Дијалог култура 25.12.2011.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА ЗА ДЕЦУ

„Потребно је да сва деца имају некакав облик образовања који их учи мишљењу, да могу развити властито мишљење. Ако развијете властито мишљење, онда не можете бити изгубљени“, указује, између осталог, филозоф др Бруно Ћурко са Института за филозофију у Загребу, оснивач Удруге „Мала филозофија“. Филозофија за децу је млада филозофска дисциплина која тежи да путем посебних програма научи децу да критички и самостално промишљају о себи и свету око себе, објашњава Бруно Ћурко. Она је израсла из филозофије, посебно историје филозофије на чијим темељима стасавају нови сазнајни помаци у целокупној историји образованости и научне мисли до данас. Када и где је настала филозофија за децу? Који програми постоје у свету, а посебно у Европи и у региону? Како се они остварују? У овом издању Дијалога култура трагамо за одговором на та и друга питања и, наравно, настојимо и да предочимо како изгледају текстови и програми филозофије намењене деци на примеру оригиналних пројеката Мале филозофије. Чућемо дијалог између Сократа и Мудрости – Софије, као и причу о Талесу из Милета. У овој последњој, на пример, чућемо наратора како каже: „Причаћу вам о првом филозофу на свету, који је живео у граду Милету. Прича је 2600 година стара, али још увек јој је чврста слава. Талес је име нашег јунака, који је био ума јака. Познат је и као један од седам легендарних мудраца, и међу њима је био главна фаца… Талес је био мудрац прави, замарао се само с оним што му је било у глави. То су увек била питања разна и због тога му глава никад није била празна. Највише су га занимале звезде на небу, којима је допуштао да га у маштање поведу. Проматрао их је удобно са земље и никад није помислио да губи време. Тако једно вече док је град спавао и хуктале сове, Талес је дошао да спознаје нове. Све промене које се догађају горе, убрзо ће стићи и доле…“

Бруно Ћурко указује на превасходни значај програма вежбања критичког мишљења које Мала филозофија остварује кроз разговор с децом и објашњава: „Често се у нашим презентацијама појаве Сократ, Конфуције, Лајбниц, Кант… и кажу неку једноставну реченицу која је њихова. Дјеца која су већ увежбана ће радо критизирати тај став, док рецимо исту ствар када радите са студентима они неће критизирати тај став јер га је изнео ауторитет…“

Када је о апстрактном мишљењу реч, у средишту филозофије за децу су питања етике и морала. Један од пројеката, на пример, јесте онај назван »Поглед у властито мишљење«, који се већ три године остварује у основним школама и библиотекама у Задру, Сплиту, Кутини, Вуковару, Осијеку, Тењи, Загребу, Ђакову, Винковцима, Нину, Бибињама… Део програма остварен је и у Сеулу у Јужној Кореји. Мала филозофија сарађује са сличним друштвима и пројектима из Француске, Русије, Јужне Кореје, Бразила, Словеније, Румуније и Енглеске. Када је о нашој земљи реч, Мала филозофја сарађује са сличним пројектом који остварује Милош Јеремић у Пожаревцу.

Филозофија за децу, научни радови у тој области и рад на осмишљавању пројеката Мале филозофије нису једина област интересовања и научног деловања др Ћурка. Он предаје Методику наставе филозофије и Методику наставе етике на Филозофском факултету у Осијеку. Рођен је и живи у Задру, где је дипломирао филозофију, латински језик и римску књижевност. Његова докторска теза посвећена је теми „Критичко мишљење у настави филозофије, логике и етике“. У наведеним областима објавио је велики број научних радова.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Интерпетација Сократа: Горан Косић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 11.12.2011.

