Аутор: ПМФ

Дијалог култура 19.02.2012.

Тема:ШТА СУ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ЗА РАД?

Знање и вештине нису више довољне да бисмо радили оно за шта смо се образовали и да бисмо се у струци одржали и напредовали. Ако знање и вештине нису довољне компетенције за рад, шта је то што се тражи, који елементи на то утичу и који су захтеви глобалног тржишта? Зашто се знања из природних и техничких наука, и као струка и као део општег образовања, цене као битни елементи компетенција за рад? Да ли су организационе способности и даље најзначајнији предослов за управљање људским ресурсима? Одговоре на та и друга питања тражимо кроз разговор о истраживању проф. др Добриле Вујић: „Компетенције за рад и руковођење као будућност менаџмента људских ресурса“.

Професорка Вујић, између осталог објашњава: „Поменућу осам компетенција базичних или кључних компетенција које је још 2000. године утврдила Европска комисија. То су, рецимо, комуникације на матерњем језику, колико успешно пишемо, колико успешно презентујемо вербалне садржаје, колико умемо да пренесемо преко вербалног медија неке поруке; затим комуникација на страном језику; ту је затим математичка писменост, базична математичка писменост и компетенције у природним наукама и колико смо то у стању да применимо, јер компетенције се увек односе на способност примене и извођења конкретног, значи колико успешно умете да радите нешто из области примењених наука, природних или друштвених. Ту су затим дигиталне компетенције, то значи рад на рачунарима, то је исто као и рад на алатима у неким претходним периодима, данас без компјутера ништа не може. Ту је затим обука за учење, како учити. Често се и курсеви нуде, тренинзи разни у смислу да се људи науче како да уче што више и што брже… Ту су затим интерперсоналне или грађанске компетенције, како се понашамо према другим људима, колико смо емпатични, колико водимо рачуна какву проруку на другога оставља нека наша изјава, то је веома важно за комуникацију и уопште за успостављање добрих односа, а данас се каже да за успех у послу су те интерперсоналне комуникације веома битне.

Ту је затим предузетништво и ту је и нека културолошка експресија, односно способност да уважавамо културолошке специфичности других људи и других народа јер дефинитивно се данас послује у различитим културним срединама. То су тих осам компетенција које је утврдила Европска комисија 2000. године. Али ево шта су глобалне компетенције. То је јако дугачка листа. На пример: иницијатива, ентузијазам, радозналост, интересовање за континуирано учење, учити, учити и стално учити, концепт доживотног учења. Ту је затим самопознавање. Јако се много инсистира на томе да упознамо сопствене потенцијале да бисмо могли њима боље да управљамо, да контролишемо емоције, да знамо на чему треба да радимо, шта да побољшамо, шта нам је јако добро, шта треба још да се унапређује. Затим самоконтрола. Ту је затим поседовање знања и коришћење сопственог знања, па позитиван однос према другима, али и независност, уважавање различитости, затим креативност, флексибилност, способност да се поднесе неизвесност…“

Када је реч о компетенцијама за руковођење, професорка Вујић, између осталог, указује: „Оној особи која нема стручности и експертности запослени не могу да верују, она нема ауторитет, стручан ауторитет, не може да развија своје запослене… Ако је руководилац на ниским експертским позицијама… онда ће гушити оне способне испод себе…“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 05.02.2012.

Тема:У СУСРЕТ ТЕХНОЛОШКОМ СИНГУЛАРИТЕТУ

„Тренутно радим на пројекту једног новог приступа нуклеарној фузији. Пошто сам машинац, људи ме обично питају: Какве то везе има са машинством? Плазма, која је, заправо, да поједностављено кажем, јонизовани гас, ипак је пре свега гас. И пошто је моја област интересовања унутар машинства рачунарска динамика флуида, односно симулација кретања флуида, ради се о томе да симулирам кретање те плазме док она имплодира у центру сфере док се стварају услови за нуклеарну фузију“, каже Милош Станић са Новосадског универзитета, докторант на Универзитету у Алабами у Хантсвилу. Милош Станић недавно је на Факултету техничких наука одржао предавање: „У сусрет технолошком сингуларитету. Фасцинантни свет модерне науке“ и оно је повод разговору с њим у овом издању Дијалога култура.

Промишљања о будућности Станић ослања на подробно проучавање прошлости. До закључака о померању парадигми како у природи тако и у култури и науци, те на пут кроз свет савремених научних достигнућа и њихов одраз на друштво и цивилизацију, Милош Станић креће претходним синтезним обухватом развоја света од Великог праска до првих планета, затим од првог вишећелијског живота на Земљи до првих хоминида, од појаве савремене људске врсте до писмености, од првих државних система, религија и овладавања знањима до савремених научних и научно-технолошких достигнућа.

У емисији Милош Станић говори и о првом симпозијуму који је био посвећен међузвезданом лету и о томе како је група ИКАРУС, чији је он члан, добила награду од пола милиона долара за прве кораке у развоју међузвездане сонде.

У футуристичком погледу, наш саговорник, између осталог, такође каже: „Ја сам заговорник мишљења да ће ускоро доћи до треће индустријске револуције и ту револуцију ће пре свега обележити нуклеарна фузија због енергије и материјали. Напредни материјали су изузетно битни. Велики проблем код већине материјала је што је генерално њихова производња изузетно скупа. Гро цене долази од цене енергије. И када би спустили цену енергије, као што се надам да ће се догодити, тада ће напредни материјали испливати и у комерцијалну употребу. Највећи значај у области материјала имају такозвани композитни материјали, конкретно угљеничне цеви. Проблем је у томе што научници још увек не могу да направе довољно дугачке макроскопске молекуле угљеничних нано цеви и да их усмере у одређеном смеру. Наравно, ради се на томе. Чисто ради неког поређења, најјачи челици су око дванаест пута слабији на затезање од угљеничних нано цеви, док су још, при томе, нано цеви неупоредиво лакше. Уколико би успели да направимо конац површинског пресека око два квадратна милиметра могли бисте да окачите један даблдекер, лондонски аутобус на тај конац и он би издржао без икаквих проблема. Наравно такви материјали би омогућили енорман напредак у машинству и у грађевини изнад свега. Вероватно би могли да правимо суперструктуре као што су свемирски лифтови. Тако мислим да су материјали генерално у том смислу изузетно битни, поготово, кажем, угљенични алотропи“.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторке:Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 22.01.2012.

Тема:ТРАГОВИМА ГЛАЦИЈАЛНИХ ТЕОРИЈА И ЛЕС У ВОЈВОДИНИ

„Трагом пионира глацијалне теорије“ био је темат предавања које је магистар Млађен Јовановић недавно одржао на Универзитету у Новом Саду. Кроз разговор с Млађеном Јовановићем у овом издању „Дијалога култура“ идемо и корак даље кроз историју наука – све до времена садашњег и нашег простора. Нарочито нас занима у ком је научно-сазнајном тренутку Милутин Миланковић почео рад на астрономској теорији ледених доба, због чега је она одмах постала у основи водећа глацијална теорија, затим која су открића пољуљала веру научне заједнице у Миланковићеву теорију половином двадесетог века и која су истраживања коначно потврдила њену исправност. Наравно, желимо да сазнамо и због чега су лесни профили у Војводини међу најдрагоценијим и најбогатијим локалитетима за изучавање ледених доба. Самим тим они су и геонаслеђе изузетне вредности. „Из угла посматрања кратког људског живота целокупан ток и динамика историје природе остају неразумљиви, па природа изгледа непромењива и вечита“, објашњава Млађен Јовановић у магистарској тези и додаје: „Слику о статичности природе, у западном свету је заувек изменио Жорж-Луј-Леклерк, гроф Бифон (1707-1788). Овај зачетник популарне науке својом тридесетшестотомном „Историје природе“, наговестио је исправан пут истраживања Земљине прошлости. Скоро истовремено, Ломоносов (1711-1765) наглашава да су се у прошлости одвијале значајне промене о којима говоре његова „Историја и древна географија“, а што се може повезати са савременим природним процесима. Међутим, више од седам векова раније арапски истраживачи Рејхан ал Бируни (973-1048) и Абу Али Ибн Сина, у Европи познатији под именом Авицена (980-1037) установили су да су се у прошлости смењивале и регресије, те претпоставили одвијање дијагенетских и бројних других природних процеса. Нажалост, резултати арапских научника, који су се у великој мери ослањали на античке списе, дуго су остали непознати у хришћанској Европи. Ренесансни геније Леонардо да Винчи (1452-1519), проматрајући фосилне остатке морских организама високо у планинским венцима, утврдио је суштинске промене палеографских прилика. Непроцењива је штета што да Винчи већину својих идеја није публиковао, па о садржају његових радова можемо закључивати само из делимично сачуваних белешки. Ипак, једном изнета сумња у старост наше планете која је била одређена религијским списима, покренула је новсамнаестог и почетком деветнаестог века изазвало велику пажњу геолога. Појава великих углачаних и избразданих блокова, далеко од места њиховог порекла, на сасвим другачијој стенској подлози, тумачена је на најразличитију генерацију природњака, а савремени природни процеси постали су кључ за одгонетање тајни сакривених у геолошком времену. Откривање порекла ератичких блокова, популарно названих лутајуће камење је током друге половине ое начине, што је пресудно утицало и на почетак решења тајни леденог доба“. Од овог тренутка на скали историје научних сазнања о леденим добима почиње наша емисија. Млађен Јовановић је асистент на Департману за географију, туризам и хотелијерство у Новом Саду. Бави се палеографијом квартара.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторке:Марица Јунг и Војислава Вукеља

Дијалог култура 08.01.2012.

Тема:ПРОФЕСОР БОГОЉУБ СТАНКОВИЋ – НАУЧНА БИОГРАФИЈА КОЈА ЈЕ И СВЕДОЧАНСТВО ВРЕМЕНА

Повод:Пола века математичког семинара Богољуба Станковића

Професор и академик Богољуб Станковић један је од најзаслужнијих за развој математичких наука на Универзитету у Новом Саду. Његових шест деценија непрекидног научног и педагошког рада, као и стално повезивање са савременим светским токовима, у темељу су Новосадске школе математичке анализе. Професор Станковић унео је модерну математичку анализу у Србију. Математичка анализа је наука о функцијама, она своја изучавања гради у оквиру скупова бесконачних димензија, у оквиру непрекидних процеса који се описују одговарајућим функцијама. Пре пола века основао је математички семинар који и данас води. На семинару новосадски математичари и мултидисциплинарни тимови дискутују и проверавају теоријске поставке и идеје, и тако се стално надограђују. Из њега су поникли многи врсни математичари чији научни допринос такође превазилази границе наше земље. Ретко који семинар у свету је у тако дугом периоду остао виталан. Управо јубилеј семинара и његова успешност која се потврдила кроз многе генерације математичара јесте непосредан повод за ову емисију. Професор Станковић рођен је 1924. године у Ботошу код Зрењанина. Студије математике уписао је у Београду, непосредно после Другог светског рата 1945. године. Дипломирао је 1949. године и одмах је изабран за асистента на Математичком институту Српске академије наука и уметности, где је докторирао 1954. године. Исте године основана је Катедра за математику у Новом Саду и Станковић је постао један од првих њених наставника. Члан Српске академије наука и уметности постао је веома млад, већ са 39 година, 1963. године. За првог председника Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године. Његова научна биографија уједно је сведочанство времена. „Ми, када говоримо о математици у Србији, почнемо од Мике Петровића Аласа. Он је остварио своју школу. Дуго у Србији, такорећи, није било друге математике сем Микине школе. Не могу да кажем да није било других значајних математичара, али онај који је створио своју школу то је био Мика Петровић. Друга тако велика личност то је Јован Карамата. И Јова је створио своју школу. Ја сам, ето, један од његових последњих ђака. Почео сам да радим докторску тезу код Јована Карамате. Онда је он отишао из Југославије. Имао је политичких потешкоћа и отишао је у Женеву. И онда је он мени предлагао да идем и браним докторат у Женеви… То је било 1952. године, када ми је он нудио да тако покушамо. Међутим нисам добио никакву стипендију, а нисам могао сам себе да школујем… Онда су ми доделили другога… Тако да ја себе сматрам, иако Карамата није стварно био мој службени ментор, да сам ђак Караматин и да сам један од последњих Караматиних ђака“, присећа се професор Станковић и додаје: „Када сам отишао први пут у Париз, а већ објавио први рад, листао сам да видим ко још то ради. Показало се да то више нико не ради, да је то математика која је преживела. Знао сам да, ако хоћу да идем даље, морам да искочим из онога што се зове класична математика. Тако сам ушао у проблематику уопштених функција. Зато могу да кажем да сам наставио Јову Карамату, али у сасвим другом виђењу математике, у другом облику њеном… Математика има своје токове и ако хоћете да Вас цене, онда морате да се уклопите у те токове. Ако испаднете из тих токова, не можете да доприносите оним што ће неко моћи да користи… Ви знате како је било после Другог светског рата. Нисмо добијали часописе, а часописи су оно преко чега успостављате контакт са токовима математике, тако је уосталом у свим наукама. Онда, прво нису стизали часописи са Запада, онда је дошао однос са Совјетским савезом, па су и Руси прекинули све. Тако, наједном се нађете – јесте, имате професуру, имате могућности да радите, али немате могућности да пратите те токове у математици који су се тада развијали. Доласком у Париз имао сам прилику да видим шта је то што се ради и где смо ми у тим токовима, а друго, у настави у којој сам тамо учествовао, постоји велика традиција и велико знање организовања наставе… “ Емисија је посвећена и животном и научном путу професора Богољуба Станковића, као и његовом доприносту развоју наставе и актуелним научним радовима које остварује, а који су високо признати у свету.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Спикер:Миодраг Матовић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 25.12.2011.

Тема:ФИЛОЗОФИЈА ЗА ДЕЦУ

„Потребно је да сва деца имају некакав облик образовања који их учи мишљењу, да могу развити властито мишљење. Ако развијете властито мишљење, онда не можете бити изгубљени“, указује, између осталог, филозоф др Бруно Ћурко са Института за филозофију у Загребу, оснивач Удруге „Мала филозофија“. Филозофија за децу је млада филозофска дисциплина која тежи да путем посебних програма научи децу да критички и самостално промишљају о себи и свету око себе, објашњава Бруно Ћурко. Она је израсла из филозофије, посебно историје филозофије на чијим темељима стасавају нови сазнајни помаци у целокупној историји образованости и научне мисли до данас. Када и где је настала филозофија за децу? Који програми постоје у свету, а посебно у Европи и у региону? Како се они остварују? У овом издању Дијалога култура трагамо за одговором на та и друга питања и, наравно, настојимо и да предочимо како изгледају текстови и програми филозофије намењене деци на примеру оригиналних пројеката Мале филозофије. Чућемо дијалог између Сократа и Мудрости – Софије, као и причу о Талесу из Милета. У овој последњој, на пример, чућемо наратора како каже: „Причаћу вам о првом филозофу на свету, који је живео у граду Милету. Прича је 2600 година стара, али још увек јој је чврста слава. Талес је име нашег јунака, који је био ума јака. Познат је и као један од седам легендарних мудраца, и међу њима је био главна фаца… Талес је био мудрац прави, замарао се само с оним што му је било у глави. То су увек била питања разна и због тога му глава никад није била празна. Највише су га занимале звезде на небу, којима је допуштао да га у маштање поведу. Проматрао их је удобно са земље и никад није помислио да губи време. Тако једно вече док је град спавао и хуктале сове, Талес је дошао да спознаје нове. Све промене које се догађају горе, убрзо ће стићи и доле…“

Бруно Ћурко указује на превасходни значај програма вежбања критичког мишљења које Мала филозофија остварује кроз разговор с децом и објашњава: „Често се у нашим презентацијама појаве Сократ, Конфуције, Лајбниц, Кант… и кажу неку једноставну реченицу која је њихова. Дјеца која су већ увежбана ће радо критизирати тај став, док рецимо исту ствар када радите са студентима они неће критизирати тај став јер га је изнео ауторитет…“

Када је о апстрактном мишљењу реч, у средишту филозофије за децу су питања етике и морала. Један од пројеката, на пример, јесте онај назван »Поглед у властито мишљење«, који се већ три године остварује у основним школама и библиотекама у Задру, Сплиту, Кутини, Вуковару, Осијеку, Тењи, Загребу, Ђакову, Винковцима, Нину, Бибињама… Део програма остварен је и у Сеулу у Јужној Кореји. Мала филозофија сарађује са сличним друштвима и пројектима из Француске, Русије, Јужне Кореје, Бразила, Словеније, Румуније и Енглеске. Када је о нашој земљи реч, Мала филозофја сарађује са сличним пројектом који остварује Милош Јеремић у Пожаревцу.

Филозофија за децу, научни радови у тој области и рад на осмишљавању пројеката Мале филозофије нису једина област интересовања и научног деловања др Ћурка. Он предаје Методику наставе филозофије и Методику наставе етике на Филозофском факултету у Осијеку. Рођен је и живи у Задру, где је дипломирао филозофију, латински језик и римску књижевност. Његова докторска теза посвећена је теми „Критичко мишљење у настави филозофије, логике и етике“. У наведеним областима објавио је велики број научних радова.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Спикер:Миодраг Матовић

Интерпетација Сократа:Горан Косић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 11.12.2011.

Тема:НУКЛЕАРНА АСТРОФИЗИКА О ЕВОЛУЦИЈИ КОСМОСА – Друга емисија

У овом издању „Дијалога култура“ настављамо разговор с професором Душаном Мрђом са ПМФ-а у Новом Саду о еволуцији космоса. Интересује нас како је гвожђе настало у звездама и који су процеси довели до тога да се оно и други елементи распрше у космос, затим о животу звезда и о томе како видимо остатке звезда које су експлодирале, те шта је неутронска звезда, односно пулсар, шта су бели патуљак и црвени џин? Обухватајући поједина раздобља еволуције космоса, професора Мрђу питамо и која је данашња слика универзума и како ће изгледати наступајуће еволутивно раздобље и шта ће га одредити, као и која су актуелна питања физике на која се очекују одговори пре свега кроз резултате експеримента у ЦЕРН-у? У емисији ћемо се упознати и са научном биографијом нашег саговорника. У најави издвајамо указивање професора Мрђе: „Оно што ће свакако одредити судбину универзума то је састав материје унутар универзума. … Када је реч о материји, звездама, честицама итд. све то сачињава 5% састава космоса. То је можда на неки начин и за физичаре фрустрирајуће што не знају шта би био састав оних преосталих 95%. Значајан износ материје која испуњава космос би могао да лежи у тамној енергији и тамној материји. … Још увек нисмо сигурни шта би могло да буде састав тамне материје јер, када се узму у обзир све неутронске звезде и црне рупе, па и маса самих неутрина, испоставља се да је то недовољно да би се објаснила тамна материја и да би она морала да постоји у форми некаквих честица које имају другачију природу и интеракције него што су ове које познајемо. Према томе, када говоримо о будућности космоса, оно што је доминантно је да ће тамна материја и тамна енергија одредити његову судбину. До пре извесног времена, док се још није дошло до открића убрзаног ширења космоса, дискутовало се да ли космос има довољно материје да се његово ширење у једном моменту заустави, па да онда евентуално очекујемо његово скупљање итд. Ако се покажу тачни сви посматрачки налази и оно чиме научна заједница данас располаже, то је да ће тамна енергија одредити судбину космоса, у смислу да ће се, практично, у оним најкрупнијим космичким скалама објекти, када кажем објекти мислим на галаксије односно јата галаксија, све више удаљавати. Временом ће старије звезде изумирати, односно завршавати своју еволуцију, из гаса формираће се нове, али практично и томе ће доћи крај, значи све мање ће бити гаса на располагању. Тако, изгледа, коначно космос ће завршити опет као прилично монотон и неинтересантан и практично ће поново доминирати празан простор, све мање ћемо по јединици простора имати честица и коначно ће престати процеси формирања звезда. За стотинак милијарди година, рецимо, све ово што данашњи астрономи могу да виде са површине Земље та најудаљенија јата и тако даље, побећи ће изван видокруга. Космос ће бити много мање интересантан него што је данас“, каже професор Мрђа.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 27.11.2011.

Тема:НУКЛЕАРНА АСТРОФИЗИКА О ПОСТАНКУ И ЕВОЛУЦИЈИ УНИВЕРЗУМА – Прва емисија

„Потребно је понекад да се ипак присетимо, чак када нас трн убоде, или када видите кап крви на прсту, да је гвожђе које је саставни део хемоглобина кога имате у крви некада било у центру неке супер масивне звезде. То је једна прилично импресивна чињеница. И ево шта би рекли оптимисти тим поводом: Изграђени смо од звездане прашине. То је врло поетски и лепо. Песимисти би рекли: Ма, то је само звездани отпад!“ Овим речима професор доктор Душан Мрђа са Природно-математичког факултета у Новом Саду завршио је предавање о нуклеарној астрофизици на научном скупу одржаном на Универзитету у Новом Саду и у Српској академији наука и уметности у Београду поводом 100 година од открића атомског језгра. Загонетни закључак предавања професора Мрђе, да смо саздани од звездане прашине или, како би песимисти рекли, од звезданог отпада, повод је да у две емисије с њим разговарамо о нуклеарној астрофизици, о елементима које сусрећемо у космосу и о његовој еволуцији након Великог праска. Природа се играла атомским језгрима милијардама година, каже професор Мрђа. Он указује да је реч о процесима судара атомских језгара, односно о процесима фузије атомских језгара, процесима ослобађања извесне количине енергије, цепања атомских језгара, захвата честица, трансформације једних језгара у друге, а све су то процеси који су се дешавали превасходно у звезданој унутрашњости. Као резултат тих процеса дошло је коначно и до формирања живог света, па тако и људске цивилизације која је способна да размишља о таквим процесима и тим „играријама“ природе које су се дешавале много раније, пре него што се уопште појавила људска врста. У емисији Ћемо чути који су били први процеси непосредно после Великог праска, које су интеракције међу честицама настајале и који елементи су почели да се стварају, затим како и када су настали први атоми, како и када је настала светлост. Посебно нас интересује и борба материје и антиматерије у раним фазама космоса чији је исход данашњи космос изграђен од материје, а не од антиматерије. На једном од предавања професор Мрђа је рекао: „Како се космос хладио антикваркови су се анихилирали са кварковима дајући кванте зрачења односно фотоне. Да се десило да је број кваркова остао исти као и број антикваркова космос би завршио испуњен зрачењем. Био би то прилично досадан космос – без атома, звезда и галаксија и без могућности формирања живог света“. У емисији професор Мрђа објашњава: „Ово је доста значајно место у еволуцији космоса, јер да није постојала та блага асиметрија између броја кваркова и антикваркова, иако јако, јако блага асиметрија, практично бисмо имали космос који апсолутно не подсећа на овај данашњи…“ У причи о еволуцији космоса, са становишта нуклеарне астрофизике, у овом издању „Дијалога култура“ Радио Новог Сада стижемо до формирања звезда и одговора на питање шта се налази у њиховој унутрашњости и процесима који се ту одвијају. Разговор са професором Мрђом настављамо у следећој емисији.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстор:Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 13.11.2011.

Тема:АРХИВАЛИЈЕ О БОШКОВИЋУ

Повод:300. годишњица рођења Руђера Бошковића

„Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“ био је темат Симпозија у оквиру Дана Фране Петрића који су по двадесети пут одржанин на Цресу, у организацији Хрватског филозофског друштва и града Цреса. Да подсетимо, у претходној емисији с професором доктором Ивицом Мартиновићем, председником Програмског одбора симпоузијума „Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“, разговарали смо о Франи Петрићу и о концепту научних скупова „Дани Фране Петрића“, који се увек састоје од два дела. Први је посвећен некој од актуелних филозофских и мултидисциплинарних тема, а ове године она је била: Филозофска гибања у Југоисточној Европи. Други део је посвећен ренесансним филозофским традицијама којима је посебан допринос дао и Фране Петрић, родом из Цреса. Ове године, филозофске традиције, кроз симпозијум „Од Петрића до Бошкоивћа: мјене у филозофији природе“, биле су пре свега посвећене Руђеру Бошковићу, поводом 300 година од његовог рођења.

У овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада надовезујемо се на претходну емисиију и настављамо разговор који смо у Цресу водили с професором Мартиновићем. Проф. др Ивица Мартиновић, посвећен је филозофији, филозофији природе, филозофији науке, филозофији математике, ренесансној филозофији, онтологији и етици, уједно, или пре свега, он је, у врху неколицине најврснијих савремених бошковићолога.

Пре свега нас интересује да ли су скупови о Бошковићу, који су одржани ове године, и да ли су најновија истраживања и изнедрене архивалије, поготово оне представљене на Бошковићевој изложби у Дубровнику, чији је аутор професор Мартиновић, донеле нова сазнања. „То је сигурно изложба за коју добијете прилику један једини пут у животу јер смо се у старту договорили да ће то бити велика изложба, свеобухватна о Бошковићу, договорили смо једанаест струка у којима се он истакнуо и, договорили смо се, да ће бити само оригинали… и оно што је мени наравно било важно је да, чак и у неким дисциплинама гдје се мисли да је мање више све истражено, покажем нове библиографске јединице.“ По посвећењу и доприносу, име професора доктора Ивице Мартиновића незаобилазно је када је реч о трагањима за постојећим а неоткривеним архивалијама о Бошковићу, њиховом тумачењу и тумачењу Бошковићеве научне мисли и животне биографије. Професор Мартиновић је и магистрирао и докторирао на Бошковићу и најужа специјалност му је Бошковићево дело и место у историји научне мисли, као и непрекидно трагање за још неоткривеним или неосветљеним архивалијама, њихово окупљање, те научна и историјска интерпретација архивске грађе која је везана за живот тог великана. Чињеница да је професор Мартиновић, као и Бошковић, Дубровчанин, у великој мери објашњава посебан сензибилитет, мултидисциплинарни приступ и целоживотно посвећење проучавању Бошковића.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Спикер:Миодраг Матовић

Тон-мајстори:Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 30.10.2011.

Тема:ФРАНЕ ПЕТРИЋ РЕНЕСАНСНИ ФИЛОЗОФ И ПОЛИХИСТОР

Дани Фране Петрића одржани су по двадесети пут ове године и, као и до сада, у Петрићевом родном граду Цресу, у организацији Хрватског филозофског друштва. Широј јавности мало је познато ко је био Фране Петрић. Зато, прво од неколико издања Дијалога култура Радио Новог Сада, која су настали у Цресу, Петрићевом родном граду, посвећено је том ренесансном филозофу, новоплатоничару и полихистору, као и концепту и тематском обухвату Дана Фране Петрића током две деценије постојања тог међународног научног скупа.

„Фране Петрић је сигурно врло велико име касне ренесансе, дакле онога раздобља у коме се догодио заокрет, дакле, с тим да је заправо пред Петрићевим очима и пред Петрићевом мишљу нешто сложенији свијет него што би га ми сматрали да је такав кад га карактеризирамо у опреци Коперник – Аристотел. Петрић у својој новој Свеопћој теорији спомиње Коперника, спомиње и Фракастора, као аутора једног козмолошког модела, зна наравно и Аристотела … али он не само да се сучељава са цјелином Аристотелове филозофије, нарочито филозофије природе, нарочито у Дисцуссионес перипатетицае, он већ у том првом сучељавању, у том монументалном дјелу Дисцуссионес перипатетицае, на неки начин ради први обрис свог властитог сустава из филозофије природе. И када ја предајем ренесансну филозофију природе, онда волим истакнути четири првака касне ренесансе точно у оном низу у којем су се они појавили, дакле, Бернандино Телесио, Ђордано Бруно, Фране Петрић, Томасо Кампанела и, рекао бих, оно што издваја Петрића у низу четворице великих филозофа природе касне ренесансе, је то да је он стварно, након што је систематски критизирао у цјелини Аристотелову филозофију природе, створио своју властиту филозофију природе и то на један начин који је, из наше перспективе, а и из перспективе касноренесансног читатеља, рекао бих, био најкохерентнији…“, објашњава, између осталог гост емисије професор доктор Ивица Мартиновић, председник Програмског одбора симпозијума „Од Петрића до Бошковића: мијене у филозофији природе“.

У емисији ћемо чути и о Петрићевој одбрани када је његово дело Свеопћа теорија доспело на индекс забрањених књига, затим поглед професора Мартиновића на Петрићево дело Срећан град, на Петрићеве Дијалоге, посебно оне о части, о теорији историје и о реторици. У вези с овим последњим, професор Мартиновић указује: „Дијалози о реторици су остали некако заобиђени и људи се нису усуђивали интерпретирати их и зато је требало чекати вријеме. Јер, тек онда када филозофи и класични филолози заједно иду интерпретирати те дијалоге о реторици, онда се осјети тај супстрат у којем се види до које мјере је Петрић размишљао баш о језику, што језик заправо значи филозофији, или што језик значи умовању. Наравно да је то нама, сада након Хајдегера, све јако поспјешено на један начин, из његове перспективе, али пуно тих увида до које је језик важан за разумјевање човјека ми можемо наћи у Петрићевим Дијалозима о реторици.“ Професор Мартиновић скреће пажњу и на четири Петрићева дијалога у делу Философиа амороса и на Петрићеве сонете.

Проф. др Мартиновић је научник и универзитетски професор посвећен филозофији, филозофији природе, филозофији науке, филозофији математике, онтологији и етици, уједно један од најврснијих зналаца ренесансне филозофије природе, а такође, или пре свега, слободно можемо рећи, у самом врху најреспектабилнијих савремених бошковићолога. Стога у наредној емисији настављамо разгор с њим који смо водили на Бошковићевом симпозијуму на Цресу.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Спикер:Миодраг Матовић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља