЕМЕНОМ ПОСЛОВНОМ ОКРУЖЕЊУ

„Психологија рада по својој тематској одређености, нужно прати промене у сфери рада и одговоре појединца, људске природе на те промене“, пише професорка докторка Добрила Вујић у књизи „Психологија рада. Човек и рад у савременом пословном окружењу“. Између осталог она указује: „Оно што промене у којима данас живимо чини посебним је њихова убрзаност, свеобухватност и интензитет, а тиме и снажан видљив утицај на све елементе функционисања друштвених заједница и човека као појединца… Рад је у корену људске индивидуалне егзистенције. Стога, све досадашње велике промене у животу људи имале су у свом темељу трансформације у сфери рада. Као научна дисциплина психологија рада настала је у индустријско доба. Како се рад „на траци“ одразио на човека, шта је тада уочено и које поуке су и извршиоци и менаџери из тих испитивања добили јесу тек почетна питања овог издања Дијалога култура Радио Новог Сада. Постиндустријско доба и информатичка револуција намећу нове изазове у производњи и привреди, које заједно са глобализацијом узрокују промене у сфери рада, веза између знања, вештина и способности и посебно значаја особина личности, социјалне и емоционалне интелигенције у услужним делатностима које су у данашњем времену доминантне на тржишту рада, а што је такође условљено технолошким развојем.

Стално учење и континурано самообразовање су предуслови у свим сферама рада.

Корените су промене и у могућностима стварања каријере. Очекивања на плану вертикалних напредовања су ствар прошлости. Хоризонтална каријера се заправо односи на чињеницу да се компаније да би уштеделе и правиле што мање трошкова, смањују по вертикали. Све је мањи број нивоа руковођења и број организационих нивоа. Самим тим се сужавају могућности за вертикалну каријеру, указује професорка Вујић и скреће пажњу на нове комплексне и вишеслојне изазове који су пред човеком у савременом пословном окружењу. Говори и о томе које теорије постоје о људској природи и креативним потенцијалима, те шта све из те области треба да знају и извршиоци и менаџери, као и они који конкуришу и траже посао. „Данас је на делу интегративни приступ. Сматра се да је човек и економско и друштвено биће и самоактуелизујуће биће.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Ковач

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 03.04.2011.

Тема: ОД АЛХЕМИЈЕ ДО НАНОХЕМИЈЕ

Повод: Истоимено предавање поводом Међународне године хемије и њене поруке – Хемија је наш живот и наша будућност

Уједињене нације прогласиле су 2011. годину Међународном годином хемије. Један од циљева је да се под окриљем УНЕСКА и Међународне уније за чисту и примењену хемију у 2011. години обезбеде предуслови да, као једна од базичних природних наука, хемија има креативну будућност и улогу у примени и свакодневном животу. „Основни циљ обележавања Међународне године хемије је заправо да се свакоме од нас, без обзира на то чиме се бавимо, приближи значај хемије и чињеница да је све оно што се око нас може купити, видети, добити направљено од неке супстанце која свој корен има у некој хемијској лабораторији. Стога је мото Међународне године хемије – Хемија наш живот и наша будућност“, нагласила је проф. др Драгана Милић са Универзитета у Београду на предавању „Од алхемије до нанохемије“, које је одржала у Коларчевој задужбини. Том приликом додала је да је Међународна година хемије посебно посвећена охрабривању младих да се баве хемијом, као и охрабривању жена да се посвете тој науци, као и успомени на Марију Кири којој је пре 100 година додељена Нобелова награда из хемије. Алхемија је једна од најстаријих сазнајних дисциплина. У давна времена, науке нису биле издиференциране као данас. „Алхемија је у почетку била део филозофије“ указује проф. др Драгана Милић. „Једно филозофско учење које се зове херметизам, засновано је на три основна принципа, на алхемији, астрологији и теургији, односно проучавању утицаја звезда. Херметисти су најзаслужнији, у оном најнегативнијем смислу, што су се под алхемијом врло дуго подразумевале магијске вештине и нешто што није продуктивно и што не доприноси развоју цивилизације. По мишљењу херметиста, алхемија се бави утицајем Сунца на људе, астрологија се бави утицајем планета, а теургија се бави утицајем звезда…“ У емисији Дијалог култура Радио Новог Сада проф. др Драгана Милић предочава историју хемије као науке од алхемије до наших дана, о настанку и развоју алхемије, њеном доприносу настанку и развоју савремене хемије, као и о нанохемији, као једној од најмлађих научних дисциплина и њеном значају.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Ковач

Тон-мајстори: Атила Францишковић и Влада Ракић

Дијалог култура 20.03.2011.

Тема: ФИЗИКА И КЊИЖЕВНОСТ – Други део

Прву емисију „Физика и књижевност“, према истоименом предавању физичара проф. др Дарка Капора, завршили смо његовом анализом дела Руђера Бошковића „Спев о помрачењу Сунца и Месеца“. „Строго гледано ово је већ научно-популарна књига“, указао је професор Капор на предавању које је одржао у Огранку САНУ у Новом Саду и наставио: „Овај просветитељски дух се преноси и надаље. С једне стране, појављују се научно-популарне књиге, а са друге фантастика која тежи да поучи. Просветитељска идеја води и Жила Верна (Jules Verne, 1828-1905). Он наравно нема више науку као основу, ту је увек авантура, али сваки научни детаљ је испричан педантно. Чак и ‘Пут око света за 80 дана’ има онај сјајни расплет да када господин Фог, што ће рећи ‘магла’, мисли да је закаснио и изгубио опкладу, схвата да због тога што је путовао на исток он је добио један дан. Важна поука о стандардима временских зона. Уосталом и Умберто Еко пише о ‘Острву дана пређашњег’. Обично њега сврставају у ‘очеве’ научне фантастике, заједно са Хербертом Велсом. Велс (Herbert George Wells, 1866 – 1946) је изузетан интелектуалац који је писао о много различитих тема. У научно-фантастичним причама он се бави и поукама (о науци) (…) Но, у романима, Велс прави искорак у другом смеру, наука му је само средство да постигне, обично врло страшан ефекат, као у ‘Рату светова’, ‘Невидљивом човеку’ или ‘Времеплову’ којим је започео нови правац у фантастици и отворио врата многим парадоксалним причама. Тако стижемо до тог другачијег става, да у литератури не треба да се појављује садржај науке.“ Управо научној фантастици посвећена је ова друга емисија о односу физике и књижевности. „Права научно-фантастична дела скоро увек имају неку моралну дилему“, на конкретним примерима, између осталог, у емисији указује професор Капор. У првој емисији с професором Дарком Капором разговарали смо о оним текстовима који поучавају читаоца о науци и то прибегавајући песничком или прозном књижевном изразу. Такви текстови су и научно и научно-популарно штиво, а манифестују се, пре свега, у античко и ренесансно доба.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикери: Јадранка Ковач и Горан Костић

Тон-мајстори: Марица Јунг и Влада Ракић