Дијалог култура 17.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – ДРУГА ЕМИСИЈА: ГЕНЕТСКИ КОД, КОДОН, АНТИКОДОН, РЕВЕРЗНА ГЕНЕТИКА, ГЕНЕТСКИ НОКДАУН, ГЕНЕТСКИ НОКАУТ, RNK ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ЕПИГЕНЕТИКА, ЕПИГЕНЕТИЧКО НАСЛЕЂИВАЊЕ, ГЕНЕТСКИ ИМПРИНТИНГ, RNK СВЕТ, ГЕНСКА ТЕРАПИЈА, БИОЕТИКА

Ако скоро сва жива бића користе исти генетски код, како и када је настао заједнички предак? Шта је заједничко тим организмима, а по чему се они разликују? Како је изгледао тај најстарији предак? Када је реч о откривању тајне настанка живе материје од неживих супстанци, шта је Стенли Милер 1952. утврдио када је експериментисао симулацијом ране еволуције наше планете? Да ли и савремена сазнања то потврђују?

То су само нека од питања којима је посвећена друга емисија о молекуларној биологији, њеним актуелним сазнањима и питањима. У њој настављамо разговор с Александром Вујином, докторантом у лабораторији др Моник Зетка на Департману биологије Универзитета Мек Гил у Монтреалу, једном од најпрестижнијих у свету у тој области. Посебно нас занимају сазнања о механизмима преношења генетичких порука, шта су то код, кодон и антикодон, шта су генетски нокдаун и генетски нокаут као методе реверзне генетике и где и зашто се примењују, као и шта је генетски скрин, техника коју наш саговорник посебно користи у истраживању. Чућемо и на шта указују резултати изучавања епигенетичког наслеђивања, шта је генетски импринтиг, да ли се он може мењати и шта се тиме може постићи, која су најновија сазнања о RNK и о такозваном RNK свету.

Александар Вујин такође говори о примени сазања из молекуларне биологије у науци, праву, пољопривреди и превасходно медицини, посебно о томе шта поједина открића значе за персонализовану медицину, као и о механизмима генских терапија, те где постоје контроверзе и која етичка питања отварају. Генска терапија користи исте механизме као што делују вируси, каже Вујин. „Вируси су инфективне честице, неко их не би назвао ни живим бићима. Њихова једина сврха је да убаце свој геном у ћелију домаћина, где ће се десити репликација. Сам по себи, ван ћелије домаћина вирус не може да се репликује. Дакле, то су биолошки системи који су милионима година еволуирали са специфичном сврхом да оптимизују улазак свог генома у наше ћелије, тако да се генска терапија користи тим механизмима у сврху убризгавања оних гена које желимо да надоместимо у ћелије у којима треба да буду.“ Александар Вујин у емисији излаже примере примене генске терапије које, дугорочно посматрано, нису дале очекиван резултат и образлаже због чега је до тога дошло, али и оне пред којима је будућност. Он каже: „Генска терапија се користи и има примене и у излечењу рака. На пример, педесет одсто свих карцинома је мутирано у гену p53 који је познат, у популарним научним терминима, као бранитељ генома, чији је задатак да изврши самоубиство ћелије, односно апоптозу ако детектује да се ћелија претвара у ћелију рака. Зато је веома често тај ген деактивиран у ћелијама рака, јер, једноставно еволуционо гледано, онај успешан рак који ми детектујемо као болест у неком тренутку своје историје деактивирао је p53.“ У претходне две до три године изашло је неколико радова са веома охрабрујућим резултатима генске терапије у третману рака код мишева, каже Вујин и објашњава да се поступак састоји у томе да се ген p53 прво упакује у вирус и потом ињекцијом убризга у туморну масу, где онда p53 активира самоубиство туморне масе. Смањење је и више од деведесет одсто.

Када је реч о етичкој страни генске терапије, која је тек мали део биоетике, Вујин каже: „Треба разликовати соматску генску терапију, значи ону која утиче само на једну генерацију, на тело једног организма, и клицину генску терапију. Јер, теоретски је могуће модификовати клицине ћелије на исти начин као што модификујемо соматске ћелије. Дакле, могуће је неки ген који недостаје убацити у клицу. Проблем са тим је да је онда модификована цела линија тог организма, односно лоза, дакле да су потомци такође генетски модификовани без њиховог знања и то је са етичког становишта проблематично. Једна додатна примена, која је етички још проблематичнија, јесте потенцијал за трансхуманизам. Могуће је генском терапијом излечити одређене урођене болести, али такође је могуће у ћелије организма увести гене који раније нису били ту, који можда побољшавају функцију нашег организма. Значи, иако нама ништа не фали, ми можемо себе да аугментујемо коришћењем генске терапије и постоје многи покрети који се зову трансхуманистички, тј. покрети инспирисани научнофантастичним књигама где се тежи ка некој будућности у којој је људска врста унапређена у односу на садашње стање, што наравно има много етичких проблема.“

Овде подсећамо да смо у првој емисији, између осталог, питали Александра Вујина шта је клицина линија посебно због тога што је његова докторска теза посвећена клици као бесмртном репродуктивном материјалу. „Клицина линија или лоза ћелија може се дефинисати као она ћелијска линија која је специјализовна за репродукцију, насупрот телесним, односно соматским ћелијама које чине наше тело.“ Та реч и потиче од грчке речи „сома“ што значи тело, објаснио нам је тада наш саговорник и додао да се често користе и краћи називи „клица“ за клицину линију и „сома“ за соматске ћелије. „Иако се многи вишећелијски организми састоје од великог броја специјализованих ћелија и ткива од којих свако има посебну функцију, подела на клицу и сому је најосновнија ‘подела рада’ међу ћелијама. Клица има задатак да осигура могућност размножавања и генерацијску стабилност и виталност једне врсте, а задатак соме је да осигура преживљавање и фунционисање клице током живота једног индивидуалног организма. Својства клице која омогућавају ову поделу рада могу се концептуално поделити на она која омогућавају репродуктивни програм и на она која одржавају бесмртност клице.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг