Тема: CERN – ФИЗИЧКА СТРАНА ПРИЧЕ И ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ ЈОВАНЕ НИКОЛОВ
Серијал: Четврта емисија Радионице „Говорити и писати о науци“
Из CERN-а, Европске лабораторије за физику честица, добијамо узбудљиве информације које допуњују, потврђују или мењају наша знања о свемиру. Последња вест која је одјекнула из CERN-а у јулу 2012. године, била је вест о томе да су научници на прагу открића Хигсовог бозона, такозване „божије честице“.
У експериментима у CERN-у, највећој и најмодернијој лабораторији која је икад направљена, раде научници из целог света. И наша земља је укључена у рад CERN-а од самог његовог оснивања 1954. године да би, са прекидима, та сарадња била учвршћена и појачана јануара 2012. године, када је Србија постала придружени члан те лабораторије.
Како изгледају експерименти у CERN-у, колико се до сада у тој лабораторији сазнало о постанку и еволуцији свемира, на који начин су укључени научници из наше земље, нека су од питања на која ће нам одговорити Јована Николов. Она је студент треће године докторских студија на Катедри за нуклеарну физику Департмана за физику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду. Докторску дисертацију остварује на експериментима у CERN-у и често борави тамо.
Јована Николов је недавно била главни координатор пројекта „Пут у CERN“ који је одобрио и финансијски подржао Центар за промоцију науке, а који има за циљ промоцију истраживачког центра CERN на Универзитету у Новом Саду. У оквиру тог пројекта, група студената са Природно-математичког факултета и Факултета техничких наука Универзитета у Новом Саду, три дана је боравила у CERN-у.
Ово издање „Дијалога култура“ Радио Новог Сада, четврта је емисија из серије њене радионице „Говорити и писати о науци“, посвећене младим новинарима и њиховим разговорима са младим научницима. Пројекат радионице „Говорити и писати о науци“ остварују Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, уз подршку и финансијску помоћ Центра за промоцију науке, на непосредну иницијативу научне емисије „Дијалог култура“ Радио Новог Сада.
Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“
Емисију и научни интервју остварила полазница Радионице: Ивана Светлик
Тема: ТИРАНИЈА СРЕЋЕ, СРЕЋА КАО ФЕНОМЕН И ПОЗИТИВНА ПСИХОЛОГИЈА
Повод: Трећа емисија Радионице „Говорити и писати о науци“
Тема данашњег издања „Дијалога култура“ јесте феномен среће. Шта је срећа? Када је срећа постала предмет научног истраживања? Да ли је појам среће у свим културама исти? Како се дефинише позитивна психологија као научна дисциплина и чиме се бави?
На недавно одржаним Петим сусретима студената психологије, асистент са Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду, др Вељко Јовановић, одржао је предавање под називом „Тиранија среће“. Тим поводом рекао је: „Данас је већина људи изложена ‘тиранији’ среће, односно императиву да буду срећни, а уколико нисмо срећни, нешто није у реду са нама. Овом тежњом људи да буду срећни, често манипулишу и научници, психолози, јер се свим снагама труде да докажу како је срећа у свим условима и за све људе добра.“ Међутим, различитим истраживањима потврдило се да се срећа, односно субјективно благостање како се најчешће и дефинише, различито поима у различитим културама, па чак и то шта је срећа зависи од саме особе која размишља о овом феномену. Појам среће постао је предмет научних истраживања тек на прелазу из 20. у 21. век, зато што су се до тада психолози бавили само „негативним“ аспектима људског живота. Тај феномен и даље није много истраживан и о њему се не зна онолико колико о, на пример, психопатолошким појавама. Међутим, срећа привлачи многе људе, како научнике, тако и ненаучнике, па често можемо да наиђемо и на текстове попут „Седам корака до среће“, које пишу животни учитељи, писци или мотивациони говорници. Које су последице тога да се ненаучници баве феноменима које наука треба да истражује? Међутим, у разговору са др Вељком Јовановићем откривамо да и научници понекад манипулишу својим истраживањима и труде се да докажу своје хипотезе, чак и када резултати то не показују.
Др Јовановић се у својим радовима, који су објављивани у врхунским и истакнутим међународним часописима, често бави феноменом среће, најчешће код средњошколаца, а истраживао је повезаност животног благостања и радозналости и задовољства школом.
У овој емисији и о тим радовима, као и о његовом докторском раду „Ефекат срећног и дисфоричног афекта и вулнерабилности за депресију на процес пажње: студија очних покрета“, разговара Јасна Жугић.
Емисија је остварена у оквиру серијала „Говорити и писати о науци“. Реч је о завршним радовима, научним интервјуима полазника Радионице за обуку младих новинара или оних који се припремају да то постану. Пројекат Радионице остварују Природно-математички факултет у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, на непосредну иницијативу научног програма „Дијалог култура“ Радио Новог Сада. Пројекат је подржао и финансијски помогао Центар за промоцију науке.
Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“
Емисију и научни интервју остварила полазница Радионице: Јасна Жугић
Повод: Друга емисија Радионице „Говорити и писати о науци“
Тема данашњег издања „Дијалога култура“ јесу киборзи и појава названа киборгизација човека. О њој детаљније говори професор др Игор Чатић са Факултета стројарства и бродоградње Свеучилишта у Загребу. Киборг, најједноставније речено, означава биће настало спајањем машине и живог организма, дакле живога и неживога. Како многи научници говоре, киборгом се постаје већ стављањем зубне протезе, и ово је најједноставнији пример киборгизације, док се данас у овој области иде сваким даном све даље и достижу се ствари које су, пре само пола века, биле ситни фрагменти маште редитеља и писаца научне фантастике. Дакле, за означавање радње којом се уграђује или припаја неки вештачки део људском бићу, користи се глаголска именица киборгизација. Према стварном стању, све је више киборга међу нама различитог степена киборгизације, о чему професор Чатић, између осталог, говори у овој емисији, те наводи: „Када говоримо о киборгизацији, претежно мислимо на такозвану информацијску киборгизацију, дакле чиповање или дограђивање делова које човек изворно нема.“ Једно од важних питања данас, како у свакој области живота, тако и у производњи вештачких делова људског тела, јесте испитивање економске оправданости тих производа. Како професор Чатић то објашњава: „У неким случајевима производ мора стварати профит, док се негде не пита за цену. Међутим, притом се морају остварити неки друштвени циљеви, попут правне регулативе повезане с тим производом.“ Такође, једно од најважнијих питања свакако је – када је дозвољено чипирати људе? Ту се наравно намећу и етички циљеви овог феномена, а управо је киборгизација важно питање савремене етике. Зато је и уведено, пре око десет година, подручје етике названо киборгоетика. А када говоримо о правцима киборгизације људи и како се она развија, тренутни закључци остају на томе да она незаустављиво напредује и у великој мери помаже развоју медицине и технике, била она пожељна или непожељна. Како постоје озбиљне етичке дилеме у вези са овом области, она остаје под лупом будних посматрача који надгледају њена достигнућа. Један од тих посматрача, који у овој емисији разговара са професором Чатићем, јесте Борис Џинић.
Емисија је остварена у оквиру серијала „Говорити и писати о науци“. Реч је о завршним радовима, научним интервјуима полазника Радионице за обуку младих новинара или оних који се припремају да то постану. Пројекат Радионице остварују Природно-математички факултет у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине на непосредну иницијативу научног програма „Дијалога култура“ Радио Новог Сада. Пројекат је подржао и финансијски помогао Центар за промоцију науке.
Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“
Емисију и научни интервју остварио полазник Радионице: Борис Џинић
Повод: Научни интервјуи младих новинара са младим истраживачима у области физике, технике и хемије
„Говорити и писати о науци“ нови је серијал „Дијалога култура“ Радио Новог Сада. Реч је о завршним радовима полазника истоимене Радионице за обуку младих новинара или оних који се припремају да то постану. Пројекат Радионице „Говорити и писати о науци“ остварују Природно-математички факултет у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине на непосредну иницијативу, управо, уреднице научне емисије „Дијалога култура“ Радио Новог Сада. Пројекат је подржао и финансијски помогао Центар за промоцију науке.
Први део данашњег издања посвећен је физици и техници и то кроз „Пут у CERN“. Непосредан повод је тродневни боравак у CERN-у четрдесет и пет студената Природно-математичког факултета и Факултета техничких наука у Новом Саду. Том пројекту Универзитета у Новом Саду посвећујемо чак две емисије. Прва емисија бави се инжењерским и техничким аспектима CERN-а, Европске лабораторије за физику честица. Да подсетимо, основана је 1954. године прво као Европска организација за нуклеарна истраживања. Југославија је била међу првим чланицама, али је иступила 1961. Међутим, сарадња научника и института из Србије са CERN-ом, није била у потпуности прекинута. Научници из наше земље тамо су присутни више од две деценије, па је Србија, захваљујући њиховом доприносу и сарадњи, почетком ове године постала придружни члан CERN-а. Тиме, научници, институти и универзитети, али и привреда, поново и све више учествују у истраживањима тог не само физичког него и најсавременијег техничког пројекта данашњице. Како уживо изгледа Велики хадроснки сударач, такозвани LHC? Шта се све прати кроз остале детекторе? Да ли су их студенти из Новог Сада све обишли? Где су контролне собе? Како CERN изгледа, виђен очима студената који су тамо боравили? О тим и другим питањима говори Александар Николић, студент четврте године Одсека за енергетику, електронику и телекомуникације на смеру Телекомуникације и обрада сигнала Факултета техничких наука у Новом Саду. Кроз разговор са Стефаном Јањићем, полазником Радионице „Говорити и писати о науци“, Алексндар Николић упознаје слушаоце са инжењерском страном приче, те с доприносом стручњака из наше земље, као и правцима развоја сарадње Факултета техничких наука у Новом Саду са CERN-ом. Тему је истражио Жељко Савић. У једној од наредних емисија, гошћа ће бити Јована Николов, главна координаторка пројекта „Пут у CERN“. Она је докторанткиња на Катедри за нуклеарну физику у Новом Саду. Докторску дисертацију остварује на експериментима у CERN-у.
Други део данашњег издања „Дијалога култура“, посвећен је хемији и биохемији лековитог биља. Да ли је хемија и сада на почетку 21. века и даље у самом врху наука које мењају човеков живот, као што је то била у 20. веку? Др Марија Лесјак, научна сарадница на Департману за хемију, биохемију и заштиту животне средине, између осталог, каже: „Актуелност хемије, као и физике и биологије, тј. наука које су фундаметалне, не може да изгуби на својој актуелности пошто објашњава свет око нас, користећи чињенице и само чињенице. Ово се подудара са схватањем једног од најбољих филозофа 20. века Лудвига Витгенштајна, који је рекао: „Свет се распада на чињенице, а чињеница је постојање стања ствари“. Ако пратимо ову мисао, испада да би без чињеница, и наравно науке као извора чињеница, човечанство, па и сами појединци, били потпуно изгубљени и само постојање би било без икаквог смисла. Поред филозофа који цене науку, наравно, и сами научници сматрају да срж свега управо лежи у фундаменталним открићима.“ Она такође указује: „Данас је хемија наука која је веома широка. Хемијом се баве нпр. научници који праве нове суперпроводнике, хемијом се баве људи који праве нове материјале у грађевинској индустрији, хемија је у основи истраживања научника који се баве производњом људских органа у епрувети. Такође, хемијом се баве људи који брину о екологији, загађености животне средине, озонским рупама, биогоривима… хемија је и то кад одете код зубара, па вам дају анестезију, па вас ништа не боли, хемија је то што пијете сваки дан воде… Такорећи, имам утисак да се хемијом баве сви, неки 100% неки 10%, који се баве било којом граном науке и генерално стваралаштвом. Данас је велики проценат хемије усмерен ка истраживањима како људски организам функционише, и то на хемијском нивоу. Сликовито, наш организам се може посматрати као једна велика епрувета са безброј хемијских реакција које се у тој епрувети дешавају.“
У емисији нас посебно занима и откриће како ћелије у људском телу одговарају на сигнале из околине за шта су Роберт Лефковиц и Брајан Кобилка ове године били овенчани Нобеловом наградом за хемију. Такође нас интересује: Који су најзначајнији истраживачки пројекти из хемије који се остварују на Природно-математичком факултету у Новом Саду? Која су актуелна питања и достигнућа биохемије лековитог биља? О свему томе и личним научно-истраживачким пројектима и оним на пољу популаризације науке, с др Маријом Лесјак разговара Љубомир Раданов.
Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“
Научне интервјуе остварили полазници Радионице: Жељко Савић и Љубомир Раданов
Као интерпретатори учествовали полазници Радионице: Јасна Жугић и Стефан Јанић
У прошлој емисији почели смо серијал о историји математике од најдревнијих култура до савремене цивилизације и наших дана и дошли смо до средњовековне математике. У издању Дијалога култура обухватићемо период до Декарта.
У најави издвајамо део блока који се односи на математику древне и средњовековне Индије. Бројеви које користимо и зовемо арапским бројевима у основи су индијски. Постојање нуле у индијској математици први пут забележено је на зиду једног храма. Бројеви од 1 до 9 и нула изникли су из индијских мисаоних спекулација.
Професор историје математике и астрономије Ђура Паунић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду каже да је фасцинантна љубав Индуса према бројевима. „Као што су Монголи волели бројеве, тако су Индуси волели бројеве. Они су волели и велике бројеве. Индуси немају осећај за некакву историју, све се то дешава, све се то понавља, све је то, овако филозофски гледано, врло трајно. Нема нешто скоро. Хришћанство је бројало да је свет настао неке четири хиљаде четристо и неке године пре нове ере. То у Индији не би могло да прође, никако. Бар сто милиона година јер четири хиљаде и четристо година није број, то није ништа, то прође у моменту. У математици две ствари су урадили. Грци су имали рачун са тетивама који су увели у астрономију, а онда су то Индуси превели у рачун са полутетивама и тиме настаје прави синус и косинус, што драстично поједностављује рачун астронома, зато што је одувек једна од главних примена рачуна, бар у апстрактним наукама, била астрономија. Астрономија није имала тако свакодневну примену, била је интересантна само за предвиђање некакве будућности, што се искристалисало у средњем веку, када је астрономија веома значајна што се тога тиче. Но, међутим, оно што је поједноставило ствари, то је та нула у писању бројева која омогућује велику флексибилност у рачунању. То је драстично помогло.“ Говорећи о индијским доприносима математици, између осталог, професор Паунић указује и на то да ми не знамо све о њиховом знању јер је у древној Индији био обичај да се пише на палмином лишћу, кори од дрвета и другом трошном материјалу.
Излажући историју математике у друштвеном, историјском и културном контексту, ова емисија обухвата и математику древне Кине, с којом се Европа касно упознала, тек након путовања Марка Пола. Професор Паунић посебно осветљава допринос арапске науке и културе у време њеног процвата који је временски коинцидирао са мрачним добом, условно речено, западне цивилизације, у време распада Римског царства и разорног упада варварских племена. Посебно осветљава ренесансу и математичаре тог времена.
Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ ОД НАЈДРЕВНИЈИХ КУЛТУРА ДО САВРЕМЕНЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ И НАШИХ ДАНА – Прва емисија
Како се математика дефинише и како се развијала од праскозорја образованости и писмености до савремене цивилизације и наших дана јесте тема новог серијала Дијалога култура.
Математичка мисао јавља се веома рано у свим цивилизацијама. Која сазнања и идеје су мигрирале у друге суседне или касније културе, а које нису и зашто? Како је текао пут сазнања која чине математику савременог доба?
Професор историје математике и астрономије Ђура Паунић са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду указује на узајамност друштвених и културолошких чинилаца у настанку и развоју математике у древном Египту и Месопитамији на чијим сазнањима ће се касније напајати Грци. Он веома детаљно говори шта су знали Египћани и културе и народи који су настањивали Месопотамију и истиче да су њихову математику упознали сви први грчки матемаричари и каже: „Сматра се да је отац математике био Талес. Зна се да је ишао у Египат. Питагора, који је био две генерације млађи био је у Месопотамији. Талес је у основи био филозоф. Њега је математика интересовала узгред. Он је хтео да рационално објасни свет. Оно што се де факто сматра јесте да од Талеса потиче идеја доказа, значи да математичка тврђења могу и треба да се докажу. Једноставно, не узимате здраво за готово, него се тражи дубље схватање зашто је нешто тачно, зашто је то стварно тачно. Међутим сачувано је свега пет или шест тврђења која се приписују Талесу, да их је баш он смислио, а далеко интересантнији је ту Питагора.“ Те почетке рационалног објашњења света које уочава и код Талеса, а надасве код Питагоре, професор Паунић објашњава следећим речима: „Талес је сматрао да је вода у основи, а Питагора је сматрао да је то број. Питагора је рекао да је дошао до тога тако што је слушао како ковачи кују, па је приметио да већи чекићи имају дубљи звук од мањих чекића, па је онда почео да користи музику. Онда је приметио када се скраћује жица да тон постаје виши. Стога је Питагора сматрао да се у основи света налазе бројеви. То би данас могло да се тумачи да је Питагора ишао и за квантитативном анализом света, а не само квалитативном. Тако Грци почињу да се баве мерењима и анализом.“ Професор Паунић објашњава због чега Грци геометрију сматрају савршенијом од аритметике и како су дошли до тог закључка: „Пошто у аритметици не можете да направите однос дијагонале и странице, а у геометрији се види да дијагонала постоји, па према томе, геометрија је много савршенија од аритметике. И онда почињу да изучавају геометрију и она се брзо развија. Фасцинантно је да се у Грчкој јављају проблеми који су много касније решени.“ Он каже да је грчка математика била дивна и да најинтересантнији део почиње после Александра Македонског, нарочито за астрономију. Професор Паунић илуструје како су у коришћени разултати и сазнања других култура: „Грци су дивно знали да праве теорије, али нису имали података осматрачких. Вавилонци су све посматрали и бележили. Хипарх, који је живео у другом веку пре нове ере имао је помрачења која су забележена у Вавилону у периоду од 600 година, па је онда на основу тога могао да направи савршену теорију сунчаних помрачења. Прецизност је била неколико минута, иако је тај систем био геоцентрични. Математичари су смислили епицикле и диференте. Тако, математика после освајања блиског истока почиње да бива много више примењенија, значи појављује се примењена математика, највише у астрономији али и у грађевинарству.“ Истичући значај Архимеда у историји математике, професор Паунић констатује да је велика штета што су већином изгубљена дела из области механике. Он такође каже: „Архимед почиње да објашњава закон полуге помоћу математике, па тела која пливају, значи закон потиска, значи откривају се низ ствари и из физике које се онда савршено математички објашњавају.“
Тема: ФАРМАКОГНОЗИЈА, ФУНКЦИОНАЛНА ХРАНА И ДИЗАЈНИРАЊЕ ХРАНЕ. БОТАНИЧКА ТЕРАПЕУТИКА, НАУКА И ПРЕХРАМБЕНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ
Дефиниција прехрамбене технологије релативно је новијег датума. Углавном се полази од дефиниције Института прехрамбених технолога САД из 1964-те која каже да је реч о примењеној науци и инжењерству производње, преради, паковању, дистрибуцији, припреми и употреби здравствено исправне и нутритивно вредне хране. Проучавају се: састојци намирница, њихова функција, важност намирница у прехрани и, коначно, могућности модификације намирница и нутритивно поправљање вредности хране. Од скоро томе се придодају могући доприноси побољшању здравља и превенцији болести. При томе, реч је о веома широком спектру питања и истраживања из научног, технолошког и привредног обухвата, али и из области развојно-друштвених и цивилизацијских кретања. У којим правцима се развијају научна истраживања која се односе на модификацију хране и зашто, као и од којих уочених чињеница и могућности се полази када је реч о функционалној храни и о дизајнирању хране, те који су циљеви тих пројеката, јесте најшири оквир разговора с др Небојшом Илићем, вишим научним сарадником Научног института за прехрамбене технологије Универзитета у Новом Саду.
На питање које се односи на фармакогнозију која се изучава из различитих перспектива, нпр. фармаколошке, биохемичарске и прехрамбено-технолошке, те да ли је производња функционалне хране то што издваја технолошка истраживања у односу на фармаколошка и биохемијска, у односну на оне које се односе на истраживања састојака биљака у циљу производње суплемената и фитофармацеутских поризвода, др Небојша Илић каже: „У неку руку их издваја, али у већини они су веома међузависни и условљавају једни друге. Рецимо, биоактивне компоненте које су функционалне компоненте у функционалној храни, условљавају побољшање неких функционалних својстава хране. Те компоненте, обично су тестиране на фармаколошким принципима. То значи да се неки екстракти и неке компоненте тестирају прво ин витро тестовима. То су тестови у епрувети. Могу бити ензими који су скуп протеина који постоје у људима или животињама и онда се тестира да ли је та компонента активна на те ензиме. Она их може блокирати или може повећати њихову активност, што зависи и шта желимо као функцију. Ти фармаколошки принципи у почетку се примењу да се оцени да ли је та функционална компонента активна или није, а онда долази технолошки функционални принцип применљивости и ми онда у разне матриксе хране, а матрикси могу бити хлеб, млечни производи, месо, додајемо те биоактивне компоненте и чинимо ту храну функционалном.“ Значи, закључно указује др Илић, реч је о храни којој се осим нутритивне вредности додаје и функција која на неки начин побољшава здравље. Она не лечи болести, наглашава он, али сталним узимањем побољшава наше здравствено стање и често спречава многе болести и обољења. У емисији, др Небојша Илић говори и о томе на којим премисама се ослања научни пројекат дизајнирања хране за сиромашну популацију Цханце и о његовим значајним друштевним и цивилизацијским конотацијама.
У овом издању Дијалога култура упознајемо се и са најзначајнијим правцима и областима научних истраживања др Небојше Илића током боравка у САД, његовом научном биографијом и погледима на даље правце развоја прехрамбених технологија.
Биолог и биохемичар професор доктор Милан Матавуљ са Департмана за биологију и екологију Универзитета у Новом Саду један је од најпризнатијих стручњака за подручје одрживог развоја, за еколошка истраживања вода и за акватичке екосистеме, као и за питања рециклаже. У овој емисији желимо да сазнамо о областима којима се професор Матавуљ бави, да чујемо његова размишљања и погледе, и као научника и као академског сликара и посвећеног уметника.
У емисији говоримо о филозофији и религији рециклаже, о рециклажи као науци, о процесима прераде већ употребљене материје и могућим начинима њеног даљег коришћења, а да то не буде штетно по људско здравље, те о одрживом развоју који је, услед многих међузависности, једна од најкомплекснијих интердисциплинарних поља на подручју истраживања и примене.
Одговарајући на питање до којих сазнајних поља и промишљања га доводи преплитање уметничких идеја и доживљаја са научним сазнањима о рециклажи, између осталог, професор Матавуљ каже: „Генерално се говори о два спознајна пута стварности материјалног и духовног света који нас окружује, о научном и уметничком спознајном путу. Научни пут карактерише се егзактношћу тј. мерљивошћу и репетитивношћу, тј. проверљивошћу резултата до којих се долази систематичним мерним анализама уз уважавање прихваћене научне методологије. С друге стране, уметничка спознаја света базира се првенствено на интуицији, личном утиску, персоналном доживљају неког предмета или појаве. За ових неколико деценија колико се упоредо бавим научним и ликовним креативним радом схватио сам да и поред високих домета научне методологије инструменталне мерљивости света који нас окружује, још увек постоје огромне области непознаница које су нам доступне искључиво интуитивним спознајним процесима и дубоко сам уверен да ће нам неке заувек остати у сфери интуитивних спознајних процеса.“
Сензибилитет за трансформацију материјала и нови живот који му се дарује, дефинитивно је ушао у живот и уметност. Као уметника, професора Матавуља посебно инспирише папир као ликовни материјал, као медијум за ликовно истраживање. Ко год га се машио, ко год да је посегао за тим медијумом, на први поглед се заљубио у папирну пулпу због огромних изражајних могућности, указује Матавуљ. „Питао сам се откуд такав однос према папиру, према папирној каши и можда анализирајући као хемичар и као биолог дошао сам до закључка да је папир у суштини нешто органско. Реч је о органској материји која у себи садржи фотосинтезом заробљену сунчеву енергију. Када га анализирате мало дубље папир је чиста целулоза, у највећем постотку то је целулоза, 99 посто рецимо. Остатак чине адитиви, боје, лепкови и још понешто. Целулоза је по својој хемијској суштини полимер глукозе. То значи да имате молекул глукозе, један за другим везан и тако се стварају макромолекули целулозе понекад од сто хиљада молекула глукозе. Та глукоза је нешто што је у основи једноставни шећер, у основи дисахарида, који нам служе као храна, неких полисахарида који такође служе као човекова храна. Ако погледамо око себе у овом студију, ту је тканина која је од целулозе, оплате дрвене су од целулозе, столови, столице на којима седимо, све је то материјал који је настао фотосинтезом, радом фотосинтетичких биљака. Због тога је рад са тим материјалом који је сам по себи као органски веома податан, погодан. Погодан је за обликовање, да радимо с нечим што осећамо као природно, топло као нешто што има и тактилне особине које су саме по себи блиске зато што су органске. Мало промишљајући све то, можда је претенциозно, а избегавам зато што је тако модерно у ово време говорити о органској производњи хране, али када имате овакав материјал, слободно можете говорити о органском сликарству.“
Тема: ГАМОВ, ГОСПОДИН ТОМПКИНС И ДРУГЕ НАУЧНЕ ПРИЧЕ
Повод: Конференција Балканске физичке уније
Након што је почетком двадесетих година прошлог века Александар Фридман, полазећи од Ајнштајнове теорије релативности, формулисао модел Васионе према којем се она шири и истовремено и независно од њега и Жорж Леметр исто закључио да се свемир шири, уз Хаблова телескопска уочавања, Фридманов докторант Џорџ Гамов је 1946. године у модерном облику формулисао теорију Великог праска и тезу о првобитној нуклеосинтези. Сва физика којом се Гамов бавио и за коју је још за живота био признат развијала се на темељима модерне физике с почетка двадесетог века: релативистичке теорије и квантне физике. Ту веома сложену науку Гамов претаче у научнопопуларну литературу и њом се бави паралелно са науком и то од 1939. до 1967. Године 1954. добио је Унескову нагаду за популаризацију науке.
Међу многим научнопопуларним књигама Џорџа Гамова најпознатије су оне чији је главни јунак господин Томпкинс, указује теоријска физичарка, проф. др Милица Павков Хрвојевић.
У поднаслову књиге Господин Томпкинс у земљи чуда стоји да су то приче о ц, Г и х, односно три фундаменталне константе природе, а то су брзина светлости, гравитациона константа и Планкова константа. Књига је посвећена математичару и писцу познатом под псеудонимом Лујс Керол, аутору Алисе у земљи чуда, односно Чарлсу Латвиџу Доџсону и чувеном физичару Нилсу Бору, једном од научних отаца Џорџа Гамова, објашњава професорка Милица Павков Хрвојевић са Природно-математичког факултета у Новом Саду и додаје да сама посвета сведочи о томе да књига има озбиљан аспект, иако представља популаризацију науке. С друге стране, та књига има фантастичне елементе баш као што их има књига Алиса у земљи чуда. Она је инспирисала многе. Многи познати научници, међу којима и Нобеловци, рекли су да су њихову фасцинацију науком стимулисале Гамовљеве књиге чији је главни јунак Томпкинс и друге његове популарне књиге, као што су, на пример, Јадан, два, три до бесконачности.
Професорка Павков Хрвојевић, објашњавајући структуру и садржај књиге Господин Томпкинс у земљи чуда, каже: „Оно што се у књизи дешава јесте да је јунак књиге пресељен у светове, где важе исти физички закони као што важе и у нашем свету, али са различитим нумеричким вредностима физичких константи, брзине светлости, гравитационе константе и Планкове константе, тако да феномени које обично не можемо да перципирамо у свакодневном животу постају снажно преувеличани тако да могу да се виде у свакодневном животу. Тако, Гамов сели свог јунака господина Томпкинса у фантанстичне светове, где Гамов, на пример, генијалном справом снижава брзину светлости на десет или петнаест километара на час, где неколико пута повећава Планкову константу и гравитациону константу, али у Апендиксу постоје професорова предавања, које је господин Томпкинс слушао и због којих је уснио те чудне снове, приповетке које су посвећене релативности простора и времена, неким аспектима квантне механике, као што је релација неодређености, затим закривљеност простора и гравитације, где Гамов веома тачно, прецизно и лепо излаже те теорије.“
Управо о научнопопуларној литератури Џорџа Гамова било је излагање теоријске физичарке професорке докторке Милица Павков Хрвојевић на овогодишњој Конференцији Балканске физичке уније одржаној у Констанци. У овом издању Дијалога култура она говори и о Гамову и његовој физици, као и о физици кондензованог стања материје којом се она најуже бави.
