Аутор: PMF

Дијалог култура 09.12.2012.

Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ – Друга емисија

У прошлој емисији почели смо серијал о историји математике од најдревнијих култура до савремене цивилизације и наших дана и дошли смо до средњовековне математике. У издању Дијалога култура обухватићемо период до Декарта.

У најави издвајамо део блока који се односи на математику древне и средњовековне Индије. Бројеви које користимо и зовемо арапским бројевима у основи су индијски. Постојање нуле у индијској математици први пут забележено је на зиду једног храма. Бројеви од 1 до 9 и нула изникли су из индијских мисаоних спекулација.

Професор историје математике и астрономије Ђура Паунић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду каже да је фасцинантна љубав Индуса према бројевима. „Као што су Монголи волели бројеве, тако су Индуси волели бројеве. Они су волели и велике бројеве. Индуси немају осећај за некакву историју, све се то дешава, све се то понавља, све је то, овако филозофски гледано, врло трајно. Нема нешто скоро. Хришћанство је бројало да је свет настао неке четири хиљаде четристо и неке године пре нове ере. То у Индији не би могло да прође, никако. Бар сто милиона година јер четири хиљаде и четристо година није број, то није ништа, то прође у моменту. У математици две ствари су урадили. Грци су имали рачун са тетивама који су увели у астрономију, а онда су то Индуси превели у рачун са полутетивама и тиме настаје прави синус и косинус, што драстично поједностављује рачун астронома, зато што је одувек једна од главних примена рачуна, бар у апстрактним наукама, била астрономија. Астрономија није имала тако свакодневну примену, била је интересантна само за предвиђање некакве будућности, што се искристалисало у средњем веку, када је астрономија веома значајна што се тога тиче. Но, међутим, оно што је поједноставило ствари, то је та нула у писању бројева која омогућује велику флексибилност у рачунању. То је драстично помогло.“ Говорећи о индијским доприносима математици, између осталог, професор Паунић указује и на то да ми не знамо све о њиховом знању јер је у древној Индији био обичај да се пише на палмином лишћу, кори од дрвета и другом трошном материјалу.

Излажући историју математике у друштвеном, историјском и културном контексту, ова емисија обухвата и математику древне Кине, с којом се Европа касно упознала, тек након путовања Марка Пола. Професор Паунић посебно осветљава допринос арапске науке и културе у време њеног процвата који је временски коинцидирао са мрачним добом, условно речено, западне цивилизације, у време распада Римског царства и разорног упада варварских племена. Посебно осветљава ренесансу и математичаре тог времена.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 25.11.2012.

Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ ОД НАЈДРЕВНИЈИХ КУЛТУРА ДО САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И НАШИХ ДАНА – Прва емисија

Како се математика дефинише и како се развијала од праскозорја образованости и писмености до савремене цивилизације и наших дана јесте тема новог серијала Дијалога култура.

Математичка мисао јавља се веома рано у свим цивилизацијама. Која сазнања и идеје су мигрирале у друге суседне или касније културе, а које нису и зашто? Како је текао пут сазнања која чине математику савременог доба?

Професор историје математике и астрономије Ђура Паунић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду указује на узајамност друштвених и културолошких чинилаца у настанку и развоју математике у древном Египту и Месопитамији на чијим сазнањима ће се касније напајати Грци. Он веома детаљно говори шта су знали Египћани и културе и народи који су настањивали Месопотамију и истиче да су њихову математику упознали сви први грчки матемаричари и каже: „Сматра се да је отац математике био Талес. Зна се да је ишао у Египат. Питагора, који је био две генерације млађи био је у Месопотамији. Талес је у основи био филозоф. Њега је математика интересовала узгред. Он је хтео да рационално објасни свет. Оно што се де факто сматра јесте да од Талеса потиче идеја доказа, значи да математичка тврђења могу и треба да се докажу. Једноставно, не узимате здраво за готово, него се тражи дубље схватање зашто је нешто тачно, зашто је то стварно тачно. Међутим сачувано је свега пет или шест тврђења која се приписују Талесу, да их је баш он смислио, а далеко интересантнији је ту Питагора.“ Те почетке рационалног објашњења света које уочава и код Талеса, а надасве код Питагоре, професор Паунић објашњава следећим речима: „Талес је сматрао да је вода у основи, а Питагора је сматрао да је то број. Питагора је рекао да је дошао до тога тако што је слушао како ковачи кују, па је приметио да већи чекићи имају дубљи звук од мањих чекића, па је онда почео да користи музику. Онда је приметио када се скраћује жица да тон постаје виши. Стога је Питагора сматрао да се у основи света налазе бројеви. То би данас могло да се тумачи да је Питагора ишао и за квантитативном анализом света, а не само квалитативном. Тако Грци почињу да се баве мерењима и анализом.“ Професор Паунић објашњава због чега Грци геометрију сматрају савршенијом од аритметике и како су дошли до тог закључка: „Пошто у аритметици не можете да направите однос дијагонале и странице, а у геометрији се види да дијагонала постоји, па према томе, геометрија је много савршенија од аритметике. И онда почињу да изучавају геометрију и она се брзо развија. Фасцинантно је да се у Грчкој јављају проблеми који су много касније решени.“ Он каже да је грчка математика била дивна и да најинтересантнији део почиње после Александра Македонског, нарочито за астрономију. Професор Паунић илуструје како су у коришћени разултати и сазнања других култура: „Грци су дивно знали да праве теорије, али нису имали података осматрачких. Вавилонци су све посматрали и бележили. Хипарх, који је живео у другом веку пре нове ере имао је помрачења која су забележена у Вавилону у периоду од 600 година, па је онда на основу тога могао да направи савршену теорију сунчаних помрачења. Прецизност је била неколико минута, иако је тај систем био геоцентрични. Математичари су смислили епицикле и диференте. Тако, математика после освајања блиског истока почиње да бива много више примењенија, значи појављује се примењена математика, највише у астрономији али и у грађевинарству.“ Истичући значај Архимеда у историји математике, професор Паунић констатује да је велика штета што су већином изгубљена дела из области механике. Он такође каже: „Архимед почиње да објашњава закон полуге помоћу математике, па тела која пливају, значи закон потиска, значи откривају се низ ствари и из физике које се онда савршено математички објашњавају.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Војислава Вукеља

Дијалог култура 11.11.2012.

Тема: ФАРМАКОГНОЗИЈА, ФУНКЦИОНАЛНА ХРАНА И ДИЗАЈНИРАЊЕ ХРАНЕ. БОТАНИЧКА ТЕРАПЕУТИКА, НАУКА И ПРЕХРАМБЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ

Дефиниција прехрамбене технологије релативно је новијег датума. Углавном се полази од дефиниције Института прехрамбених технолога САД из 1964-те која каже да је реч о примењеној науци и инжењерству производње, преради, паковању, дистрибуцији, припреми и употреби здравствено исправне и нутритивно вредне хране. Проучавају се: састојци намирница, њихова функција, важност намирница у прехрани и, коначно, могућности модификације намирница и нутритивно поправљање вредности хране. Од скоро томе се придодају могући доприноси побољшању здравља и превенцији болести. При томе, реч је о веома широком спектру питања и истраживања из научног, технолошког и привредног обухвата, али и из области развојно-друштвених и цивилизацијских кретања. У којим правцима се развијају научна истраживања која се односе на модификацију хране и зашто, као и од којих уочених чињеница и могућности се полази када је реч о функционалној храни и о дизајнирању хране, те који су циљеви тих пројеката, јесте најшири оквир разговора с др Небојшом Илићем, вишим научним сарадником Научног института за прехрамбене технологије Универзитета у Новом Саду.

На питање које се односи на фармакогнозију која се изучава из различитих перспектива, нпр. фармаколошке, биохемичарске и прехрамбено-технолошке, те да ли је производња функционалне хране то што издваја технолошка истраживања у односу на фармаколошка и биохемијска, у односну на оне које се односе на истраживања састојака биљака у циљу производње суплемената и фитофармацеутских поризвода, др Небојша Илић каже: „У неку руку их издваја, али у већини они су веома међузависни и условљавају једни друге. Рецимо, биоактивне компоненте које су функционалне компоненте у функционалној храни, условљавају побољшање неких функционалних својстава хране. Те компоненте, обично су тестиране на фармаколошким принципима. То значи да се неки екстракти и неке компоненте тестирају прво ин витро тестовима. То су тестови у епрувети. Могу бити ензими који су скуп протеина који постоје у људима или животињама и онда се тестира да ли је та компонента активна на те ензиме. Она их може блокирати или може повећати њихову активност, што зависи и шта желимо као функцију. Ти фармаколошки принципи у почетку се примењу да се оцени да ли је та функционална компонента активна или није, а онда долази технолошки функционални принцип применљивости и ми онда у разне матриксе хране, а матрикси могу бити хлеб, млечни производи, месо, додајемо те биоактивне компоненте и чинимо ту храну функционалном.“ Значи, закључно указује др Илић, реч је о храни којој се осим нутритивне вредности додаје и функција која на неки начин побољшава здравље. Она не лечи болести, наглашава он, али сталним узимањем побољшава наше здравствено стање и често спречава многе болести и обољења. У емисији, др Небојша Илић говори и о томе на којим премисама се ослања научни пројекат дизајнирања хране за сиромашну популацију Цханце и о његовим значајним друштевним и цивилизацијским конотацијама.

У овом издању Дијалога култура упознајемо се и са најзначајнијим правцима и областима научних истраживања др Небојше Илића током боравка у САД, његовом научном биографијом и погледима на даље правце развоја прехрамбених технологија.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 14.10.2012.

Тема: ДУХОВНИ И МАТЕРИЈАЛНИ АСПЕКТИ РЕЦИКЛАЖЕ

Биолог и биохемичар професор доктор Милан Матавуљ са Департмана за биологију и екологију Универзитета у Новом Саду један је од најпризнатијих стручњака за подручје одрживог развоја, за еколошка истраживања вода и за акватичке екосистеме, као и за питања рециклаже. У овој емисији желимо да сазнамо о областима којима се професор Матавуљ бави, да чујемо његова размишљања и погледе, и као научника и као академског сликара и посвећеног уметника.

У емисији говоримо о филозофији и религији рециклаже, о рециклажи као науци, о процесима прераде већ употребљене материје и могућим начинима њеног даљег коришћења, а да то не буде штетно по људско здравље, те о одрживом развоју који је, услед многих међузависности, једна од најкомплекснијих интердисциплинарних поља на подручју истраживања и примене.

Одговарајући на питање до којих сазнајних поља и промишљања га доводи преплитање уметничких идеја и доживљаја са научним сазнањима о рециклажи, између осталог, професор Матавуљ каже: „Генерално се говори о два спознајна пута стварности материјалног и духовног света који нас окружује, о научном и уметничком спознајном путу. Научни пут карактерише се егзактношћу тј. мерљивошћу и репетитивношћу, тј. проверљивошћу резултата до којих се долази систематичним мерним анализама уз уважавање прихваћене научне методологије. С друге стране, уметничка спознаја света базира се првенствено на интуицији, личном утиску, персоналном доживљају неког предмета или појаве. За ових неколико деценија колико се упоредо бавим научним и ликовним креативним радом схватио сам да и поред високих домета научне методологије инструменталне мерљивости света који нас окружује, још увек постоје огромне области непознаница које су нам доступне искључиво интуитивним спознајним процесима и дубоко сам уверен да ће нам неке заувек остати у сфери интуитивних спознајних процеса.“

Сензибилитет за трансформацију материјала и нови живот који му се дарује, дефинитивно је ушао у живот и уметност. Као уметника, професора Матавуља посебно инспирише папир као ликовни материјал, као медијум за ликовно истраживање. Ко год га се машио, ко год да је посегао за тим медијумом, на први поглед се заљубио у папирну пулпу због огромних изражајних могућности, указује Матавуљ. „Питао сам се откуд такав однос према папиру, према папирној каши и можда анализирајући као хемичар и као биолог дошао сам до закључка да је папир у суштини нешто органско. Реч је о органској материји која у себи садржи фотосинтезом заробљену сунчеву енергију. Када га анализирате мало дубље папир је чиста целулоза, у највећем постотку то је целулоза, 99 посто рецимо. Остатак чине адитиви, боје, лепкови и још понешто. Целулоза је по својој хемијској суштини полимер глукозе. То значи да имате молекул глукозе, један за другим везан и тако се стварају макромолекули целулозе понекад од сто хиљада молекула глукозе. Та глукоза је нешто што је у основи једноставни шећер, у основи дисахарида, који нам служе као храна, неких полисахарида који такође служе као човекова храна. Ако погледамо око себе у овом студију, ту је тканина која је од целулозе, оплате дрвене су од целулозе, столови, столице на којима седимо, све је то материјал који је настао фотосинтезом, радом фотосинтетичких биљака. Због тога је рад са тим материјалом који је сам по себи као органски веома податан, погодан. Погодан је за обликовање, да радимо с нечим што осећамо као природно, топло као нешто што има и тактилне особине које су саме по себи блиске зато што су органске. Мало промишљајући све то, можда је претенциозно, а избегавам зато што је тако модерно у ово време говорити о органској производњи хране, али када имате овакав материјал, слободно можете говорити о органском сликарству.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Војислава Вукеља

Дијалог култура 30.09.2012.

Тема: ГАМОВ, ГОСПОДИН ТОМПКИНС И ДРУГЕ НАУЧНЕ ПРИЧЕ

Повод: Конференција Балканске физичке уније

Након што је почетком двадесетих година прошлог века Александар Фридман, полазећи од Ајнштајнове теорије релативности, формулисао модел Васионе према којем се она шири и истовремено и независно од њега и Жорж Леметр исто закључио да се свемир шири, уз Хаблова телескопска уочавања, Фридманов докторант Џорџ Гамов је 1946. године у модерном облику формулисао теорију Великог праска и тезу о првобитној нуклеосинтези. Сва физика којом се Гамов бавио и за коју је још за живота био признат развијала се на темељима модерне физике с почетка двадесетог века: релативистичке теорије и квантне физике. Ту веома сложену науку Гамов претаче у научнопопуларну литературу и њом се бави паралелно са науком и то од 1939. до 1967. Године 1954. добио је Унескову нагаду за популаризацију науке.

Међу многим научнопопуларним књигама Џорџа Гамова најпознатије су оне чији је главни јунак господин Томпкинс, указује теоријска физичарка, проф. др Милица Павков Хрвојевић.

У поднаслову књиге Господин Томпкинс у земљи чуда стоји да су то приче о ц, Г и х, односно три фундаменталне константе природе, а то су брзина светлости, гравитациона константа и Планкова константа. Књига је посвећена математичару и писцу познатом под псеудонимом Лујс Керол, аутору Алисе у земљи чуда, односно Чарлсу Латвиџу Доџсону и чувеном физичару Нилсу Бору, једном од научних отаца Џорџа Гамова, објашњава професорка Милица Павков Хрвојевић са Природно-математичког факултета у Новом Саду и додаје да сама посвета сведочи о томе да књига има озбиљан аспект, иако представља популаризацију науке. С друге стране, та књига има фантастичне елементе баш као што их има књига Алиса у земљи чуда. Она је инспирисала многе. Многи познати научници, међу којима и Нобеловци, рекли су да су њихову фасцинацију науком стимулисале Гамовљеве књиге чији је главни јунак Томпкинс и друге његове популарне књиге, као што су, на пример, Јадан, два, три до бесконачности.

Професорка Павков Хрвојевић, објашњавајући структуру и садржај књиге Господин Томпкинс у земљи чуда, каже: „Оно што се у књизи дешава јесте да је јунак књиге пресељен у светове, где важе исти физички закони као што важе и у нашем свету, али са различитим нумеричким вредностима физичких константи, брзине светлости, гравитационе константе и Планкове константе, тако да феномени које обично не можемо да перципирамо у свакодневном животу постају снажно преувеличани тако да могу да се виде у свакодневном животу. Тако, Гамов сели свог јунака господина Томпкинса у фантанстичне светове, где Гамов, на пример, генијалном справом снижава брзину светлости на десет или петнаест километара на час, где неколико пута повећава Планкову константу и гравитациону константу, али у Апендиксу постоје професорова предавања, које је господин Томпкинс слушао и због којих је уснио те чудне снове, приповетке које су посвећене релативности простора и времена, неким аспектима квантне механике, као што је релација неодређености, затим закривљеност простора и гравитације, где Гамов веома тачно, прецизно и лепо излаже те теорије.“

Управо о научнопопуларној литератури Џорџа Гамова било је излагање теоријске физичарке професорке докторке Милица Павков Хрвојевић на овогодишњој Конференцији Балканске физичке уније одржаној у Констанци. У овом издању Дијалога култура она говори и о Гамову и његовој физици, као и о физици кондензованог стања материје којом се она најуже бави.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Војислава Вукеља

Дијалог култура 16.09.2012.

Тема: ФИЗИКА И ЧОВЕК

Повод: Трећи део серијала: Физика – нит која повезује

„Људско тело или било који други живи организам обавља многе функције и процесе који укључују различите физичке појаве. Онда морате бити веома пажљиви да га не сведете на механизам. Људски организам ипак није физички организам него је нешто више од тога. Имамо склоп, читав низ механизама, међутим њихова интеракција даје нешто много сложеније“, указује проф. др Дарко Капор, када је реч о оним појавама и процесима у организмима који се могу објаснити физиком. Између осталог, он објашњава: „Оног момента када схватите да су кости полуге, да мишићи на одређени начин покрећу те полуге, онда кренете да обављате рачуне. С друге стране, кренете да испитујете кости као полуге, да видите колико оптерећење издржавају и тако даље. Релативно давно је установљен један низ резултата који Вам каже шта можете и како можете. Та истраживања и даље трају, јер место где се иде даље, то је врхунски спорт. Ви стално гледате како и колика напрезања издржавају, рецимо, косити и мишићи једног спринтера, или једног дизача тегова, или једног пливача и шта ту може да се уради, да ли ишта може да се уради или, рецимо, да ли може да се промени техника замаха, па да одједном то буде другачије. Знам да је у дизању тегова на крају нека техника потпуно избачена, јер је доводила до прелома који у првом моменту нису били ни примећени, до неких ситних фрактура на кичми и тако даље. То је баш елементарна математика, али итекако битна.“

Из емисије издвајамо још један пример професора Капора: „Око је веома интересантан оптички инструмент и наравно да се људи много баве оком и бавили су се оком. Ево, наједноставнија прича, сетиће се слушаоци јер су учили оптику у основној школи: конструисање лика код огледала. Ми кажемо, лик постоји ако се два светлосна зрака негде секу. На том месту, ако поставимо заклон, видећемо светлу тачку, видећемо лик. Међутим, ако се зраци разилазе, нема лика, али наше око ту види лик зато што информацију о зрацима који се разилазе наш мозак процесира тако као да их продужи, па види лик и тамо где га нема и то су они такозвани имагинарни ликови, јер ми морамо да објаснимо чињеницу да видимо лик у огледалу, ми знамо да се ти зраци нису пресекли, али ми га видимо. Значи то је сада питање функционисања нашег ока и нашег мозга. Онда ми ђаке учимо да конструишу и те имагинарне ликове јер они стварно постоје, односно не постоје, али их ми видимо, па према томе морамо научити како и то да објаснимо.“

Професор Капор, између осталог, говори и о таласу и звуку, појави резонанције и функционисању уха и о томе како је откриће „анималног електрицитета“, односно његовог принципа утицало на откриће прве батерије. Он, такође, посебно говори о медицинској физици и примени достигнућа физике за прављење све софистициранијих медицинских инструмената, који дају све бољу информацију, или чије су технике све мање инвазивне.

Ово издање Дијалога култура посвећено је теми „Физика и човек“ и представља трећи, завршни део серијала „Физика – нит која повезује“, оствареном према истоименом истраживању проф. др Дарка Капора са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 02.09.2012.

Тема: ФИЗИКА И ХЕМИЈА

Повод: Други део серијала: Физика, нит која повезује

У времену када је, условно речено, хемија у праскозорју историје наука егзистирала у окриљу алхемије из које ће много касније изнићи, у ширем сазнајном пољу припадала је филозофији природе, исто као и физика. Међутим, у античко доба и у време схоластике и у освит модерног доба, па све до 18. века, када почиње да се развија савремена хемија, алхемија је сазнајно интераговала пре свега са фармакологијом и медицином у потрази за лековима и еликсиром живота; астрологијом у сфери симболизма; као и са религиозним промишљењима када је реч о духовном преображају и трансмутацији душе. Оно трагање алхемије за суштинском трансмутацијом материје додирнуће се са физиком тек у наше доба.

Када, како и на којим истраживањима су се среле физика и хемија и како су прожимања сазнања и резултата експерименталних посматрања утицала на развој модерне физике и хемије?

Ту узбудљиву причу о тренутку сусрета физике и хемије и сазнајним развојним међуделовањима до наших дана, у овом издању Дијалога култура приповеда теоријски физичар проф. др Дарко Капор са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду. Његова истраживања на тему ’’Физика – нит која повезује’’ и дугогодишње бављење историјом науке, повод су истоименом серијалу наших емисија. Ова друга емисија о повезаности физике и хемије надовезује се на прву која је, да подсетимо, била посвећена филозофији природе и сазнајним међуделовањима физике и математике.

Уводом у причу о сарадњи физичара и хемичара, професор Капор каже: ’’Физика и хемија се у школи нађу на истом послу јер и физика и хемија пробају прво да ученике науче нешто о грађи материје, да им то усаде и да онда то искористе за тумачење, али различитих ствари. И то је факат оно што је битно. У овом случају: грађа материје. Ричард Фајман држи предавања и каже ’Замислите да знате да ће цела наша цивилизација нестати. Да можете да оставите једну једину поруку некој будућој цивилизацији. Једну информацију да им пренесете. Шта би била највреднија информација? Највреднија информација би била да им кажете да све ствари, да све што нас окружује и ми сами, састојимо се од једних те истих атома. Значи да постоји нешто из чега је све изграђено и да постоји ограничен број атома. Ех, ако бисте им то рекли, онда бисте им уштедели хиљаде година истраживања.’ Значи он је рекао: то је кључна информација. И то је оно што ви пробате деци да објасните. Они то прихвате или не прихвате, неки пут и прихвате онако здраво за готово, не размишљају колико је то велика информација, када ви кажете: У реду и хајде да будем сада прецизнији: елементи се састоје од атома, оно што ми кажемо чисте супстанције, а онда када они ступе у реакцију настају једињења, једињења имају молекуле итд, настају чврста тела, а атоми сами имају језгро и имају електроне, мале наелектрисане честице које се налазе око језгра. Значи, то су те неке информације које преносе хемија и физика на различите начине. У суштини, у крајњој линији, јесте то квантна механика, да ли квантна физика или квантна хемија. Овај први део приче говори о језгру и како око њега круже електрони, то је оно што ми кажемо Боров, најелементарнији модел атома. После се у средњим школама иде и на мало компликовању причу која није тако једноставна, јер та прича не може да објасни зашто молекули имају сасвим одређену грађу, усмерену у простору, значи да су хемијске везе усмерене у простору, што се опет да објаснити, хајде да кажемо квантном механиком.“

Професор Капор објашња да се квантна механика, наука о микросвету или о понашању честица у микросвету сматра делом физике и да су на том нивоу физика и хемија итекако повезане. У емисији посебно излаже доприносе хемичара развоју физике од Далтоновог схватања атома до наших дана.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 19.08.2012.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ, ФИЗИКА И МАТЕМАТИКА

Први део серијала: Физика – нит која повезује

Филозофија природе се у промишљањима античких и средњовековних филозофа односила на физику као науку о природи и њеним првим начелима и узроцима. Код Њутна и од његовог дела „Математички принципи филозофије природе“, филозофија природе значила је теоријско и математичко утемељење природних наука.

Шта је филозофија природе појмовно обухватала и како се развојно мењала? Зашто је физика тако чврсто повезана са филозофијом? Зашто и када математика постаје језик науке?

О томе разговарам са теоријским физичарем, професором др Дарком Капором са Природно-математичког факултета у Новом Саду.

Он указује да су физика и друге природне науке биле обухваћене природном филозофијом или филозофијом природе пре него што ће почети њихово издвајање почетком деветнаестог века: „У ствари, постојале су две комплементарне гране. Постојала је пхилосопхиа натуралис, значи филозофија природе или природна филозофија, а постојала је и хисториа натуралис, историја природе. И када данас гледате како савремени аутори гледају на то, они једноставно кажу да је филозофија природе била динамика, а историја природе је била, да кажемо, статика. У ту историју су улазили они подаци који су се прикупљали о биљним врстама, о животињским врстама, о минералима, а ако је било нешто од процеса, значи од физиологије или о настанку итд, то је ишло у филозофију naturalis. Географски описи су постојали на једном и на другом месту, али мање или више динамични. Метеорологија која је дефинитивно описивала процесе, значи била је динамична, она је скоро увек била у филозофији натуралис. Ту су улазиле физика, астрономија и неки делови хемије, они који су успевали да се издвоје из алхемије.“

Професор Капор скреће пажњу да је астрономија припадала филозофији природе, али да се стално одржавала као посебна зато што је пружала податке астрологији, а хороскопима се придавао велики значај. До доба просветитељства, све време историје астрономије, скоро сваки астроном био је и астролог, а постојало је и угледно звање дворског астронома и астролога. У емисији професор Капор, између осталог, каже:

„Ја ћу пробати да некакав историјат испричам преко великих књига, јер то мислим да јесте битно и, понављам, астрономија је некако фигурисала сама зато што је била тражена. Ако гледамо књиге које су биле на овај или онај начин револуционарне, можда чак не у свом времену, онда почнемо од Коперника. Значи, 1543. на самртној постељи он коначно објављује ту његову књигу „De revolutionibus orbium coelestium“ – о обртању небеских сфера, где он онако врло опрезно каже да би целокупна интерпретација кретања небеских тела била много једноставнија ако бисмо у центар свемира ставили Сунце а не Земљу. Значи, врло је он то опрезно рекао, али је рекао.“ За Коперниково дело професор Капор каже да та књига у том моменту није имала неки велики утицај, али да ипак није прошла незапажено. Један историчар је написао: „То је књига коју нико није читао.“ Онда се као реакција појавило ново истраживање. Аутор је успео да уђе у траг скоро свим примерцима првог и другог издања Коперникове књиге и нашао је веома много бележака на њима. Тако је нашао и примерке које су проучавали Тихо Брахе, Кеплер, Кеплеров учитељ и Галилеј. Капор закључује: „Значи сви они су ту књигу читали и на све њих она је стварала неки утицај, али оно што је интересантно, црква је није ставила на попис забрањених књига док није Галилеј почео да се позива на њу, а и онда су дата упутства који делови да се измене.“

Галилеј креће да пише 1630. чувени свој „Дијалог о два система света Птоломејевом и Коперниковом уз предлоге разлога из Природе и филозофије…“ Већ из назива види се да Галилеј одваја Природу и филозофију, указује професор Капор: „Природа – то је оно што он посматра. Филозофија ће за њега бити један низ врло добрих логичких аргумената.“

Емисија „Филозофија природе, физика и математика“ је прва из серијала „Физика – нит која повезује“. Посвећена је не само издвајању физике из филозофије природе и појединих дисциплина из физике, као и феномену каснијег поновног враћања неких области у физику и поновном издвајању, него и релацији физике и математике и то не само од Њутнових Принципа, него и од Галилеја, који је, како истиче професор Капор, рекао да је књига Природе написана језиком математике.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 12.08.2012.

Тема: HYPOTHESES NON FINGO: ЊУТНОВИ МАТЕМАТИЧКИ ПРИНЦИПИ ПРИРОДНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Повод: Превод Њутнових „Математичких принципа природне филозофије“ на српски језик у издању Академске књиге Нови Сад

Њутнова физика, Њутнове књиге „О кретању тела“ и „О систему света“, Њутнови закони и Њутново схватање хипотезе и тезе у „Математичким принципима природне филозофије“, делу које је револуционисало науку у сазнајном и методолошком погледу,јесу централни темати овог издања Дијалог култура Радио Новог Сада. Научно-историјска анализа професорке Павков Хрвојевић контрапозиције Декартових „Принципа филозофије“ и Њутнових „Математичких принципа“, њене анализе Галилејеве и Њутнове механике, Њутнове и Ајнштајнове релативистичке физике, миграције идеја о закону гравитације између Хука и Њутна и осврти на математику коју Њутн користи у Принципима и на Њутнов и Лајбницов диференцијални рачун, пружају слушаоцу заокружена, шира сазнања о „Принципима“, Њутновој физици и математици.

Прави смисао Њутнове тврдње „Ја не чиним хипотезе“ теоријска физичарка проф. др Милица Павков Хрвојевић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, објашњава: „У то време постојале су две физике: физика принципа и физика хипотеза. Прва доказује једино искуством. Дакле, принципи су уопштене чињенице искуства. Из њих се дедуктивним, синтетичким путем добијају логичке последице. Друга физика, физика хипотеза, изграђена је на производним претпоставкама које непосредно искуство није доказало или не може доказати. У суштини, обе физике могу постићи циљ да дају нове последице од теоријског и практичног значаја. Не треба a priori одбацити физику хипотеза, али ова изјава Њутнова, заправо говори о Њутновој изузетној строгости према себи и свом раду, јер много би једноставније било да је дефинисао хипотезу као теоријску пропозицију која је јасно дедуктивно везана за теорију, али ако се хипотеза провери експериментално она може да добије статус теорије. Не, он пре назива хипотезом нешто што не подлеже експерименталној провери. Оно што би могло бити мишљење из данашње перспективе би било следеће: Прво није тачно да Њутн не чини хипотезе. Експериментално незаснованих хипотеза је пуна друга књига“. Она то поткепљује примерима и додаје да оно што је најважније у „Принципима“ је то да три закона о кретању тела нису хипотезе, јер се могу непосредно проверити и уочити. Она такође наглашава да би забрана хипотеза у суштини веома осиромашила креативни поступак.

Професорка Павков Хрвојевић у емисији указује да је Њутнов директан циљ „Принципа“ био да докаже законе гравитације, односно механичке принципе кретања небеских тела и објашњава како томе приступа. Она такође излаже генезу Њутнових закона о кретању тела са становишта историје научне мисли.

Посебно нас интересује и еволуција схватања структуре простора и времена и, последично, посматрање појава не у апсолутном времену и простору него у релативном и која је релација Њутн – Ајнштајн у том погледу.

Када је реч о модерној науци, професорка Павков Хрвојевић указује и на то да Њутн чини прву велику унификацију у физици. Два века касније, уследиће Ајнштајнова. Посебни блокови посвећени су и критичком осврту на Њутнову физику из данашње перспективе. Интересује нас и зашто у делу „Математички принципи природне филозофије“ Њутн не користи диференцијални рачун који је сам изумео.

Милица Павков Хрвојевић, непосредно је радила као један од стручних рецензената превода Њутнових „Принципа“ на српски језик. Ово капитално дело недавно је објавила Академска књига Нови Сад, у преводу Љиљане Матић.На ПМФ у Новом Саду предаје предмете: Увод у теоријску физику, Теорија релативности, Небеска неханика и Моделирање глобалних промена. Уједно, она је продекан за науку, међународну сарадњу и развој тог факултета.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 22.07.2012.

Тема: КУЛТУРНИ И НАУЧНИ ЦЕНТАР МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ У ДАЉУ

Очински дом, како Милутин Миланковић назива родну кућу и надахнуто јој се у свакој прилици враћа у аутобиографији „Успомене, доживљаји и сазнања“ јесте исходишна тачка Миланковићевог живота и стваралаштва.

У емисији походим очински дом Милутина Милнаковића који је од аветињске рушевине прерастао у Културни и научни центар „Милутин Миланковић“ у Даљу, заслугом пре свега песника и књижевник Ђорђа Нешића. Прво потпуно посвећен обнови самог здања, затим оснивања Центра, сада му Нешић истим посвећењем удахњује живот.

У овом издању Дијалога култура, Ђорђе Нешић, управник Културног и научног центра Милутин Миланковић у Даљу говори о Миланковићевом очинском дому из Миланковићевих Успомена и о ономе шта је данас, али и о томе шта је као инспирација у његовом песништву и пројектима Културног и научног центра „Милутин Миланковић“.

Ако посетите Центар, доживећете чаролију Миланковићевог времена и у самом објекту „Очинског дома“ и у башти која се протезала до Дунава, реке која је толико пута била и преокупација и инспирација Милутина Миланковића: и у детињству и раној младости у Даљу, и током студија и инжењерских дана у Бечу и у време када је током Првог светског рата био интениран у Будимпешти и у Београду свих деценија научне и професорске каријере и то са прозора свог кабинета. Културни и научни центар Милутин Миланковић стално се обогаћује екпонатима. Музејски део недавно је обогаћен елетрично-механичким моделом прецесионог циклуса кретања Земље, који у себи обједињава промене нагиба Земљине осе, као и циклусе ротације и револуције.

У Предговору дела Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба, Милутин Миланковић је написао:

„Њутнов закон гравитације захваљујући коме учење о кретању небеских тела, небеска механика, има свој чврсти темељ, први је члан у законику васионе и нашег планетарног ситема. Одмах иза овога члана долази и други, не мање важан и не мање обухватан. Први члан говори о величини узајамног привлачења небеских тела које управља њиховим кретањем и присиљава планете на њихов обилазак око Сунца; други члан говори о простирању зрачења звезда, дакле и о топлотној снази коју даје сунце. И она опада, исто као и привлачна снага Сунца, са квадратом растојања. Ширећи се кроз простор брзином светлости, сунчеви зраци стижу на површине планета. Количине топлоте које они при томе доносе планетама, зависе не само од одстојања одређене планете од Сунца него и од упадног угла под којим зраци стижу на уочени део површине планете. Расподела сунчеве топлоте на површинама планета, узимајући у обзир ове чињенице, може се обухватити математичким обрасцима. Осунчавање планета, дакле и оне која нас међу њима највише занима, Земље, подлеже непрекидној промени. Обртање Земље око своје осе има као последицу смену дана и ноћи, а њено кружење око Сунца изазива ток годишњих доба; узајамно привлачење планета полако али стално мења облик и просторни положај Земљине путање; прецесија Земљине осе доводи до тога да се и еквиноцијални положаји Земље премештају дуж ове променљиве Земљине путање, а све то има као неминовну последицу секуларни ток осунчавања Земље. Све ове промене, захваљујући сферној астрономији и небеској механици, могу се математички егзактно описати и, корак по корак пратити у далека доба. Крајњи ефект Сунчевог зрачења, који нас сасвим изузетно занима, јесте стање температуре на површинама планета и њиховим атмосферама. Иако при уласку Сунчевих зрака у атмосферски омотач планета, енергија коју садрже ти зраци трпи разноврсне промене, да би на крају у одређеном температурном стању планете и њене атмосфере нашла свој очигледни израз, ипак је Сунчево зрачење једина активна ставка у топлотном билансу наше Земље и оних планета које су покривене чврстом кором. Појаве које се одигравају у атмосферским омотачима планета, исто тако се покоравају добро утемељеним законим физике који се могу обухватити математичким обрасцима. Ако би се, дакле, успело, да се одреди однос између стања озрачивања и температурног стања планета, онда би било могуће да се из јачине Сунчевог зрачења и механизма нашег планетарног система математички опише и нумерички прикаже временски ток температурних појава на површини планета.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг