Категорија: 2013.

Дијалог култура 17.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – ДРУГА ЕМИСИЈА: ГЕНЕТСКИ КОД, КОДОН, АНТИКОДОН, РЕВЕРЗНА ГЕНЕТИКА, ГЕНЕТСКИ НОКДАУН, ГЕНЕТСКИ НОКАУТ, RNK ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ЕПИГЕНЕТИКА, ЕПИГЕНЕТИЧКО НАСЛЕЂИВАЊЕ, ГЕНЕТСКИ ИМПРИНТИНГ, RNK СВЕТ, ГЕНСКА ТЕРАПИЈА, БИОЕТИКА

Ако скоро сва жива бића користе исти генетски код, како и када је настао заједнички предак? Шта је заједничко тим организмима, а по чему се они разликују? Како је изгледао тај најстарији предак? Када је реч о откривању тајне настанка живе материје од неживих супстанци, шта је Стенли Милер 1952. утврдио када је експериментисао симулацијом ране еволуције наше планете? Да ли и савремена сазнања то потврђују?

То су само нека од питања којима је посвећена друга емисија о молекуларној биологији, њеним актуелним сазнањима и питањима. У њој настављамо разговор с Александром Вујином, докторантом у лабораторији др Моник Зетка на Департману биологије Универзитета Мек Гил у Монтреалу, једном од најпрестижнијих у свету у тој области. Посебно нас занимају сазнања о механизмима преношења генетичких порука, шта су то код, кодон и антикодон, шта су генетски нокдаун и генетски нокаут као методе реверзне генетике и где и зашто се примењују, као и шта је генетски скрин, техника коју наш саговорник посебно користи у истраживању. Чућемо и на шта указују резултати изучавања епигенетичког наслеђивања, шта је генетски импринтиг, да ли се он може мењати и шта се тиме може постићи, која су најновија сазнања о RNK и о такозваном RNK свету.

Александар Вујин такође говори о примени сазања из молекуларне биологије у науци, праву, пољопривреди и превасходно медицини, посебно о томе шта поједина открића значе за персонализовану медицину, као и о механизмима генских терапија, те где постоје контроверзе и која етичка питања отварају. Генска терапија користи исте механизме као што делују вируси, каже Вујин. „Вируси су инфективне честице, неко их не би назвао ни живим бићима. Њихова једина сврха је да убаце свој геном у ћелију домаћина, где ће се десити репликација. Сам по себи, ван ћелије домаћина вирус не може да се репликује. Дакле, то су биолошки системи који су милионима година еволуирали са специфичном сврхом да оптимизују улазак свог генома у наше ћелије, тако да се генска терапија користи тим механизмима у сврху убризгавања оних гена које желимо да надоместимо у ћелије у којима треба да буду.“ Александар Вујин у емисији излаже примере примене генске терапије које, дугорочно посматрано, нису дале очекиван резултат и образлаже због чега је до тога дошло, али и оне пред којима је будућност. Он каже: „Генска терапија се користи и има примене и у излечењу рака. На пример, педесет одсто свих карцинома је мутирано у гену p53 који је познат, у популарним научним терминима, као бранитељ генома, чији је задатак да изврши самоубиство ћелије, односно апоптозу ако детектује да се ћелија претвара у ћелију рака. Зато је веома често тај ген деактивиран у ћелијама рака, јер, једноставно еволуционо гледано, онај успешан рак који ми детектујемо као болест у неком тренутку своје историје деактивирао је p53.“ У претходне две до три године изашло је неколико радова са веома охрабрујућим резултатима генске терапије у третману рака код мишева, каже Вујин и објашњава да се поступак састоји у томе да се ген p53 прво упакује у вирус и потом ињекцијом убризга у туморну масу, где онда p53 активира самоубиство туморне масе. Смањење је и више од деведесет одсто.

Када је реч о етичкој страни генске терапије, која је тек мали део биоетике, Вујин каже: „Треба разликовати соматску генску терапију, значи ону која утиче само на једну генерацију, на тело једног организма, и клицину генску терапију. Јер, теоретски је могуће модификовати клицине ћелије на исти начин као што модификујемо соматске ћелије. Дакле, могуће је неки ген који недостаје убацити у клицу. Проблем са тим је да је онда модификована цела линија тог организма, односно лоза, дакле да су потомци такође генетски модификовани без њиховог знања и то је са етичког становишта проблематично. Једна додатна примена, која је етички још проблематичнија, јесте потенцијал за трансхуманизам. Могуће је генском терапијом излечити одређене урођене болести, али такође је могуће у ћелије организма увести гене који раније нису били ту, који можда побољшавају функцију нашег организма. Значи, иако нама ништа не фали, ми можемо себе да аугментујемо коришћењем генске терапије и постоје многи покрети који се зову трансхуманистички, тј. покрети инспирисани научнофантастичним књигама где се тежи ка некој будућности у којој је људска врста унапређена у односу на садашње стање, што наравно има много етичких проблема.“

Овде подсећамо да смо у првој емисији, између осталог, питали Александра Вујина шта је клицина линија посебно због тога што је његова докторска теза посвећена клици као бесмртном репродуктивном материјалу. „Клицина линија или лоза ћелија може се дефинисати као она ћелијска линија која је специјализовна за репродукцију, насупрот телесним, односно соматским ћелијама које чине наше тело.“ Та реч и потиче од грчке речи „сома“ што значи тело, објаснио нам је тада наш саговорник и додао да се често користе и краћи називи „клица“ за клицину линију и „сома“ за соматске ћелије. „Иако се многи вишећелијски организми састоје од великог броја специјализованих ћелија и ткива од којих свако има посебну функцију, подела на клицу и сому је најосновнија ‘подела рада’ међу ћелијама. Клица има задатак да осигура могућност размножавања и генерацијску стабилност и виталност једне врсте, а задатак соме је да осигура преживљавање и фунционисање клице током живота једног индивидуалног организма. Својства клице која омогућавају ову поделу рада могу се концептуално поделити на она која омогућавају репродуктивни програм и на она која одржавају бесмртност клице.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 03.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – КЛИЦИНА ЛИНИЈА, БЕСМРТНОСТ КЛИЦЕ, ЗАКОНИ НАСЛЕЂИВАЊА, ТЕОРИЈЕ О ТРАНСМУТАЦИЈИ ВРСТА, DNK, RNK, ЦЕНТРАЛНА ДОГМА МОЛЕКУЛАРНЕ БИОЛОГИЈЕ

„Молекуларна биологија се можда најбоље дефинише као наука која изучава функционалне односе између биолошких макромолекула – примарно DNK, RNK и протеина, и утицај тих макромолекула на ћелијско и организмално функционисање, било у одржавању хомеостазе или током динамичких фаза – на пример, ћелијске деобе или телесног развића. Молекуларна биологија је дете биохемије, науке која изучава хемијска својства биолошких макромолекула и генетике, науке која изучава утицај гена на форму и функцију живог света и може се рећи да је молекуларна биологија приступ и начин којим се генетика објашњава и употпуњује физичким ентитетима – биолошким макромолекулима“, објашњава Александар Вујин, докторант у лабораторији Др Моник Зетка на Департману биологије Универзитета Мек Гил у Монтреалу и додаје: „Осим биохемије и генетике, са којима ју је некада тешко разграничити, молекуларна биологија интерагује са другим биолошким гранама попут ћелијске биологије, биологије развића, али и оним попут еволуционе биологије и екологије. Све више се развија сарадња и са физичким наукма, пре свега са физиком, што је резултирало развојем биофизике као посебне гране, али и информатиком, што је резултирало у развој мултидисциплинарног поља биоинформатике“.

Александар Вујин, који је и студирао на Универзитету Мек Гил у Монтреалу, после чега је две године био асистент на предметима Молекуларна биологија и Еукариотска целуларна, односно ћелијска биологија, сада на истом универзитету, који је један од најпрестижнијих у свету у тој области, спроводи експерименте и изучава механизме бесмртности клице чему је посвећена његова докторска теза. У лабораторији Др Моник Зетка, овај млади научник први је који је започео пројекат везан за бесмртност клице. Он скреће пажњу да су у свету, претходних десет до петнаест година изоловани многи мутанти који дају овај фенотип. Његов рад фокусира се на покушај наласка механизма који клицу штите у раном периоду од разних генотоксичних супстанци и ефеката.

У овој првој емисији Александра Вујина питамо и о историјату настанка молекуларне биологије. Вујин почиње од открића која су претходила настанку молекуларне биологије. Упућује у суштину открића чешког фратра Грегора Мендела средином 19 века и механизме закона наслеђивања која носе његово име, те како је до њих дошао. У наставку указује на доприносе Дарвина и Ламарка својим теоријама о еволуцији односно трансмутацији врста. „Први који су препознали хромозоме као физичке ентитете унутар ћелија који одлично одговарају Менделовим наследним факторима, и понашају се у складу са Меднеловим законима, јесу биолози Теодор Бовери и Волтер Сатон“, каже Вујин објашњавајући њихове експерименте и закључке цитолошких опсервација на морским организмима на самом почетку 20 века. „Интересантна је и чињеница из историје медицине да је Бовери први повезао абнормално стање хромозома у ћелијама рака са патологијом ове болести и стога први уочио да је рак у бити генетска болест“, каже Вујин.

У емисји, између осталог, чућемо и како је биолог и генетичар Томас Хант Морган дошао до открића хромозома у преносу наследних особина за шта је добио Нобелову награду из медицине 1933. Сазнаћемо и који лабораторијски рад и која уочавања су довела Хермана Милера до открића, од изузетне важности за развој молекуларне биологије, да радијација има непосредан утицај на учесталост мутација у популацији организама за шта је добио Нобелову награду за медицину 1946? У вези са овим последњим Вујин указује и на Милерову класификацију мутација, као и на то да је овај научник препознао да је у људској моћи да промени структуру и функцију наследног материјала живог света, чиме су отворена врата смисленим манипулацијама и применама у индустрији, медицини, пољопривреди и омогућен настанак биотехологије, примењене гране молекуларне биологије.

Последњи блок посвећен је настанку молекуларне биологије, открићима DNK и RNK, те централној догми молекуларне биологије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 17.02.2013.

Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ – Трећи део: ОД ДЕКАРТА ДО XX ВЕКА

Настављаjући серијал о Историји математике подсећамо: прва емисија обухватила је знања и математичку мисао блискоисточних народа и математику античког хеленског света. У другој емисији говорили смо о кинеској, индијској и арапској математици. Такође смо обухватили математику од средњег века до Декарта.

У овој, трећој, емисији професор историје математике и астрономије са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду Ђура Паунић говори о математици од Декарта до 20. века. Уводом, задржава се на унификацији симбола која је била веома значајна за развој математике. Словне симболе уводи Франсоа Вијет у 16. веку.

За Вијета професор Паунић каже: „Он је иначе био адвокат. Прва ствар којом се прославио била је та да је успео да провали шпанску шифру у француско – шпанском рату, значи да дешифрује поруке, што Шпанци нису веровали да је могуће, па су се жалили Папи да није поштено што Француска као једна католичка држава користи црну магију да би сазнала садржаје њихових порука. Математиком се бавио у слободном времену. Писао је те књиге које је штампао о свом трошку у тиражу од педесет примерака и делио пријатељима. Он је имао дивне идеје, али то је схваћено доста касније и онда су тражили где има тих његових књига. Званично, 1646. године издата су његова сабрана дела, значи 40 година после његове смрти (живео је од 1540. до 1603.). Што је најлепше, та његова дела су издата у Декартовој верзији симболике, пошто је његова симболика још била релативно нефлексибилна. Значи, он је увео слова уместо бројева. Наиме, то се користило и раније, али није се очувала структура алгебарског рачуна. У алгебри, када имате a + b, a + b, увек остаје a + b. Али, у геометрији a + b обично постане c, па изгубите ту струкутру. Тако, та алгебарска структура коју је први схватио Вијет, значи да можете рачунати са словима као и бројевима, другим речима да ћете направити општи рачун, како се звао у то време рачун са врстама. Ово је била аритметица нумероса, где сте рачунали са бројевима, а ово је била аритметица специоза. Специес значи врста. Ви сте имали разне врсте бројева. Слово а је једна врста бројева, слово b је друга врста бројева, па сада ви рачунате са a и b. Код њега су корени били геометријски, тако да је то код њега јако рефлектовало геометријску структуру проблема који се решава. Његова идеја у основи била је како да нађе општи поступак за решавање геометријских проблема.“

Када год се поведе реч о духу времена настанка нове математике, незаобилазна је прича о опату Марину Мерсену, о математичару и филозофу, француском теологу који је, у правом смислу те речи, био центар светске науке и математике у првој половини 17. века Професор Паунић каже: „Почетком 17. века почиње да се јавља научна комункација. Другим речима, људи почињу да размењују идеје. Мерсен који је живео од 1588. до 1648. године то је изгледа први схватио. Код њега су се скупљали у Паризу једанпут недељно у његово ћелији, пошто је он био фрањевачки калуђер, долазили су људи који су били заинтересовани за науку и онда су дискутовали о разним проблемима. Ти проблеми су били и прави научни, а били су тако и фантастичнији типа: „Да ли дете, односно човек може да научи да лети?“ Па су рекли: Знате шта, ако може да научи да хода по жици, вероватно може да научи да лети ако почне да учи на време и вежба довољно. Тако су анализирали разне ствари, али најзначајније је било то што је Мерсен схватио да треба одржавати комникацију. Значи, када је Мерсен у Паризу, онда долазе код њега, али када оде из Париза, тај контакт се није прекидао и онда су му писали писма. Мерсен је имао три врло значајна кореспондента. Један је био Ферма, који је био у Тулузу и за којег не знам да ли је икада дошао до Париза, други је био Галилеј који је живео у Италији, трећи је био Декарт, који је углавном био у Холандији. Од париских математичара ту су били млади Паскал, као врло талентован, који је са 16 година написао књигу о конусним пресецима, која је постојала још добрих двадесет година после његове смрти пошто је Лајбниц ту књигу гледао код Паскалових наследника у Паризу 1675. или 1676. године. Оно што је претходно главни проблем био јесте што је у Ренесанси било схваћено да то што знање долази од Бога, значи и чекати да вам знање дође од Бога, то је било доста неактивна ствар, значи врло је неизвесно шта ће се десити, него је боље да се почнете директно бавити изучавањем, пошто, наравно, математика није сматрана за неко врхунско знање као што је теологија о суштини света или живота и тако даље, него једноставно један згодан рачун где се показује моћ људског разума, тако да ви резоновањем долазите до резултата и оно што је значајно било, што је проистекло из тога је да се 1666. оснива Француска академија наука, коју оснива Колбер за време Луја Четрнаестог и званично се јавља језгро које је одиграло најзначајнију улогу у 18. веку зато што су, једноставно, талентовани људи за математику могли да нађу запослење јер је академија наука у оно време било више као данас научни институт.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 10.02.2013.

Тема: РОДНЕ СТУДИЈЕ, МЕДИЈИ И РАВНОПРАВНИСТ ПОЛОВА, ИЗВЕШТАВАЊЕ О ДРУГОМ И ДРУГАЧИЈЕМ, МАРГИНАЛИЗОВАНЕ ГРУПЕ

Серијал: Шеста емисија Радионице „Говорити и писати о науци“

Повод: „Контексти“, први међународни интердисциплинарни скуп младих научника друштвених и хуманистичких наука, Филозофски факултет Нови Сад

Родне студије представљају интердисциплинарно академско истраживање родног идентитета и његове заступљености, као централне категорије анализе. Научно поље родних студија обухвата женске студије кроз појмове: жена, пол, феминизам, политика; мушке студије и LGBT студије. На првом међународном интердисциплинарном скупу младих научника друштвених и хуманистичких наука „Контексти“, који је одржан на Филозофском факултету у Новом Саду, оне су биле обухваћене излагањима истараживача из Словеније, Хрватске и наше земље. Докторанткиња родних студија Асоцијације центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања (ACIMSI) Универзитета у Новом Саду, асистенткиња на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду Смиљана Милинков, изложила је свој рад „Положај жена у новинарству: Однос реалности и стереотипа у конструкцији лика новинарке у роману Тито је умро Мирјане Новаковић“.

Стицање женских права је процес који је трајао веома дуго и различито се одвијао у појединим земљама.

У емисији Смиљана Милинков говори о еволуцији стицања женских права и о идејама на којима се базирају изучавања родних студија, те о њиховом значају у савременом друштву. Родне студије немају основне студије. Реч је о мастер и докторским студијама, на које долазе углавном полазнице са разнородних катедри. Наша саговорница говори и о предметима који се изучавају на родним студијама и актуелним темама којима се те студије баве.Интересују нас и истраживања из области ужег поља интересовања и научних радова Смиљане Милинков, као што су: медији и равноправнист полова, извештавање о другом и другачијем и друге теме о маргинализованим групама.У овом издању „Дијалога култура“ питамо Смиљану Милинков и о њеном погледу на положај родних студија и друштвених наука уопште у времену економске кризе; као и о њеном погледу на правце даљег развитка родних студија. У емисији ћемо представити и научну биографију наше саговорнице.Смиљана Милинков држи вежбе на предметима Новинарски жанрови 1, Радијско новинарство, Извештавање о другом, Медијски јавни сервиси, Дебата и Медији и верске заједнице.

Емисија је остварена у оквиру серијала „Говорити и писати о науци“. Реч је о завршним радовима, научним интервјуима, полазника истоимене Радионице за обуку младих новинара, и оних који се припремају да то постану. Пројекат Радионице остварили су Природно-математички факултет у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, на непосредну иницијативу и у реализацији научне емисије Радио Новог Сада „Дијалог култура“. Пројекат је подржао и финансијски помогао Центар за промоцију науке.

Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“

Емисију и научни интервју остварила полазница Радионице: Исидора Филипов

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 27.01.2013.

Тема: ЛИНГВИСТИКА, УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ЈЕЗИКА

Серијал: Пета емисија Радионице „Говорити и писати о науци“

Данашње издање научне емисије „Дијалог култура“ посвећено је савременим тенденцијама у лингвистици и њиховој повезаности с новинарством и медијима. Др Гордана Штрбац, доценткиња на Филозофском факултету у Новом Саду, каже како ниво писмености у медијима не сме да варира, будући да је реч о јавној употреби језика која мора бити у складу са нормом: „Новинари морају постати свесни одговорности коју носи изговорена реч и морају да имају навику да се консултују са лекторима и да се служе језичким приручницима.“

Др Штрбац предаје Речник и граматику на Одсеку за српски језик и лингвистику, као и предмете Морфосинтакса и Лексикологија и фразеологија на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Она оцењује да је неконтролисана навала речи из енглеског језика један од већих проблема са којима се наш језик данас сусреће: „Када се реч преузме из другог језика, она се мора прилагодити законитостима језика примаоца и то на свим нивоима: фонолошком, морфолошком, семантичком и, наравно, на правописном. Како, рецимо, написати: дрим-тим, њуз-магазин, припејд-допуна, ријалити-шоу…? Ново издање Правописа направило је помак тиме што је понудило моделе за писање позајмљеница оваквих врста.“

У емисији нас посебно занимају начини манипулације комуникативним глаголима (verba dicendi) који се користе при цитирању и парафразирању. Такође нас интересује: због чега је лингвистика важна у проучавању медијског дискурса? Откуд потреба за бирократизацијом језика у медијима? Какав је актуелни положај лингвистике и њених бројних дисциплина? О свему томе, али и о комплексности рада у области лексикографије, са докторком Горданом Штрбац разговара Стефан Јањић.

Разговор је део пројекта Радионице „Говорити и писати о науци“ који су остварили Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, а који је намењен младим новинарима и њиховим причама о науци с младим научницима. Пројекат Радионице подржао је и финансијски помогао Центар за промоцију науке.

Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“

Емисију и научни интервју остварио полазник Радионице: Стефан Јањић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 13.01.2013.

Тема: CERN – ФИЗИЧКА СТРАНА ПРИЧЕ И ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ ЈОВАНЕ НИКОЛОВ

Серијал: Четврта емисија Радионице „Говорити и писати о науци“

Из CERN-а, Европске лабораторије за физику честица, добијамо узбудљиве информације које допуњују, потврђују или мењају наша знања о свемиру. Последња вест која је одјекнула из CERN-а у јулу 2012. године, била је вест о томе да су научници на прагу открића Хигсовог бозона, такозване „божије честице“.

У експериментима у CERN-у, највећој и најмодернијој лабораторији која је икад направљена, раде научници из целог света. И наша земља је укључена у рад CERN-а од самог његовог оснивања 1954. године да би, са прекидима, та сарадња била учвршћена и појачана јануара 2012. године, када је Србија постала придружени члан те лабораторије.

Како изгледају експерименти у CERN-у, колико се до сада у тој лабораторији сазнало о постанку и еволуцији свемира, на који начин су укључени научници из наше земље, нека су од питања на која ће нам одговорити Јована Николов. Она је студент треће године докторских студија на Катедри за нуклеарну физику Департмана за физику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду. Докторску дисертацију остварује на експериментима у CERN-у и често борави тамо.

Јована Николов је недавно била главни координатор пројекта „Пут у CERN“ који је одобрио и финансијски подржао Центар за промоцију науке, а који има за циљ промоцију истраживачког центра CERN на Универзитету у Новом Саду. У оквиру тог пројекта, група студената са Природно-математичког факултета и Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду, три дана је боравила у CERN-у.

Ово издање „Дијалога култура“ Радио Новог Сада, четврта је емисија из серије њене радионице „Говорити и писати о науци“, посвећене младим новинарима и њиховим разговорима са младим научницима. Пројекат радионице „Говорити и писати о науци“ остварују Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, уз подршку и финансијску помоћ Центра за промоцију науке, на непосредну иницијативу научне емисије „Дијалог култура“ Радио Новог Сада.

Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“

Емисију и научни интервју остварила полазница Радионице: Ивана Светлик

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг