Аутор: PMF

Дијалог култура 02.03.2014.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА МЕДИЈА

Филозофија медија, естетика медија, теорија медија, будућност медија, окулароцентризам, редимејд

„Попут многих технолошких промена у прошлости, развој дигиталних технологија и нових облика преноса информација поставио је значајне изазове новинарској професији“, пише професор доктор Драган Ћаловић у раду „Изазови у професионалној едукацији новинара у времену трансформације штампаних медија“.

Др Драган Ћаловић, професор теорије медија и теорије уметности на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члан Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се једном годишње одржава у Хрватској.

Он објашњава: „С једне стране, реч је о изазовима техничке природе, који претпостављају усвајање нових облика рада, измену организационих активности, значајна улагања, те коначно озбиљне кадровске промене. С друге стане, нови облици преноса информација, омогућени развојем дигиталних технологија, битно утичу на измену културе информисања, чиме су изазови са којима се савремена новинарска професија сусреће знатно усложњени. Некада ексклузивна функција новинара у процесу селекције и преноса вести које представљају грађу за иницирање и развој јавне дебате, те првенствено приступа новинара и медијских институција јавној сфери доведена је у питање отварањем могућности свим компјутерски писменим појединцима да, посредством нових технологија, иницирају јавну дебату и у њој учествују.“

Развој нових технологија и посебно интегрисаних медија, нових комуникационих облика и канала, као и друштвних мрежа не намеће само питање будућности новинарске професије и медијских кућа, него и многа питања која воде ка разматрању оправданости заснивања филозофије медија.

Да ли је филозофија медија већ утемељена као нова дисциплина и како се она дефинише стога је почетно питање за доктора Драгана Ћаловића из Новог Сада, професора на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члана Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се од 2011. једном годишње одржава у Хрватској.

Занима нас и који су били темати досадашњих скупова, као и однос теорије медија, комуникологије и филозофије медија, посебно имајући у виду темат предстојећег, овогодишњег скупа „Будућност медија и медији и будућност“.

Естетика медија, окулароцентризам, редимејд, креативно деловање у сајбер простору, култура информисања и изазови у професионалној едукацији новинара такође су предмети разговора са професором Ћаловићем.

Професор Ћаловић дипломирао је сликарство 1998., магистрирао је Теорију уметности и медија 2005., касније је и докторирао у тој области, а у међувремену је студирао и арапски језик и књижевност и дипломирао 2006. Предаје Теорију медија и Теорију уметности на основним студијама на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета, као и Семиологију на докторским студијама. Као гостујући професор предаје и на Филолошком факултету у Београду Исламску уметност, Исламску архитектуру и Арапску калиграфију.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 16.02.2014.

Тема: РЕЛИГИОЛОГИЈА – НАУКА О РЕЛИГИЈИ

Данас се у модерној Европи трага за новим односом цркве и државе, религије и науке, знања и вере, разума и срца, пише у Студијском програму „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, нових мултидисциплинарних мастер академских студија Универзитета у Београду. Уместо конфронтације, која је карактеристична за неколико претходних векова, сада се тражи дијалог и сарадња. Увиђа се да ово нису појмови који се искључују већ да су комплементарни и међузависни. Процес европских интеграција све више прати захтев за екуменским и интеррелигијским дијалогом, за рестаурацијом и реафирмацијом религијских вредности у друштву. Програм има међународни карактер, са предавачима из иностранства, каже професор доктор Дарко Танасковић, председник Програмског савета ових студија и један од покетача. Религиологија се, на посебним катедрама, изучава у више европских земаља: у Немачкој, Словенији и Француској, а, на пример, у Швајцаркој кроз центар за религијска истраживања. У земљама бившег Источног блока наука о религији као секуларна дисциплина се такође изучава, а термин религиологија усталио се и у руској и у пољској пракси а у чешкој као религионистика.

Занима нас, када је о европским интеграцијама реч, како може магистар религиологије да им допринесе. У којим институцијама ће се ценити његово знање? Професора Танасковића такође питам и како је конципиран програм мултидисциплинарних мастер студија „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, те које су додирне тачке ових секуларних студија науке о религији са оним аспектима изучавања религије које се проучавају у оквиру других дисциплина као што су: социологија, антропологија, етнологија, историја, психологија религије, филозофија и филозофија религије и, наравно, теологија.

Религија је предмет разматрања филозофа од античких времена па све до наших дана, али сагледавање релације религија и друштво и релације религија и култура унело је, уз теолошке и филозофске, нове социолошке, културолошке, етнололошке и антрополошке димензије у односу на континуум од првих, најдревнијих човекових промишљања о себи и свету из маглина митских времена и магијских веровања, потом у доба рађања првих религија, затим настанка теоријске мисли и науке. Дакле, реч је о континууму кроз целокупну историју човековог постојања, при чему се у савременој цивилизацији која тежи владавини права од религиологије очекује да допринесе бољем међусобном познавању мултиконфенсионалне и мултикултурне популације, помирењима, суживоту с међусобним уважавањем и поштовањем, самим тим да допринесе миру и у локланим срединама и у појединим регионима и у целом европском простору, као и у свету.

Научно проучавање религије почиње половином деветнаестог века и то прво преводима и проучавањем будистичких и хиндуистичких текстова. Оснивач науке о религији је немачки индолог и лингвиста Фридрих Макс Милер, који је предавао на Оксфорду. Развоју те дисиплине погодовала је околност да су у неколицини европских земаља, као што су Холандија и Швајцарска, у то време били раздвојени теолошки факултети од цркава. У последњој четвртини деветнаестог века основане су катедре у Генту, у Амстердаму и Лајдену, а основани су и разни семинари и катедре за проучавање религије средњег, блиског и далеког истока са филозофским, етнолошким, историјским и теолошким приступом на протестанским факултетима у Француској, Шведској, Енглеској, Италији и Немачкој.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 02.02.2014.

Тема: ПСИХОЛОГИЈА КОРУПЦИЈЕ

Корупција у мишљењу и понашању, филозофске школе у етици, нормализација корупције и институционализација корупције, коруптивна социализација, модели антикоруптивне интервенције, личне вредности, селф-регулација понашања

Корупција – узроци, експанзија и интервенција, студија професора доктора Небојше Мајсторовића у издању Академске књиге Нови Сад повод је разговора о психологији корупције, корупцији у мишљењу и понашању, о повезаности корупције са моралношћу људске природе, а сходно томе и о филозофским школама у етици. Такође нас занима шта су коруптивне рационализације, затим нормализација корупције и институционализација корупције, као и коруптивна социјализација, модели антикоруптивне интервенције, те селф-регулација понашања, као и сама дефиниција корупције и тежње коруптора да има контролу над понашањем других, да створи зону утицаја и концентрацију моћи, како би односе с другима инструментализовао зарад личног задовољства или остварења других циљева и, посебно, када и како се у човековој личности рађа идеја о манипулацији људима корупцијом, где се данас налази корупција и овакво кварење људи које се своди на макјавелистичку оријентацију према којој циљ оправдава средство.

Када је реч о ширењу корупције, она је феномен који се никада не зауставља сам од себе и са њим тешко да може да постоји мирољубива коегзистенција, указује психолог професор Мајсторовић и објашњава: „У сржи саме корупције је да је то проблематичан систем. И то је сад занимљиво – да људи који су део тог процеса знају да постоји нешто проблематично у томе, односно они знају да је сам тај модел понашања стран већини људи, дакле онима који нису део тог ситема и да су том систему потребни ресурси за евентуалну самоодбрану у будућности. То је разлог зашто се корупција ушанчује тамо где се налази веома дубоко, то је разлог зашто се регрутује све више следбеника, јер то су ти ресурси, дакле људски ресурси, контакти које ти људи доносе са собом у такву групу, дакле њихове социјалне мреже постају делом укључене, такође, у феномен у неком локалу где се он, рецимо, посматра. Говорећи о ширењу корупције желим да истакнем да главни коруптори, дакле људи који су спремни да своје ресурсе, своје способности, своје време активно користе у ширењу корупције и, чак бих рекао понекад са еротским задовољством врбовања нових душа и њиховим преиначавањем којим се постиже њихова лојалност, чине да се корупција шири. Иако је то циничан однос према људским вредностима, где је циљ увек доказивање да је свако мотивисан искључиво материјалним интересима и ничим другим, њихова снага се базира на егзистенцијалном угрожавању појединаца, дакле увођењу страха, претње у комуникацију како би се приволео такав појединац да постане лојалан таквој групи. Активан и одговоран грађанин са развијеном свешћу о себи и свом окружењу је заправо једина суштинска препрека ширењу корупције.“ Између осталог, професор Мајсторовић такође указује: „Корупција има и способност да се једном потиснута враћа и поново јавља у неким хибридним облицима, прилагођена неким новим околностима.“

У емисији ћемо се упознати и са научном биографијом психолога професора доктора Небојше Мајсторовића са Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду и продекана тог факултета.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Јеролим Зарифовић и Сабина Недић

Дијалог култура 22.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА И ТЕХНОЛОШКИ И СОЦИОКУЛТУРНИ КОНТЕКСТ – Друга емисија

„Прва филмска школа везана је за специфичну идеолошку револуционарну ситуацију. Прва висока школа је ВГИК (Сверуски Државни Универзитет за Кинематографију) у Москви, основан 1919. Лењин, конкретно, и бољшевици врло брзо су препознали огроман пропагандни потенцијал филма,“ указује професор Александар Давић говорећи о првој и чувеној филмској школи и достигнућима и доприносима најзначајнијих редитеља такозване совјетске монтажне школе. О њој објашњава: „У Русији пре 1919. постојала је права филмска индустрија са продуцентима, филмским звездама, редовном филмском производњом што је све битно за развој једне кинематографије, међутим та стара етаблирана гарда углавном се определила за беле и они су емигрирали. Једно време задржали су се у Одеси коју је држала Бела гарда, али врло брзо су се разишли по Европи. Нова револуционарна власт схватила је да јој је филм веома потребан и да им је јако потребно да одшколује нову генерацију. Део људи из претходног естаблишмента остао је и преко њих је покренута заправо та школа која је чувена и по првим професорима. Један од првих професора је Лев Куљешов који је радио врло битне експерименте са монтажом, иначе је био врло млад, не знам да ли је имао пуних двадесет година када је почео да ради а међу његовим студентима ће чак бити и будући великан и једно од најзвучнијих имена у историји филма Сергеј Ејзенштајн или исто тако велики совјетски редитељ Всеволод Пудовкин.“

У овој другој емисији мини серијала о историји филма Давић говори о настанку и развоју академија за филм у корелацији са технолошким открићима и њиховим унапређењем и истовремено у корелацији са друштвеним, историјским и културним контекстом, затим о развој кинематографије у нас, као и новим медијима и њиховим интеракцијама и интеграцијама.

У последњем блоку с Александром Давићем разговарам и о његовој стваралачкој биографији сатканој од многобројних филмова и видео остварења за које је добио награде и признања, не само за режију него и за сценарио. Међу њима је и дугометражни филм „Журка“ који је овенчан наградом за најбољи српски филм у Паризу 2006. и наградом за најбољи сценарио за дугометражни играни филм на Фестивалу филмског сценарија Врњачка Бања 2005. „Ми као редитељи имамо основу за писање сценарија јер се бавимо и драматургијом, међу осталим стварима, међутим то је занат за себе“, каже Давић и додаје: „Већину књига које купујем су о сценаристици, чак сам почео да их скупљам, пуно радим на томе да оштрим занат и не иде ми лоше. У задње четири године сам чак два пута добио подршку за развој сценарија. Оно што тренутно могу да радим су кратки играни филмови. Ја их и пишем и режирам и монтирам.“ Код нас се до дугачког филма веома тешко дође, закључује Давић.

Александар Давић редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду где има класу режије и на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду где предаје дигитални видео.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 08.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА У ТЕХНОЛОШКОМ И СОЦИОКУЛТУРНОМ КОНТЕКСТУ – ПРВИ ДЕО

„Филм је у својој, више од века дугој историји превалио велики пут поплочан технолошким иновацијама које су га до друге деценије XXI века поступно, али неминовно увеле у свет дигиталних медија“, пише редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Универзитету уметности у Београду, редитељ и сценариста Александар Давић у тексту који је недавно објављен у часопису „Нова мисао“ и настаставља: „Тај пут без повратка прожет је честим освртањима и питањима шта се мења, а шта остаје исто. Већ сада је извесно да ће дигиталне технологије пре краја ове деценије потпуно истиснути целулоидни филм из технолошког ланца који води од камере до пројекционог апарата. Филм, или боље речено технологија покретних слика, је усред изузетно динамичне технолошке револуције чије последице су свеобухватне и односе се како на процес производње покретних слика, тако и на начине дистрибуције и презентације. Насупрот томе садржина и форма у којој се та садржина презентује следе логику своје еволуције која свакако користи техничке иновације, али се у много већој мери развија независно и, пре свега, под утицајем креативних умова који технику користе за стварање покретних слика. Ако се концентришемо искључиво на оно што гледамо преко својих екрана, утисак непрекинутог континуитета је доминантан. Делује као да су медији филма и телевизије дословце прескочили са аналогне на дигиталну технологију поневши са собом целокупан пртљаг својих историја, конвенција и поетика. Термин покретне слике, који је првобитно коришћен као синоним за филм, сада се враћа у употребу са проширеним значењем и осим филма обухвата и све телевизијске форме, односно свако коришћење дводимензионалног екрана за пројектовање покретних слика са звуком или без њега“.

Ова Давићева промишљања су повод мог разговора с њим у две емисије. Прва емисија посвећена је настанку и развоју филма у корелацији са развојем технологија, друштвенополитичким и социокултурним контекстом. Такође прати одраз тих чинилаца на филмске садржаје, естетику и изразе. Посебно ме интересује и промена значења термина покретне слике кроз време. Последњи блок посвећен је питању шта разликује редитеља са академијом и онога који је израстао из других области стваралаштва или радионица и кино-клубова.

Професор Александар Давић на Академији уметности у Новом Саду има класу режије. На Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду предаје предмет дигитални видео. У центру пажње његових истраживања је историја филмске уметности. Од када је дипломирао инермедијалну режију на Академији у Новом Саду, а која подразумева филм, позориште, ТВ и радио и од времена када је као редитељ радио у документарној и културно-уметничкој редакцији РТВ – у оно време ТВ Нови Сад, није престао да се бави филмским стваралаштвом. Његова филмографија саткана је од великог броја награђених филмова и видео остварења, о чему ћемо више говорити у наредној емисији.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић