Дијалог култура 27.05.2012.

Тема: АГРАРНА ПРОШЛОСТ У МУЗЕОЛОШКИМ ИСТРАЖИВАЊИМА: ПОЉОПРИВРЕДНА ТЕХНИКА

Машине, оруђа и алатке у пољопривреди настајали су сврховито и подстицали човека да тражи техничка и технолошка решења за своје потребе. Њихова еволуција значајан је део историје техничких наука и историје инжењерске мисли, а сачувани предмети веома важан део техничко-технолошке и културне баштине. Ипак, историјат пољопривредне технике се код нас тек повремено и рудиментарно обрађивао. Пољопривредни музеј у Кулпину у својој библиотеци окупио је европске часописе из прошлог века, као и оне југословенске, а који су се бавили том тематиком. Кроз стручна и научна истраживања, окупљања архивалија и предмета и њиховом интерпретацијом, један од ретких који се бави историјом пољопривредне технике је виши кустос Музеја Војводине инжењер пољопривредне технике Филип Форкапић, који води Збирку пољопривредне машине, оруђе и алатке Музејског комплекса у Кулпину.

„Патент мотика“ слови један оглас који рекламира мотику-сејалицу у часопису „Пољопривредни гласник“ априла 1929., а који налазимо у раду инжењера Форкапића „Колекција сејалица у Музеју Војводине – Музејски комплекс у Кулпину“. Испод тог рекламног наслова стоји објашњење за ову мотику, која је истовремено била и сејалица. Оглас истиче њена својства: „Изврсна је за сејање под мотику кукуруза, грашка, пасуља и репе. Удешава се према потреби и врсти семена, може да сеје од једног до шест зрна. Прецизан, брз, тачан и једноставан рад.“

У овом издању Дијалога култура инжењер Форкапић упознаје нас са механичким машинама у пољопривреди. Ово приликом издвајамо да он, између осталог, позивајући се на текст А. Маха, указује на то да прву сејалицу за сетву у редове или врсте (које полажу семе у паралелне редове на једнаку дубину) помињу шпански аутори и да је описују као сејаћи плуг који је 1663. године пронашао Локатели. „У Енглеској је за проналазача врстачне сјалице проглашен Тула који је у свом делу из 1733. године изнео предости врстачног сејања. Међутим, овај нов начин сејања је веома споро продирао, иако су га у немачкој пропагирали Алберт Тер и други , из основног разлога што су врстачне сејалице биле не само несавршене него и скупе. Међутим, тек пред крај 18. века појављују се два нова типа врштачних сејалице употребљиве конструкције чији су конструктори били Енглези Дукет и Џејмс Кук 1785. године. Прва сејалица се раширила у Енглеској и имала је сетвени апарт у облику ваљка. Друга, направљена од гвожђа, имала је сетвени апарат са кашикама и раширила се у Немачкој. Као трећи тип врстачне сејалице сматра се проналазак Енглеза Виљамсона. Она је сејала семе помоћу коничног бубња. Сва три типа сејалица су, са разним изменама, употребљавана не само у енглеској него и у читавој Европи. Истовремено са енглески проналазачима јавља се и Чех Вундерлих, са чијом су сејалицом 1777. године рађени први огледи. Ова сејалица била је тако савршена да се може са правом говорити о проналаску сасвим новог типа. Она је имала сандук, сличан данашњим конструкцијама, на дрвеном раму, са точковима и рудом за запрегу, 16 отвора са ваљком за избацивање семена и 16 лула или спроводних цеви, такозвани семеновод. Оштрице на њима су правиле браздице и истовремено покривале семе. Помоћу њих се могла регулисати дубина сетве као и то да се издижу приликом транспорта. Управо због тога се Вундерлиху може приписати право проналазача врстачне сејалице практично употребљивог типа.“

Филип Форкапић у емисији исцрпно говори и о најстаријим произвођачима пољопривредне механизације, њиховим манифактурама и фабрикама у свету и код нас, као и о историјату Музејског комплекса у Кулпину, те о мрежама и сарадњи европских пољопривредних музеја.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг