Дијалог култура 17.10.2010.

Тема: БАРОК И СРПСКИ ПРАВОСЛАВНИ ХРАМОВИ

Барок је настао у Италији око 1600. године. У 17. веку и у следећем, раширио се у Немачкој, Аустрији, Француској, Холандији и другим крајевима Европе. Термин барок у историју уметности увео је историчар културе и уметности Јакоб Буркхарт да означи декаденцију високе ренесансе у развијеној архитектури противреформације у Италији, Шпанији и Немачкој. Наиме, појава барока део је историјских, друштвених и културних кретања и тенденција које настадоше као одговор на реформацију. Супростављајући се реформацији и црква се мењала. Формулисане су јасне и разумљиве мисли и програм на препород хришћанства. Барок је нашао свој израз у свим токовима живота и стваралаштва: у архитектури, сликарству, литератури, позоришту, музици. Био је то последњи универзални стил Европе. Српски православни храмови у том стилу грађени су у 18. веку, пре свега у Банату, Бачкој и Срему. Данашње издање Дијалога култура Радио Новог Сада посвећено је елементима на којима се виде утицаји и путевима барока од европских административних и културних метропола до градитеља српских богомоља, као и до уметника који су их осликавали и до мајстора дуборезачких радионица. Да ли је реч само о инспирацијама путем директних, непосредних додира? Има ли и посредних утицаја? Како се ти утицаји одражавају на екстеријер цркава и како на ентеријер? Има ли и доприноса српске сакралне барокне уметности европском бароку? У чему се он огледа?

Барок у православним храмовима је научна преокупација историчарке уметности магистре Јасмине Кланице. Њен магистарски рад посвећен је цркви светог Николе у темишварској Махали. Она, између осталог пише: „Развој иконостаса у висину тече споро и може се пратити од најстаријих камених и мермерних преграда у ранохришћанским и византијским црквама до високих и вишеспратих иконостаса, а који тек у другој половини 18. века добијају свој завршни облик у црквама на подручју Карловачке митополије. Формирање високих иконостаса доводи су и у везу са тријумфалним луковима западноевропских градских свечаности, а такође и са скулптуралним ретаблима 15. и 16. века. Сасвим је извесно да су се декоративне вишеспратне фасаде иконостаса, са сложеним иконографским репертоаром који су одређивали црквени оци, развијале под вишеструким утицајем“ (…) „Од ниске камене олтарске преграде у црквама 18. века, која је сасвим личила на мермерне преграде ранохришћанских и каснијих византијских и романских цркава, развој је текао све до средине 18. века, када иконостас постаје висока дрвена преграда, богато украшена позлаћеном резбаријом, на којој су смештенте на десетине икона.“ (…) „Иконостаси постају најважнији украс унутрашње архитектуре, пошто су слике напустиле своје традиционално место на зиду, које су заузимале у средњовековној уметности и сместиле се на његовој дрвеној констукцији.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикери: Јадранка Ковач и Горан Костић

Тон-мајсторка: Марица Јунг