Дијалог култура 14.10.2012.

Тема: ДУХОВНИ И МАТЕРИЈАЛНИ АСПЕКТИ РЕЦИКЛАЖЕ

Биолог и биохемичар професор доктор Милан Матавуљ са Департмана за биологију и екологију Универзитета у Новом Саду један је од најпризнатијих стручњака за подручје одрживог развоја, за еколошка истраживања вода и за акватичке екосистеме, као и за питања рециклаже. У овој емисији желимо да сазнамо о областима којима се професор Матавуљ бави, да чујемо његова размишљања и погледе, и као научника и као академског сликара и посвећеног уметника.

У емисији говоримо о филозофији и религији рециклаже, о рециклажи као науци, о процесима прераде већ употребљене материје и могућим начинима њеног даљег коришћења, а да то не буде штетно по људско здравље, те о одрживом развоју који је, услед многих међузависности, једна од најкомплекснијих интердисциплинарних поља на подручју истраживања и примене.

Одговарајући на питање до којих сазнајних поља и промишљања га доводи преплитање уметничких идеја и доживљаја са научним сазнањима о рециклажи, између осталог, професор Матавуљ каже: „Генерално се говори о два спознајна пута стварности материјалног и духовног света који нас окружује, о научном и уметничком спознајном путу. Научни пут карактерише се егзактношћу тј. мерљивошћу и репетитивношћу, тј. проверљивошћу резултата до којих се долази систематичним мерним анализама уз уважавање прихваћене научне методологије. С друге стране, уметничка спознаја света базира се првенствено на интуицији, личном утиску, персоналном доживљају неког предмета или појаве. За ових неколико деценија колико се упоредо бавим научним и ликовним креативним радом схватио сам да и поред високих домета научне методологије инструменталне мерљивости света који нас окружује, још увек постоје огромне области непознаница које су нам доступне искључиво интуитивним спознајним процесима и дубоко сам уверен да ће нам неке заувек остати у сфери интуитивних спознајних процеса.“

Сензибилитет за трансформацију материјала и нови живот који му се дарује, дефинитивно је ушао у живот и уметност. Као уметника, професора Матавуља посебно инспирише папир као ликовни материјал, као медијум за ликовно истраживање. Ко год га се машио, ко год да је посегао за тим медијумом, на први поглед се заљубио у папирну пулпу због огромних изражајних могућности, указује Матавуљ. „Питао сам се откуд такав однос према папиру, према папирној каши и можда анализирајући као хемичар и као биолог дошао сам до закључка да је папир у суштини нешто органско. Реч је о органској материји која у себи садржи фотосинтезом заробљену сунчеву енергију. Када га анализирате мало дубље папир је чиста целулоза, у највећем постотку то је целулоза, 99 посто рецимо. Остатак чине адитиви, боје, лепкови и још понешто. Целулоза је по својој хемијској суштини полимер глукозе. То значи да имате молекул глукозе, један за другим везан и тако се стварају макромолекули целулозе понекад од сто хиљада молекула глукозе. Та глукоза је нешто што је у основи једноставни шећер, у основи дисахарида, који нам служе као храна, неких полисахарида који такође служе као човекова храна. Ако погледамо око себе у овом студију, ту је тканина која је од целулозе, оплате дрвене су од целулозе, столови, столице на којима седимо, све је то материјал који је настао фотосинтезом, радом фотосинтетичких биљака. Због тога је рад са тим материјалом који је сам по себи као органски веома податан, погодан. Погодан је за обликовање, да радимо с нечим што осећамо као природно, топло као нешто што има и тактилне особине које су саме по себи блиске зато што су органске. Мало промишљајући све то, можда је претенциозно, а избегавам зато што је тако модерно у ово време говорити о органској производњи хране, али када имате овакав материјал, слободно можете говорити о органском сликарству.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Војислава Вукеља