Тема: НУКЛЕАРНА АСТРОФИЗИКА О ЕВОЛУЦИЈИ КОСМОСА – Друга емисија

У овом издању „Дијалога култура“ настављамо разговор с професором Душаном Мрђом са ПМФ-а у Новом Саду о еволуцији космоса. Интересује нас како је гвожђе настало у звездама и који су процеси довели до тога да се оно и други елементи распрше у космос, затим о животу звезда и о томе како видимо остатке звезда које су експлодирале, те шта је неутронска звезда, односно пулсар, шта су бели патуљак и црвени џин? Обухватајући поједина раздобља еволуције космоса, професора Мрђу питамо и која је данашња слика универзума и како ће изгледати наступајуће еволутивно раздобље и шта ће га одредити, као и која су актуелна питања физике на која се очекују одговори пре свега кроз резултате експеримента у CERN-у? У емисији ћемо се упознати и са научном биографијом нашег саговорника. У најави издвајамо указивање професора Мрђе: „Оно што ће свакако одредити судбину универзума то је састав материје унутар универзума. … Када је реч о материји, звездама, честицама итд. све то сачињава 5% састава космоса. То је можда на неки начин и за физичаре фрустрирајуће што не знају шта би био састав оних преосталих 95%. Значајан износ материје која испуњава космос би могао да лежи у тамној енергији и тамној материји. … Још увек нисмо сигурни шта би могло да буде састав тамне материје јер, када се узму у обзир све неутронске звезде и црне рупе, па и маса самих неутрина, испоставља се да је то недовољно да би се објаснила тамна материја и да би она морала да постоји у форми некаквих честица које имају другачију природу и интеракције него што су ове које познајемо. Према томе, када говоримо о будућности космоса, оно што је доминантно је да ће тамна материја и тамна енергија одредити његову судбину. До пре извесног времена, док се још није дошло до открића убрзаног ширења космоса, дискутовало се да ли космос има довољно материје да се његово ширење у једном моменту заустави, па да онда евентуално очекујемо његово скупљање итд. Ако се покажу тачни сви посматрачки налази и оно чиме научна заједница данас располаже, то је да ће тамна енергија одредити судбину космоса, у смислу да ће се, практично, у оним најкрупнијим космичким скалама објекти, када кажем објекти мислим на галаксије односно јата галаксија, све више удаљавати. Временом ће старије звезде изумирати, односно завршавати своју еволуцију, из гаса формираће се нове, али практично и томе ће доћи крај, значи све мање ће бити гаса на располагању. Тако, изгледа, коначно космос ће завршити опет као прилично монотон и неинтересантан и практично ће поново доминирати празан простор, све мање ћемо по јединици простора имати честица и коначно ће престати процеси формирања звезда. За стотинак милијарди година, рецимо, све ово што данашњи астрономи могу да виде са површине Земље та најудаљенија јата и тако даље, побећи ће изван видокруга. Космос ће бити много мање интересантан него што је данас“, каже професор Мрђа.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 27.11.2011.

Тема: НУКЛЕАРНА АСТРОФИЗИКА О ПОСТАНКУ И ЕВОЛУЦИЈИ УНИВЕРЗУМА – Прва емисија

„Потребно је понекад да се ипак присетимо, чак када нас трн убоде, или када видите кап крви на прсту, да је гвожђе које је саставни део хемоглобина кога имате у крви некада било у центру неке супер масивне звезде. То је једна прилично импресивна чињеница. И ево шта би рекли оптимисти тим поводом: Изграђени смо од звездане прашине. То је врло поетски и лепо. Песимисти би рекли: Ма, то је само звездани отпад!“ Овим речима професор доктор Душан Мрђа са Природно-математичког факултета у Новом Саду завршио је предавање о нуклеарној астрофизици на научном скупу одржаном на Универзитету у Новом Саду и у Српској академији наука и уметности у Београду поводом 100 година од открића атомског језгра. Загонетни закључак предавања професора Мрђе, да смо саздани од звездане прашине или, како би песимисти рекли, од звезданог отпада, повод је да у две емисије с њим разговарамо о нуклеарној астрофизици, о елементима које сусрећемо у космосу и о његовој еволуцији након Великог праска. Природа се играла атомским језгрима милијардама година, каже професор Мрђа. Он указује да је реч о процесима судара атомских језгара, односно о процесима фузије атомских језгара, процесима ослобађања извесне количине енергије, цепања атомских језгара, захвата честица, трансформације једних језгара у друге, а све су то процеси који су се дешавали превасходно у звезданој унутрашњости. Као резултат тих процеса дошло је коначно и до формирања живог света, па тако и људске цивилизације која је способна да размишља о таквим процесима и тим „играријама“ природе које су се дешавале много раније, пре него што се уопште појавила људска врста. У емисији Ћемо чути који су били први процеси непосредно после Великог праска, које су интеракције међу честицама настајале и који елементи су почели да се стварају, затим како и када су настали први атоми, како и када је настала светлост. Посебно нас интересује и борба материје и антиматерије у раним фазама космоса чији је исход данашњи космос изграђен од материје, а не од антиматерије. На једном од предавања професор Мрђа је рекао: „Како се космос хладио антикваркови су се анихилирали са кварковима дајући кванте зрачења односно фотоне. Да се десило да је број кваркова остао исти као и број антикваркова космос би завршио испуњен зрачењем. Био би то прилично досадан космос – без атома, звезда и галаксија и без могућности формирања живог света“. У емисији професор Мрђа објашњава: „Ово је доста значајно место у еволуцији космоса, јер да није постојала та блага асиметрија између броја кваркова и антикваркова, иако јако, јако блага асиметрија, практично бисмо имали космос који апсолутно не подсећа на овај данашњи…“ У причи о еволуцији космоса, са становишта нуклеарне астрофизике, у овом издању „Дијалога култура“ Радио Новог Сада стижемо до формирања звезда и одговора на питање шта се налази у њиховој унутрашњости и процесима који се ту одвијају. Разговор са професором Мрђом настављамо у следећој емисији.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 13.11.2011.

Тема: АРХИВАЛИЈЕ О БОШКОВИЋУ

Повод: 300. годишњица рођења Руђера Бошковића

„Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“ био је темат Симпозија у оквиру Дана Фране Петрића који су по двадесети пут одржанин на Цресу, у организацији Хрватског филозофског друштва и града Цреса. Да подсетимо, у претходној емисији с професором доктором Ивицом Мартиновићем, председником Програмског одбора симпоузијума „Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“, разговарали смо о Франи Петрићу и о концепту научних скупова „Дани Фране Петрића“, који се увек састоје од два дела. Први је посвећен некој од актуелних филозофских и мултидисциплинарних тема, а ове године она је била: Филозофска гибања у Југоисточној Европи. Други део је посвећен ренесансним филозофским традицијама којима је посебан допринос дао и Фране Петрић, родом из Цреса. Ове године, филозофске традиције, кроз симпозијум „Од Петрића до Бошкоивћа: мјене у филозофији природе“, биле су пре свега посвећене Руђеру Бошковићу, поводом 300 година од његовог рођења.

У овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада надовезујемо се на претходну емисиију и настављамо разговор који смо у Цресу водили с професором Мартиновићем. Проф. др Ивица Мартиновић, посвећен је филозофији, филозофији природе, филозофији науке, филозофији математике, ренесансној филозофији, онтологији и етици, уједно, или пре свега, он је, у врху неколицине најврснијих савремених бошковићолога.

Пре свега нас интересује да ли су скупови о Бошковићу, који су одржани ове године, и да ли су најновија истраживања и изнедрене архивалије, поготово оне представљене на Бошковићевој изложби у Дубровнику, чији је аутор професор Мартиновић, донеле нова сазнања. „То је сигурно изложба за коју добијете прилику један једини пут у животу јер смо се у старту договорили да ће то бити велика изложба, свеобухватна о Бошковићу, договорили смо једанаест струка у којима се он истакнуо и, договорили смо се, да ће бити само оригинали… и оно што је мени наравно било важно је да, чак и у неким дисциплинама гдје се мисли да је мање више све истражено, покажем нове библиографске јединице.“ По посвећењу и доприносу, име професора доктора Ивице Мартиновића незаобилазно је када је реч о трагањима за постојећим а неоткривеним архивалијама о Бошковићу, њиховом тумачењу и тумачењу Бошковићеве научне мисли и животне биографије. Професор Мартиновић је и магистрирао и докторирао на Бошковићу и најужа специјалност му је Бошковићево дело и место у историји научне мисли, као и непрекидно трагање за још неоткривеним или неосветљеним архивалијама, њихово окупљање, те научна и историјска интерпретација архивске грађе која је везана за живот тог великана. Чињеница да је професор Мартиновић, као и Бошковић, Дубровчанин, у великој мери објашњава посебан сензибилитет, мултидисциплинарни приступ и целоживотно посвећење проучавању Бошковића.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 30.10.2011.

Тема: ФРАНЕ ПЕТРИЋ РЕНЕСАНСНИ ФИЛОЗОФ И ПОЛИХИСТОР

Дани Фране Петрића одржани су по двадесети пут ове године и, као и до сада, у Петрићевом родном граду Цресу, у организацији Хрватског филозофског друштва. Широј јавности мало је познато ко је био Фране Петрић. Зато, прво од неколико издања Дијалога култура Радио Новог Сада, која су настали у Цресу, Петрићевом родном граду, посвећено је том ренесансном филозофу, новоплатоничару и полихистору, као и концепту и тематском обухвату Дана Фране Петрића током две деценије постојања тог међународног научног скупа.

„Фране Петрић је сигурно врло велико име касне ренесансе, дакле онога раздобља у коме се догодио заокрет, дакле, с тим да је заправо пред Петрићевим очима и пред Петрићевом мишљу нешто сложенији свијет него што би га ми сматрали да је такав кад га карактеризирамо у опреци Коперник – Аристотел. Петрић у својој новој Свеопћој теорији спомиње Коперника, спомиње и Фракастора, као аутора једног козмолошког модела, зна наравно и Аристотела … али он не само да се сучељава са цјелином Аристотелове филозофије, нарочито филозофије природе, нарочито у Discussiones peripateticae, он већ у том првом сучељавању, у том монументалном дјелу Discussiones peripateticae, на неки начин ради први обрис свог властитог сустава из филозофије природе. И када ја предајем ренесансну филозофију природе, онда волим истакнути четири првака касне ренесансе точно у оном низу у којем су се они појавили, дакле, Бернандино Телесио, Ђордано Бруно, Фране Петрић, Томасо Kампанела и, рекао бих, оно што издваја Петрића у низу четворице великих филозофа природе касне ренесансе, је то да је он стварно, након што је систематски критизирао у цјелини Аристотелову филозофију природе, створио своју властиту филозофију природе и то на један начин који је, из наше перспективе, а и из перспективе касноренесансног читатеља, рекао бих, био најкохерентнији…“, објашњава, између осталог гост емисије професор доктор Ивица Мартиновић, председник Програмског одбора симпозијума „Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“.

У емисији ћемо чути и о Петрићевој одбрани када је његово дело Свеопћа теорија доспело на индекс забрањених књига, затим поглед професора Мартиновића на Петрићево дело Срећан град, на Петрићеве Дијалоге, посебно оне о части, о теорији историје и о реторици. У вези с овим последњим, професор Мартиновић указује: „Дијалози о реторици су остали некако заобиђени и људи се нису усуђивали интерпретирати их и зато је требало чекати вријеме. Јер, тек онда када филозофи и класични филолози заједно иду интерпретирати те дијалоге о реторици, онда се осјети тај супстрат у којем се види до које мјере је Петрић размишљао баш о језику, што језик заправо значи филозофији, или што језик значи умовању. Наравно да је то нама, сада након Хајдегера, све јако поспјешено на један начин, из његове перспективе, али пуно тих увида до које је језик важан за разумјевање човјека ми можемо наћи у Петрићевим Дијалозима о реторици.“ Професор Мартиновић скреће пажњу и на четири Петрићева дијалога у делу Философиа амороса и на Петрићеве сонете.

Проф. др Мартиновић је научник и универзитетски професор посвећен филозофији, филозофији природе, филозофији науке, филозофији математике, онтологији и етици, уједно један од најврснијих зналаца ренесансне филозофије природе, а такође, или пре свега, слободно можемо рећи, у самом врху најреспектабилнијих савремених бошковићолога. Стога у наредној емисији настављамо разгор с њим који смо водили на Бошковићевом симпозијуму на Цресу.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 16.10.2011.

Тема: ФИЗИКА И АСТРОФИЗИКА О БОШКОВИЋУ

Повод: 300. годишњица рођења Руђера Бошковића

Тајне природе које је Руђер Бошковић продорношћу мисли докучио у 18-ом веку потврђује модерна наука 20. и 21. века. Код нас, изучавање Бошковића почело је „Атомистиком“ Косте Стојановића из 1891. године. Од тада, многи научници писали су о Бошковићу. У центру њихове пажње је његово најзначајније дело „Теорија природне филозофије сведена на један једини закон сила које постоје у природи“, као и претходни, парцијални радови који су ка Теорији водили. Теорија је први пут објављена у Бечу, 1758. године. Анализа одјека Бошковићеве Теорије у делима наших научника у протеклих 120 година њеног изучавања упућује на закључак да су правци тумачења доприноса Бошковићеве природне филозофије – у раном периоду били научно-интуитивно, а касније и егзактно – смештени у оквире домета научних сазнања датог времена. Тако се Бошковићеви доприноси науци крећу од једноставне и динамичке атомистике и научног дискурса с краја 19. века до квантне теорије и њених данашњих обухвата. Другим речима, „откривање“ и препознавање Бошковића почиње од научне мисли у освит модерне науке и надаље тече како се одвија њена еволуција.

Тристогодишњица рођења Руђера Бошковића, која се великим бројем скупова и предавања обележава у целој Европи, повод је да и „Дијалог култура“ Радио Новог Сада посвети његовој науци још једну емисију. Да подсетимо, о Бошковићевој науци говорили смо са професором Драгославом Стоиљковићем са Новосадског универзитета, недавно, у време када је он одржао многа предавања код нас, као и уочи његових излагања на научним скуповима о Бошковићу одржаним у Павији и на Цресу.

У овом издању Дијалога култура гост је физичар и астрофизичар доктор Александар Томић са Београдског универзитета, чије је име, дугогодишњим радом, уткано у деловање и истраживања Народне опсеваторије „Руђер Бошковић“. И код њега је, већ неколико десетина година Руђер Бошковић стална тема, а пре свега са становишта савремених физичких теорија и астрофизичких и математичких сазнања.

Ако бисмо хтели да сведемо Томићеве закључке о Бошковићу у светлу савремене науке, могли бисмо рећи следеће: Бошковић је први успешно покушао да обједини све интеракције у природи; Бошковићев рад утицао је на Фарадеја и Дејивија. Преко њихових следбеника тај утицај одскочио је све до твораца ране квантне физике и атомске теорије, Радерфорда, Томосона и Бора. Честично-таласни дуализам у основи је Бошковићево питање из 1773: Да ли је природа светлости честична, како је веровао, или је таласна, познатија као „аберација светлости и телескоп испуњен водом“? У корену тог питања је хипотеза да је светлост и честица и талас. При томе, Томић закључује да је честицно-таласни дуализам једино тачно тумачење и то експеримента који је Бошковић замислио седамдесетих година 18. века, а реализовао Ејри у Лондону 100 година касније. Затим, овај научник уочава и следеће Бошковићеве доприносе савременој науци: да је формулација атомског језгра по моделу капи аналогна Бошковићевом молекулу на нижем хијерархијском нивоу; да је Бошковићева релативност постора и времена, у суштини аналогна по исходима Ајнштајновој теорији; да су Бошковићеви геодетски методи и данас у употреби; да је метода најмањих квадрата Бошковићева, да ју је Гаус побољшао, и да се и данас користи. Такође, он указује да су метода одређивања даљине и величине Сунца из пролаза Меркура и Венере, затим одређивање даљине и величине Месеца из помрачења Месеца и спљоштени, геоидни облик Земље, који је Бошковић утврдио, и данас важећи.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајстори: Виолета Марковић и Влада Ракић

Дијалог култура 02.10.2011.

Тема: Есеј: ЧОВЕКОВО ПОИМАЊЕ ВРЕМЕНА У ОСВИТ ИСТОРИЈЕ

Уз промишљања о постанку и узроцима природних појава, она о времену и трајању су најдревније апстрактне човекове реминисценције. Ауторка есеја Дренка Добросављевић трага за одговором на питање: у којим хоризонтима су се кретала та промишљања у освит историје? Епоха homo sapiensa стара је преко четрдесет хиљада година. Најдревнији до сада познати трагови о писмености сежу неколико хиљада година у прошлост. Човек је много раније почео да открива како и чиме може да прави средства којима ће обезбеђивати опстанак, да размишља о природним појавама и свету око себе, али и о постанку и апстрактним појмовима као што су време и сопствено трајање у времену. О томе сведоче слике у пећинама, као и ритуални обреди сахрањивања праисторијских људи и тајне мегалитиских споменика, те религије и веровања старих цивилизација. Свест о себи основна је карактеристика људског постојања. Осећај личног идентитета у суштини зависи од сећања. Осећај прошлости могао је настати само када је човек почео свесно да размишља о успоменама. Наш осећај времена, тако, подразумева извесну свест о трајању, а такође и о разликама између прошлости, садашњости и будућности. Разликовање прошлости, садашњости и будућности – једна је од најважнијих менталних способности којом се човек разликује од осталих живих бића. Према резултатима до сада спроведеним истраживањима, за разлику од човека, животиње живе у сталној садашњости. Иако неке поседују неки осећај сећања, немају осећај будућности. Аутор чувеног рада „Природна филозофија времена“ Џералд Џемс Витроу, професор историје и примењене математике на Универзитету у Лондону, једно поглавље посвећује такозвањом људском времену у коме разматра однос времена и разума, праисторијске корене идеје о времену, историјски развој поимања времена, карактеристике перцепције времена и психолошке аспекте садашњости, затим појам сећања и концепт прошлости, као и психолошке аспекте сећања и, коначно, релације између сећања и личног идентитета. Космичко, математичко и биолошко време, који су предмет пажње савремених научних дисциплина, не би били сагледавани да у човеку не постоји перцепција времена, која је најочигледнија у језику и исказивању садашњости, прошлости и будућности и да човек иза себе нема много векова у којима је покушавао да објасни шта је време и да за њега успостави мерне конвенције. У једном другом раду, у књизи „Време кроз историју“ Витроу указује да општи осећај будућности није могао настати све док човек свој ум није систематски применио на решавање проблема будућих збивања и док није почео да размишља о будућим постигнућима. Од тада почиње човеково сврховито деловање. Смењивање природних појава и фаза постало је доказ за драматично тумачење свемира. Природа је сагледавана кроз процес борбе између божанских космичких сила и демонских хаотичних сила. Људи нису били само пуки гледаоци, већ и обавезни да играју активну улогу у помагању да настану жељене појаве, тиме што ће дејствовати у потпуној хармонији са природом. У најдревнијим цивилизацијама наилазимо на човеково промишљање о непосредној вези између његових дела и судбине не само на овом свету, него и у оностраном трајању.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Влада Ракић

Пост-продукција: Марица Јунг

Дијалог култура 18.09.2011.

Тема: МАРИЈА КИРИ – Други део

Повод: Међународна година хемије и 100 година од доделе Нобелеове награде Марији Кири за хемију

Кад год отворите нуклеарну физику на почетку стоји: Ернест Радерфорд и Марија Кири или Киријеви, указује професор др Дарко Капор, настављајући причу о животној и научној биографији Марије Кири. Кевендиш Лабораторија коју је водио Ернест Радерфорд и лабораторија Киријевих места су у којима је настајала нуклеарна физика. „Марија Каже: чим ја почнем да радим с нечим радиоактивним, врло брзо, све те посуде, моја одећа, све је радиоактивно. Ја то знам јер ако ставим било коју епрувету на фотоплочу она ће бити активирана. Ако ставим рукав моје одеће на плочу остаће траг… све је то радиоактивно… Одакле? “ Професор Капор прати и научну мисао и експерименте Киријевих, али и Радерфорда те указује: „Радерфорд има једног сарадника, хемичара. То је Фредерик Соди и они схватају полако да се највероватније ту остварује сан алхемичара да се приликом зрачења један елемент претвара у други. Ми данас кажемо једно језгро прелази у друго, али он тада није знао за језгро и то је та интерпретација о којој је и Марија размишљала.“ Пуних пет година Марија је радила веома напоран и тежак посао и из неколико тона пехбленде добила је један грам радијума. Интересантна је судбина даљег тока истраживачког рада у коју ће бити уплетен и нематеријалан свет Киријевих, а потом и Други светски рат и ново осиромашење које је скоро зауставило научни рад. Пошто су Киријеви процедуру издвајања радијума разрадили, то је био њихов поступак. Професор Капор прича: „Године 1904. се појављују практични Американци, са практичним питањем да ли Киријеви желе то да патентирају. Американци једноставно желе да и они издвајају радијум и питају их за поступак. И ту је Марија прилично изненађена: Па то је научни резултат, то припада целом човечанству! Не пада јој на памет да патентира и Пјер шаље целу документацију Американцима. Ево изволите, па радите. Нису ни у једном моменту помишљали на личну материјалну корист… Када се завршио Други светски рат, пара је наравно било мало. Осиромашило се. Потребне су паре и за науку. Марија руководи Институтом за радијум. И сад, појављује се једна необична особа. То је једна америчка новинарка. Надимак јој је био Миси Мелони… Марија не прима новинаре, али ова је невероватно упорна и негде 1920. године Марија на крају пристаје. И причају о истраживањима, причају о радијуму… И сад, каже Марија, ми имамо тај један грам који се чува и због стандарда и због издвајања радона, а требало би нам још за истраживање, а рецимо Ви у Америци имате 50 грама радијума и то је комерцијално, 100 хиљада долара кошта један грам, па ко хоће нека купи. Пазите, то су двадесете године. Сто хиљада долара, то су огромне паре. Оно што човек прво помисли јесте: Шта би било да је Марија свој поступак патентирала? Не би имала никакав проблем ни са парама, ни са оним што је она тако ноншалантно предала. На то је Малони рекла: Хајдемо овако: Ја ћу да анимирам америчке жене да ми скупимо паре да Вам купимо један грам радијума. Ако у томе успемо, морате да обећате да ћете доћи у Америку по тај један грам. Марија обећа. Она је убеђена да нема шансе…“ .

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 04.09.2011.

Тема: МАРИЈА КИРИ – Први део

Повод: Међународна година хемије и 100 година од доделе Нобелеове награде Марији Кири за хемију

„Када сам ушла, Пјер Кири је стајао у отвору прозор-врата према балкону. Учинио ми се врло млад иако је тада имао 35 година. Задивио ме је израз његовог јасног погледа и неусиљеност у држању високе појаве. Истовремено спор и промишљен начин говора, једноставност, осмех – у исти мах озбиљан и младалачки уливали су поверење. Међу нама се развио разговор врло пријатељски. Теме су биле питања из науке и ја сам била срећна што сам могла да чујем његово мишљење.“ Овим цитатом сећања Марије Кири, др Дарко Капор, редовни професор Природно-математичког факултета у Новом Саду описује сусрет Марије и Пјера. Познавање професора Капора друштвених и историјских прилика у Европи крајем XIX и почетком XX века, слушаоца у потпуности уводи у дух времена у којем је настајала нова наука. Његова објашњења развоја научне мисли и открића поучавају нас о науци топло, са дубоко проживљеним саосећањем за њене учеснике. О богатој и у многим тренуцима драматичној научној биографији Марије Кири, можда највеће хероине међу научницама, као и о животном путу који је пролазила, а који је нераздвојни део приче о њеној посвећености и доприносима, професор Дарко Капор говориће у две емисије „Дијалог култура“ Радио Новог Сада. Из ове прве издвајамо одломак из биографије коју је написала Маријина ћерка Ева. „Радионица гледа у двориште, а на другој страни дворишта је дрвена барака, напуштена шупа чији је стаклени кров у тако бедном стању да пропушта кишу. Медицински факултет некада је употребљавао ову шупу као салу за дисекције, али већ одавно, ово место није сматрано достојним чак ни лешева. Нема ни патоса, танак слој асфалта покрива тло, од намештаја неколико старих кухињских судова, школска табла за коју се не зна зашто се тамо налази и стара гвоздена пећ са зарђалим чунковима. … Шупа је извор неугодности, лети је због стакленог крова врела као зимска башта, а зими човек не зна да ли да жели мраз, или кишу. Када је киша, онда пролази кроз кров, када је мраз, онда бар не пролази кроз кров, али је хладно јер се не да загрејати.“ Томе професор Капор додаје цитат Марије Кири која каже: „Ипак, у овој бедној старој шупи протекли су најбоље и најсрећније године нашег живота потпуно посвећене раду. Често сам спремала обед у самој шупи да не бисмо прекидали какав нарочито важан поступак. Проводила сам често читав дан у мешању кључале масе гвозденом шипком готово исто толиком као што сам и ја. Увече сам била сломљена од умора.“ Ова прва емисија о Марији Кири посвећена је њеном путу од Пољске до Париза, затим Маријиној илуминираној научној интуицији и стрпљивим експериментима, те првим резултатима издвајања три радиоактивна елемента од којих су два – радијум и полонијум открили Марија и Пјер Кири.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 21.08.2011.

Тема: НАУЧНА БИОГРАФИЈА: ЈАСМИНА ВУЈИЋ

Надовезујући се на претходну емисију, у овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада с проф. др Јасмином Вујић говоримо – о науци, о научним изазовима и о положају научница у Америци и у Европи, уз друга питања из области којима се она бави. Да подсетимо, др Јасмина Вујић је редовна професорка на Факултету за нуклеарну технику и директорка Центра за нуклеарна истраживања Калифорнијског универзитета у Берклију, изузетна научница светског гласа у областима реакторске физике, модерних метода за анализу и дизајн нуклеарних реактора и примену зрачења у медицини и индустрији, као и за спречавање ширења нуклеарног материјала. Она је, између осталог, и прва жена која је у САД постала декан једног факултета за нуклеарну технику и то оног најпрестижнијег, научница која је бирана и за председницу Удружења декана свих факултета за нуклеарну технологију у САД. Такође је и чланица Управног одбора Tesla Memorial Society и консултант Лабораторије у Лос Аламосу… и мајка. Из емисије издвајамо њен поглед на родну равноправност и да ли то као проблем постоји у науци. Она између осталог каже да није имала никаквих потешкоћа. То је био случај и за време њеног школовања овде и када се запошљавала у Винчи. Указује да су све девојке које су са њом студирале електротехнику биле изванредне. „Једино смо морале да радимо обрнуто. Јер, изађемо на игранку, на пример, и да ја тамо кажем неком младићу да сам отишла на електротехнику, одмах би побегао. Ми смо се обично договориле да кажемо да студирамо или право или језике или тако нешто. Нисмо никада рекле да студирамо електротехнику.“ Она каже да је ништа није омело ни када је отишла у САД. „У Америци, исто, пошто сам била примљена на једном од њихових најбољих универзитета да радим докторат захваљујући мом претходном искуству, знању и школовању, исто ми ништа није препречило пут. Ја сам радила онако како сам сматрала да треба да радим. После сам, исто на основу личног искуства и доприноса, успела и да се запослим у њиховој нуклеарној лабораторији и добијем место на једном од њихових најбољих универзитета. У Америци је систем такав – ако сте у нечему најбољи, ако сте квалитет. Они јако цене квалитет. Ако сте доказали да можете да водите пројекте, да радите у томе… ту нема дискриминације, ту ћете бити примљени.“ Међутим, у сектору услуга, као секретарице, медицинске сестре или другим услужним професијама, жене су слабије плаћене, указује Јасмина Вујић. „Када је моја ћерка била у средњој школи, девојчице су позвале своје мајке да говоре о својим пословима и направиле су неколико сесија. Једна сесија била је о женама у науци, где је требало ја да причам, а друга сесија је била о женским правима. Мајка која је требало да држи сесију о женским правима, није дошла из неког разлога, а код ње је било педесет девојчица, а код мене за Жене у науци само четири. И онда одем и кажем: Код мене – Жене у науци, где су и велике плате и можете да постигнете шта год хоћете и да се запослите где год хоћете, дошле су четири девојчице, а овде где су женска права – дошло је педесет. То је мени нелогично. Како ви мислите да остварите своја права ако не идете на најбоље универзитете, ако нећете да завршите области где су највеће плате, ако нећете да идете у делове који ће вас ставити у позицију да ви можете да одлучујете о томе кога ћете да запослите и како ћете да га запослите? Оне које су заинтересоване да чују како могу да добију и велике плате и да буду главне у својој области и да зараде паре и да доносе одлуке, нека дођу код мене. И онда је пола девојчица дошло код мене… И у Америци постоје проценти да морате да примите одређени проценат мањина, одређени проценат жена и тако даље, али, на пример, Калифорнијски универзитет је на референдуму донео одлуку да не сме да буде ни позитивна ни негативна дискриминација…“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Теренски сниматељ: Борис Ђуранин

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Марица Јунг