Аутор: PMF

Дијалог култура 16.09.2012.

Тема: ФИЗИКА И ЧОВЕК

Повод: Трећи део серијала: Физика – нит која повезује

„Људско тело или било који други живи организам обавља многе функције и процесе који укључују различите физичке појаве. Онда морате бити веома пажљиви да га не сведете на механизам. Људски организам ипак није физички организам него је нешто више од тога. Имамо склоп, читав низ механизама, међутим њихова интеракција даје нешто много сложеније“, указује проф. др Дарко Капор, када је реч о оним појавама и процесима у организмима који се могу објаснити физиком. Између осталог, он објашњава: „Оног момента када схватите да су кости полуге, да мишићи на одређени начин покрећу те полуге, онда кренете да обављате рачуне. С друге стране, кренете да испитујете кости као полуге, да видите колико оптерећење издржавају и тако даље. Релативно давно је установљен један низ резултата који Вам каже шта можете и како можете. Та истраживања и даље трају, јер место где се иде даље, то је врхунски спорт. Ви стално гледате како и колика напрезања издржавају, рецимо, косити и мишићи једног спринтера, или једног дизача тегова, или једног пливача и шта ту може да се уради, да ли ишта може да се уради или, рецимо, да ли може да се промени техника замаха, па да одједном то буде другачије. Знам да је у дизању тегова на крају нека техника потпуно избачена, јер је доводила до прелома који у првом моменту нису били ни примећени, до неких ситних фрактура на кичми и тако даље. То је баш елементарна математика, али итекако битна.“

Из емисије издвајамо још један пример професора Капора: „Око је веома интересантан оптички инструмент и наравно да се људи много баве оком и бавили су се оком. Ево, наједноставнија прича, сетиће се слушаоци јер су учили оптику у основној школи: конструисање лика код огледала. Ми кажемо, лик постоји ако се два светлосна зрака негде секу. На том месту, ако поставимо заклон, видећемо светлу тачку, видећемо лик. Међутим, ако се зраци разилазе, нема лика, али наше око ту види лик зато што информацију о зрацима који се разилазе наш мозак процесира тако као да их продужи, па види лик и тамо где га нема и то су они такозвани имагинарни ликови, јер ми морамо да објаснимо чињеницу да видимо лик у огледалу, ми знамо да се ти зраци нису пресекли, али ми га видимо. Значи то је сада питање функционисања нашег ока и нашег мозга. Онда ми ђаке учимо да конструишу и те имагинарне ликове јер они стварно постоје, односно не постоје, али их ми видимо, па према томе морамо научити како и то да објаснимо.“

Професор Капор, између осталог, говори и о таласу и звуку, појави резонанције и функционисању уха и о томе како је откриће „анималног електрицитета“, односно његовог принципа утицало на откриће прве батерије. Он, такође, посебно говори о медицинској физици и примени достигнућа физике за прављење све софистициранијих медицинских инструмената, који дају све бољу информацију, или чије су технике све мање инвазивне.

Ово издање Дијалога култура посвећено је теми „Физика и човек“ и представља трећи, завршни део серијала „Физика – нит која повезује“, оствареном према истоименом истраживању проф. др Дарка Капора са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 02.09.2012.

Тема: ФИЗИКА И ХЕМИЈА

Повод: Други део серијала: Физика, нит која повезује

У времену када је, условно речено, хемија у праскозорју историје наука егзистирала у окриљу алхемије из које ће много касније изнићи, у ширем сазнајном пољу припадала је филозофији природе, исто као и физика. Међутим, у античко доба и у време схоластике и у освит модерног доба, па све до 18. века, када почиње да се развија савремена хемија, алхемија је сазнајно интераговала пре свега са фармакологијом и медицином у потрази за лековима и еликсиром живота; астрологијом у сфери симболизма; као и са религиозним промишљењима када је реч о духовном преображају и трансмутацији душе. Оно трагање алхемије за суштинском трансмутацијом материје додирнуће се са физиком тек у наше доба.

Када, како и на којим истраживањима су се среле физика и хемија и како су прожимања сазнања и резултата експерименталних посматрања утицала на развој модерне физике и хемије?

Ту узбудљиву причу о тренутку сусрета физике и хемије и сазнајним развојним међуделовањима до наших дана, у овом издању Дијалога култура приповеда теоријски физичар проф. др Дарко Капор са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду. Његова истраживања на тему ’’Физика – нит која повезује’’ и дугогодишње бављење историјом науке, повод су истоименом серијалу наших емисија. Ова друга емисија о повезаности физике и хемије надовезује се на прву која је, да подсетимо, била посвећена филозофији природе и сазнајним међуделовањима физике и математике.

Уводом у причу о сарадњи физичара и хемичара, професор Капор каже: ’’Физика и хемија се у школи нађу на истом послу јер и физика и хемија пробају прво да ученике науче нешто о грађи материје, да им то усаде и да онда то искористе за тумачење, али различитих ствари. И то је факат оно што је битно. У овом случају: грађа материје. Ричард Фајман држи предавања и каже ’Замислите да знате да ће цела наша цивилизација нестати. Да можете да оставите једну једину поруку некој будућој цивилизацији. Једну информацију да им пренесете. Шта би била највреднија информација? Највреднија информација би била да им кажете да све ствари, да све што нас окружује и ми сами, састојимо се од једних те истих атома. Значи да постоји нешто из чега је све изграђено и да постоји ограничен број атома. Ех, ако бисте им то рекли, онда бисте им уштедели хиљаде година истраживања.’ Значи он је рекао: то је кључна информација. И то је оно што ви пробате деци да објасните. Они то прихвате или не прихвате, неки пут и прихвате онако здраво за готово, не размишљају колико је то велика информација, када ви кажете: У реду и хајде да будем сада прецизнији: елементи се састоје од атома, оно што ми кажемо чисте супстанције, а онда када они ступе у реакцију настају једињења, једињења имају молекуле итд, настају чврста тела, а атоми сами имају језгро и имају електроне, мале наелектрисане честице које се налазе око језгра. Значи, то су те неке информације које преносе хемија и физика на различите начине. У суштини, у крајњој линији, јесте то квантна механика, да ли квантна физика или квантна хемија. Овај први део приче говори о језгру и како око њега круже електрони, то је оно што ми кажемо Боров, најелементарнији модел атома. После се у средњим школама иде и на мало компликовању причу која није тако једноставна, јер та прича не може да објасни зашто молекули имају сасвим одређену грађу, усмерену у простору, значи да су хемијске везе усмерене у простору, што се опет да објаснити, хајде да кажемо квантном механиком.“

Професор Капор објашња да се квантна механика, наука о микросвету или о понашању честица у микросвету сматра делом физике и да су на том нивоу физика и хемија итекако повезане. У емисији посебно излаже доприносе хемичара развоју физике од Далтоновог схватања атома до наших дана.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 19.08.2012.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ, ФИЗИКА И МАТЕМАТИКА

Први део серијала: Физика – нит која повезује

Филозофија природе се у промишљањима античких и средњовековних филозофа односила на физику као науку о природи и њеним првим начелима и узроцима. Код Њутна и од његовог дела „Математички принципи филозофије природе“, филозофија природе значила је теоријско и математичко утемељење природних наука.

Шта је филозофија природе појмовно обухватала и како се развојно мењала? Зашто је физика тако чврсто повезана са филозофијом? Зашто и када математика постаје језик науке?

О томе разговарам са теоријским физичарем, професором др Дарком Капором са Природно-математичког факултета у Новом Саду.

Он указује да су физика и друге природне науке биле обухваћене природном филозофијом или филозофијом природе пре него што ће почети њихово издвајање почетком деветнаестог века: „У ствари, постојале су две комплементарне гране. Постојала је пхилосопхиа натуралис, значи филозофија природе или природна филозофија, а постојала је и хисториа натуралис, историја природе. И када данас гледате како савремени аутори гледају на то, они једноставно кажу да је филозофија природе била динамика, а историја природе је била, да кажемо, статика. У ту историју су улазили они подаци који су се прикупљали о биљним врстама, о животињским врстама, о минералима, а ако је било нешто од процеса, значи од физиологије или о настанку итд, то је ишло у филозофију naturalis. Географски описи су постојали на једном и на другом месту, али мање или више динамични. Метеорологија која је дефинитивно описивала процесе, значи била је динамична, она је скоро увек била у филозофији натуралис. Ту су улазиле физика, астрономија и неки делови хемије, они који су успевали да се издвоје из алхемије.“

Професор Капор скреће пажњу да је астрономија припадала филозофији природе, али да се стално одржавала као посебна зато што је пружала податке астрологији, а хороскопима се придавао велики значај. До доба просветитељства, све време историје астрономије, скоро сваки астроном био је и астролог, а постојало је и угледно звање дворског астронома и астролога. У емисији професор Капор, између осталог, каже:

„Ја ћу пробати да некакав историјат испричам преко великих књига, јер то мислим да јесте битно и, понављам, астрономија је некако фигурисала сама зато што је била тражена. Ако гледамо књиге које су биле на овај или онај начин револуционарне, можда чак не у свом времену, онда почнемо од Коперника. Значи, 1543. на самртној постељи он коначно објављује ту његову књигу „De revolutionibus orbium coelestium“ – о обртању небеских сфера, где он онако врло опрезно каже да би целокупна интерпретација кретања небеских тела била много једноставнија ако бисмо у центар свемира ставили Сунце а не Земљу. Значи, врло је он то опрезно рекао, али је рекао.“ За Коперниково дело професор Капор каже да та књига у том моменту није имала неки велики утицај, али да ипак није прошла незапажено. Један историчар је написао: „То је књига коју нико није читао.“ Онда се као реакција појавило ново истраживање. Аутор је успео да уђе у траг скоро свим примерцима првог и другог издања Коперникове књиге и нашао је веома много бележака на њима. Тако је нашао и примерке које су проучавали Тихо Брахе, Кеплер, Кеплеров учитељ и Галилеј. Капор закључује: „Значи сви они су ту књигу читали и на све њих она је стварала неки утицај, али оно што је интересантно, црква је није ставила на попис забрањених књига док није Галилеј почео да се позива на њу, а и онда су дата упутства који делови да се измене.“

Галилеј креће да пише 1630. чувени свој „Дијалог о два система света Птоломејевом и Коперниковом уз предлоге разлога из Природе и филозофије…“ Већ из назива види се да Галилеј одваја Природу и филозофију, указује професор Капор: „Природа – то је оно што он посматра. Филозофија ће за њега бити један низ врло добрих логичких аргумената.“

Емисија „Филозофија природе, физика и математика“ је прва из серијала „Физика – нит која повезује“. Посвећена је не само издвајању физике из филозофије природе и појединих дисциплина из физике, као и феномену каснијег поновног враћања неких области у физику и поновном издвајању, него и релацији физике и математике и то не само од Њутнових Принципа, него и од Галилеја, који је, како истиче професор Капор, рекао да је књига Природе написана језиком математике.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 12.08.2012.

Тема: HYPOTHESES NON FINGO: ЊУТНОВИ МАТЕМАТИЧКИ ПРИНЦИПИ ПРИРОДНЕ ФИЛОЗОФИЈЕ

Повод: Превод Њутнових „Математичких принципа природне филозофије“ на српски језик у издању Академске књиге Нови Сад

Њутнова физика, Њутнове књиге „О кретању тела“ и „О систему света“, Њутнови закони и Њутново схватање хипотезе и тезе у „Математичким принципима природне филозофије“, делу које је револуционисало науку у сазнајном и методолошком погледу,јесу централни темати овог издања Дијалог култура Радио Новог Сада. Научно-историјска анализа професорке Павков Хрвојевић контрапозиције Декартових „Принципа филозофије“ и Њутнових „Математичких принципа“, њене анализе Галилејеве и Њутнове механике, Њутнове и Ајнштајнове релативистичке физике, миграције идеја о закону гравитације између Хука и Њутна и осврти на математику коју Њутн користи у Принципима и на Њутнов и Лајбницов диференцијални рачун, пружају слушаоцу заокружена, шира сазнања о „Принципима“, Њутновој физици и математици.

Прави смисао Њутнове тврдње „Ја не чиним хипотезе“ теоријска физичарка проф. др Милица Павков Хрвојевић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, објашњава: „У то време постојале су две физике: физика принципа и физика хипотеза. Прва доказује једино искуством. Дакле, принципи су уопштене чињенице искуства. Из њих се дедуктивним, синтетичким путем добијају логичке последице. Друга физика, физика хипотеза, изграђена је на производним претпоставкама које непосредно искуство није доказало или не може доказати. У суштини, обе физике могу постићи циљ да дају нове последице од теоријског и практичног значаја. Не треба a priori одбацити физику хипотеза, али ова изјава Њутнова, заправо говори о Њутновој изузетној строгости према себи и свом раду, јер много би једноставније било да је дефинисао хипотезу као теоријску пропозицију која је јасно дедуктивно везана за теорију, али ако се хипотеза провери експериментално она може да добије статус теорије. Не, он пре назива хипотезом нешто што не подлеже експерименталној провери. Оно што би могло бити мишљење из данашње перспективе би било следеће: Прво није тачно да Њутн не чини хипотезе. Експериментално незаснованих хипотеза је пуна друга књига“. Она то поткепљује примерима и додаје да оно што је најважније у „Принципима“ је то да три закона о кретању тела нису хипотезе, јер се могу непосредно проверити и уочити. Она такође наглашава да би забрана хипотеза у суштини веома осиромашила креативни поступак.

Професорка Павков Хрвојевић у емисији указује да је Њутнов директан циљ „Принципа“ био да докаже законе гравитације, односно механичке принципе кретања небеских тела и објашњава како томе приступа. Она такође излаже генезу Њутнових закона о кретању тела са становишта историје научне мисли.

Посебно нас интересује и еволуција схватања структуре простора и времена и, последично, посматрање појава не у апсолутном времену и простору него у релативном и која је релација Њутн – Ајнштајн у том погледу.

Када је реч о модерној науци, професорка Павков Хрвојевић указује и на то да Њутн чини прву велику унификацију у физици. Два века касније, уследиће Ајнштајнова. Посебни блокови посвећени су и критичком осврту на Њутнову физику из данашње перспективе. Интересује нас и зашто у делу „Математички принципи природне филозофије“ Њутн не користи диференцијални рачун који је сам изумео.

Милица Павков Хрвојевић, непосредно је радила као један од стручних рецензената превода Њутнових „Принципа“ на српски језик. Ово капитално дело недавно је објавила Академска књига Нови Сад, у преводу Љиљане Матић.На ПМФ у Новом Саду предаје предмете: Увод у теоријску физику, Теорија релативности, Небеска неханика и Моделирање глобалних промена. Уједно, она је продекан за науку, међународну сарадњу и развој тог факултета.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 22.07.2012.

Тема: КУЛТУРНИ И НАУЧНИ ЦЕНТАР МИЛУТИН МИЛАНКОВИЋ У ДАЉУ

Очински дом, како Милутин Миланковић назива родну кућу и надахнуто јој се у свакој прилици враћа у аутобиографији „Успомене, доживљаји и сазнања“ јесте исходишна тачка Миланковићевог живота и стваралаштва.

У емисији походим очински дом Милутина Милнаковића који је од аветињске рушевине прерастао у Културни и научни центар „Милутин Миланковић“ у Даљу, заслугом пре свега песника и књижевник Ђорђа Нешића. Прво потпуно посвећен обнови самог здања, затим оснивања Центра, сада му Нешић истим посвећењем удахњује живот.

У овом издању Дијалога култура, Ђорђе Нешић, управник Културног и научног центра Милутин Миланковић у Даљу говори о Миланковићевом очинском дому из Миланковићевих Успомена и о ономе шта је данас, али и о томе шта је као инспирација у његовом песништву и пројектима Културног и научног центра „Милутин Миланковић“.

Ако посетите Центар, доживећете чаролију Миланковићевог времена и у самом објекту „Очинског дома“ и у башти која се протезала до Дунава, реке која је толико пута била и преокупација и инспирација Милутина Миланковића: и у детињству и раној младости у Даљу, и током студија и инжењерских дана у Бечу и у време када је током Првог светског рата био интениран у Будимпешти и у Београду свих деценија научне и професорске каријере и то са прозора свог кабинета. Културни и научни центар Милутин Миланковић стално се обогаћује екпонатима. Музејски део недавно је обогаћен елетрично-механичким моделом прецесионог циклуса кретања Земље, који у себи обједињава промене нагиба Земљине осе, као и циклусе ротације и револуције.

У Предговору дела Канон осунчавања Земље и његова примена на проблем ледених доба, Милутин Миланковић је написао:

„Њутнов закон гравитације захваљујући коме учење о кретању небеских тела, небеска механика, има свој чврсти темељ, први је члан у законику васионе и нашег планетарног ситема. Одмах иза овога члана долази и други, не мање важан и не мање обухватан. Први члан говори о величини узајамног привлачења небеских тела које управља њиховим кретањем и присиљава планете на њихов обилазак око Сунца; други члан говори о простирању зрачења звезда, дакле и о топлотној снази коју даје сунце. И она опада, исто као и привлачна снага Сунца, са квадратом растојања. Ширећи се кроз простор брзином светлости, сунчеви зраци стижу на површине планета. Количине топлоте које они при томе доносе планетама, зависе не само од одстојања одређене планете од Сунца него и од упадног угла под којим зраци стижу на уочени део површине планете. Расподела сунчеве топлоте на површинама планета, узимајући у обзир ове чињенице, може се обухватити математичким обрасцима. Осунчавање планета, дакле и оне која нас међу њима највише занима, Земље, подлеже непрекидној промени. Обртање Земље око своје осе има као последицу смену дана и ноћи, а њено кружење око Сунца изазива ток годишњих доба; узајамно привлачење планета полако али стално мења облик и просторни положај Земљине путање; прецесија Земљине осе доводи до тога да се и еквиноцијални положаји Земље премештају дуж ове променљиве Земљине путање, а све то има као неминовну последицу секуларни ток осунчавања Земље. Све ове промене, захваљујући сферној астрономији и небеској механици, могу се математички егзактно описати и, корак по корак пратити у далека доба. Крајњи ефект Сунчевог зрачења, који нас сасвим изузетно занима, јесте стање температуре на површинама планета и њиховим атмосферама. Иако при уласку Сунчевих зрака у атмосферски омотач планета, енергија коју садрже ти зраци трпи разноврсне промене, да би на крају у одређеном температурном стању планете и њене атмосфере нашла свој очигледни израз, ипак је Сунчево зрачење једина активна ставка у топлотном билансу наше Земље и оних планета које су покривене чврстом кором. Појаве које се одигравају у атмосферским омотачима планета, исто тако се покоравају добро утемељеним законим физике који се могу обухватити математичким обрасцима. Ако би се, дакле, успело, да се одреди однос између стања озрачивања и температурног стања планета, онда би било могуће да се из јачине Сунчевог зрачења и механизма нашег планетарног система математички опише и нумерички прикаже временски ток температурних појава на површини планета.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 08.07.2012.

Тема: НОВИНАРСТВО И МЕДИЈИ

Да ли се схватање новинарства променило од првих дана ове професије до данас, да ли су нови медији и нове технолошке могућности угушиле традиционална гласила или су допринеле демократизацији ширења информација и знања, шта је са жанровима и колико о друштву говори положај медија, нека су од питања о којима у овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада говоримо с др Радетом Вељановским, професором на Новинарском смеру факултета политичких наука у Београду и на Одсеку за медије Филозофског факултета у Новом Саду.

Између осталог професор Вељановски указује: „Оно што је очигледно то је да се дешава један врло крупан парадокс. С једне стране обиљем медија и огромном разноврсношћу и повећањем броја медија ми нисмо добили повећање нити различитих садржаја нити плурализам садржаја а догодила се једна врло видљива жанровска редукција. Број жанрова који се користе данас у професионалном новинарству и то и у штампи и на радију и на телевизији смањен је и полако ишчезавају, истискују се они жанрови који су најзахтевнији, најсложенији, али који нису само форма јер су ти жанрови доносили и најважније садржаје. Дакле, истраживачко аналитичко новинарство, добра репортажа и на радију и на телевизији ишчезава зато што је то скупљи облик медијског привређивања него што су најобичнија вест и кратки извештај, јер сви знамо да добар професионалац коликогод он био искусан мора да има довољно времена да направи једну истраживачку причу, да истражи, да прави репортажу, јер од одабира теме до одабира саговорника до присуства на адекватном одговарајућем месту и амбијенту у коме се нешто дешава до касније једне сложене монтаже у студију – за све то треба доста времена, а на жалост медијски власници данас фаворизују кратке једноставне жанрове да новинар донесе што је могуће више текстова или радова у току дана да то буде више вести да то буду информације које се прикупљају као изјаве, а то је јако штетно за новинарство и то је с друге стране јако штетно за јавну сферу јер се на тај начин игноришу неке теме које се ипак не могу обрадити само кроз вест, кратку изјаву или извештај.“

Када је реч о образовним и драмским програмима који су најчешће најскупљи, као и о посебним образовним каналима, професор Вељановски каже да Европа има добар став према њима: „У крајњој линији познато је да је Европа онај део света који има најконзистентнију медијску политику, па и регулаторни оквир. Дакле, без обзира на то што је то заједница већег броја држава у Европи имамо јаснију медијску политику и регулативу него рецимо у Сједињеним Америчким државама које су само једна држава, јер је овде у Европи један сасвим другачији приступ. То је приступ који фаворизује општи интерес, јавни интерес и са тог становишта је очекивани општи друштвени утицај на оно што се у медијима дешава а није све препуштано тржишту и само власницима медија. И то је добро. Али, пошто сте ме питали за ове врло важне сегменте програме – образовне, драмске, на жалост видимо да и у Европи чак и њих има све мање иако то није начелан став иако Европа жели да том свом уређивачком, како да кажем, не уређивачком концепцијом, то не може бити европска ствар, али медијским погледом, медијском политиком жели да подржи такве садржаје јер су они на крају крајева били сами почеци у електронским медијима.“

У емисији упознаћемо се и са професионалном и академском биографијом професора Вељановског.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 24.06.2012.

Тема: ФИЗИКА ЕЛЕМЕНТАРНИХ ЧЕСТИЦА ИЛИ ФИЗИКА ВИСОКИХ ЕНЕРГИЈА

„Верно значењу изворне грчке речи, физика се доиста тиче свих аспеката Природе“ пише проф. др Тристан Хибш са Департмана за физику и астрономију Хауард универзитета у Вашингтону у књизи „Фундаментална физика елементарних честица“. У Предговору, између осталог, објашњава: „Ова књига представља покушај сажетог али обухватног прегледа неких од кључних питања у садашњој фундаменталној физици која се традиционално назива како физика елементарних честица тако и физика високих енергија. Корелација тих појмова уопште није случајна: пут ка идеализованом али и прагматично корисном, фундаменталном разумевању Природе доиста води кроз свет све ситнијих објеката, за чије истраживање су комплементарно потребне све веће енергије. У том смислу је појам елементарних честица демокритовски идеал, али и идеја која еволуира: с једне стране, следимо ту двадесетпетовековну хипотезу да се Свет око нас да разумети као сложени систем, саздан у крајњој линији од извесних најосновнихих и недељивих објеката – елементарних честица. С друге стране, последња два века историје науке нас упозоравају на то да за конкретне природне објекте (и идеје), које у датом тренутку идентификујемо као елементарне, неретко касније увидимо да су сложенице елементарнијих објеката (и идеја). У том смислу је листа елементарних честица била веома кратка у првој трећини двадесетог века…“

„До око 1978. године у физици елементарних честица оформио се тзв. Стандардни модел, који обухвата све појаве са свим данас познатим елементарним честицама и њиховим интеракцијама и који је у пуној сагласности са експерименталим чињеницама последње три деценије“, указује професор Хибш.

У емисији Хибш говори о елементарним честицама и са становишта њиховог откривања кроз историју науке, и са становишта савремених сазнања о њима, те о актуелним питањима Стандардног модела. Са овим Новосађанином, који сада живи и наукује у Вашингтону, разговарала сам и о самом двонедељном блок курсу „Фундаментална физика елементарних честица“ који редовно држи на Природно-математичком факултету у Новом Саду, те о његовом животном и научном путу од Новог Сада до Вашингтона и о његовом погледу на фундаменталне науке данас. У вези са овим последњим, Тристан Хибш каже: „Да почнем одговор са једном наводном анегдотицом. Кажем наводном анегдотицом зато што сам до недавно мислио да је то стварно анегдота за физичара Мајкла Фарадеја, али сам сада на Гуглу нашао неке изворе да наводно он то никада није рекао, али је прича оваква: дошао му је у посету релативно високи државни функционер и разгледао његову лабораторију и питао чему све то служи. Фарадеј је био довољно познат да је могао себи да дозволи да му одговори: ‘Па не знам чему све то служи, али знам да ћете једног дана наплаћивати порез!’ Хоћу да кажем да фундаментална наука нема никакву примену данас, према дефиницији то је фундаментална наука. То су нова истраживања, нови феномени које истражујемо, нове теорије које можда немају конкретно никакву ни експерименталну верификацију, а да не говоримо о некој примени. То је, дакле, потпуно непримењена физика, да се изразим тако једним непопуларним изразом, али та физика је апсолутно неопходна. Ми морамо да радимо та истраживања, ми морамо да смишљамо теорије па да видимо шта од тога ради а шта од тога не ради зато што ће та теорија данас-сутра или бити оповргнута или потврђена експериментом. Једном када она буде потврђена експериментом, једном када нађемо ту Хигс честицу, онда ћемо знати да је то стварно тако, или још боље, ако не нађемо, онда ћемо знати да морамо нешто другачије да промислимо да некако другачије направимо ту теорију Стандардног модела, да преиначимо у нешто и ту ће се онда развити некаква физика која онда има експерименталну верификацију. Једном када постоји експериментална верификација, онда можемо размишљати о применама. А, једном када постоји примена, онда наравно постоји бизнис…“

Ово издање Дијалога култура наставак је разговора са Тристаном Хибшом који смо започели у претходној емисији. Она је била посвећена квантној природи Природе и најзначајнијим савременим теоријама, као што су: уједињеност релативистичке и квантне физике; теорији квантне гравитације; теорији стрингова; идеалу уједињености свега; феномену дуалности виђења исте стварности, односно могућности различитих описа исте стварности или појединих њених аспеката и, коначно, дефиницији комплементарности свих најзначајнијих савремених теорија и принципа самог Тристана Хибша.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 10.06.2012.

Тема: КВАНТНА ПРИРОДА ПРИРОДЕ

Разумевање природе кроз најзначајније савремене теорије и сазнања о физици елеменатрних честица јесу темат који ћемо настојати да обухватимо у две емисије. Говориће теоријски физичар професор доктор Тристан Хибш са Департмана за физику и астрономију Хауард универзитета у Вашингтону.

С правом можемо рећи да је професор Хибш једновремено и са Департмана за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду. Иако је у Америци од 1984. године, никада није прекинуо везе са матичним универзитетом и родним градом, где већ неколико година редовно држи блок-курсеве.

Његова недавно објављена књига „Фундаментална физика елементарних честица“ у издању Универзитета у Новом Саду, изложена на више од 500 страница, непосредан је повод емисијама са професором Хибшом.

Прва емисија посвећена је: квантој теорији и квантној природи Природе; уједињености релативистичке и квантне физике; теорији квантне гравитације; теорији стрингова; идеалу уједињености свега; феномену дуалности виђења исте стварности, односно могућности различитих описа исте стварности или појединих њених аспеката и, коначно, или пре свега, интересују нас погледи на стварност самог Тристана Хибша и његова синтеза којом дефинише комплементарност најзначајнијих савремених теорија и принципа.

На наше питање које се односи на временски затворене путање којима се Тристан Хибш, између осталог, бави у поглављу „Гравитација и геометриација физике“ у књизи „Фундаментална физика елементарних честица“, у емисији он објашњава: „Један од сигнала да је теорија гравитације прилично другачија од осталих теорија којима баратамо, па је зато и мало теже да се споји гравитација са осталим силама, је управо то да у општој теорији релативитета постоје диференцијалне једначине које ми треба да решимо да би се добила одређена решења и те диференцијалне једначине су много компликованије од диференцијалних једначина у другим моделима којима ми баратамо. Једно од решења које је нашао Курт Гедел је управо такво једно решење у којем постоје затворене путање у којима се честица дословно враћа у своју сопствену прошлост. Те путање збиља изгледају зачудно и невероватно, наравно, али треба имати на уму да је реч о космичким путањама. Дакле, то је путања која би за особу која путује, рецимо, том путањом, то трајало космолошки дуго време, оно отприлике живот космоса, билионе година, тако да то није нешто реално што бисмо могли да искористимо па да се вратимо у сопствену прошлост, али, у сваком случају, постоје таква решења. И, чак је Гедел у том свом зачудном решењу, иначе је био математичар светског гласа, показао строго математички да упркос томе што постоје такве путање које су затворене у времену да није нарушена каузалност. Ја морам да признам да нисам математичар Геделовог капацитета, тако да не разумем сасвим његове закључке и његов доказ тога, али, у сваком случају, резултат је егзактан, доказао га је математички и многи други су то проверили и показали да јесте у праву. И није његов модел једини такав. Постоје други модели који су касније откривени, постоји нешто што се зове Керова геометрија, у којој постоје неке врсте црних рупа које ротирају и онда у близини тих црних рупа постоји део простор-времена где, када би свемирски брод ушао у такав један рејон, близу довољно брзо ротирајуће црне рупе, онда би обишао ту црну рупу и практично изашао напоље пре него што је ушао, тако да се добијају ти некакви врло зачудни резултати. Постоји још један сличан тип феномена, то се углавном зову црвоточине, wormholes на енглеском. То је могућност да се нађу веома компликоване геометрије простор-времена у којем специјална теорија релативитета наравно више не важи, али општа теорија релативитета важи, и у тим специјалним решењима постоје, да се тако изразим, тунели из једног дела простора у неки други део простора тако да је дужина тог тунела много краћа него ако бих неком заобилазницом кроз нормалан део простора морао да одем одавде до негде другде. И онда неки од физичара, на пример Кип Торн, радио је на томе да искористи те такозване црвоточине, те тунеле кроз простор-време, да их опет тако мисленим екпериментима изучава. Ништа од тога није збиља реално, нешто бисмо могли сад на брзину да потврдимо. Не можемо у лабораторији довољно велике и довољно брзо ротирајуће црне рупе да направимо, али, ако бисмо могли то да направимо, па било би то оно што бисмо звали временска машина, тако што бисте могли кроз тај тунел, кроз простор и време, да се вратите у јуче и кажете сами себи: ‘Немој да уђеш у тунел!’“ И, наравно, тако се догађају парадокси. Да ли збиља то доводи до парадокса или не, има других физичара који о томе размишљају и тиме се баве, ја сам само осећао одговорност да студентима дам до знања да таквих веома зачудних ствари има и да људи на томе озбиљно раде.“

У наредној емисији професор Хибш водиће нас кроз свет елементарних честица. Тада ћемо се упознати и са његовом биографијом.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 27.05.2012.

Тема: АГРАРНА ПРОШЛОСТ У МУЗЕОЛОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА: ПОЉОПРИВРЕДНА ТЕХНИКА

Машине, оруђа и алатке у пољопривреди настајали су сврховито и подстицали човека да тражи техничка и технолошка решења за своје потребе. Њихова еволуција значајан је део историје техничких наука и историје инжењерске мисли, а сачувани предмети веома важан део техничко-технолошке и културне баштине. Ипак, историјат пољопривредне технике се код нас тек повремено и рудиментарно обрађивао. Пољопривредни музеј у Кулпину у својој библиотеци окупио је европске часописе из прошлог века, као и оне југословенске, а који су се бавили том тематиком. Кроз стручна и научна истраживања, окупљања архивалија и предмета и њиховом интерпретацијом, један од ретких који се бави историјом пољопривредне технике је виши кустос Музеја Војводине инжењер пољопривредне технике Филип Форкапић, који води Збирку пољопривредне машине, оруђе и алатке Музејског комплекса у Кулпину.

„Патент мотика“ слови један оглас који рекламира мотику-сејалицу у часопису „Пољопривредни гласник“ априла 1929., а који налазимо у раду инжењера Форкапића „Колекција сејалица у Музеју Војводине – Музејски комплекс у Кулпину“. Испод тог рекламног наслова стоји објашњење за ову мотику, која је истовремено била и сејалица. Оглас истиче њена својства: „Изврсна је за сејање под мотику кукуруза, грашка, пасуља и репе. Удешава се према потреби и врсти семена, може да сеје од једног до шест зрна. Прецизан, брз, тачан и једноставан рад.“

У овом издању Дијалога култура инжењер Форкапић упознаје нас са механичким машинама у пољопривреди. Ово приликом издвајамо да он, између осталог, позивајући се на текст А. Маха, указује на то да прву сејалицу за сетву у редове или врсте (које полажу семе у паралелне редове на једнаку дубину) помињу шпански аутори и да је описују као сејаћи плуг који је 1663. године пронашао Локатели. „У Енглеској је за проналазача врстачне сјалице проглашен Тула који је у свом делу из 1733. године изнео предости врстачног сејања. Међутим, овај нов начин сејања је веома споро продирао, иако су га у немачкој пропагирали Алберт Тер и други , из основног разлога што су врстачне сејалице биле не само несавршене него и скупе. Међутим, тек пред крај 18. века појављују се два нова типа врштачних сејалице употребљиве конструкције чији су конструктори били Енглези Дукет и Џејмс Кук 1785. године. Прва сејалица се раширила у Енглеској и имала је сетвени апарт у облику ваљка. Друга, направљена од гвожђа, имала је сетвени апарат са кашикама и раширила се у Немачкој. Као трећи тип врстачне сејалице сматра се проналазак Енглеза Виљамсона. Она је сејала семе помоћу коничног бубња. Сва три типа сејалица су, са разним изменама, употребљавана не само у енглеској него и у читавој Европи. Истовремено са енглески проналазачима јавља се и Чех Вундерлих, са чијом су сејалицом 1777. године рађени први огледи. Ова сејалица била је тако савршена да се може са правом говорити о проналаску сасвим новог типа. Она је имала сандук, сличан данашњим конструкцијама, на дрвеном раму, са точковима и рудом за запрегу, 16 отвора са ваљком за избацивање семена и 16 лула или спроводних цеви, такозвани семеновод. Оштрице на њима су правиле браздице и истовремено покривале семе. Помоћу њих се могла регулисати дубина сетве као и то да се издижу приликом транспорта. Управо због тога се Вундерлиху може приписати право проналазача врстачне сејалице практично употребљивог типа.“

Филип Форкапић у емисији исцрпно говори и о најстаријим произвођачима пољопривредне механизације, њиховим манифактурама и фабрикама у свету и код нас, као и о историјату Музејског комплекса у Кулпину, те о мрежама и сарадњи европских пољопривредних музеја.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг