Категорија: 2011.

Дијалог култура 06.03.2011.

Тема: ФИЗИКА И КЊИЖЕВНОСТ – Први део

Повод: Предавање „Физика и књижевност“

На предавању „Физика и књижевност“ које је физичар др Дарко Капор, редовни професор Универзитета у Новом Саду, одржао у Огранку САНУ у Новом Саду, уводом, говорећи о односу физике и књижевности, професор Капор је рекао: „У суштини највећи део општих ставова може да се прошири на све природне науке, мада су примери физичарски. Онако како ја то видим, имали смо прво један ’просветитељски’ или ’поучан’ приступ, где се књижевно дело користи за приближавање науке читаоцу. Новији приступ је литерарна анализа последица и могућих последица физичких истраживања. Коначно, спајање или ’помирење’ ова два приступа се појављује у делима инспирисаним животима великих научника и у научно-популарној литератури. Почињемо од онога што је сигурно много старије, а то је излагање физике, тј. описивање и евентуално тумачење физичких појава у једном литерарном делу. Ово сам назвао ’просветитељски’ приступ, али је ствар у томе што се дешава много раније од епохе просветитељства. Ипак, основна идеја је слична. Изложити научне идеје на такав начин да буду што приступачније ширем читалачком кругу. Навешћу неколико веома упадљивих примера. Идемо прво у Рим где нам је Тит Лукреције Кар (99 – 55) у првом веку п.н.е. оставио спев о природним наукама назван ’О природи ствари’ – De rerum natura’. Сви који се овим спевом баве слажу се да Лукреције излаже Епикурову (341 – 270 п.н.е.) филозофију (…) Нас међутим занима разумевање природе, јер објашњење које добијамо је материјалистичко, атомистичко, вероватно добрим делом Демокритово и Леукипово (5. и 4. век п.н.е. 460 – 370), мада се и критички осврће на Демокрита.“ Грађа коју је анализирао проф. др Дарко Капор обухвата целокупну историју науковања од античких времена до данас и текстове у којима је сама наука изложена у литерарној форми или је наука инспирација литерарном делу. Томе ћемо посветити више емисија. Ова, прва емисија посвећена је спеву „О природи ствари“ Тита Лукреција Кара, из првог века наше ере, затим Галилејевим дијалозима у делима „Дијалог о два система света“ и „Две нове науке“, као и „Спеву о помрачењу Сунца и Месеца“ Руђера Бошковића и његовом делу у целини. Дакле, у првој емисији с професором Дарком Капором разговарамо о оним текстовима који поучавају читаоца о науци и то прибегавајући песничком или прозном књижевном изразу. Такви текстови су и научно и научно-популарно штиво, а манифестују се, пре свега, у античко и ренесансно доба. Друга емисија коју већ сада најављујемо биће посвећена литератури која отвара једно ново поље односа физике и књижевности, а то је домен научне фантастике.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикери: Јадранка Ковач и Миодраг Костић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 20.02.2011.

Тема: СПЕКТРОСКОПИЈА

„Пошто смо у астрономији само неми посматрачи неопипљивих небеских објеката и процеса, светлост је све што имамо. Обичним посматрањем можемо на основу уоченог кретања ових објеката сазнати нешто о природи свемира и Сунчевог система (као на пример о хелиоцентричном систему). Међутим, тек анализом светлости која нам стиже са ових објеката можемо извести закључке о њиховим физичким карактеристикама као што су температура, хемијски састав и слично и на основу тога научити нешто о њиховом настанку и еволуцији. Стога је спектроскопија у астрономији средство које нам омогућава да извучемо обиље информација из светлости која нам стиже са небеских објеката и из васионе уопште“, пише др Тијана Продановић у уџбенику „Увод у спектроскопију за астрономе“. Такође објашњава: „Најпростије речено, спектроскопија је научна област чија је основна метода разлагање светости на спектар, где се мери интензитет зрачења у зависности од таласне дужине. То је начин да уочимо интеракцију (апсорпцију, емисију, расејање) светлости са материјом и да на основу тога дођемо до квалитативних и квантитативних сазнања о материји и физичким процесима“. Међутим, данас се термин спектроскопија користи и када се говори о честицама (на пример спектар космичког зрачења), што значи да је спектроскопија у ширем смислу речи, метода при којој анализирамо неко својство зрачења или материје у зависности од њихове енергије“. У „Дијалогу култура“ Радио Новог Сада, с Тијаном Продановић разговарамо о спектроскопији у астрофизици, као и историји настанка те научне дисциплине. Повод је њена недавно обљављена књига „Увод у спектроскопију за астрономе“. С њом такође разговарамо о актуелним питањима астрономије и астрофизике, као и о активностима Астрономског друштва Нови Сад. Докторка Тијана Продановић је доценткиња на Департману за физику Природно-математичког факултета у Новом Саду где предаје спектроскопију васионе студентима четврте године студијског смера Астрономија са астрофизиком. На мастер студијама предаје радио-астрономију. Уједно је председница Научног одбора астрономског друштва Нови Сад.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Горан Костић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 06.02.2011.

Тема: ARTES MECHANICAE – Други део

У другом делу истоименог рада Дренка Добросављевић трага за одговором на питање: Шта је покренуло вишеслојне друштвено-економске и сазнајне промене које ће увести европску цивилизацију у модерног доба? Залазећи у свестраности и плодоносно врење ренесансних занатских и уметничких радионица, из дубина тих векова, израња – широј јавности мање познат – допринос и утицај тог знања у историјском простору и времену – на настанак и развој нове науке.

Примена нових технологија пресудна је у развоју фундаменталних наука. И обрнуто, применом науке – технологије и технолошки процеси све брже мењају целокупну нашу цивилизацију, све области стваралаштва, свакодневицу, друштене, политичке и економске односе у глобалним везама наше планете, па чак и природу, све више залазећи и у саму феноменологију и настанак живог и живота. Корени модерне науке су дубоки. Галилејев поглед у небо телескопом 1609, Везалијусов поглед у човека дисекцијом и поглед Левенхука, (првобитно трговца тканинама), кроз микроскоп у бочицу с водом из језера, најкрупнији су покретачки искораци из схоластичких првенствено теолошких и метафизичких преокупација. Према Александру Коареу, 1543. годину треба посебно запамтити из два разлога. Те године објављено је Коперниково дело De Revolutionibus Orbium Coelestium и анатомија Андреаса Везалијуса De Humani Corporis Fabrica. Истовремено, у 15. и 16. веку инжењери, технички и уметници, unlearned men, неуважавани у науци због непознавања латинског – језика науке – и непознавање филозофије, физике, астрономије, математике, геометрије, логике, као и етике и права и других дисциплина које се изучавају на универзитетима, почињу да скрећу пажњу на значај свог искуства и да се залажу за то да их наука уважи, као и да у своје окриље прими и њихове трактате писане живим језицима. „Пред крај средњега века обелодањује се једна нова духовна настројеност“, закључује Алфред Норт Вајтхед и додаје: „Изумевање је подстакло мишљење, мишљење је убрзало спекулацију у вези с физиком, хеленски рукописи су предочили оно што су открили људи у антици. Напокон, мада је 1500. Европа знала мање од Архимеда, који је преминуо 212. године пре наше ере, ипак је 1700. било написано Њутново дело Принципија, и свет је подобро закорачио у модерну епоху“. И Александар Коаре сматра да се обнављање и усвајање Архимедових дела налазе у основи научне револуције до које ће доћи у 17. веку. Према Паолу Росију, повратак Архимеду догодиће се у ренесанси, с Леонардом и биће од епохалног значаја јер ће покренути дефинитиван раскид презира према техничком, инжењерском и уметничком раду и знању (као и према предузетништву) у односу на интелектуална прегнућа. То ће дати нови правац европској, данас светској цивилизацији. Инжењери, мајстори, уметници нису више безимени и на дну друштвене хијерархије, напротив. Према Вајтхеду, сједињење између трагања за општим идејама и бележења тврдих чињеница није могло да наступи пре него што је битно увећан углед занатства и техничког постигнућа, а то се десило тек када су предузетници и занатлије у великим градовима постали друштвена класа која је себе сматрала једнаком са земљопоседницима и њиховим чиновницима, као и свештеницима. Арнолд Хаусер сажима иста сазнања на закључак да се преокрет догодио у 16. веку, када се Карло Пети сагнуо да подигне четкицу која је Тицијану испала из руке.

Адаптација за радио истоименог рада Дренке Добросављевић и уредница емисије Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикери: Јадранка Ковач и Горан Костић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Сабина Недић

Дијалог култура 23.01.2011.

Тема: ARTES MECHANICAE – Први део

У првом делу истоимеог рада Дренка Добросављевић трага за првим додирима између науке и технике који су водили ка интердисциплинарности и међузависности науке и технологије савременог доба и, претходно, за тим шта чини корпус знања artes mechanicae у односу на artes liberales и за узроцима њиховог постојања као светова без међусобних додира – од прадавних времена до средине петнаестог века.

Почетак духовне климе друштваног и научног признавања техничког знања сазрева у доба ренесансе.

Тек тада artes mekanike или tehnè, занатске, инжењерске, техничке и уметничке вештине ће почети да стичу друштвено признање и остварити први корак према науци која ће истовремено, такође тек тада почети да се окреће према њима и да ослушкује шта казује њихово искуство. До тада техничка знања и уметност сматране су пуким умећима која су недоснојна ученог, контемплативног човека и уваженог зналца филозофије природе и њеног сазнајног корпуса, метафизичких промишљања и теолошких доктрина.

Техничка знања и notio experimentalis, емпиријска сазнања, припадала су све до друге половине 15. века другом мисаоном свету који се ничим није доводио у везу с науком, с artes liberales. Слободне науке, сматрало се, морале су бити слободне од свега практичног, емпиријског, чулног, и у сваком погледу овоземаљског, што спречава ум да досегне истине. Зато су у античко доба и у средњем веку наука и техника били светови без међусобних додира.

Artes liberales представљају корпус знања још у античко доба. Та класификација знања подразумевала је седам дисциплина: граматику, реторику, логику, аритметику, геометрију, астрономију и музичку хармонију. Аналогно, artes mechanicae које су првобитно чак називане artes vulgares et sordidae – обичне и прљаве односно ознојане вештине, биле су класификоване у седам умећа која су служила за изградњу фортификација, палата, храмова и њихово украшавање, као и за изградњу градова, мостова, путева, иригационих система, израду оруђа, оружја, алата, инструмената, а њима је била придодата и медицина. Процеси настанка научне мисли с једне стране и процес развоја техничког односно техничко-технолошког знања, с друге стране, дуго су се одвијали независно једни од других, од прадавних времена па све до новијег доба.

Технолошки детерминизам, историјске околности на макро и на микро-плану, положај науке у друштву, чији је саставни део и однос науке и религије, културолошке околности и импулс и виталност мисли илуминираних личности, те сазнајна и културна покретљивост и миграција идеја кроз историјско-цивилизацијска кретања, део су приче о сусрету науке и технике и рађања научно-технолошке развојне међузависности.

Адаптација за радио истоименог рада Дренке Добросављевић и уредница емисије: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Горан Костић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 09.01.2011.

Тема: НАУКА И ТЕХНИКА У КРИМИНАЛИСТИЦИ

Повод: Истоимена изложба у Галерији науке и технике САНУ

Мултидисциплинарност је обележје свих научних дисциплина и области рада савременог доба. Обично је реч о два, три, евентуално четири поља која се међусобно сазнајно допуњују или су у међусобној интеракцији. Али, постоји једна област у којој су у примени сазнања готово свих наука, као и сва савремена техничка достигнућа, па чак и већина грана уметности. Та област је криминалистика.

Научно-техничка револуција 19. века и диференцијација научних дисциплина која је започела у претходном, те експлозивни развој нових научних дисциплина последњих 150 година, како у области природних наука тако и хуманистичких, убрзали су примену науке и технике у криминалистици. Међутим, историја бележи да су људи и у античком добу и средњем веку трагали за што поузданијим индикацијама и доказима. Древни Египћани су, на пример, користили детаљне усмене описе личности, који ће у новије доба постати прво цртани портрети, а касније фото-роботи. Вавилонци су користили отиске прстију на глиненим плочицама за идентификацију аутора текста написаног клинастим писмом.

Отисци прстију примењивали су се и древној кинеској цивилизацији ради идентификације и потврде.

Надаље, на пример, на тлу данашње Европе, концепт упоређивања и идентификације рукописа установио је император Источног римског царства, Јустинијан 529. године наше ере кодексом који носи име овог цара нашег порекла – обновитељ јединственог Римског царства.

Као претеча модерног детектора лажи, литература бележи методу која се примењивала у Индији: Осумњичени је у мрачној просторији требало да повуче магарца за реп, а претходно био упозорен да ће, ако је крив, магарац зањакати. Реп је био упрљан црним прахом. Они чисте савести, повукли би магарца за реп, а они други не. Трагови црног праха на рукама или њихов недостатак били су индикација истинитости исказа.

Како се дефинише криминалистичка техника као наука, ко су утемељивачи савремене криминалистичке технике као науке, те како је текао развој форензичких наука, пре свега научно-техничких, јесу питања о којима у Дијалогу култура Радио Новог Сада говори дипломирани електроинжењер Илија Ђиновић, вештак у Националном криминалистичко-техничком центру МУП-а Србије, коаутор теме „Развој криминалистичке технике“ изложбе Наука и техника у криминалистици, постављене у Галерији науке и технике Српске академије наука и уметности.

Изложба је организована кроз следеће теме: „Сваки контакт оставља траг“, „Развој криминалистичке технике“, „Криминалистичка фотографија“, „Дактилоскопија – утврђивање идентитета лица путем отисака“, „Криминалистичка балистика“, „Полиграф“, „Развој наставе из судске медицине“, „Форензичка токсикологија“, „Форензичка хемија“ и „Вештачење биолошких трагова“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикери: Мирјана Војводић и Горан Костић

Тон-мајсторка: Марица Јунг