Аутор: ПМФ

Дијалог култура 24.06.2012.

Тема:ФИЗИКА ЕЛЕМЕНТАРНИХ ЧЕСТИЦА ИЛИ ФИЗИКА ВИСОКИХ ЕНЕРГИЈА

„Верно значењу изворне грчке речи, физика се доиста тиче свих аспеката Природе“ пише проф. др Тристан Хибш са Департмана за физику и астрономију Хауард универзитета у Вашингтону у књизи „Фундаментална физика елементарних честица“. У Предговору, између осталог, објашњава: „Ова књига представља покушај сажетог али обухватног прегледа неких од кључних питања у садашњој фундаменталној физици која се традиционално назива како физика елементарних честица тако и физика високих енергија. Корелација тих појмова уопште није случајна: пут ка идеализованом али и прагматично корисном, фундаменталном разумевању Природе доиста води кроз свет све ситнијих објеката, за чије истраживање су комплементарно потребне све веће енергије. У том смислу је појам елементарних честица демокритовски идеал, али и идеја која еволуира: с једне стране, следимо ту двадесетпетовековну хипотезу да се Свет око нас да разумети као сложени систем, саздан у крајњој линији од извесних најосновнихих и недељивих објеката – елементарних честица. С друге стране, последња два века историје науке нас упозоравају на то да за конкретне природне објекте (и идеје), које у датом тренутку идентификујемо као елементарне, неретко касније увидимо да су сложенице елементарнијих објеката (и идеја). У том смислу је листа елементарних честица била веома кратка у првој трећини двадесетог века…“

„До око 1978. године у физици елементарних честица оформио се тзв. Стандардни модел, који обухвата све појаве са свим данас познатим елементарним честицама и њиховим интеракцијама и који је у пуној сагласности са експерименталим чињеницама последње три деценије“, указује професор Хибш.

У емисији Хибш говори о елементарним честицама и са становишта њиховог откривања кроз историју науке, и са становишта савремених сазнања о њима, те о актуелним питањима Стандардног модела. Са овим Новосађанином, који сада живи и наукује у Вашингтону, разговарала сам и о самом двонедељном блок курсу „Фундаментална физика елементарних честица“ који редовно држи на Природно-математичком факултету у Новом Саду, те о његовом животном и научном путу од Новог Сада до Вашингтона и о његовом погледу на фундаменталне науке данас. У вези са овим последњим, Тристан Хибш каже: „Да почнем одговор са једном наводном анегдотицом. Кажем наводном анегдотицом зато што сам до недавно мислио да је то стварно анегдота за физичара Мајкла Фарадеја, али сам сада на Гуглу нашао неке изворе да наводно он то никада није рекао, али је прича оваква: дошао му је у посету релативно високи државни функционер и разгледао његову лабораторију и питао чему све то служи. Фарадеј је био довољно познат да је могао себи да дозволи да му одговори: ‘Па не знам чему све то служи, али знам да ћете једног дана наплаћивати порез!’ Хоћу да кажем да фундаментална наука нема никакву примену данас, према дефиницији то је фундаментална наука. То су нова истраживања, нови феномени које истражујемо, нове теорије које можда немају конкретно никакву ни експерименталну верификацију, а да не говоримо о некој примени. То је, дакле, потпуно непримењена физика, да се изразим тако једним непопуларним изразом, али та физика је апсолутно неопходна. Ми морамо да радимо та истраживања, ми морамо да смишљамо теорије па да видимо шта од тога ради а шта од тога не ради зато што ће та теорија данас-сутра или бити оповргнута или потврђена експериментом. Једном када она буде потврђена експериментом, једном када нађемо ту Хигс честицу, онда ћемо знати да је то стварно тако, или још боље, ако не нађемо, онда ћемо знати да морамо нешто другачије да промислимо да некако другачије направимо ту теорију Стандардног модела, да преиначимо у нешто и ту ће се онда развити некаква физика која онда има експерименталну верификацију. Једном када постоји експериментална верификација, онда можемо размишљати о применама. А, једном када постоји примена, онда наравно постоји бизнис…“

Ово издање Дијалога култура наставак је разговора са Тристаном Хибшом који смо започели у претходној емисији. Она је била посвећена квантној природи Природе и најзначајнијим савременим теоријама, као што су: уједињеност релативистичке и квантне физике; теорији квантне гравитације; теорији стрингова; идеалу уједињености свега; феномену дуалности виђења исте стварности, односно могућности различитих описа исте стварности или појединих њених аспеката и, коначно, дефиницији комплементарности свих најзначајнијих савремених теорија и принципа самог Тристана Хибша.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 10.06.2012.

Тема:КВАНТНА ПРИРОДА ПРИРОДЕ

Разумевање природе кроз најзначајније савремене теорије и сазнања о физици елеменатрних честица јесу темат који ћемо настојати да обухватимо у две емисије. Говориће теоријски физичар професор доктор Тристан Хибш са Департмана за физику и астрономију Хауард универзитета у Вашингтону.

С правом можемо рећи да је професор Хибш једновремено и са Департмана за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду. Иако је у Америци од 1984. године, никада није прекинуо везе са матичним универзитетом и родним градом, где већ неколико година редовно држи блок-курсеве.

Његова недавно објављена књига „Фундаментална физика елементарних честица“ у издању Универзитета у Новом Саду, изложена на више од 500 страница, непосредан је повод емисијама са професором Хибшом.

Прва емисија посвећена је: квантој теорији и квантној природи Природе; уједињености релативистичке и квантне физике; теорији квантне гравитације; теорији стрингова; идеалу уједињености свега; феномену дуалности виђења исте стварности, односно могућности различитих описа исте стварности или појединих њених аспеката и, коначно, или пре свега, интересују нас погледи на стварност самог Тристана Хибша и његова синтеза којом дефинише комплементарност најзначајнијих савремених теорија и принципа.

На наше питање које се односи на временски затворене путање којима се Тристан Хибш, између осталог, бави у поглављу „Гравитација и геометриација физике“ у књизи „Фундаментална физика елементарних честица“, у емисији он објашњава: „Један од сигнала да је теорија гравитације прилично другачија од осталих теорија којима баратамо, па је зато и мало теже да се споји гравитација са осталим силама, је управо то да у општој теорији релативитета постоје диференцијалне једначине које ми треба да решимо да би се добила одређена решења и те диференцијалне једначине су много компликованије од диференцијалних једначина у другим моделима којима ми баратамо. Једно од решења које је нашао Курт Гедел је управо такво једно решење у којем постоје затворене путање у којима се честица дословно враћа у своју сопствену прошлост. Те путање збиља изгледају зачудно и невероватно, наравно, али треба имати на уму да је реч о космичким путањама. Дакле, то је путања која би за особу која путује, рецимо, том путањом, то трајало космолошки дуго време, оно отприлике живот космоса, билионе година, тако да то није нешто реално што бисмо могли да искористимо па да се вратимо у сопствену прошлост, али, у сваком случају, постоје таква решења. И, чак је Гедел у том свом зачудном решењу, иначе је био математичар светског гласа, показао строго математички да упркос томе што постоје такве путање које су затворене у времену да није нарушена каузалност. Ја морам да признам да нисам математичар Геделовог капацитета, тако да не разумем сасвим његове закључке и његов доказ тога, али, у сваком случају, резултат је егзактан, доказао га је математички и многи други су то проверили и показали да јесте у праву. И није његов модел једини такав. Постоје други модели који су касније откривени, постоји нешто што се зове Керова геометрија, у којој постоје неке врсте црних рупа које ротирају и онда у близини тих црних рупа постоји део простор-времена где, када би свемирски брод ушао у такав један рејон, близу довољно брзо ротирајуће црне рупе, онда би обишао ту црну рупу и практично изашао напоље пре него што је ушао, тако да се добијају ти некакви врло зачудни резултати. Постоји још један сличан тип феномена, то се углавном зову црвоточине, wормхолес на енглеском. То је могућност да се нађу веома компликоване геометрије простор-времена у којем специјална теорија релативитета наравно више не важи, али општа теорија релативитета важи, и у тим специјалним решењима постоје, да се тако изразим, тунели из једног дела простора у неки други део простора тако да је дужина тог тунела много краћа него ако бих неком заобилазницом кроз нормалан део простора морао да одем одавде до негде другде. И онда неки од физичара, на пример Кип Торн, радио је на томе да искористи те такозване црвоточине, те тунеле кроз простор-време, да их опет тако мисленим екпериментима изучава. Ништа од тога није збиља реално, нешто бисмо могли сад на брзину да потврдимо. Не можемо у лабораторији довољно велике и довољно брзо ротирајуће црне рупе да направимо, али, ако бисмо могли то да направимо, па било би то оно што бисмо звали временска машина, тако што бисте могли кроз тај тунел, кроз простор и време, да се вратите у јуче и кажете сами себи: ‘Немој да уђеш у тунел!’“ И, наравно, тако се догађају парадокси. Да ли збиља то доводи до парадокса или не, има других физичара који о томе размишљају и тиме се баве, ја сам само осећао одговорност да студентима дам до знања да таквих веома зачудних ствари има и да људи на томе озбиљно раде.“

У наредној емисији професор Хибш водиће нас кроз свет елементарних честица. Тада ћемо се упознати и са његовом биографијом.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 27.05.2012.

Тема:АГРАРНА ПРОШЛОСТ У МУЗЕОЛОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА: ПОЉОПРИВРЕДНА ТЕХНИКА

Машине, оруђа и алатке у пољопривреди настајали су сврховито и подстицали човека да тражи техничка и технолошка решења за своје потребе. Њихова еволуција значајан је део историје техничких наука и историје инжењерске мисли, а сачувани предмети веома важан део техничко-технолошке и културне баштине. Ипак, историјат пољопривредне технике се код нас тек повремено и рудиментарно обрађивао. Пољопривредни музеј у Кулпину у својој библиотеци окупио је европске часописе из прошлог века, као и оне југословенске, а који су се бавили том тематиком. Кроз стручна и научна истраживања, окупљања архивалија и предмета и њиховом интерпретацијом, један од ретких који се бави историјом пољопривредне технике је виши кустос Музеја Војводине инжењер пољопривредне технике Филип Форкапић, који води Збирку пољопривредне машине, оруђе и алатке Музејског комплекса у Кулпину.

„Патент мотика“ слови један оглас који рекламира мотику-сејалицу у часопису „Пољопривредни гласник“ априла 1929., а који налазимо у раду инжењера Форкапића „Колекција сејалица у Музеју Војводине – Музејски комплекс у Кулпину“. Испод тог рекламног наслова стоји објашњење за ову мотику, која је истовремено била и сејалица. Оглас истиче њена својства: „Изврсна је за сејање под мотику кукуруза, грашка, пасуља и репе. Удешава се према потреби и врсти семена, може да сеје од једног до шест зрна. Прецизан, брз, тачан и једноставан рад.“

У овом издању Дијалога култура инжењер Форкапић упознаје нас са механичким машинама у пољопривреди. Ово приликом издвајамо да он, између осталог, позивајући се на текст А. Маха, указује на то да прву сејалицу за сетву у редове или врсте (које полажу семе у паралелне редове на једнаку дубину) помињу шпански аутори и да је описују као сејаћи плуг који је 1663. године пронашао Локатели. „У Енглеској је за проналазача врстачне сјалице проглашен Тула који је у свом делу из 1733. године изнео предости врстачног сејања. Међутим, овај нов начин сејања је веома споро продирао, иако су га у немачкој пропагирали Алберт Тер и други , из основног разлога што су врстачне сејалице биле не само несавршене него и скупе. Међутим, тек пред крај 18. века појављују се два нова типа врштачних сејалице употребљиве конструкције чији су конструктори били Енглези Дукет и Џејмс Кук 1785. године. Прва сејалица се раширила у Енглеској и имала је сетвени апарт у облику ваљка. Друга, направљена од гвожђа, имала је сетвени апарат са кашикама и раширила се у Немачкој. Као трећи тип врстачне сејалице сматра се проналазак Енглеза Виљамсона. Она је сејала семе помоћу коничног бубња. Сва три типа сејалица су, са разним изменама, употребљавана не само у енглеској него и у читавој Европи. Истовремено са енглески проналазачима јавља се и Чех Вундерлих, са чијом су сејалицом 1777. године рађени први огледи. Ова сејалица била је тако савршена да се може са правом говорити о проналаску сасвим новог типа. Она је имала сандук, сличан данашњим конструкцијама, на дрвеном раму, са точковима и рудом за запрегу, 16 отвора са ваљком за избацивање семена и 16 лула или спроводних цеви, такозвани семеновод. Оштрице на њима су правиле браздице и истовремено покривале семе. Помоћу њих се могла регулисати дубина сетве као и то да се издижу приликом транспорта. Управо због тога се Вундерлиху може приписати право проналазача врстачне сејалице практично употребљивог типа.“

Филип Форкапић у емисији исцрпно говори и о најстаријим произвођачима пољопривредне механизације, њиховим манифактурама и фабрикама у свету и код нас, као и о историјату Музејског комплекса у Кулпину, те о мрежама и сарадњи европских пољопривредних музеја.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 13.05.2012.

Тема:БИОХЕМИЈА ЛЕКОВИТОГ БИЉА

„Кроз историју човечанства, биљке су биле најзначајнији извор биолошки активних супстанци и лекова. Научне дисциплине, попут фитохемије и фитофармације, биле су тесно повезане са развојем модерне органске хемије која доживљава процват у деветнаестом и двадесетом веку, када је хемијски и биохемијски окарактерисан велики број биљних врста, а из њих изоловано и идентификовано близу 20.000 биоактивних секундарних биомолекула“, пише докторка биохемијских наука Марија Лесјак у докторској дисертацији „Биопотенцијал и хемијска карактеризација екстраката и етарских уља врста рода Јуниперус Л. (Цупрессацеае)“ и додаје: „Узимајући у обзир и то да број цветница (ангиосперме) које су хемијски испитане чини само 10% од укупно 250.000 врста на планети, може да се закључи да биљни свет и даље представља непресушан и још недовољно истражен ресурс биолошки и фармаколошки активних једињења. Међутим, нагли развој органске хемије, првенствено тренд примене комбинаторне хемије у дизајнирању лекова, а поготово ХТС (Хигх Тхроугхпут Сцреенинг) скрининга, довео је до пада интересовања за природне производе у последњој декади прошлог века. Како су, по процени великог броја научника, очекивања ових истраживања прецењена, у последњих неколико година светска научна јавност поново се усмерава на истраживања природних молекула као нових лекова и фитофармацеутика. Поред неоспорног значаја за фармацеутску индустрију, природни производи биљака налазе широку примену у производњи дијететских суплемената и функционалне хране, која поред задовољавајућих нутритивних својстава испољава и одређене фармаколошке и физиолошке ефекте на људско здравље, што је од великог значаја у превенцији настанка болести савременог човека. Због тога су испитивњања биолошких активности и хемијска карактеризација до сад неиспитаних биљних врста од изузетног научног и практичног интереса, јер воде ка новим изворима потентних, биолошки активних природних производа.“

У емисији др Марија Лесјак говори о настанку и развоју биохемије лековитог биља, методама научно-истраживачког рада и применама резултата те научне дисциплине, као и о најактуелнијим областима биохемије лековитог биља данас. Посебно нас интересују и искуства и значај једногодишњег боравка Марије Лесјак на Университy Цоллеге Лондон, као и резултати њених истраживања клеке захваљујући којима је, између осталог, већ са 26 година постала рецензент у врхунском међународном часопису М21 Фоод Цхемистрy. Престижна светска награда Др. Wиллмар Сцхwабе за младе истраживаче коју јој је доделило друштво Социетy фор Медицинал Плант анд Натурал Продуцт Ресеарцх, тек је једна од награда и признања из богате научне биографије ове двадесетосмогодишње научнице, која је већ сада оставила значајан траг и у области популаризације науке. О свему томе, као и личним погледима на науку, културу и популаризацији науке, те о научним допирносима и животној и научној биографији др Марије Лесјак, детаљније у самој емисији с овом научном сарадницом на Департману за хемију, биохемију и заштиту животне средине Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 29.04.2012.

Тема:РЕТКИ НУКЛЕАРНИ ПРОЦЕСИ

Ретки нуклеарни процеси област је која је у великој мери непозната широј јавности. Она је централна тема нашег разговора са нуклеарним физичарем професором доктором Иштваном Бикитом са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, чији су ретки нуклеарни процеси најужа област вишедеценијског научног рада. На наше почетно питање: како се дефинише та област, професор Бикит каже: „Прво да објасним како је настао појам ретких нуклеарних процеса. Да бих то могао да опишем, можда да се мало вратимо у историју развоја нуклеарне физике. Наиме, нуклеарна физика је у свом почетку, значи после открића радиоактивности, кренула од космичког зрачења. Наиме, космичко зрачење има у себи честице које имају високе енергије и то се могло користити за експерименте. Онда, пошто није могло да се конструише, почели су физичари да праве акцелераторе, значи машине за убрзавање честица којима можете да експериментишете. И онда, чим су направљени акцелератори, нуклеарна физика је почела да иде у том правцу да користи машине за убрзавање честица да би изучавали атомска језгра. И то је ишло, ишло, ишло јако дуго. Овај сегмент са космичким зрачењем је мало замро. И онда су дошле ове велике машине, данас рецимо машина у ЦЕРН-у, овај протонски акцелератор, и онда су теоретичари некако схватили да ми можда немамо довољно високе енергије у тим најмоћнијим машинама да нађемо неку нову физику. Значи, просто, и оне врло високе енергије којима ЦЕРН располаже, изгледа нису довољне да доведу до неког новог открића. Као што се види, ЦЕРН већ годину дана функционише и ништа спектакуларно нисмо чули. Значи изгледа да су ови песимисти били у праву да та линија истраживања можда неће довести до нове физике. Паралелно с тим, у подземним лабораторијама крећу истраживања, која ја зовем изучавање ретких нуклеарних процеса. Значи, ту Вам више није циљ да добијете честице што виших енергија, него да имате екстремно осетљиве инструменте и да за побуду користите космичко зрачење. У космичком зрачењу имате бесконачно велике енергије, у врло малим количинама, али их има. Значи врло ретко Земљу погоди изузетно високоенергетски космички зрак, практично неограничене енергије, много веће него што у ЦЕРН-у има. И онда, ако имате врло осетљив инструмент, онда можете да користите то зрачење за испитивања материје. И то је тај ланац који је довео до формулисања нечега што се зове ретки нуклеарни процеси, значи развој врло осетљивих мерних инструмената и то на локацијама где је околно зрачење изузетно мало, значи на подземним локацијама, јер ту космички миони не могу да продру, а највећи утицај на наше инструменте имају на површини Земље и космички миони, а у подземним лабораторијама скоро да (тог утицаја) нема. Тако да те велике лабораторије данас су под земљом и веома су спектакуларне, али се о њима много мање прича него о акцелераторима у ЦЕРН-у, иако се и тамо очекују велика открића. Оно што је типично за овакве експерименте је да имате јако мало догађаја, рецимо два догађаја годишње, значи двапут да се деси нешто, а Ви морате стално да пратите. Рецимо у Гран Сасу, где сам био у подземној лабораторији, имају врло велики мерни инструмент детектор, као неколико соба као ова у којој седимо, и они чекају експлозију супернове да би видели неутрине који ће стићи из те супернове. Десет година седе и чекају… Пазите то стрпљење које треба да имате, да одржавате врло комплексан инструмент и да се десет година не дешава ништа. Е, то је специфичност тих експеримената. Није интересантно док се не измери нешто, а када ће измерити, то је ствар стрпљења. Тако, то је специфичност ретких нуклеарних процеса који иду као нека алтернатива физици високих енергија са акцелераторима. Да ли ће се ту десити пробој у нову физику, видећемо, али конкуренција ове нискоенергетске или неакцелераторске физике, или подземне физике, неки је зову и тако, врло је јака у односу на ове експерименте који се одвијају на великим машинама акцелератора.“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 15.04.2012.

Тема:ПОЉОПРИВРЕДНЕ КУЛТУРЕ У ДИЈАЛОГУ КУЛТУРА

Готово свака пољопривредна култура може да исприча причу о дијалогу култура и сусретима цивилизација, као и ону о развоју савремене науке. Шта рецимо, можемо научити на примеру сунцокрета?

О путевима и начинима кретања у сазнајној и културној покретљивости сунцокрета некада и данас, као и о самој овој пољопривредној култури у емисији говоримо са академиком Драганом Шкорићем, једним од најпризнатијих стручњака у свету за сунцокрет којим се бави 47 година. Најужа специјалност професора Шкорића је генетика сунцокрета, оплемењивање и семенарство суцокрета. Та три сегмента повезана су и нико се не може само једним бавити. „Човек, да би био успешан оплемењивач, мора добро да познаје генетику и генетичке законитости сунцокрета. Да би на крају имао производ тј. хибрид, мора познавати и семенарство“, каже професор Шкорић.

Када је реч о развоју генетике као научне дисциплине, она је почела да се развија управо на проучавањима могућности унапређења биљних култура. „Мислим да је генетика као наука млађа од оплемењивања. Ако узмемо старе цивилизације где су људи почели свесно или подсвесно да култивишу биљне врсте, генетика као наука датира од Мендела који је 1865. године урадио прва укрштања између различитих боја, крупноће пасуља и испитивао наслеђивања у генерацијама цепања и дошао до закључка да постоје одређени гени који одлучују о боји, о крупноћи семена. Он се сматра првим који је почео на научној основи да се бави генетиком. После тога, крајем деветнаестог а посебно у двадесетом веку генетика је нагло почела да се развија, паралелно са увођењем научних метода у оплемењивању свих биљних врста.“

Емисија нас упућује у знања о сунцокрету, њеном путу од самоникле биљке у прадавним временима до једне од најцењенијих и најраспространенијих гајених данас, те у њена својства и шта се све од ње користи.

Професор Шкорић каже да има археолошких налаза који датирају две хиљаде година пре нове ере и који указују на то да је сунцокрет гајен на простору Северне Америке већ у то време. Аутохтони становници тог подручја први су приступили некој врсти селекције, односно стварања неких популација из дивљих врста. Сунцокрет су користили у исхрани, а посебно прављењу каша и лечењу. Има података да су Индијанци користили сунцокрет у лечењу туберкулозе. Сунцокрет је за њих имао и митска значења и служио и у ритуалима приликом припрема за ратне сукобе. Индијанци су се украшавали пигментима сунцокрета. „Ако сте гледали оне филмове о каубојима и индијанцима видели сте и оне карактеристичне боје на лицима Индијанаца. Реч је о природним бојама од одређених сунцокрета који имају ону антоцијан боју“, објашњава професор Шкорић.

Сунцокрет спада у род Хелиантхус, где има 52 врсте.

Кроз разговор о научној биографији професора Шкорића сазнањемо и о његовим утисцима о многим земљама света у којима је као експерт радио, те о њиховим културама и специфичностима.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 01.04.2012.

Тема:СИНТЕЗОЛОГИЈА

На теорији система, која проучава вишеслојне и комплексне системе у природи, друштву и науци, човек је пре готово једног века почео да анализира садејства елемената у различитим системима и који резултат они дају. Прво на питањима међуповезаности организама у екосистемима, а затим на проучавањима свих других комплексних односа структуре и функције у различитим организмима, друштвима и техничким или другим системима, посебно информационим, те односима који настају из делимичних и целовитих система, теорија система подстакла је нови начин мишљења. Најилустративнији пример за сагледавање структуре, понашања и функције система су кибернетички системи и моделско схватање структуре и функције.

Али људски ум који тежи синтезама увек иде даље. Недавно сам се срела с појмом синтезологије као научне дисциплине у којој су чврсто испреплетене теорија система и културологија. Творац тако дефинисане синтезологије професор доктор Игор Чатић из Загреба, пре свега полази од дефиниције технологије немачког агронома и краљевског саветника из 18. века Бекмана, који је говорио да је технологија свеобухватна наука о испреплетености технике, привреде и друштва. Чатић такође узима у обзир и мишљење пионира синтезолошког приступа Јапанца Хиројукија Јошикаве, који увек почиње аналитичким проучавањем објекта са циљем да га објасни. Оно ново чиме Чатић доприноси тој новој научној дисциплини, синтезологији, с којом се у основи једини бави на простору југоисточне Европе, јесте друштвено-хумана димензија производа техничке и технолошке културе, појединих открића и појава. При томе полази из средишта ствари, од материјала и њихове производње за које је један од признатих стручњака. Такође, у основи његове синтезологије је и сазнајни пут како доћи до модела интегрисаних знања различитих дисциплина у стварању нових знања.

Чатић каже да корени његовог бављења синтезологијом као науком сежу у 1968. и његово бављење ињекционим пресовањем (бризгањем). Примери производа добијени тим поступцима су бројни: разни делови од гуме, пластике, метала или каучукових или керамичких смеша. Има много варијанти тих поступака. Професор Чатић каже да је једним моделом и дефиницијом успео да опише све поступке повезујући резултате експеримената са законима теорије система.

Наша научна јавност и она из целе бивше Југославије Чатића пре свега познаје као редовног професора предмета у области производње пластичних и гумених материјала на Факултету стројарства и бродоградње Свеучилишта у Загребу, предмета које је предавао и у иностранству, затим као аутора књига, научних, научностручних и научнопопуларних радова којих је укупно готово 1850 и преко 600 јавних предавања, ТВ и радио-емисија, затим као уредника за иностранство часописа „Полимери“ од 1982. године и као покретача друштва које сада постоји као Друштво за пластику и гуму.

Предмет „Увод у технику“, који је професор Чатић пре пензионисања такође предавао, као и курсеви које је држао студентима археологије, економије, филозофије и социологије, вероватно су били најпресуднији за његова систематска и све дубља проучавања и у области филозофије и друштвених и хуманистичких наука.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 18.03.2012.

Тема:Есеј: ТИМАЈ И ПОСТАНАК И ПОСТОЈАЊЕ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ ПРИРОДЕ

Дренка Добросављевић, ауторка есеја указује да Платон кроз Тимаја о времену каже: „Када је отац, родивши свет, увидео да се он креће и живи и да је постао светилиште вечних богова, задивио се и сав радостан наумио да га начини још сличнијим узору. А како је узор вечно живо биће то се он потрудио да, колико год је то било могуће, и овај свемир на исти начин таквим доврши. Природа тог живог бића била је, дакле вечита а њу није било могуће у потпуности ускладити са оним што је рођено. Стога је отац наумио да створи некакву покретну слику вечности, па је, уређујући небо, стварао истовремено и слику вечности која траје у једном, вечиту слику која протиче у складу с бројем, а коју смо ми назвали време. Јер, дани и ноћи, месеци и године, пре постанка неба нису постојали, него је отац замислио да они постану у исто време када је састављено небо (…) Време је, дакле, постало с небом да би, родивши се у исто време, у исто време и нестали ако до некаквог њиховог нестанка икада дође, а постало је по узору на вечиту природу да том узору буде колико год је могуће сличније. Узор је, наиме, оно што је током свег времена било, што јесте и што ће бити.“

У дијалогу Тимај и кроз Тимаја, Платон излаже своју филозофију природе и космогонију. „Кажу да је Зенон из Елеје први писао дијалоге. Али, према Фаворину у Успоменама, Аристотел у првој књизи свога дела О песницима тврди да је то био Анаксимен из Стире или Теоса. А ја мислим да Платон који је усавршио овај начин писања треба да добије награду за лепоту и сам проналазак“, пише Диоген Лаертије у делу „Животи и мишљења истакнутих филозофа“, из трећег века пре наше ере, најстаријем сачуваном спису посвећеном биографијама и филозофским учењима до Диогеновог времена. Диоген Лаертије наставља: „Дијалог је говор који се састоји од питања и одговора о неком филозофском или политичком предмету, с одговарајућим поштовањем карактера личности уведених у дијалог и самог квалитета говора. Дијалектика је вештина говора, помоћу које можемо или одбити или утврдити неке поставке питањем и одговором саговорника. Постоје две врсте Платонових дијалога, једна за поучавање, а друга за истраживање. Дијалог за поучавање дели се на две врсте, теоретску и практичну. Теоретски део, опет, дели се на физички и логички, а практични део на етички и политички. И дијалог истраживања има два главна карактера. Један чија је сврха да вежба дух, други да се победи у контроверзи… Познато ми је да неки аутори тврде да се дијалози другачије разликују међу собом, неке од њих називају драматским, друге приповеднима, неке, опет мешаним. Међутим, они су дијалозима дали имена тако да више одговарају позорници, а не филозофији. Дијалог Тимајсе бави природом; Државник, Кратил, Парменид и Софист су делови логике; етику представљају Апологија, Критон, Федон, Федрос, Симпозион…“

Сматра се да је Платон Тимаја написао када је имао седамдест година. То дело је значајно утицало не само на филозофску него и на религиозну мисао. Платон ствара прелазак са чисте дијалектике на науку о природи увођењем неког мита, који је стар колико је стара и религија. То је мит о демијуршком бићу, бићу створитељу, бићу градитељу света. Оно учествује у оба краљевства – у краљевству идеја и краљевству материје. Због тога је способно да у материјални свет утисне облик оног првог света, да састави филзички, материјални свет према слици идеалног света. У Платоновим дијалозима могу се наћи најмање два таква демијуршка бића: душа и Демијург.

Касније ће хришћански платонизам настојати да направи само једно такво биће преко идеје о Христу-Логосу. Бертранд Расел у делу „Историја западне филозофије“ пише да је Платонову космогонију изложену у Тимају Цицерон превео на латински и да је то био једини дијалог који је на Западу био познат у средњем веку. И тада и раније у доба неоплатонизма, он је имао већи утицај него и један други Платонов спис. Расел објашњава: „(По Платону) Оно што је непроменљиво примамо преко мишљења. Пошто свет сазнајемо преко чула, он не може бити вечан и морао га је створити Бог. Пошто је Бог добар, он је свет начинио по обрасцу вечности, а будући да је без злобе, хтео је да све буде што више сличноњему. Бог је желео да све ствари буду добре и да ништа не буде рђаво, уколико је то могуће. И пошто је нашао да цела видљива сфера не мирује, него да се креће на неправилан и неуређен начин, од нереда је створио поредак. Тако… Платонов Бог, за разлику од јудејског и хришћанског Бога, није створио свет из ничега, него је преуредио материјал који је већ постојао (и затим је) ставио интелигенцију у душу, а душу у тело.“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Спикер:Миодраг Матовић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 19.02.2012.

Тема:ШТА СУ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ЗА РАД?

Знање и вештине нису више довољне да бисмо радили оно за шта смо се образовали и да бисмо се у струци одржали и напредовали. Ако знање и вештине нису довољне компетенције за рад, шта је то што се тражи, који елементи на то утичу и који су захтеви глобалног тржишта? Зашто се знања из природних и техничких наука, и као струка и као део општег образовања, цене као битни елементи компетенција за рад? Да ли су организационе способности и даље најзначајнији предослов за управљање људским ресурсима? Одговоре на та и друга питања тражимо кроз разговор о истраживању проф. др Добриле Вујић: „Компетенције за рад и руковођење као будућност менаџмента људских ресурса“.

Професорка Вујић, између осталог објашњава: „Поменућу осам компетенција базичних или кључних компетенција које је још 2000. године утврдила Европска комисија. То су, рецимо, комуникације на матерњем језику, колико успешно пишемо, колико успешно презентујемо вербалне садржаје, колико умемо да пренесемо преко вербалног медија неке поруке; затим комуникација на страном језику; ту је затим математичка писменост, базична математичка писменост и компетенције у природним наукама и колико смо то у стању да применимо, јер компетенције се увек односе на способност примене и извођења конкретног, значи колико успешно умете да радите нешто из области примењених наука, природних или друштвених. Ту су затим дигиталне компетенције, то значи рад на рачунарима, то је исто као и рад на алатима у неким претходним периодима, данас без компјутера ништа не може. Ту је затим обука за учење, како учити. Често се и курсеви нуде, тренинзи разни у смислу да се људи науче како да уче што више и што брже… Ту су затим интерперсоналне или грађанске компетенције, како се понашамо према другим људима, колико смо емпатични, колико водимо рачуна какву проруку на другога оставља нека наша изјава, то је веома важно за комуникацију и уопште за успостављање добрих односа, а данас се каже да за успех у послу су те интерперсоналне комуникације веома битне.

Ту је затим предузетништво и ту је и нека културолошка експресија, односно способност да уважавамо културолошке специфичности других људи и других народа јер дефинитивно се данас послује у различитим културним срединама. То су тих осам компетенција које је утврдила Европска комисија 2000. године. Али ево шта су глобалне компетенције. То је јако дугачка листа. На пример: иницијатива, ентузијазам, радозналост, интересовање за континуирано учење, учити, учити и стално учити, концепт доживотног учења. Ту је затим самопознавање. Јако се много инсистира на томе да упознамо сопствене потенцијале да бисмо могли њима боље да управљамо, да контролишемо емоције, да знамо на чему треба да радимо, шта да побољшамо, шта нам је јако добро, шта треба још да се унапређује. Затим самоконтрола. Ту је затим поседовање знања и коришћење сопственог знања, па позитиван однос према другима, али и независност, уважавање различитости, затим креативност, флексибилност, способност да се поднесе неизвесност…“

Када је реч о компетенцијама за руковођење, професорка Вујић, између осталог, указује: „Оној особи која нема стручности и експертности запослени не могу да верују, она нема ауторитет, стручан ауторитет, не може да развија своје запослене… Ако је руководилац на ниским експертским позицијама… онда ће гушити оне способне испод себе…“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг