Аутор: PMF

Дијалог култура 22.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА И ТЕХНОЛОШКИ И СОЦИОКУЛТУРНИ КОНТЕКСТ – Друга емисија

„Прва филмска школа везана је за специфичну идеолошку револуционарну ситуацију. Прва висока школа је ВГИК (Сверуски Државни Универзитет за Кинематографију) у Москви, основан 1919. Лењин, конкретно, и бољшевици врло брзо су препознали огроман пропагандни потенцијал филма,“ указује професор Александар Давић говорећи о првој и чувеној филмској школи и достигнућима и доприносима најзначајнијих редитеља такозване совјетске монтажне школе. О њој објашњава: „У Русији пре 1919. постојала је права филмска индустрија са продуцентима, филмским звездама, редовном филмском производњом што је све битно за развој једне кинематографије, међутим та стара етаблирана гарда углавном се определила за беле и они су емигрирали. Једно време задржали су се у Одеси коју је држала Бела гарда, али врло брзо су се разишли по Европи. Нова револуционарна власт схватила је да јој је филм веома потребан и да им је јако потребно да одшколује нову генерацију. Део људи из претходног естаблишмента остао је и преко њих је покренута заправо та школа која је чувена и по првим професорима. Један од првих професора је Лев Куљешов који је радио врло битне експерименте са монтажом, иначе је био врло млад, не знам да ли је имао пуних двадесет година када је почео да ради а међу његовим студентима ће чак бити и будући великан и једно од најзвучнијих имена у историји филма Сергеј Ејзенштајн или исто тако велики совјетски редитељ Всеволод Пудовкин.“

У овој другој емисији мини серијала о историји филма Давић говори о настанку и развоју академија за филм у корелацији са технолошким открићима и њиховим унапређењем и истовремено у корелацији са друштвеним, историјским и културним контекстом, затим о развој кинематографије у нас, као и новим медијима и њиховим интеракцијама и интеграцијама.

У последњем блоку с Александром Давићем разговарам и о његовој стваралачкој биографији сатканој од многобројних филмова и видео остварења за које је добио награде и признања, не само за режију него и за сценарио. Међу њима је и дугометражни филм „Журка“ који је овенчан наградом за најбољи српски филм у Паризу 2006. и наградом за најбољи сценарио за дугометражни играни филм на Фестивалу филмског сценарија Врњачка Бања 2005. „Ми као редитељи имамо основу за писање сценарија јер се бавимо и драматургијом, међу осталим стварима, међутим то је занат за себе“, каже Давић и додаје: „Већину књига које купујем су о сценаристици, чак сам почео да их скупљам, пуно радим на томе да оштрим занат и не иде ми лоше. У задње четири године сам чак два пута добио подршку за развој сценарија. Оно што тренутно могу да радим су кратки играни филмови. Ја их и пишем и режирам и монтирам.“ Код нас се до дугачког филма веома тешко дође, закључује Давић.

Александар Давић редовни је професор на Академији уметности у Новом Саду где има класу режије и на Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду где предаје дигитални видео.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 08.12.2013.

Тема: ИСТОРИЈА ФИЛМА У ТЕХНОЛОШКОМ И СОЦИОКУЛТУРНОМ КОНТЕКСТУ – ПРВИ ДЕО

„Филм је у својој, више од века дугој историји превалио велики пут поплочан технолошким иновацијама које су га до друге деценије XXI века поступно, али неминовно увеле у свет дигиталних медија“, пише редовни професор на Академији уметности у Новом Саду и на Универзитету уметности у Београду, редитељ и сценариста Александар Давић у тексту који је недавно објављен у часопису „Нова мисао“ и настаставља: „Тај пут без повратка прожет је честим освртањима и питањима шта се мења, а шта остаје исто. Већ сада је извесно да ће дигиталне технологије пре краја ове деценије потпуно истиснути целулоидни филм из технолошког ланца који води од камере до пројекционог апарата. Филм, или боље речено технологија покретних слика, је усред изузетно динамичне технолошке револуције чије последице су свеобухватне и односе се како на процес производње покретних слика, тако и на начине дистрибуције и презентације. Насупрот томе садржина и форма у којој се та садржина презентује следе логику своје еволуције која свакако користи техничке иновације, али се у много већој мери развија независно и, пре свега, под утицајем креативних умова који технику користе за стварање покретних слика. Ако се концентришемо искључиво на оно што гледамо преко својих екрана, утисак непрекинутог континуитета је доминантан. Делује као да су медији филма и телевизије дословце прескочили са аналогне на дигиталну технологију поневши са собом целокупан пртљаг својих историја, конвенција и поетика. Термин покретне слике, који је првобитно коришћен као синоним за филм, сада се враћа у употребу са проширеним значењем и осим филма обухвата и све телевизијске форме, односно свако коришћење дводимензионалног екрана за пројектовање покретних слика са звуком или без њега“.

Ова Давићева промишљања су повод мог разговора с њим у две емисије. Прва емисија посвећена је настанку и развоју филма у корелацији са развојем технологија, друштвенополитичким и социокултурним контекстом. Такође прати одраз тих чинилаца на филмске садржаје, естетику и изразе. Посебно ме интересује и промена значења термина покретне слике кроз време. Последњи блок посвећен је питању шта разликује редитеља са академијом и онога који је израстао из других области стваралаштва или радионица и кино-клубова.

Професор Александар Давић на Академији уметности у Новом Саду има класу режије. На Интердисциплинарним студијама Универзитета уметности у Београду предаје предмет дигитални видео. У центру пажње његових истраживања је историја филмске уметности. Од када је дипломирао инермедијалну режију на Академији у Новом Саду, а која подразумева филм, позориште, ТВ и радио и од времена када је као редитељ радио у документарној и културно-уметничкој редакцији РТВ – у оно време ТВ Нови Сад, није престао да се бави филмским стваралаштвом. Његова филмографија саткана је од великог броја награђених филмова и видео остварења, о чему ћемо више говорити у наредној емисији.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 24.11.2013.

Тема: ДОМИНАЦИЈА PR-а НАД НОВИНАРСКИМ САДРЖАЈИМА

Утицај PR на уређивачку политику медија; историјат развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства; криза новинарске професије; медијска култура, медији и демократизација друштва; новинар будућности – storyteller; нови newsmaker; селектор информација као занимање у будућности; повратак теорији садржаја; перспектива односа новинарства и PR

Проф. др Веселин Кљајић, професор предмета из области новинарства и односа с јавношћу на факултетима политичких наука у Београду и Подгорици суорганизатор Прве међународне научне конференције назване „Медији и PR – Утицај PR на уређивачку политику медија у региону“, која је одржана у јуну у Бијелом Пољу у Црној Гори, учесник у припремама и Друге међународне конференције чија је тема „Новинарство – криза професије“, која ће следеће године бити одржана у исто време на истом месту, у тексту „Реч приређивача“ 139. броја часописа „Култура“, часописа за теорију и социологију културе и културну политику, а који је био посвећен теми „Савремени медији и PR“, пише:

„Тектонске промене на (не само) глобалном медијском тржишту, настале после дигиталног цунамија који је обишао целу планету, додатно употпуњене последицама економске кризе која (иако су нас уверавали другачије) још траје, у потрази за новим успешним моделима пословања, изнова су актуелизовале тему односа медија и PR-а, предоминантног утицаја различитих PR извора на уређивачку политику свих медија без изузетка, потврђујући претњу нарастајућег тренда глобалног сторителинга (storytelling). Потпуно трансформисани начини комуникације, нови комуникациони канали, криза новинарске професије, али и континуирано смањивање ресурса за прикупљање и обраду вести отворили су нове додатне просторе све снажнијој PR индустрији. Формални и неформални центри политичке и економске моћи, захваљујући друштеним мрежама и квантуму онлајн заједнице, увелико директно испоручују своје поруке, заобилазећи чак и посредство новинара професионалаца, који су, пак, све мање креатори и интерпретатори истраживачи, а све више сарадници PR центара и саучесници тренда доминације садржаја који долазе из поља односа с јавношћу.“

Који егзактни показатељи указују на то да се одвија процес све већег утицаја извора односа с јавношћу на уређивачку политику медија?

Када је почео тај процес? Да ли је реч о феномену регионалног или глобалног карактера? Који су узроци, а које последице, не само последице по новинарску професију, него и по друштво? Колико предоминација односа с јавношћу над истраживачким и интерпретативним новинарством умањује значај медија за демократизацију друштва?

То су нека од почетних питања која постављам професору Кљајићу посебно подстакнута његовим текстом „Доминација PR-а над новинарским садржајима у српским штампаним медијима – узроци и последице“.

Кљајић у емисији исцрпно говори о утицај PR на уређивачку политику медија у свету уопште, као и у региону и код нас, са подацима који указују на актуелну доминацију PR-а над новинарским садржајима, о историјату развоја односа с јавношћу/PR индустрија и новинарства и о узроцима и последицама кризе новинарске професије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 10.11.2013.

Тема: ДИПЛОМАТСКЕ ПРЕПИСКЕ И ИСТОРИЈОГРАФИЈА. СРПСКО-ИТАЛИЈАНСКИ ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ 1878-1908

Италија је прва земља с којом је Кнежевина Србија успоставила дипломатске односе након што је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Ти односи имају и дубље корене још у времену процеса уједињења Италије када је једновремено Кнежевина Србија узор за своје ослобођење видела у Италији. У време пре стицања независности и у време стицања независности искуства је црпела из тек формиране Уједињене Италије. Јована Иветић, докторанткиња на Универзитету у Фиренци, чија је докторска теза посвећена српско-италијанским дипломатским односима од Берлинског конгреса до анексионе кризе 1908, објашњава: „Чак се Србија тог времена због тога спомињала као Пијемонт балканских народа. Да подсетимо, Пијемонт је у северозападном делу Италије. У времену борби за национално уједињење Италије на челу Пијемонта налазио се владар из династије Савоја који је био владар и Краљевине Сардиније, која је још била позната као Краљевина Пијемонт-Сардинија. У време процеса уједињења 1859-1861. покрајина Пијемонт представљала је центар око којег се ујединила Итаљија. Оно што је мени посебно занимљиво је то да су италијански добровољци за време српских борби за национално ослобођење долазили да помажу Србији“.

У центру пажње наше емисије су дипломатске преписке, самим тим и историјат настанка дипломатских односа, као и ко су биле прве дипломате и шта казују писма.

„Ако говоримо на нивоу дипломатске преписке двеју међународно признатих земаља, онда је прва званична преписка уследила годину дана након стицања независности Кнежевине Србије, успостављањем српског конзулата у Риму и потписивањем конзуларне конвенције са Италијом 28. октобра/9. новембра 1879, мада корени дипломатских односа са Србијом сежу у 1849, у време револуције која је захватила Европу. То је период који можемо дефинисати као време буђења свести о националним државама, када је Италија почела ратове за своје уједињење“. С тим у вези Јована Иветић указује на то да је још 1849. отворено прво представништво у Србији. Био је то конзулат Краљевине Сардиније у Београду. Она каже: „Званично, конзулат је отворен да би се успоставили трговачки и економски односи са Србијом, али у дипломатским круговима се знало да је повод за отварање тог конзулата свакако била планирана међусобна војна сарадња у борбама за национално ослобођење, што је изазвало револт Аустрије и Русије. Први конзул Краљевине Сардиније био је Марчело Черути, рођен у Ђенови, који је дипломатску каријеру започео 1825. У време његовог доласка у Београд унапређен је у конзула прве класе. Његов дипломатски стаж у Вазалној Кнежевини Србији трајао је кратко јер је већ следеће године под притиском Аустрије на Сардску владу конзулат затворен. До поновног отварања конзулата дошло је 1859. када је за конзула постављен Франческо Астенго, који је брзо стекао опште симпатије у кнежевини Србији контактирајући са обичним светом. Сматрао је да Србија и Италија имају сличну судбину.“ Астенго је био први конзул од свих странаца који је добио сва права српког грађанина, приповеда Иветићева и подсећа на то да се Италија ујединила 1861, да је осам година касније отворила конзулат у Србији и да је све до 1879. само Италија имала своје представништво у Србији, а да су се услови за узајамно отварање дипломатских представништава стекли годину дана након што је Србија постала независна 1878.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 27.10.2013.

Тема: НИКОЛА ТЕСЛА: ПРВИ ЧЛАНЦИ О ТЕСЛИ НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ; ТЕСЛИНЕ ФОНТАНЕ И САРАДЊА ТЕСЛА-ТИФАНИ; ПРВА ХИДРОЕЛЕКТРАНА НА БАЛКАНУ ИЗГРАЂЕНА ПО ТЕСЛИНОМ ПРИНЦИПУ

„Од скора дала ми се прилика да загледам у неке светске листове који говоре о неким његовим проналасцима на пољу елетрицитета и уопште физике“, читамо у првом чланку о Николи Тесли који је обљављен на српском језику и то у новосадском „Бранику“ крајем 1889. године. Аутор, који се потписао псеудонимом 2×2=4, наставља: „Истом згодом прибиљежио сам службене нумере од неколико негових патената на разне проналаске, па можда би се који стручњак наш нашао побуђеним да од Patent Office у Вашингтону набави те а и остале његове патенте у копијама, па да потање прикаже српском и словенском свијету те многобројне изуме нашег српског Едисона. Уза сваку копију патента штампана је научна расправа проналазачева о дотичном проналаску, а једна така копија с расправом кошта само 25 новч. у нашем новцу. Можда би се збирке патената, тога нашег изумитеља, могле набавити за наше научне заводе у Београду, Загребу, Сомбору, Новом Саду и т.д., а код толиких завода јамачно би се нашао који стручњак, који би кадар а и вољан био широј публици макар у главном приказати и протумачити, те тако рећи Српству спасти те изуме нашег генијалног мислиоца у далекој Америци. Ето тих нумера од његових неколико патената: ово су текући бројеви патенти раних изума од доба установљења Сјеверо-Америчког патентбироа. 381.968, 381.969, 381.970. – 382.279, – 382.280, – 382.281, 382.282, – 390.413, – 390.414, – 390.721, 390.820, – 401.520, – 405.858, – 405.859. Ово су изуми разних мотора за трансмисију снаге у опште, и трансформацију електрицитета. Даље; 335.786, – 335.787, – 336.961, 336.962, – 350.954, – 359.748, – 390.415. Ови о разним електричним машинама, лампама и регулацији. Даље: 382.845, и 396.121, о термомагнетичном мотору, који дјелује од магнетизма и топлине. Жалим свакојако што нијесам био у прилици да барем овако по службеним нумерама побиљежим све досадање изуме Теслине. Међу тим ако се ко узинтересује ево му Patent Office-а у Вашингтону“

Рад „Први новински чланци о Николи Тесли објављени на српском језику“ воде нас у Нови Сад на самом крају 1889. године. Шта је био непосредан повод првом тексту који је објављен у новосадском Бранику? Како то да он тако прецизно пописује и описује Теслине проналаске и патенте до тог времена са подацима и интерпретацијама које ће касније и други преузимати? Шта се у том тренутку дешавало у Теслином животу? Ко је био аутор тог првог чланка на српском језику? Где се појављују и друга два чланка о Николи Тесли до краја 1889.?

То су почетна питања која постављам вишем кустосу Музеја Николе Тесле у Беогаду Братиславу Стоиљковићу, који је заједно са професором Светиславом Марковићем приредио наведено истраживање.

У другом блоку занима ме још једно Стоиљковићево дугорочно истраживање, а то су Теслине фонтане.

Трећи блок посвећен је истраживању и раду који се односи на прву хидроелектрану на Балкану изграђену на Теслиним принципима, а који је објављен у издању чувеног Шпрингера у зборнику научних радова са међународне конференције „Историје машина и механизама“ одржане 2012. године у Амстердаму, а која се организује сваке четири године у другој земљи. Интересује ме: О којој хидроцентрали је реч? Да ли је само флоскула када читамо да је Србија међу првим европским земљама које су кренуле са електрификацијом земље наизменичном струјом?

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Виолета Марковић

Дијалог култура 13.10.2013.

Тема: ИСТОРИЈА АСТРОНОМИЈЕ – Друга емисија: АРХЕОАСТРОНОМИЈА И АСТРОНОМИЈА У КУЛТУРИ; ТЕЛЕСКОПСКА ЕРА У АСТРОНОМИЈИ, ОПСЕРВАТОРИЈЕ У СВЕТУ, БУДУЋНОСТ УНИВЕРЗУМА

Историја астрономије од орфејских учења до наших дана тема је мини-серијала и разговора с професором др Миланом Димитријевићем. У прошлој емисији сагледали смо какав је био поглед на универзум у орфејским химнама из дванаестог века пре наше ере у којима се налазе прве идеје о геоцентричној слици света. Говорили смо и о древним грчким филозофским учењима која су се на њих надовезала.

Управо због тога ову емисију започињемо разговором о археоастрономији, новој дисциплини у астрономији којом се, међу најужим областима интересовања, професор Димитријевић такође бави и коју предаје на докторским студијима Астрономије на Математичком факултету у Београду. Та дисциплина зове се још Астрономија у култури.

Надовезујући се на претходну емисију, у којој смо обухватили историју астрономије до Галиелеја, у другом блоку говоримо о телескопској ери. У оквиру тога, између осталог, незаобилазна су и питања: Када се каже да је астрономија добила потпуно нови развојни правац почев од Галилејевих осматрања неба телескопом – шта то у појединостима значи, пре свега за поимање универзума данас? Како се развијала астрономија у савременој телескопској ери? Коју слику света сада видимо? Које време видимо? Какву будућност универзума наслућујемо?

Такође ме занимају Димитријевићева научна биографија и његова промишљања о астрономији, као и искуства у сарадњи са страним опсерваторијама.

У последњем блоку чућемо стихове из песничке збирке професора доктора Милана С. Димитријевића, као и стихове из антологије „Космички цвет“ коју је приредио.

Професор Милан Димитријевић дипломирао је астрономију 1972. године и физику 1973. Докторирао је 1978. Радио је у Институту за физику и Институту за примењену физику. У Астрономској опсерваторији Београд радио је и публикација Астрономске опсерваторије у Београду од 1987. до 2002, затим председник од 1984. а од 1994. до 2002. био директор. Био је главни уредник Serbian Astronomical Jurnal Астрономског друштва Руђер Бошковић од 1982. до 2004. и главни и одговорни уредник часописа Васиона, од 1985. до 2004. председник је Друштва астронома Србије од 2008. Био је Савезни министар за науку, технологију и развој од 1993. до 1994, члан је Управе Евро-азијског астрономског друштва и Европског астрономског друштва. Године 2013. био је гостујући професор на Мастер студијима астрофизике у Падови. Објавио је око 200 радова у међународним научним часописима који су цитирани више 2000 пута. Објавио је неколико књига и коаутор је средњошколских уџбеника астрономије. Снимио је десетак научно-популарних телевизијских серија из астрономије. Објавио је књигу својих песама и једну антологију стихова о космосу „Космички цвет“. Члан је удружења књижевника. Главне области његовог научног интересовања су: звездани спектри, атомски и молекуларни сударни процеси и њихов утицај на спектралне линије, астро-информатика и историја и филозофија астрономије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг