Дијалог култура 17.02.2013.

Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ – Трећи део: ОД ДЕКАРТА ДО XX ВЕКА

Настављаjући серијал о Историји математике подсећамо: прва емисија обухватила је знања и математичку мисао блискоисточних народа и математику античког хеленског света. У другој емисији говорили смо о кинеској, индијској и арапској математици. Такође смо обухватили математику од средњег века до Декарта.

У овој, трећој, емисији професор историје математике и астрономије са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду Ђура Паунић говори о математици од Декарта до 20. века. Уводом, задржава се на унификацији симбола која је била веома значајна за развој математике. Словне симболе уводи Франсоа Вијет у 16. веку.

За Вијета професор Паунић каже: „Он је иначе био адвокат. Прва ствар којом се прославио била је та да је успео да провали шпанску шифру у француско – шпанском рату, значи да дешифрује поруке, што Шпанци нису веровали да је могуће, па су се жалили Папи да није поштено што Француска као једна католичка држава користи црну магију да би сазнала садржаје њихових порука. Математиком се бавио у слободном времену. Писао је те књиге које је штампао о свом трошку у тиражу од педесет примерака и делио пријатељима. Он је имао дивне идеје, али то је схваћено доста касније и онда су тражили где има тих његових књига. Званично, 1646. године издата су његова сабрана дела, значи 40 година после његове смрти (живео је од 1540. до 1603.). Што је најлепше, та његова дела су издата у Декартовој верзији симболике, пошто је његова симболика још била релативно нефлексибилна. Значи, он је увео слова уместо бројева. Наиме, то се користило и раније, али није се очувала структура алгебарског рачуна. У алгебри, када имате a + b, a + b, увек остаје a + b. Али, у геометрији a + b обично постане c, па изгубите ту струкутру. Тако, та алгебарска структура коју је први схватио Вијет, значи да можете рачунати са словима као и бројевима, другим речима да ћете направити општи рачун, како се звао у то време рачун са врстама. Ово је била аритметица нумероса, где сте рачунали са бројевима, а ово је била аритметица специоза. Специес значи врста. Ви сте имали разне врсте бројева. Слово а је једна врста бројева, слово b је друга врста бројева, па сада ви рачунате са a и b. Код њега су корени били геометријски, тако да је то код њега јако рефлектовало геометријску структуру проблема који се решава. Његова идеја у основи била је како да нађе општи поступак за решавање геометријских проблема.“

Када год се поведе реч о духу времена настанка нове математике, незаобилазна је прича о опату Марину Мерсену, о математичару и филозофу, француском теологу који је, у правом смислу те речи, био центар светске науке и математике у првој половини 17. века Професор Паунић каже: „Почетком 17. века почиње да се јавља научна комункација. Другим речима, људи почињу да размењују идеје. Мерсен који је живео од 1588. до 1648. године то је изгледа први схватио. Код њега су се скупљали у Паризу једанпут недељно у његово ћелији, пошто је он био фрањевачки калуђер, долазили су људи који су били заинтересовани за науку и онда су дискутовали о разним проблемима. Ти проблеми су били и прави научни, а били су тако и фантастичнији типа: „Да ли дете, односно човек може да научи да лети?“ Па су рекли: Знате шта, ако може да научи да хода по жици, вероватно може да научи да лети ако почне да учи на време и вежба довољно. Тако су анализирали разне ствари, али најзначајније је било то што је Мерсен схватио да треба одржавати комникацију. Значи, када је Мерсен у Паризу, онда долазе код њега, али када оде из Париза, тај контакт се није прекидао и онда су му писали писма. Мерсен је имао три врло значајна кореспондента. Један је био Ферма, који је био у Тулузу и за којег не знам да ли је икада дошао до Париза, други је био Галилеј који је живео у Италији, трећи је био Декарт, који је углавном био у Холандији. Од париских математичара ту су били млади Паскал, као врло талентован, који је са 16 година написао књигу о конусним пресецима, која је постојала још добрих двадесет година после његове смрти пошто је Лајбниц ту књигу гледао код Паскалових наследника у Паризу 1675. или 1676. године. Оно што је претходно главни проблем био јесте што је у Ренесанси било схваћено да то што знање долази од Бога, значи и чекати да вам знање дође од Бога, то је било доста неактивна ствар, значи врло је неизвесно шта ће се десити, него је боље да се почнете директно бавити изучавањем, пошто, наравно, математика није сматрана за неко врхунско знање као што је теологија о суштини света или живота и тако даље, него једноставно један згодан рачун где се показује моћ људског разума, тако да ви резоновањем долазите до резултата и оно што је значајно било, што је проистекло из тога је да се 1666. оснива Француска академија наука, коју оснива Колбер за време Луја Четрнаестог и званично се јавља језгро које је одиграло најзначајнију улогу у 18. веку зато што су, једноставно, талентовани људи за математику могли да нађу запослење јер је академија наука у оно време било више као данас научни институт.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг