Дијалог култура 30.10.2011.

Тема: ФРАНЕ ПЕТРИЋ РЕНЕСАНСНИ ФИЛОЗОФ И ПОЛИХИСТОР

Дани Фране Петрића одржани су по двадесети пут ове године и, као и до сада, у Петрићевом родном граду Цресу, у организацији Хрватског филозофског друштва. Широј јавности мало је познато ко је био Фране Петрић. Зато, прво од неколико издања Дијалога култура Радио Новог Сада, која су настали у Цресу, Петрићевом родном граду, посвећено је том ренесансном филозофу, новоплатоничару и полихистору, као и концепту и тематском обухвату Дана Фране Петрића током две деценије постојања тог међународног научног скупа.

„Фране Петрић је сигурно врло велико име касне ренесансе, дакле онога раздобља у коме се догодио заокрет, дакле, с тим да је заправо пред Петрићевим очима и пред Петрићевом мишљу нешто сложенији свијет него што би га ми сматрали да је такав кад га карактеризирамо у опреци Коперник – Аристотел. Петрић у својој новој Свеопћој теорији спомиње Коперника, спомиње и Фракастора, као аутора једног козмолошког модела, зна наравно и Аристотела … али он не само да се сучељава са цјелином Аристотелове филозофије, нарочито филозофије природе, нарочито у Discussiones peripateticae, он већ у том првом сучељавању, у том монументалном дјелу Discussiones peripateticae, на неки начин ради први обрис свог властитог сустава из филозофије природе. И када ја предајем ренесансну филозофију природе, онда волим истакнути четири првака касне ренесансе точно у оном низу у којем су се они појавили, дакле, Бернандино Телесио, Ђордано Бруно, Фране Петрић, Томасо Kампанела и, рекао бих, оно што издваја Петрића у низу четворице великих филозофа природе касне ренесансе, је то да је он стварно, након што је систематски критизирао у цјелини Аристотелову филозофију природе, створио своју властиту филозофију природе и то на један начин који је, из наше перспективе, а и из перспективе касноренесансног читатеља, рекао бих, био најкохерентнији…“, објашњава, између осталог гост емисије професор доктор Ивица Мартиновић, председник Програмског одбора симпозијума „Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“.

У емисији ћемо чути и о Петрићевој одбрани када је његово дело Свеопћа теорија доспело на индекс забрањених књига, затим поглед професора Мартиновића на Петрићево дело Срећан град, на Петрићеве Дијалоге, посебно оне о части, о теорији историје и о реторици. У вези с овим последњим, професор Мартиновић указује: „Дијалози о реторици су остали некако заобиђени и људи се нису усуђивали интерпретирати их и зато је требало чекати вријеме. Јер, тек онда када филозофи и класични филолози заједно иду интерпретирати те дијалоге о реторици, онда се осјети тај супстрат у којем се види до које мјере је Петрић размишљао баш о језику, што језик заправо значи филозофији, или што језик значи умовању. Наравно да је то нама, сада након Хајдегера, све јако поспјешено на један начин, из његове перспективе, али пуно тих увида до које је језик важан за разумјевање човјека ми можемо наћи у Петрићевим Дијалозима о реторици.“ Професор Мартиновић скреће пажњу и на четири Петрићева дијалога у делу Философиа амороса и на Петрићеве сонете.

Проф. др Мартиновић је научник и универзитетски професор посвећен филозофији, филозофији природе, филозофији науке, филозофији математике, онтологији и етици, уједно један од најврснијих зналаца ренесансне филозофије природе, а такође, или пре свега, слободно можемо рећи, у самом врху најреспектабилнијих савремених бошковићолога. Стога у наредној емисији настављамо разгор с њим који смо водили на Бошковићевом симпозијуму на Цресу.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља