Корени купања и личне хигијене налазе се у дубинама праисторијских времена. Вода је од суштинског значаја за живот. Тако је још и праисторијски човек за своја станишта тражио места поред ње. Врло брзо је уочио да му вода може послужити и за купање.
Најранији остаци материјала који има својства сапуна нађени су у древно-вавилонским ћуповима. Потичу из 2800. године пре наше ере. Дакле, сапун је стар 5000 година. Записи на вавилонски глиненим плочицама сведоче о томе да се сапун добијао тако што су се масноће кувале са пепелом. Међутим у тим записима не налазимо ништа о намени сапуна, али поуздано се зна да су нешто касније, смесе куване масноће и пепела служиле за обликовање косе. Писани трагови указују да су се Египћани редовно купали.
Еберсов папирус, медицински документ из 1500. године пре наше ере описује смесе од животињских и биљних уља и алкалних соли које личе на данашњи сапун, а које су се користиле и за лечење кожних болести и за купање. Баш у то исто време, према записима, Мојсије је Израелцима прописао правила о личној хигијени. Он је такође довео у везу личну хигијену са здрављем и религиозним очишћењем. Библијски записи сугеришу да су Израелци знали тајну мешања пепела и уља за израду гела за косу.
Антички грци купали су се из естетских разлога, али они, по свему судећи нису користили сапун. Уместо тога они су тела прали тако што би се прво трљали комадима иловаче, песком, каменом-плавцем и пепелом, затим намазали уљем и на крају скидали и уље и прљавштивну…
Наша песничка традиција је богата молитвама, биле оне део литургијске праксе или стваралачки израз. Мр Милош Зубац покушао је да проникне у тајну тог феномена. „Најпогоднији кључ који сам пронашао био је у дихотомији стваралаштва и аскетизма. Ту дихотомију разматрао је Берђајев и она ми је послужила да разрешим сакралне традиције нашег песништва, тог двојства аскетског и стваралачког“, каже Милош Зубац. Том анализом Милош Зубац се бавио у магистарском раду „Молитва у песничком палимпсесту Десанке Максимовић.“
Реч палимпсест грчког је порекла и образована од палин што значи поново и псао – огребати, стругати. Израз се користи највише у архитектури и археологији, те у старим записима. „У изворном значењу палимпсест подразумева античке и средњевековне рукописе на пергамету или папирусу. Ти рукописи били су исписани преко првобитног текста претходно уклоњеног ножем или опраног цеђењем. Како је пергамент изузетно скуп и редак, нови текстови наношени су преко постојећих, ради уштеде. Нанесени текстови најчешће су били хришћанског садржаја. На тај начин многи драгоцени антички рукописи били су састругани или оштећени хемијским средствима. Данас се такви рукописи откривају фото-техником употребом инфрацрвених зрака“.
Палимпсест је вишезначни појам којим се најбоље може означити слојевитост поезије Десанке Максимовић, објашњава Милош Зубац и наставља: „Доживљај Апсолута Десанке Максимовић показао се веома разноврсним. Листајући њен песнички Требник, све књиге које је она написала, пронашао сам више од 80 молитава. Десанка Максимовић никада није организовала своје осећање вере, није била доктринарни верник и њен доживљај божанског принципа манифестовао се у пет различитих хипостаза: као слика персонализованог Апсолута, када се обраћала Богу; као слика сетог лица, када се обраћала апостолу Луки, рецимо; као слика сакралне грађевине у чувеној антологијској песми Грачаница; као слика сакрализованих личности њеног живота (она је највише песама посветила својој мајци, сестри, брату, оцу, свима које је морала да испрати у свом животу); и напослетку као слика Апсолута на земљи у чувеној књизи Тражим помиловање.“
У емисији упознаћемо Зупца и као композитора, извођача и песника.
Тема: СПЕЛЕОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА: И ЕКСТРЕМНИ СПОРТ И НАУКА
Повод: Међународна спелеолошка експедиција „Пут у средиште Земље“
„И онда само размишљаш како ћеш изаћи на површину и видети то звездано небо. Много пута сам рекао себи: Шта ми то треба? Толики је ризик, а, једноставно, толико је лепо горе на површини и на Земљи, толико имаш опција да уживаш. Неке ствари и не примећујеш док не видиш неку супротност и ја сам захвалан овим активностима и самој спелеологији зато што ми је пружила да видим једну обичну светлост дана и обично звездано небо тако необичним из призме дубине 2080 метара. Када си на тој дубини и када се враћаш, обичне ствари ти постану необичне и много лепе“, каже Иван Настић.
Пут у средиште Земље звала се међународна спелеолошка експедиција у најдубљу јаму до сада познату на нашој плантети. Јама Крубера – Вороња, чији постепно освајани тунели, меандри, подземна језера и подземни простори достижу дубину већу од два километра, налази се у Абхазији, надомак Црног мора и границе са Русијом. Мисију „Пут у средиште Земље“ организовао је Литвански клуб Енигма. Екипу је чинило 17 спелеолога из Француске, Ирске, Литваније, Шпаније и као једини члан из Србије Иван Настић. Мисија је успешно обављена. Иван Настић, спелеолог из наше земље водио је тим пред којим је био најтежи задатак са најзахтевнијом физичком и психичком кондицијом. Са њим су била још два спелеолога из Француске. На дну јаме, у дворани која је добила симболичан назив Game is over – Игра је завршена, тако, раширене су заставе Француске и Србије, после дугог, најчешће мокрог или блатњавог пута који се некада одвијао кроз пролазе и тунеле уске свега 40 центиметра, затим дуге уске вертикале или сифоне воде које је требало преронити. Када неки од бочних канала јаме добије име Way то тхе дреам – Пут до сна, можемо наслутити колико је дуг, напоран и сложен такав један изазов, а самим тим и колико је велики успех бити део међународне мисије и предводити један од њених тимова у најтежем задатку, као што је то Настићу поверено. Истраживање јама и пећина доводи у симбиозу науку и екстремни спорт.
Када се упустимо у дубљу анализу, откривамо да спуштање у јаме има додирних тачака и са алпинизмом и кањонингом. Заједнички именитељ је вериткални амбијент.
Које вештине је потребно стећи да би се човек успешно кретао у вертикалним амбјентима било да се прво спушта па пење или обрнуто? Шта све мора знати? О чему размишља док изводи подухват и када га над амбисом држи само уже? Како преживети у пределима где нема извора воде? Како изгледа живот у јами у средишту Земље? Како изгледа пут до њега и које све задатке за науку обављају спалеолози?
Тема: НИКОЛА ТЕСЛА, ЊЕГОВИ РАНИ БИОГРАФИ ИЗ СТАРОГ КРАЈА И НАУЧНО-ТЕХНИЧКИ МУЗЕЈИ
Знатижеља и жудња за сазнањем непрекидно нас воде до нових или још непрочитаних штива и до разнородних области посматрања и анализе. Међутим, свако има макар неколико књига којима се често враћа и за које се посебно стара да му увек буду при руци. Готово без изузетка, оне нас увек изнова воде до нових уочавања и синтеза. Међу мојим таквим књигама јесте „Никола Тесла – преписка с родбином“. Ту књигу су пре двадесет година приредиле Зорица Циврић и Дубравка Николић, у издању Музеја Николе Тесле у Београду.
Гост овог издања Дијалога култура Радио Новог Сада је Зорица Циврић, шефица Одељења електропривреде Музеја науке и технике у Београду. Њено дружење с Теслином архивом, његовим биографима, Теслиним рукописима, изворно забележеним мислима и идејама о експлоатацији енергије на добробит човечанства, водећи рачуна о природи, а што данас зовемо одрживи развој, нашло је одраза у њеном бављењу тим темама данас, као и питањима будућности садржаја и концепата одељења који се баве енергијом и електропривредом при научно-техничким музејима, те превентивном конзервацијом.
Ипак, од најмање подједнаког значаја је њен рад на приређивању мало пре поменте књиге „Никола Тесла – преписка с родбином“. Та хронолошки поређана писма оживљавају Теслино време, удахњују живот у податке из биографија и сужавају простор за субјективне, „одокативне“, интерпретације, осветљавајући Теслину личност изворношћу његове писане речи и рукописима његових најближих. Како су они, у време када је само телеграф био врхунски домет брзих комуникација, успевали да, у далекој Лици, готово у реалном времену дођу до америчких и европских новина и у њима проналазе и разумевају суштину и значај Теслиних проналазака, остаје тајна. Јер, природно, у времену најинтензивнијих експеримената и – што се често дешавало – у месецима када ствари нису ишле глатко, Тесла, према правилу, није писао. Оглашавао би се после, кад узмогне. Ових дана, тако узех да се подсетим шта преписка каже о оној години, пре тачно једног века, када Никола Тесла после спектакуларних експеримената у Колорадо Спрингсу, ипак није није учествовао на Париској изложби, где је требало да своје откриће о бежичном преносу енергије у облику сигнала предочи свету. Налазим писмо Теслине сестре Марице Косановић: „Драги Брате, ја ово пишем само да се ишто разонодим надом, да ћеш се ипак можда смиловати, па ми се бар једном ријечи јавити. Ево Изложбе и ми се сви тврдо надасмо, и тјем се тјешисмо, да ћемо бар из новина што о теби чути, али ево за сада још нема ништа! Ја те молим, да ми опростиш што сам овлико насртљива те нећу твоје ћутање да разумјем, али сестринска њежност ми не да мира, те када се сита наплачем онда сједем, те ти писмо напишем, али га наравно не пошаљем, бојећи се да би ми замјерити могао. Ово ево пуштам у свјет бијели, па шта му Бог даде… Моли те и преклиње да нам се јавиш – у духа те љубећа захвална сестра Марица.“ Само годину дана пре тога, Марица Косановић писала је Николи Тесли овако: „Мили брате Никола, од једног инжинера сам чула, да ћеш ти заиста учествовати на Париској изложби и да ћеш почети сада у Новембру преносити своје ствари… Сава је администратор ове парохије и долази сваке неђеље служити службу. Он ми је рекао и молио ме да Ти пишем, да би он дошао у Париз, да се с Тобом састане“.
Зорица Циврић у емисији говори о Николи Тесли, Теслиним раним биографијама из старог краја и научно-техничким музејима.
Тема: СЕРВИСИ ЗАСНОВАНИ НА ЛОКАЦИЈИ И ARSAND АПЛИКАЦИЈА ЗА НАЈНОВИЈУ ГЕНЕРАЦИЈУ ПАМЕТНИХ ТЕЛЕФОНА
„Рапидан развој мобилних технологија, довео је до развоја широког спектра могућности и услуга које исти пружају. Полазећи од основне функционалности мобилних телефона као што су размена кратких порука и комуникација са корисницима широм света па све до приступа Интернету путем телефона и размене мултимедијалних садржаја, мобилни телефон свакако заузима веома важно место у животу савременог човека. Упоредо са развојем нових технологија, развија се и могућност употребе мобилних телефона за обављање најразличитијих операција. Хардверска обогаћеност мобилних телефона уређајима као што су камера, GPS, акцелерометар итд. пружају корисницима нови доживљај приступу информацијама и отварају врата једног сасвим новог света мобилних комуникација. Могућност управљања мобилним телефоном путем екрана осетљивог на додир уводи и једну нову димензију корисничког искуства у раду са мобилним телефонима. Сталан развој мобилних хардверских технологија и унапређења мобилних телефона прати и развој софтверских платформи за управљање истим. Савремене платформе омогућују висок степен употребе развијеног хардвера како од стране крајњег корисника тако и од стране програмера. Могућност управљања телефоном путем екрана на додир, коришћење мапе целог света на телефону у комбинацији са GPS уређајем и многе друге могућности, још више проширују спектар употребе мобилних телефона“, пише Сава Микалачки у раду „Сервиси заснивани на локацији за Android платформу“. Шта су сервиси засновани на локацији и како они функционишу? Шта се подразумева под сервисима заснованим на локацији у отвореном простору? Који су сервиси засновани на локацији у затвореном простору? Шта чини архитектуру Android оперативног система и шта обављају поједини нивои? О томе, а понајвише шта све обезбеђује његова ArsAnd апликација за најновију генерацију паметних телефона у емисији говори Сава Микалачки. Сава Микалачки дипломирао је на Природно-математичком факултету у Новом Саду 2007. године на смеру Информатичар пословне информатике. На истом факултету недавно је одбранио и мастер тезу. Ради као сарадник Лабораторије за развој информационих система матичног факултета. Током 2008. године, као стипендиста фонда доктор Зоран Ђинђић био је 5 месеци на пракси у компанији Siemens у Минхену у Немачкој.
Барок је настао у Италији око 1600. године. У 17. веку и у следећем, раширио се у Немачкој, Аустрији, Француској, Холандији и другим крајевима Европе. Термин барок у историју уметности увео је историчар културе и уметности Јакоб Буркхарт да означи декаденцију високе ренесансе у развијеној архитектури противреформације у Италији, Шпанији и Немачкој. Наиме, појава барока део је историјских, друштвених и културних кретања и тенденција које настадоше као одговор на реформацију. Супростављајући се реформацији и црква се мењала. Формулисане су јасне и разумљиве мисли и програм на препород хришћанства. Барок је нашао свој израз у свим токовима живота и стваралаштва: у архитектури, сликарству, литератури, позоришту, музици. Био је то последњи универзални стил Европе. Српски православни храмови у том стилу грађени су у 18. веку, пре свега у Банату, Бачкој и Срему. Данашње издање Дијалога култура Радио Новог Сада посвећено је елементима на којима се виде утицаји и путевима барока од европских административних и културних метропола до градитеља српских богомоља, као и до уметника који су их осликавали и до мајстора дуборезачких радионица. Да ли је реч само о инспирацијама путем директних, непосредних додира? Има ли и посредних утицаја? Како се ти утицаји одражавају на екстеријер цркава и како на ентеријер? Има ли и доприноса српске сакралне барокне уметности европском бароку? У чему се он огледа?
Барок у православним храмовима је научна преокупација историчарке уметности магистре Јасмине Кланице. Њен магистарски рад посвећен је цркви светог Николе у темишварској Махали. Она, између осталог пише: „Развој иконостаса у висину тече споро и може се пратити од најстаријих камених и мермерних преграда у ранохришћанским и византијским црквама до високих и вишеспратих иконостаса, а који тек у другој половини 18. века добијају свој завршни облик у црквама на подручју Карловачке митополије. Формирање високих иконостаса доводи су и у везу са тријумфалним луковима западноевропских градских свечаности, а такође и са скулптуралним ретаблима 15. и 16. века. Сасвим је извесно да су се декоративне вишеспратне фасаде иконостаса, са сложеним иконографским репертоаром који су одређивали црквени оци, развијале под вишеструким утицајем“ (…) „Од ниске камене олтарске преграде у црквама 18. века, која је сасвим личила на мермерне преграде ранохришћанских и каснијих византијских и романских цркава, развој је текао све до средине 18. века, када иконостас постаје висока дрвена преграда, богато украшена позлаћеном резбаријом, на којој су смештенте на десетине икона.“ (…) „Иконостаси постају најважнији украс унутрашње архитектуре, пошто су слике напустиле своје традиционално место на зиду, које су заузимале у средњовековној уметности и сместиле се на његовој дрвеној констукцији.“
Тема: ИНТЕРНЕТ ИНТЕЛИГЕНТНИХ СТВАРИ, ПАМЕТНЕ КУЋЕ И ГРАДОВИ
Повод: Излагање др Срђана Крчо на тему „Интернет ствари“ на међународној Четрнаестој конференцији АДБИС, посвећеној новим решењима, правцима развоја и трендовима база података и информационих система, одржаној на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду
Шта је Интернет интелигентних ствари?
Тражећи одговор на то питање долазимо и до приче о интелигентним кућама и градовима.
„Има интелигентних кућа које су направљене као демо-куће, како би то могло да изгледа. То је кућа која изгледа заиста сектакуларно. У њој ради све на дугме… Она прати ко је у собама, ко се креће по собама, затим пали и гаси светло у зависности од тога да ли неко седи у соби или не седи, да ли је потребно светло да гори на основу нивоа осветљења у том моменту и евентуално на основу онога што особа тренутно ради. Ако неко седи и гледа телевизор, није потребна иста јачина светла као и ако седи и чита књигу. Значи та интелигентна кућа требало би да буде довољно интелигентна да препозна да ли седите, где седите па да вам укључи ову лампу, или ону другу лампу или главно осветљење ако имате госте на вечери и треба да се видите лепо и причате, да подеси ниво температуре која ће бити у тој просторији и да отвори или затвори прозор у зависности од тога да ли има неког или нема неког и сунце директно сија у тај прозор па диже температуру унутра, па ће онда на пример аутоматски спустити ролетне или их подићи. Значи то је све везано на неки начин са прављењем угођаја за људе који живе у тој кући и за оптимизовање потрошње енергије…“ објашњава, између осталог, др Срђан Крчо. Како на Интернету учинити доступним оне информације које су забележили сензори на појединим уређајима у нашим домовима, као и на статичним или покретним објектима у граду? То је једно од најактуелнијих питања којима се данас баве стручњаци за Интернет интелигентних ствари. Али, они су отишли и корак даље. Они раде на томе да се омогући да преко мобилних телефона можемо да активирамо на даљину поједине уређаје у нашим домовима, или да их искључимо – на пример. Укључивање или искључивање машине за веш, клима-уређаја, или рерне док смо на радном месту, преобразиће нашу свакодневицу. Живот ће свакако постати угоднији захваљујући повезивању информационих система. Такође, на пример, грађани ће имати осећај веће сигурности ако на мобилном телефону буду добијали информације, као што су алармантна дешавања у њиховим становима, те ако буду могли да сместа реагују.
Ово издање Дијалога култура посвећено је интелигентним градовима, домовима и стварима и како оне функционишу, те питању да ли су и у којој мери у примени.
Тема: ТЕХНОЛОШКЕ НАУКЕ КОД НАС С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ТАКОЗВАНИ КОНЦЕПТ НУЛТЕ ЕМИСИЈЕ И ЕНЕРГЕТСКИ НЕЗАВИСНА НАСЕЉА И ИНДУСТРИЈЕ
Концепт такозване нулте емисије односи се на затворене енергетске и материјалне токове. То је практично технологија и живот без било каквог отпада. Нулта емисија значи да отпадну енергију треба на неки начин вратити у процес, као и материјалне токове што се сматрају отпадом, указује проф. др Золтан Заварго, декан Технолошког факултета Новосадског универзитета у Дијалогу култура Радио Новог Сада. Смањење потрошње енергије кроз енергетску ефикасност без отпадних токова у стамбеним објектима једно је од најактуелнијих технолошких и економских питања. Даљи корак представљаће енергетски независна насеља и енергетски независна индустрија. За остварење тог дугорочног пројекта потребна је едукација привреде и индустрије. Она ће бити остварена у трогодишњем Темпус пројекту. Технолошки факултет Универзитета у Новом Саду, заједно са другим партнерима у земљи и иностранству оспособљава се да постане референтни центар за обуку особља у привреди и индустрији за енергетски независна насеља и енергетски независну индустрију. Шта су то енергетски независна насеља? Како се може остварити енергетски независна индустрија? Шта у овом тренутку чини Технолошки факултет на том плану у оквиру пројекта Темпус и који резултати се у ближој будућности очекују? Која страна искуства већ постоје и која су постигнућа на пољу концепта нулте емисије у високоразвијеним земљама?Шта је посао једног инжењера технологије у односу на стручњаке других граничних области? Која основна и која примењена истраживања се спроводе? По чему је све Технолошки факултет Универзитета у Новом Саду препознатљив? Како се развијао током полувековног постојања? Тим и другим питањима посвећено је ово издање Дијалога култура.
Тема: МИГРАЦИЈА ИДЕЈА И НЕКАД БУРНИЈИ, А НЕКАД МИРНИЈИ СУЖИВОТ ПАНОНАЦА, КЕЛТА, ДАЧАНА, РИМЉАНА И ДРУГИХ – ИЗ УГЛА АРХЕОЛОШКИХ САЗНАЊА
Средином 5. века наше ере, конкретно 448. године једно римско посланство путовало је на Атилин двор ради преговора. Тако је остало забележено и трагање обичних људи за погоднијим условима рада и стицањем иметка. „То посланство је кренуло са цариградског двора, из Константинопоља, прошло је цариградски друм од Константинопоља преко Софије и Ниша, па избило на Дунав и прешло на ове територије зато што се негде на простору данашње Бачке или нешто северније, у данашњој Мађарској, налазио Атилин логор. Они су ишли на преговоре.“ Те две силе сукобљавале су се на тим просторима, али радила је и дипломатија, указује археолог Станко Трифуновић, виши кустос у Музеју Војводине. Приск је између осталог записао да су они тада срели једног Грка. Били су изненађени тиме што свог земљака срећу међу варварима, својим противницима. Он им је објаснио да ту живи по својој вољи, зато што се ту не плаћају порези. У емисији Дијалог култура пониремо у време и пре Атиле, те питамо Станка Трифуновића: Кога је све и зашто привлачила панонска равница у античко доба? Да ли су Римљани ипак прелазили Дунав или су само с десне обале реке гледали у данашњу Бачку и Банат? Да ли се само ратовало и неповерљиво гледало? Шта се све испољило у додиру култура и које су идеје мигрирале од једних до других?
Шта је живот и шта је живо јесу питања која су од давнина настојали да објасне филозофи, а пре њих религиозни мислиоци, потом лекари и биолози. Али тек биохемија у 20. веку даје одговоре на најзначајнија питања о својствима живог. „Биохемија има корене у две научне дисциплине, у хемији и биологији и фактички представља једну од најмлађих научних дисциплина у тим областима. У суштини, она се развила их физиолошке биохемије. Први пут се спомиње крајем 19. века. Биохемија тежи да објасни све оне хемијске и биохемијске реакције које на неки начин условљавају феномен живота. Постоји једна јако лепа дефиниција живота где се каже да сам живот представља компартментацију, оркестрацију и кореографију хемијских реакција и тај молекуларни феномен живота јесте оно чиме се бави биохемија“, указује редовни професор биохемије др Неда Мимица-Дукић на Природно-математичком факултету Универзитета у Новом Саду. „Она захтева знање хемије, захтева знање физичких, хемијских и биолошких законитости које се примењују на молекуларни живот и циљ је да узимајући у обзир све те законитости објаснимо како се одвија живот и шта се то заправо десило да нека нежива материја добије својство живог.“ У емисији проф. др Неда Мимица-Дукић говори о открићима у области биохемије која су револуционисала сазнања о човеку и разоткрила многе тајне живота. Многе од њих нису онаква какве бисмо ми желели да буду. На пример, када је 2000. у потпуности дешифрован људски геном и када је утврђено да се геном човека и геном пацова много не разликују. Гошћа говори и о генетском инжењерингу и његовој будућности, те о биохемији лековитог биља, о фармакогнозији и еколошкој биохемији, као и о свом погледу на науку.
