Аутор: PMF

Дијалог култура 13.05.2012.

Тема: БИОХЕМИЈА ЛЕКОВИТОГ БИЉА

„Кроз историју човечанства, биљке су биле најзначајнији извор биолошки активних супстанци и лекова. Научне дисциплине, попут фитохемије и фитофармације, биле су тесно повезане са развојем модерне органске хемије која доживљава процват у деветнаестом и двадесетом веку, када је хемијски и биохемијски окарактерисан велики број биљних врста, а из њих изоловано и идентификовано близу 20.000 биоактивних секундарних биомолекула“, пише докторка биохемијских наука Марија Лесјак у докторској дисертацији „Биопотенцијал и хемијска карактеризација екстраката и етарских уља врста рода Juniperus L. (Cupressaceae)“ и додаје: „Узимајући у обзир и то да број цветница (ангиосперме) које су хемијски испитане чини само 10% од укупно 250.000 врста на планети, може да се закључи да биљни свет и даље представља непресушан и још недовољно истражен ресурс биолошки и фармаколошки активних једињења. Међутим, нагли развој органске хемије, првенствено тренд примене комбинаторне хемије у дизајнирању лекова, а поготово HTS (High Throughput Screening) скрининга, довео је до пада интересовања за природне производе у последњој декади прошлог века. Како су, по процени великог броја научника, очекивања ових истраживања прецењена, у последњих неколико година светска научна јавност поново се усмерава на истраживања природних молекула као нових лекова и фитофармацеутика. Поред неоспорног значаја за фармацеутску индустрију, природни производи биљака налазе широку примену у производњи дијететских суплемената и функционалне хране, која поред задовољавајућих нутритивних својстава испољава и одређене фармаколошке и физиолошке ефекте на људско здравље, што је од великог значаја у превенцији настанка болести савременог човека. Због тога су испитивњања биолошких активности и хемијска карактеризација до сад неиспитаних биљних врста од изузетног научног и практичног интереса, јер воде ка новим изворима потентних, биолошки активних природних производа.“

У емисији др Марија Лесјак говори о настанку и развоју биохемије лековитог биља, методама научно-истраживачког рада и применама резултата те научне дисциплине, као и о најактуелнијим областима биохемије лековитог биља данас. Посебно нас интересују и искуства и значај једногодишњег боравка Марије Лесјак на University College London, као и резултати њених истраживања клеке захваљујући којима је, између осталог, већ са 26 година постала рецензент у врхунском међународном часопису М21 Food Chemistry. Престижна светска награда Dr. Willmar Schwabe за младе истраживаче коју јој је доделило друштво Society for Medicinal Plant and Natural Product Research, тек је једна од награда и признања из богате научне биографије ове двадесетосмогодишње научнице, која је већ сада оставила значајан траг и у области популаризације науке. О свему томе, као и личним погледима на науку, културу и популаризацији науке, те о научним допирносима и животној и научној биографији др Марије Лесјак, детаљније у самој емисији с овом научном сарадницом на Департману за хемију, биохемију и заштиту животне средине Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 29.04.2012.

Тема: РЕТКИ НУКЛЕАРНИ ПРОЦЕСИ

Ретки нуклеарни процеси област је која је у великој мери непозната широј јавности. Она је централна тема нашег разговора са нуклеарним физичарем професором доктором Иштваном Бикитом са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, чији су ретки нуклеарни процеси најужа област вишедеценијског научног рада. На наше почетно питање: како се дефинише та област, професор Бикит каже: „Прво да објасним како је настао појам ретких нуклеарних процеса. Да бих то могао да опишем, можда да се мало вратимо у историју развоја нуклеарне физике. Наиме, нуклеарна физика је у свом почетку, значи после открића радиоактивности, кренула од космичког зрачења. Наиме, космичко зрачење има у себи честице које имају високе енергије и то се могло користити за експерименте. Онда, пошто није могло да се конструише, почели су физичари да праве акцелераторе, значи машине за убрзавање честица којима можете да експериментишете. И онда, чим су направљени акцелератори, нуклеарна физика је почела да иде у том правцу да користи машине за убрзавање честица да би изучавали атомска језгра. И то је ишло, ишло, ишло јако дуго. Овај сегмент са космичким зрачењем је мало замро. И онда су дошле ове велике машине, данас рецимо машина у CERN-у, овај протонски акцелератор, и онда су теоретичари некако схватили да ми можда немамо довољно високе енергије у тим најмоћнијим машинама да нађемо неку нову физику. Значи, просто, и оне врло високе енергије којима CERN располаже, изгледа нису довољне да доведу до неког новог открића. Као што се види, CERN већ годину дана функционише и ништа спектакуларно нисмо чули. Значи изгледа да су ови песимисти били у праву да та линија истраживања можда неће довести до нове физике. Паралелно с тим, у подземним лабораторијама крећу истраживања, која ја зовем изучавање ретких нуклеарних процеса. Значи, ту Вам више није циљ да добијете честице што виших енергија, него да имате екстремно осетљиве инструменте и да за побуду користите космичко зрачење. У космичком зрачењу имате бесконачно велике енергије, у врло малим количинама, али их има. Значи врло ретко Земљу погоди изузетно високоенергетски космички зрак, практично неограничене енергије, много веће него што у CERN-у има. И онда, ако имате врло осетљив инструмент, онда можете да користите то зрачење за испитивања материје. И то је тај ланац који је довео до формулисања нечега што се зове ретки нуклеарни процеси, значи развој врло осетљивих мерних инструмената и то на локацијама где је околно зрачење изузетно мало, значи на подземним локацијама, јер ту космички миони не могу да продру, а највећи утицај на наше инструменте имају на површини Земље и космички миони, а у подземним лабораторијама скоро да (тог утицаја) нема. Тако да те велике лабораторије данас су под земљом и веома су спектакуларне, али се о њима много мање прича него о акцелераторима у CERN-у, иако се и тамо очекују велика открића. Оно што је типично за овакве експерименте је да имате јако мало догађаја, рецимо два догађаја годишње, значи двапут да се деси нешто, а Ви морате стално да пратите. Рецимо у Гран Сасу, где сам био у подземној лабораторији, имају врло велики мерни инструмент детектор, као неколико соба као ова у којој седимо, и они чекају експлозију супернове да би видели неутрине који ће стићи из те супернове. Десет година седе и чекају… Пазите то стрпљење које треба да имате, да одржавате врло комплексан инструмент и да се десет година не дешава ништа. Е, то је специфичност тих експеримената. Није интересантно док се не измери нешто, а када ће измерити, то је ствар стрпљења. Тако, то је специфичност ретких нуклеарних процеса који иду као нека алтернатива физици високих енергија са акцелераторима. Да ли ће се ту десити пробој у нову физику, видећемо, али конкуренција ове нискоенергетске или неакцелераторске физике, или подземне физике, неки је зову и тако, врло је јака у односу на ове експерименте који се одвијају на великим машинама акцелератора.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 15.04.2012.

Тема: ПОЉОПРИВРЕДНЕ КУЛТУРЕ У ДИЈАЛОГУ КУЛТУРА

Готово свака пољопривредна култура може да исприча причу о дијалогу култура и сусретима цивилизација, као и ону о развоју савремене науке. Шта рецимо, можемо научити на примеру сунцокрета?

О путевима и начинима кретања у сазнајној и културној покретљивости сунцокрета некада и данас, као и о самој овој пољопривредној култури у емисији говоримо са академиком Драганом Шкорићем, једним од најпризнатијих стручњака у свету за сунцокрет којим се бави 47 година. Најужа специјалност професора Шкорића је генетика сунцокрета, оплемењивање и семенарство суцокрета. Та три сегмента повезана су и нико се не може само једним бавити. „Човек, да би био успешан оплемењивач, мора добро да познаје генетику и генетичке законитости сунцокрета. Да би на крају имао производ тј. хибрид, мора познавати и семенарство“, каже професор Шкорић.

Када је реч о развоју генетике као научне дисциплине, она је почела да се развија управо на проучавањима могућности унапређења биљних култура. „Мислим да је генетика као наука млађа од оплемењивања. Ако узмемо старе цивилизације где су људи почели свесно или подсвесно да култивишу биљне врсте, генетика као наука датира од Мендела који је 1865. године урадио прва укрштања између различитих боја, крупноће пасуља и испитивао наслеђивања у генерацијама цепања и дошао до закључка да постоје одређени гени који одлучују о боји, о крупноћи семена. Он се сматра првим који је почео на научној основи да се бави генетиком. После тога, крајем деветнаестог а посебно у двадесетом веку генетика је нагло почела да се развија, паралелно са увођењем научних метода у оплемењивању свих биљних врста.“

Емисија нас упућује у знања о сунцокрету, њеном путу од самоникле биљке у прадавним временима до једне од најцењенијих и најраспространенијих гајених данас, те у њена својства и шта се све од ње користи.

Професор Шкорић каже да има археолошких налаза који датирају две хиљаде година пре нове ере и који указују на то да је сунцокрет гајен на простору Северне Америке већ у то време. Аутохтони становници тог подручја први су приступили некој врсти селекције, односно стварања неких популација из дивљих врста. Сунцокрет су користили у исхрани, а посебно прављењу каша и лечењу. Има података да су Индијанци користили сунцокрет у лечењу туберкулозе. Сунцокрет је за њих имао и митска значења и служио и у ритуалима приликом припрема за ратне сукобе. Индијанци су се украшавали пигментима сунцокрета. „Ако сте гледали оне филмове о каубојима и индијанцима видели сте и оне карактеристичне боје на лицима Индијанаца. Реч је о природним бојама од одређених сунцокрета који имају ону антоцијан боју“, објашњава професор Шкорић.

Сунцокрет спада у род Helianthus, где има 52 врсте.

Кроз разговор о научној биографији професора Шкорића сазнањемо и о његовим утисцима о многим земљама света у којима је као експерт радио, те о њиховим културама и специфичностима.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 01.04.2012.

Тема: СИНТЕЗОЛОГИЈА

На теорији система, која проучава вишеслојне и комплексне системе у природи, друштву и науци, човек је пре готово једног века почео да анализира садејства елемената у различитим системима и који резултат они дају. Прво на питањима међуповезаности организама у екосистемима, а затим на проучавањима свих других комплексних односа структуре и функције у различитим организмима, друштвима и техничким или другим системима, посебно информационим, те односима који настају из делимичних и целовитих система, теорија система подстакла је нови начин мишљења. Најилустративнији пример за сагледавање структуре, понашања и функције система су кибернетички системи и моделско схватање структуре и функције.

Али људски ум који тежи синтезама увек иде даље. Недавно сам се срела с појмом синтезологије као научне дисциплине у којој су чврсто испреплетене теорија система и културологија. Творац тако дефинисане синтезологије професор доктор Игор Чатић из Загреба, пре свега полази од дефиниције технологије немачког агронома и краљевског саветника из 18. века Бекмана, који је говорио да је технологија свеобухватна наука о испреплетености технике, привреде и друштва. Чатић такође узима у обзир и мишљење пионира синтезолошког приступа Јапанца Хиројукија Јошикаве, који увек почиње аналитичким проучавањем објекта са циљем да га објасни. Оно ново чиме Чатић доприноси тој новој научној дисциплини, синтезологији, с којом се у основи једини бави на простору југоисточне Европе, јесте друштвено-хумана димензија производа техничке и технолошке културе, појединих открића и појава. При томе полази из средишта ствари, од материјала и њихове производње за које је један од признатих стручњака. Такође, у основи његове синтезологије је и сазнајни пут како доћи до модела интегрисаних знања различитих дисциплина у стварању нових знања.

Чатић каже да корени његовог бављења синтезологијом као науком сежу у 1968. и његово бављење ињекционим пресовањем (бризгањем). Примери производа добијени тим поступцима су бројни: разни делови од гуме, пластике, метала или каучукових или керамичких смеша. Има много варијанти тих поступака. Професор Чатић каже да је једним моделом и дефиницијом успео да опише све поступке повезујући резултате експеримената са законима теорије система.

Наша научна јавност и она из целе бивше Југославије Чатића пре свега познаје као редовног професора предмета у области производње пластичних и гумених материјала на Факултету стројарства и бродоградње Свеучилишта у Загребу, предмета које је предавао и у иностранству, затим као аутора књига, научних, научностручних и научнопопуларних радова којих је укупно готово 1850 и преко 600 јавних предавања, ТВ и радио-емисија, затим као уредника за иностранство часописа „Полимери“ од 1982. године и као покретача друштва које сада постоји као Друштво за пластику и гуму.

Предмет „Увод у технику“, који је професор Чатић пре пензионисања такође предавао, као и курсеви које је држао студентима археологије, економије, филозофије и социологије, вероватно су били најпресуднији за његова систематска и све дубља проучавања и у области филозофије и друштвених и хуманистичких наука.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 18.03.2012.

Тема: Есеј: ТИМАЈ И ПОСТАНАК И ПОСТОЈАЊЕ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ ПРИРОДЕ

Дренка Добросављевић, ауторка есеја указује да Платон кроз Тимаја о времену каже: „Када је отац, родивши свет, увидео да се он креће и живи и да је постао светилиште вечних богова, задивио се и сав радостан наумио да га начини још сличнијим узору. А како је узор вечно живо биће то се он потрудио да, колико год је то било могуће, и овај свемир на исти начин таквим доврши. Природа тог живог бића била је, дакле вечита а њу није било могуће у потпуности ускладити са оним што је рођено. Стога је отац наумио да створи некакву покретну слику вечности, па је, уређујући небо, стварао истовремено и слику вечности која траје у једном, вечиту слику која протиче у складу с бројем, а коју смо ми назвали време. Јер, дани и ноћи, месеци и године, пре постанка неба нису постојали, него је отац замислио да они постану у исто време када је састављено небо (…) Време је, дакле, постало с небом да би, родивши се у исто време, у исто време и нестали ако до некаквог њиховог нестанка икада дође, а постало је по узору на вечиту природу да том узору буде колико год је могуће сличније. Узор је, наиме, оно што је током свег времена било, што јесте и што ће бити.“

У дијалогу Тимај и кроз Тимаја, Платон излаже своју филозофију природе и космогонију. „Кажу да је Зенон из Елеје први писао дијалоге. Али, према Фаворину у Успоменама, Аристотел у првој књизи свога дела О песницима тврди да је то био Анаксимен из Стире или Теоса. А ја мислим да Платон који је усавршио овај начин писања треба да добије награду за лепоту и сам проналазак“, пише Диоген Лаертије у делу „Животи и мишљења истакнутих филозофа“, из трећег века пре наше ере, најстаријем сачуваном спису посвећеном биографијама и филозофским учењима до Диогеновог времена. Диоген Лаертије наставља: „Дијалог је говор који се састоји од питања и одговора о неком филозофском или политичком предмету, с одговарајућим поштовањем карактера личности уведених у дијалог и самог квалитета говора. Дијалектика је вештина говора, помоћу које можемо или одбити или утврдити неке поставке питањем и одговором саговорника. Постоје две врсте Платонових дијалога, једна за поучавање, а друга за истраживање. Дијалог за поучавање дели се на две врсте, теоретску и практичну. Теоретски део, опет, дели се на физички и логички, а практични део на етички и политички. И дијалог истраживања има два главна карактера. Један чија је сврха да вежба дух, други да се победи у контроверзи… Познато ми је да неки аутори тврде да се дијалози другачије разликују међу собом, неке од њих називају драматским, друге приповеднима, неке, опет мешаним. Међутим, они су дијалозима дали имена тако да више одговарају позорници, а не филозофији. Дијалог Тимајсе бави природом; Државник, Кратил, Парменид и Софист су делови логике; етику представљају Апологија, Критон, Федон, Федрос, Симпозион…“

Сматра се да је Платон Тимаја написао када је имао седамдест година. То дело је значајно утицало не само на филозофску него и на религиозну мисао. Платон ствара прелазак са чисте дијалектике на науку о природи увођењем неког мита, који је стар колико је стара и религија. То је мит о демијуршком бићу, бићу створитељу, бићу градитељу света. Оно учествује у оба краљевства – у краљевству идеја и краљевству материје. Због тога је способно да у материјални свет утисне облик оног првог света, да састави филзички, материјални свет према слици идеалног света. У Платоновим дијалозима могу се наћи најмање два таква демијуршка бића: душа и Демијург.

Касније ће хришћански платонизам настојати да направи само једно такво биће преко идеје о Христу-Логосу. Бертранд Расел у делу „Историја западне филозофије“ пише да је Платонову космогонију изложену у Тимају Цицерон превео на латински и да је то био једини дијалог који је на Западу био познат у средњем веку. И тада и раније у доба неоплатонизма, он је имао већи утицај него и један други Платонов спис. Расел објашњава: „(По Платону) Оно што је непроменљиво примамо преко мишљења. Пошто свет сазнајемо преко чула, он не може бити вечан и морао га је створити Бог. Пошто је Бог добар, он је свет начинио по обрасцу вечности, а будући да је без злобе, хтео је да све буде што више сличноњему. Бог је желео да све ствари буду добре и да ништа не буде рђаво, уколико је то могуће. И пошто је нашао да цела видљива сфера не мирује, него да се креће на неправилан и неуређен начин, од нереда је створио поредак. Тако… Платонов Бог, за разлику од јудејског и хришћанског Бога, није створио свет из ничега, него је преуредио материјал који је већ постојао (и затим је) ставио интелигенцију у душу, а душу у тело.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 19.02.2012.

Тема: ШТА СУ КОМПЕТЕНЦИЈЕ ЗА РАД?

Знање и вештине нису више довољне да бисмо радили оно за шта смо се образовали и да бисмо се у струци одржали и напредовали. Ако знање и вештине нису довољне компетенције за рад, шта је то што се тражи, који елементи на то утичу и који су захтеви глобалног тржишта? Зашто се знања из природних и техничких наука, и као струка и као део општег образовања, цене као битни елементи компетенција за рад? Да ли су организационе способности и даље најзначајнији предослов за управљање људским ресурсима? Одговоре на та и друга питања тражимо кроз разговор о истраживању проф. др Добриле Вујић: „Компетенције за рад и руковођење као будућност менаџмента људских ресурса“.

Професорка Вујић, између осталог објашњава: „Поменућу осам компетенција базичних или кључних компетенција које је још 2000. године утврдила Европска комисија. То су, рецимо, комуникације на матерњем језику, колико успешно пишемо, колико успешно презентујемо вербалне садржаје, колико умемо да пренесемо преко вербалног медија неке поруке; затим комуникација на страном језику; ту је затим математичка писменост, базична математичка писменост и компетенције у природним наукама и колико смо то у стању да применимо, јер компетенције се увек односе на способност примене и извођења конкретног, значи колико успешно умете да радите нешто из области примењених наука, природних или друштвених. Ту су затим дигиталне компетенције, то значи рад на рачунарима, то је исто као и рад на алатима у неким претходним периодима, данас без компјутера ништа не може. Ту је затим обука за учење, како учити. Често се и курсеви нуде, тренинзи разни у смислу да се људи науче како да уче што више и што брже… Ту су затим интерперсоналне или грађанске компетенције, како се понашамо према другим људима, колико смо емпатични, колико водимо рачуна какву проруку на другога оставља нека наша изјава, то је веома важно за комуникацију и уопште за успостављање добрих односа, а данас се каже да за успех у послу су те интерперсоналне комуникације веома битне.

Ту је затим предузетништво и ту је и нека културолошка експресија, односно способност да уважавамо културолошке специфичности других људи и других народа јер дефинитивно се данас послује у различитим културним срединама. То су тих осам компетенција које је утврдила Европска комисија 2000. године. Али ево шта су глобалне компетенције. То је јако дугачка листа. На пример: иницијатива, ентузијазам, радозналост, интересовање за континуирано учење, учити, учити и стално учити, концепт доживотног учења. Ту је затим самопознавање. Јако се много инсистира на томе да упознамо сопствене потенцијале да бисмо могли њима боље да управљамо, да контролишемо емоције, да знамо на чему треба да радимо, шта да побољшамо, шта нам је јако добро, шта треба још да се унапређује. Затим самоконтрола. Ту је затим поседовање знања и коришћење сопственог знања, па позитиван однос према другима, али и независност, уважавање различитости, затим креативност, флексибилност, способност да се поднесе неизвесност…“

Када је реч о компетенцијама за руковођење, професорка Вујић, између осталог, указује: „Оној особи која нема стручности и експертности запослени не могу да верују, она нема ауторитет, стручан ауторитет, не може да развија своје запослене… Ако је руководилац на ниским експертским позицијама… онда ће гушити оне способне испод себе…“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 05.02.2012.

Тема: У СУСРЕТ ТЕХНОЛОШКОМ СИНГУЛАРИТЕТУ

„Тренутно радим на пројекту једног новог приступа нуклеарној фузији. Пошто сам машинац, људи ме обично питају: Какве то везе има са машинством? Плазма, која је, заправо, да поједностављено кажем, јонизовани гас, ипак је пре свега гас. И пошто је моја област интересовања унутар машинства рачунарска динамика флуида, односно симулација кретања флуида, ради се о томе да симулирам кретање те плазме док она имплодира у центру сфере док се стварају услови за нуклеарну фузију“, каже Милош Станић са Новосадског универзитета, докторант на Универзитету у Алабами у Хантсвилу. Милош Станић недавно је на Факултету техничких наука одржао предавање: „У сусрет технолошком сингуларитету. Фасцинантни свет модерне науке“ и оно је повод разговору с њим у овом издању Дијалога култура.

Промишљања о будућности Станић ослања на подробно проучавање прошлости. До закључака о померању парадигми како у природи тако и у култури и науци, те на пут кроз свет савремених научних достигнућа и њихов одраз на друштво и цивилизацију, Милош Станић креће претходним синтезним обухватом развоја света од Великог праска до првих планета, затим од првог вишећелијског живота на Земљи до првих хоминида, од појаве савремене људске врсте до писмености, од првих државних система, религија и овладавања знањима до савремених научних и научно-технолошких достигнућа.

У емисији Милош Станић говори и о првом симпозијуму који је био посвећен међузвезданом лету и о томе како је група ИКАРУС, чији је он члан, добила награду од пола милиона долара за прве кораке у развоју међузвездане сонде.

У футуристичком погледу, наш саговорник, између осталог, такође каже: „Ја сам заговорник мишљења да ће ускоро доћи до треће индустријске револуције и ту револуцију ће пре свега обележити нуклеарна фузија због енергије и материјали. Напредни материјали су изузетно битни. Велики проблем код већине материјала је што је генерално њихова производња изузетно скупа. Гро цене долази од цене енергије. И када би спустили цену енергије, као што се надам да ће се догодити, тада ће напредни материјали испливати и у комерцијалну употребу. Највећи значај у области материјала имају такозвани композитни материјали, конкретно угљеничне цеви. Проблем је у томе што научници још увек не могу да направе довољно дугачке макроскопске молекуле угљеничних нано цеви и да их усмере у одређеном смеру. Наравно, ради се на томе. Чисто ради неког поређења, најјачи челици су око дванаест пута слабији на затезање од угљеничних нано цеви, док су још, при томе, нано цеви неупоредиво лакше. Уколико би успели да направимо конац површинског пресека око два квадратна милиметра могли бисте да окачите један даблдекер, лондонски аутобус на тај конац и он би издржао без икаквих проблема. Наравно такви материјали би омогућили енорман напредак у машинству и у грађевини изнад свега. Вероватно би могли да правимо суперструктуре као што су свемирски лифтови. Тако мислим да су материјали генерално у том смислу изузетно битни, поготово, кажем, угљенични алотропи“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 22.01.2012.

Тема: ТРАГОВИМА ГЛАЦИЈАЛНИХ ТЕОРИЈА И ЛЕС У ВОЈВОДИНИ

„Трагом пионира глацијалне теорије“ био је темат предавања које је магистар Млађен Јовановић недавно одржао на Универзитету у Новом Саду. Кроз разговор с Млађеном Јовановићем у овом издању „Дијалога култура“ идемо и корак даље кроз историју наука – све до времена садашњег и нашег простора. Нарочито нас занима у ком је научно-сазнајном тренутку Милутин Миланковић почео рад на астрономској теорији ледених доба, због чега је она одмах постала у основи водећа глацијална теорија, затим која су открића пољуљала веру научне заједнице у Миланковићеву теорију половином двадесетог века и која су истраживања коначно потврдила њену исправност. Наравно, желимо да сазнамо и због чега су лесни профили у Војводини међу најдрагоценијим и најбогатијим локалитетима за изучавање ледених доба. Самим тим они су и геонаслеђе изузетне вредности. „Из угла посматрања кратког људског живота целокупан ток и динамика историје природе остају неразумљиви, па природа изгледа непромењива и вечита“, објашњава Млађен Јовановић у магистарској тези и додаје: „Слику о статичности природе, у западном свету је заувек изменио Жорж-Луј-Леклерк, гроф Бифон (1707-1788). Овај зачетник популарне науке својом тридесетшестотомном „Историје природе“, наговестио је исправан пут истраживања Земљине прошлости. Скоро истовремено, Ломоносов (1711-1765) наглашава да су се у прошлости одвијале значајне промене о којима говоре његова „Историја и древна географија“, а што се може повезати са савременим природним процесима. Међутим, више од седам векова раније арапски истраживачи Рејхан ал Бируни (973-1048) и Абу Али Ибн Сина, у Европи познатији под именом Авицена (980-1037) установили су да су се у прошлости смењивале и регресије, те претпоставили одвијање дијагенетских и бројних других природних процеса. Нажалост, резултати арапских научника, који су се у великој мери ослањали на античке списе, дуго су остали непознати у хришћанској Европи. Ренесансни геније Леонардо да Винчи (1452-1519), проматрајући фосилне остатке морских организама високо у планинским венцима, утврдио је суштинске промене палеографских прилика. Непроцењива је штета што да Винчи већину својих идеја није публиковао, па о садржају његових радова можемо закључивати само из делимично сачуваних белешки. Ипак, једном изнета сумња у старост наше планете која је била одређена религијским списима, покренула је новсамнаестог и почетком деветнаестог века изазвало велику пажњу геолога. Појава великих углачаних и избразданих блокова, далеко од места њиховог порекла, на сасвим другачијој стенској подлози, тумачена је на најразличитију генерацију природњака, а савремени природни процеси постали су кључ за одгонетање тајни сакривених у геолошком времену. Откривање порекла ератичких блокова, популарно названих лутајуће камење је током друге половине ое начине, што је пресудно утицало и на почетак решења тајни леденог доба“. Од овог тренутка на скали историје научних сазнања о леденим добима почиње наша емисија. Млађен Јовановић је асистент на Департману за географију, туризам и хотелијерство у Новом Саду. Бави се палеографијом квартара.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Војислава Вукеља

Дијалог култура 08.01.2012.

Тема: ПРОФЕСОР БОГОЉУБ СТАНКОВИЋ – НАУЧНА БИОГРАФИЈА КОЈА ЈЕ И СВЕДОЧАНСТВО ВРЕМЕНА

Повод: Пола века математичког семинара Богољуба Станковића

Професор и академик Богољуб Станковић један је од најзаслужнијих за развој математичких наука на Универзитету у Новом Саду. Његових шест деценија непрекидног научног и педагошког рада, као и стално повезивање са савременим светским токовима, у темељу су Новосадске школе математичке анализе. Професор Станковић унео је модерну математичку анализу у Србију. Математичка анализа је наука о функцијама, она своја изучавања гради у оквиру скупова бесконачних димензија, у оквиру непрекидних процеса који се описују одговарајућим функцијама. Пре пола века основао је математички семинар који и данас води. На семинару новосадски математичари и мултидисциплинарни тимови дискутују и проверавају теоријске поставке и идеје, и тако се стално надограђују. Из њега су поникли многи врсни математичари чији научни допринос такође превазилази границе наше земље. Ретко који семинар у свету је у тако дугом периоду остао виталан. Управо јубилеј семинара и његова успешност која се потврдила кроз многе генерације математичара јесте непосредан повод за ову емисију. Професор Станковић рођен је 1924. године у Ботошу код Зрењанина. Студије математике уписао је у Београду, непосредно после Другог светског рата 1945. године. Дипломирао је 1949. године и одмах је изабран за асистента на Математичком институту Српске академије наука и уметности, где је докторирао 1954. године. Исте године основана је Катедра за математику у Новом Саду и Станковић је постао један од првих њених наставника. Члан Српске академије наука и уметности постао је веома млад, већ са 39 година, 1963. године. За првог председника Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године. Његова научна биографија уједно је сведочанство времена. „Ми, када говоримо о математици у Србији, почнемо од Мике Петровића Аласа. Он је остварио своју школу. Дуго у Србији, такорећи, није било друге математике сем Микине школе. Не могу да кажем да није било других значајних математичара, али онај који је створио своју школу то је био Мика Петровић. Друга тако велика личност то је Јован Карамата. И Јова је створио своју школу. Ја сам, ето, један од његових последњих ђака. Почео сам да радим докторску тезу код Јована Карамате. Онда је он отишао из Југославије. Имао је политичких потешкоћа и отишао је у Женеву. И онда је он мени предлагао да идем и браним докторат у Женеви… То је било 1952. године, када ми је он нудио да тако покушамо. Међутим нисам добио никакву стипендију, а нисам могао сам себе да школујем… Онда су ми доделили другога… Тако да ја себе сматрам, иако Карамата није стварно био мој службени ментор, да сам ђак Караматин и да сам један од последњих Караматиних ђака“, присећа се професор Станковић и додаје: „Када сам отишао први пут у Париз, а већ објавио први рад, листао сам да видим ко још то ради. Показало се да то више нико не ради, да је то математика која је преживела. Знао сам да, ако хоћу да идем даље, морам да искочим из онога што се зове класична математика. Тако сам ушао у проблематику уопштених функција. Зато могу да кажем да сам наставио Јову Карамату, али у сасвим другом виђењу математике, у другом облику њеном… Математика има своје токове и ако хоћете да Вас цене, онда морате да се уклопите у те токове. Ако испаднете из тих токова, не можете да доприносите оним што ће неко моћи да користи… Ви знате како је било после Другог светског рата. Нисмо добијали часописе, а часописи су оно преко чега успостављате контакт са токовима математике, тако је уосталом у свим наукама. Онда, прво нису стизали часописи са Запада, онда је дошао однос са Совјетским савезом, па су и Руси прекинули све. Тако, наједном се нађете – јесте, имате професуру, имате могућности да радите, али немате могућности да пратите те токове у математици који су се тада развијали. Доласком у Париз имао сам прилику да видим шта је то што се ради и где смо ми у тим токовима, а друго, у настави у којој сам тамо учествовао, постоји велика традиција и велико знање организовања наставе… “ Емисија је посвећена и животном и научном путу професора Богољуба Станковића, као и његовом доприносту развоју наставе и актуелним научним радовима које остварује, а који су високо признати у свету.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Марица Јунг