Аутор: ПМФ

Дијалог култура 15.09.2013.

Тема:ТЕРМОДИНАМИКА – Друга емисија: ТЕРМОДИНАМИКА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ; МЕЂУНАРОДНЕ НАУЧНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ О КОРИШЋЕЊУ ЕНЕРГИЈЕ И ТЕРМОДИНАМИЦИ РИМ 1987 – ЕЦОС 2013; НОВОСКА ШКОЛА ТОПЛОТНИХ РАЗМЕЊИВАЧА, НАУЧНА БИОГОРАФИЈА ДУШАНА П. СЕКУЛИЋА

„Термодинамика је такозвана феноменолошка наука која има сасвим општу важност – како за мале скупове конституената тако и за велике – како за домен молекула и чак атома тако и за космолошке проблеме. И више од тога, наше окружење, и живи свет, у њему мора бити у сагласности са природним законима које термодинамика описује“, објашњава у овом издању Дијалога култура професор др Душан П. Секулић у коме закључно разматрамо релацију термодинамика и одрживи развој. Тај разговор започели смо у прошлој емисији полазећи од обимне мултидисциплинарне студије Термодинамика и уништење ресурса (Тхермодyнамицс анд тхе Деструцтион оф Ресоурцес, Цамбридге Университy Пресс, 2011), коју је Секулић приредио заједно са колегама Бакшијем са Охајо државног универзитета (ОСУ) и Гутовским са Масачусетског института технологије (МИТ).

Посебно ме занима: Зашто се све чешће срећемо с чињеницом да се друштвене науке позивају на законе термодинамике и зашто проналазе аналогије између резултата својих истраживања и природних закона које уочава термодинамика? Секулић између осталог каже: „Послужићу се интригирајућим примером професора Милера из наше књиге. Замислимо средину која се састоји од две популације, популације сокола и популације голубова – у фигуративном, не биолошком смислу. Постулирајмо да се обе популације боре у истом домену за ресурсе – за храну. Замислимо да је свака популација описана скупом особина које укључују међуделовање унутар популације и између популација. Постулирајмо да су нам познате све интеракције овако замишљеног система са околином. Ако пажљиво извршимо замену конституената система – две популације – са конституентима традиционалног термодинамичког система – рецимо бинарна мешавина два метала у легури – уз мало имагинације можемо идентификовати де фацто све главне осебености традиционалног термодинамичког система. Сада, ако применимо са таквом аналогијом природне законе које идентификује термодинамика, питање је да ли добијени резултат у анализи поменуте две популације – одговара стварности. Може бити помало запањујуће, али свакако је интригантно рећи да је одговор у једној класи посматраних понашања одиста идентичан резултату које добијају социјалне науке. На пример, ако су популације веома различите по величини, запажа се сегрегација у том друштву и могући конфликт је вероватнији него када то није случај. Вратимо се твом питању. Да ли закони природне дисциплине као што је термодинамика могу бити релевантни за изучавање појава у другим доменима ако се на адекватан начин формулисе скуп аналогија? У овом тренутку нема поузданог одговора на то питање. Ми као ортодоксни термодинамичари смо скептични.“

Посебно ме интересује и четврт века конференције коју данас знамо под именом ЕЦОС, Међународне научне конференције о коришћењу енергије и термодинамици, од којих је прва одржана у Риму пре 26 година и на којој је био запажен Секулићев рад у области топлотних размењивача, области која се и данас развија као једна од најзначајнијих научно-истраживачких праваца када је о енергетској ефикасности реч. Секулић објашњава: „Дозволи ми да на то питање одговорим уз сећање на 1987. годину и историју Међународне научне конференције о коришћењу енергије и термодинамици. Та серија конференција се одржава сваке године у другој држави. Професор Шуба са Римског универзитета Ла Сапиеза који је организовао ту прву конференцију у Риму публиковао је историју тих конференција (Еницо Сциубба, А Бриеф Хисторy оф тхе Wорлд, Инцлудинг ЕЦОС Цонференцес фром 1987 то 2008). У њој говорећи о успостављању тема за будућност он наводи како је већ тада био препознатљив тренд који ће уследити, наводећи неколико наших имена, а уз моје име топлотне размењиваче. Рад који је цитирао професор Шуба написали смо мој колега са Универзитета у Новом Саду, професор Бранислав Бачлић и ја. Рад је био о важности термодинамичке анализе топлотних размењивача. Наша мала група, три професора са Факултета техничких наука у Новом Саду и неколико талентованих последипломаца већ је публиковао заједно и индивидуално већи број радова о теорији тих уређаја са неколико ингениозних доприноса колеге Бачлића. У наредних шест година до мог одласка са Новосадског универзитета тај рад на публиковању је проширен и имао је теоријску и практичну страну везану за примену и нашу сарадњу са индустријом тога времена и са колегама из иностранства“.

Емисија је посвећена и Секулићевој научној и животној биографији. До одласка у САД 1993. Душан П. Секулић био је редовни професор на Факултету техничких наука у Новом Саду. Сада је редовни професор на Департману за машинство Факултета за инжењерство Универзитета Кентакија, и, на истом универзитету, директор Лабораторије за спајање метала и за примену тих поступака на топлотне размењиваче. Професор је и на МИТ – Масачусетском институту технологије, САД и на Харбин институту технологије у Кини. Недавно је именован и за гостујућег професора Универзитета у Београду.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 01.09.2013.

Тема:ТЕРМОДИНАМИКА – ЕНЕРГИЈА, ЕНТРОПИЈА, ЕКСЕРГИЈА И ОДРЖИВИ РАЗВОЈ; НАУКА О ТОПЛОТИ И МЕХАНИЦИ ФЛУИДА, ТЕОРИЈА КОНВЕКТИВНОГ ПРЕНОСА ТОПЛОТЕ; ТОПЛОТНИ РАЗМЕЊИВАЧИ; ТЕЧНИ МЕТАЛИ, ЛЕМЉЕЊЕ, ТВРДО ЛЕМЉЕЊЕ И ЗАВАРИВАЊЕ

„Термодинамичари истичу генералну важност те дисциплине за све природне феномене“, каже проф. др Душан П. Секулић, редовни професор на Департману за машинство Факултета за инжењерство Универзитета Кентакија у Лексингтону, САД, где предаје предмете из термичких наука, механике флуида и конвенктивног преноса топлоте и, на истом универзитету, директор Лабораторије за спајање метала и за примену тих поступака на топлотне размењиваче.

Управо та генерална важност термодинамике сугерише да је та наука она нит која повезује три области којима се Секулић бави: топлотни размењивачи, затим течни метали и термодинамика и одрживи развој. Поред великог броја радова у тим областима Секулић је остварио и три књиге: Фундаменталс оф Хеат Еxцхангер Десигн (Инжењерско обликовање топлотних размењивача), у издању Wилеy, Хобокен, НY, 2003, а која је преведена, те и у Кини објављена 2010, затим Тхермодyнамицс анд тхе Деструцтион оф Ресоурцес (Термодинамика и уништење ресурса) у издању Цамбридге Университy Пресс, 2011, и Адванцес ин Бразинг: Сциенце, Тецхнологy анд Апплицатионс (Савремена достигнућа у области спајања метала и неметала на високом температурама – наука, технологија и примена), у издању Wоодхеад, Цамбридге, УК, 2013.

Где све налазимо топлотне размењиваче као уређаје? Шта казује сама теорија топлотних размењивача за коју Секулић наглашава да почиње са термодинамиком, а наставља са конструкцијама тих уређаја и поново завршава са термодинамиком – при оцењивању њиховог учинка?

Како се дефинишу енергија, ентропија и ексергија?

Шта су течни метали, у чему је актуелност њихове примене, односно где се све примењу данас и које су разлике између лемљења, тврдог лемљења и заваривања?

Шта термодинамика, као једна од фундаменталних наука када је о одрживом развоју реч, каже о спречавању уништења природних ресурса, свих материјалних и енергетских извора?

Секулић, истиче да је целокупна феноменолошка термодинамика настала из настојања инжењера да разумеју како се из топлоте може добити користан рад. Он такође, између осталог, објашњава: „Такозвани топлотни размењивачи су направе које инжењери конструишу да би остварили пренос топлотне енергије са једног на други флуид у међусобном додиру. Дакле, у тој интеракцији појављује се топлотна енергија коју ми зовемо топлота, или хладноћа, већ у зависности од наше перцепције. Како термодинамика објашњава појаве које контролишу тај прелаз као и трансформације топлотне енергује у друге видове енергије, јасно је да конструкција инжењера у којој те појаве морају да се одвијају мора бити тесно везана за термодинамику као фундаменталну науку која описује те појаве. Коначно, топлотни уређаји су направе начињене од конструкционих материјала, рецимо метала. Они имају стотине елементата који морају бити уклопљени у целину да би се њихова функција остварила. То смештање у целину у обичном разговору можемо назвати производњом тих апарата. Јасно је да компоненте које су најчесће начињене од метала морају бити спојене, по правилу нераздвојиво. То спајање је најидеалније ако су спојеви начињени од материјала који је такође метал. Да би спајање било потпуно, тај метал мора бити истопљен, мора бити доведен до спојева и потом се мора стврднути формирајући нераздвојиву везу. Ти процеси у којима течни метал остварује везу међу конструктивним елементима су такође термодинамички описани као топљење, квашење металних површина течним металом и његово стврдњавање. Мора бити јасно да сви ти процеси задовољавају природне законе које описује термодинамика. Дакле, да би инжењер конструисао топлотни размењивач, и да би га произвођач начинио, познавање термодинамике је кључно. На пример, како описати простирање течног метала преко храпаве површине која уз то хемијски реагује са течним металом? Опис те појаве захтева познавање многих дисциплина физике и хемије на различитим нивоима размера система који се посматрају – од глобалних до нано размера, често и до атомског нивоа.“

О савременим сазнањима у области спајања метала и неметала, и шта се подразумева под лемљењем, шта под тврдим лемљењем и шта под зваривањем, Секулић, између осалог каже: „Ако се материјали који се спајају, који су погодно изабрани, загревају до температуре од око 450Ц и притом се дода трећи метал, такође погодно, искуствено изабран, који се на тој температури отопи, процес би се звао лемљење. Ако је тај процес на вишим температурама, он се зове тврдо лемљење. Оба процеса се радикално разликују од онога што инжењери зову заваривањем јер у том последњем и делови који се спајају доживљавају локално топљење и металуршку везу уз помоћ додатног материјала. Рецимо, уколико се спаја метал који се зове молибденум са металом који се зове ренијум без могућности топљења било којег од та два метала, коришћење молибдена и никла је могуће на температурама и преко 1300Ц поступком који се зове тврдо лемљење. Но, уколико се спаја електронски чип на електронској плочи, температуре могу бити тек нешто више од 200 степени целзијуса са легуром калаја, сребра и бакра коришћењем лемљења.“

Разговор с професором др Душаном П. Секулићем у овој емисији почиње релацијом термодинамика и одрживи развој. У следећој закључно разговарамо о томе, затим о Секулићевој животној и научној биографији и о његовом погледу на науку и изазовима који су пред њом.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Марица Јунг

Дијалог култура 18.08.2013.

Тема:ГАЛИЛЕЈ – ДИЈАЛОГ О ДВА ГЛАВНА СИСТЕМА СВЕТА

Повод:Представљање превода овог дела на српски у издању Академске књиге Нови Сад, а у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду

Као заједнички издавачки подухват који су остварили Академска књига Нови Сад и Универзитет у Новом Саду Природно математички факултет – едиција Пхyсис Академске књиге недавно је објавила превод Галилејевог Дијалога о два главна система света. Реч је о још једном капиталном делу које није било доступно научно-стручној и широј читалачкој публици у нас до овог превода филозофа Саше Хрњеза. Ово је још једно од великих издавачких подухвата Академске књиге, јер познавање оригинала, односно превода научних дела непосредно са изворника представља једно од најпоузданијих и најчвршћих темеља разумевању историје и филозофије науке, као и културе и духа времена у којима су настајали, и то не само опште образованости ради о прошлости пер се, него ради схватања тока и комплексности еволуције научне мисли која непрекидно траје. Представљање Галилејевог Дијалога о два главна система света остварено је у Огранку Српске академије наука и уметности у Новом Саду.

У емисији преносимо излагање физичара професора доктора Миодрага Крмара са Природно-математичког факултета у Новом Саду о Галилејевом делу и научној и животној биографији. У овој најави издвајамо део излагања професора Крмара које се односи на пресудне моменте у формирању Галилејевог критичког мишљења још у раној младости и прве сусрете са математичарем професором Остилијем Ричијем.

Ваља подсетити да је Ричи, иначе Тартаљин следбеник, сматрао да је математика применљива за разумевање и решавање проблема механике и инжењерства, а не апстрактна какав је био поглед на њу у дугом периоду од Архимеда до тада. Управо Ричи је Галилеја увео у математику и окенуо га математици. Посматрања, мерења, експерименти и математика као претпоставке за нову науку су кључне речи Галилејеве науке, уз потврду исправности Коперниковог хелиоцентричног система света.

„Галилео је рођен 1564. године. Најстарији је син оца Винћенца који је био музичар и потомак доста познате породице из Фиренце, али, на жалост врло скромних материјалних могућности“, прича професор др Миодраг Крмар и указује да је Галилеј зачетак критичког духа вероватно добио од оца, те да га је највероватније баш отац, који је био школован човек, још у у првим годинама у којима је учествовао у његовом образовању научио да сумња и проверава. „Његов отац је као музичар у оно доба изводио скромне експерименте затежући жице на својим инструментима и ушао је чак у дебате са неким у то доба крупнијим ауторитетима из области музике“, наводи Крмар и додаје да је отац сматрао да Галилео мора добити класично образовање и за то образовање одабрао је један манастир поред Фиренце. „У једном моменту, чак, када је имао петнаест или шеснаест година, Галилео се био определио за цркву, желео је да постане монах, што је његов отац предупредио веома брзом и бритком акцијом. Извео га је из тог манастира и забранио да тамо више одлази. Будући да су прилике у породици биле финансијски прилично лоше, отац Винћенцо је планирао да Галилеј студира медицину. У то доба медицинари, лекари, могли су веома добро да живе и зарађују. Отац је сматрао да би материјалну страну породице Галилео могао да стабилизује радећи као лекар“. Крмар такође указује: „Студије у шеснаестом веку су изгледа по свој прилици биле поприлично досадне. Схоластика као таква није дозвољавала никакву слободу духа и из тадашњих универзитета се могло изаћи као теолог, правник или медицинар. Све у свему, филозофија је била основа, да кажемо, некаква Аристотеловска основа свих тих школа. Аристотела је у школе увео Тома Аквински тамо негде у дванаестом веку на једвите јаде и тешком муком, па се чак и Аристотел предавао врло селективно. Професори су добијали књигу и да прочитају таман толико Аристотела колико је црква дозвољавала, не више од тога. Видите, један младић овако живог духа налази се у таквој ситуацији, при чему га медицина нимало не занима. Он се занимао за природне науке и полемисао је са професорима и са студентима. Упамћен је као човек који није много веровао ауторитетима и вероватно би тај период свог школовања провео прилично безуспешно да није упознао Остилија Ричија, дворског математичара Војводе од Тоскане који је за сваки божић држао отворена предавања у двору и сви су могли да присуствују и слушају. Галилео је у том моменту упознао математику и почео да чита. Остилио Ричи га је снабдео литературом и упознао га је прво са Еуклидом, затим са Архимедом. Но, када је отац сазнао да он у принципу чита математику, а не учи медицину хтео је да га испише са универзитета и на једвите јаде је баш математичар Остилио Ричи убедио оца Винћенца да он треба да се школује да буде математичар.“

Поред излагања професора Миодрага Крмара у емисији, уводом, кратиким радио-есејем, ауторка емисије осврће се на комплексност елемената који утичу на настанак дела за које упрошћено кажемо да револуционише науку.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Горан Ковачевић и Марица Јунг

Дијалог култура 04.08.2013.

Тема:ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

Повод:Представљање студије „Истраживања у области друштвених наука у Србији: преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке“

Истраживања у области друштвених наука у Србији: преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке је темат разговора са професорком др Дубравком Валић Недељковић, шефицом Одсека за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Непосредан повод је истоимена студија која је недавно спроведена и објављена у издању Института економских наука у Београду. Студија је део пројекта „Успостављање дијалога између заједнице истраживача и доносилаца одлука ради унапређења квалитета истраживања у друштвеним наукама у Србији“, који се реализује у оквиру Регионалног програма подршке истраживању у области друштвених истраживања на Западном Балкану (Регионал Ресеарцх Промотион Программе – РРПП). Програм води Универзитет у Фрибургу, под покровитељством Швајцарске агенције за развој и сарадњу (СДЦ).

Проф. др Валић Недељковић у емисији представља публикацију „Истраживања у области друштвених наука у Србији: Преглед стања, карактеристични проблеми и препоруке“, сва њена поглавља и њихове ауторе, универзитетске професоре и научне истраживаче у нас. Реч је о следећим текстовима и истраживањима: „Улога и значај науке и знања са посебним освртом на друштвене науке“, „Капацитети, праксе и проблеми научно-истраживачке заједнице у Србији“, „Финансирање истраживања“, „Питања вредновања научних резултата“, „Положај младих истраживача у Србији“, „Ка унапређењу сарадње између научне заједнице и креатора политика у Србији“, „Оснивање удружења истраживача у области друштвених наука“.

Изван самих друштвених и хуманистичких наука, претходних година, па и деценија, потпуно је изостало код нас промишљање о значају ових наука и њихових истраживања за само друштво и његов развој. Ова темељна студија о стању, проблемима и препорукама, као део пројекта „Успоствљање дијалога између заједнице истраживача и доносиоца одлука ради унапређења квалитета истраживања у друштвеним наукама“ јесте у основи једно фундаментално истраживање на којем ће се напајати и остали дијалози који врло скоро у Србији предстоје. Када то кажем, пре свегамислим на једно од најактуелнијих питања и приоритета европског истраживачког простора, а то је укључивање друштвених и хуманистичких наука, уз оне природне и медицинске, у интердисциплинарна, мултидисциплинарна и трансдисциплинарна истраживања ради решавања такозваних великих изазова и њихових преокупација, не само као део циљева Европске стратегије 2020, него и као део реалности праваца развоја мултидисциплинарних приступа примењеним истраживањима.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторке:Војислава Вукеља и Марица Јунг

Дијалог култура 21.07.2013.

Тема:АРХЕОЛОГИЈА И ДИЈАЛОЗИ КУЛТУРА. ДРУГА ЕМИСИЈА – АРХЕОЛОШКА ТОПОГРАФИЈА БАНАТА И АРХЕОЛОШКИ ПАРКОВИ КАО ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ

„Не треба археологију посматрати као истраживање неких немих предмета. Ти предмети су били власништво неких живих људи који су носили неку своју свест, неку своју идеју, начин живота. Суштина и јесте у томе да преко археолошких истраживања што боље успемо да реконструишемо и замислимо конкретан живот са свим својим детаљима и оно шта су ти људи мислили и у шта су веровали, то је циљ тих истраживања. Нису циљ сами предмети које ћемо ми негде поређати и дивити им се зато што су они стари неколико стотина или хиљада година, него да добијемо комплетну слику, да се на тај начин вратимо у то време и схватимо те људе.“ Ова мисао археолога Станка Трифуновића, најбоље илуструје значај рада, не само на ископавањима и тумачењима предмета и друге археолошке грађе него и рада на археолошкој топографији. Рад на топографији претпоставља много година и деценија истраживања и то педаљ по педаљ земље и систематизовања података по јединственој методологији, чије је утврђивање, већ по себи, научно-стручни подухват. Управо томе и то првом таквом подухвату код нас посвећена је ова друга емисија мини-серије „Археологија и дијалози култура“.

После девет година рада великог броја стручњака, недавно је објављен први том из серије монографија Археолошка тографија Баната у издању Музеја Војводине и Покрајинског завода за заштиту споменика културе. Уредник тог издања, Станко Трифуновић, музејски саветник у Музеју Војводине, уводом објашњава: „Подстакнути недостатком колико толико целовите слике било које археолошке појаве или епохе, као и веће територије, али не мање битним разлозима боље заштите археолошких налазишта, Музеј Војводине и Покрајински Завод за заштиту споменика културе у Новом Саду одлучили су да дају нови допринос археолошкој топографији Србије, на простору Војводине. Тај допринос видимо као редован, систематски и организовани посао на том проблему, кроз нови приступ и стандардизацију у евидентирању археолошких налазишта. У сарадњи са колегама из Народног музеја у Панчеву, 2004. године покренут је пројекат Систематско археолошко рекогносцирање северног Баната. Каснијим ангажовањем колега из Панчева, тај посао проширен је на јужни Банат, тако да се данас пројекат назива Археолошка топографија Баната, а у њега су осим поменутих, поједначно укључене и колеге са Филозофског факултета у Београду, Археолошког института и Градског музеја у Вршцу.“ Монографија Археолошка топографија Баната први пут на једном месту публикује попис свих истраживања, анализу нађене и прикупљене археолошке грађе, опис стања налазишта и археолошки преглед, као и мапе и фотографије са налазишта, уз претходно детаљно дефинисану концепцију каталога локалитета. У картонима археолошких налазишта поред података о налазишту, пореклу референтног записа, документацији, локацији, датовању и топографских података наведена је и релевантна стручна литература.

У емисији нас занима: Због чега су важне археолошке мапе и како се оне праве? Да ли постоје европски или светски стандарди за израду катлога? Ако слојевитост сваког налазишта представља посебан аспект археололошких ископавања и истраживања, шта све можемо видети у Картонима археолошких налазишта обухваћених Монографијом?

Такође нас занима феномен насеља великих размера касног римског периода у Банату и Бачкој, о локалитетима у Падеју, околини Суботице и Чуругу и колико се код нас промишља о археолошким локалитетима као дестинацијама културног туризма и могућим археолошким парковима?

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Војислава Вукеља и Милан Гузијан

Дијалог култура 07.07.2013.

Тема:АРХЕОЛОГИЈА И ДИЈАЛОЗИ КУЛТУРА. ПРВА ЕМИСИЈА – ПРИКРИВЕНО ХРИШЋАНСТВО. АРХЕОЛОШКА СВЕДОЧАНСТВА О ХРИШЋАНСТВУ РИМСКОГ И РАНОСРЕДЊОВЕКОВНОГ ДОБА НА ПОДРУЧЈУ ВОЈВОДИНЕ. МИЛАНСКИ ЕДИКТ, СИРИЈУМ, ПОДУНАВСКИ БАРБАРИКУМ, СЛОЈЕВИ И РАЗМЕРЕ НАСЕЉА ЧУРУГ

„Римска освајања територије данашње Војводине почињу последњег века старе ере, али коначно установљење римских граница на Дунаву дешава се после гушења Панонског устанка 9. године нове ере. Тако је физички раздвојен простор јединствене културе познолатенског периода, па њени носиоци са десне обале Дунава, у Срему, бивају изложени притиску римске државе и културној асимилацији од римске културе, како се то у стручној литератури назива, процесу романизације. Са леве обале Дунава, њихови „рођаци“, убрзо по успостављању границе на Дунаву, бивају изложени притиску новопридошлог номадског народа, Сармата, али и сталном тежњом римске државе да од својих граница удаљи варваре“, пише археолог Станко Трифуновић у раду „Територија Војводине у анатичко доба – Археолошка сазнања“. Тај рад, као и рад „Прикривено хришћанство – Археолошка сведочанства о хришћанству римског и раносредњовековног доба на подручју Војводине“ Станка Трифуновића, када се заједно посматрају, пружају, нова, далеко целовитија сазнања о ранохришћанској причи на тлу данашње Војводине, носећи нас археолошким времепловом и артефактима међу становнике онога времена.

Отварају се питања: Римским освајањима, успостављањем Лимеса – који културолошки процеси се одвијају с једне и друге стране нове границе? Да ли је затечено становништво нестало? По чему археолози препознају где је било хришћана? Да ли их је било само у Сирмијуму, као развијеној урбаној средини – и као једном од центара Римског царства или је хришћана било и у руралном залеђу? Да ли је хришћанства било и у подунавском Барбарикуму, на простору данашњег Баната и Бачке? Ко су били главни преносиоци хришћанства? Које одговоре пружа археологија и на питања: После доношења Миланског едикта 313 године – шта се дешава с једне и друге стране Лимеса? Где хришћанство остаје прикривено?

Осим ових централних питања у разговору са археологом Станком Трифуновићем посебно нас интересује и тајна феномена увећавања – до врло великих размера – после Панонског устанка 9. године наше ере, оних насеља у Бачкој и Банату која су заснована у последњим вековима старе ере чиме се Станко Трифуновић подробно и систематски бави преко 15 година, и чему је највећи допринос дао насељу које је постојало на простору данашњег Чуруга. За тај локалитет Трифуновић предлаже да се уреди у археолошки парк који ће заузети значајно место у понуди едукативног и културног туризма.

Поље истраживања Станка Трифуновића, музејског саветника у Музеју Војводине су културе римског доба и раног средњег века. Он је носилац бројних истраживања и ископавања и руководилац пројекта и недавно објављене прве књиге монографије „Археолошка топографија Баната“.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Војислава Вукеља и Милан Гузијан

Дијалог култура 23.06.2013.

Тема:МАРКЕТИНГ КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА. ДРУГА ЕМИСИЈА. СЕГМЕНТАЦИЈА ТРЖИШТА. ДЕЦА ПОТРОШАЧИ. КУЛТУРОЛОШКЕ, СОЦИОЛОШКЕ, ДЕМОГРАФСКЕ И ПСИЛОЛОШКЕ ДЕТЕРМИНАНТЕ ФЕНОМЕНА

„Традиционалне медије, телевизију, штампу и радио, све више замењују нови, пре свега интернет и мобилни телефони, који могу да постигну већи ниво интерактивности и индивидуалности, што је дечији примарни захтев“, пише доценткиња др Јелена Филиповић у књизи „Мали купци – велико тржиште“. У том и другим њеним радовима који су посвећени деци као потрошачима, односно циљном, маркетингу она примећује да су деца нови, софистициранији потрошачи и закључује да су потребни и посебни модели комуникације са том групом потрошача. Она пише: „Дуго времена погрешно је сматрано да се деца у потрошњи понашају исто као одрасли, па су им нуђени исти производи и коришћене исте промотивне стратегије. Међутим, са „бејби бумом“ који се десио у Америци педесетих година 20. века, ситуација се значајно мења. Деца почињу да располажу већим новчаним средствима, добијају више задужења у домаћинству, мења се структура породице, раније се осамостаљују и почињу да прате глобалне популарне трендове“. То што деца купују производе и услуге својим новцем, значајно утиче на породичне куповине, а они представљају и „будуће“ тржиште, па се могу посматрати као најлукративнији сегмент од свих постојећих на тржишту, указује она.

Који социолошки, културолошки и психолошки феномени се уочавају и које демографске и друге детерминанте су део те приче?

О ком и каквом је тржишту реч? Како му приступају маркетиншки стручњаци?

О томе разговарамо у овој другој емисији из мини-серијала „Маркетинг као научна дисциплина“ с доценткињом др Јеленом Филиповић, ауторком многих истраживања посвећених деци као потрошачима и релацији маркетинг и миленијумска генерација, као и радова који се односе на интернет маркетинг.

Где, када и како деца формирају прве потрошачке навике? Да ли се разликују оне код нас и оне у високоразвијеним земљама Европе и Америке или у другим деловима света, а имајући у виду и урбане и руралне средине као значајне детерминанте?Како се мењао кроз време процес потрошачке социјализације? Које промене су најуочљивије и који их фактори условљавају?У различитим узрастима деце разликују се и потенцијалне перспективе у начину размишљања и перцепција. Које фазе развоја дечије интелигенције теоретичари разликују и како се сазнања о томе користе у маркетиншке сврхе?

Дакле, у овој емисији говоримо о томе како уочени културолошки, социолошки, демографски и психолошки феномени могу постати, а у развијеним економијама то већ јесу, показатељи за формирање брендова или промотивне кампање.

Такође нас интересује: ако се у конципирању реклама примењују резултати темељних истраживања психологије детета и његове перспективе размишљања у различитим узрастима, а у анализи тржишта посебно проучавају понашања деце у захтевима и настојања родитеља, бака и дека да задовоље њихове потребе и жеље, да ли и колико законски оквири штите децу од манипулације тржишних интереса? Шта је са етиком?

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља

Дијалог култура 09.06.2013.

Тема:МАРКЕТИНГ КАО НАУЧНА ДИСЦИПЛИНА. ЋУТЉИВА ГЕНЕРАЦИЈА, МИЛЕНИУМСКА ГЕНЕРАЦИЈА, X И Y ГЕНЕРАЦИЈЕ И ИНТЕРНЕТ МАРКЕТИНГ

Ћутљива генерација, Миленијумска генерација, X и Y генерације и њихов однос према интернету, затим колико и како се користи интернет у свету и код нас, а све то виђено оком маркетинга, из угла профитабилног простора за маркетинг и трагања за облицима интернет реклама, који ће непогрешиво погодити право у мету и остварити оно што је маркетиншки циљано, јесу централна тема разговора с докторком Јеленом Филиповић, доценткињом на Економском факултету у Београду. У научним радовима посвећеним овој комплексној области она указује на то да развој друштвених мрежа, вебсајтова, блогова и тако даље ствара један потпуно нови маркетиншки простор. Ефекти интернет реклама које су намењене миленијумској генерацији је уједно област на којој је и докторирала.

Који географски, демографски, економски, социолошки и генерацијски разлози и фактори утичу на степен коришћења интернета? Који су мотиви и психолошки профили оних који користе интернет? Које су перцепције? Које су навике Миленијумске генерације? Ко су онлајн купци? Где смо ми и какво је тренутно стање у свету? Шта казују подаци?

Дакле, веома је сложен и мултидисциплинаран приступ у конципирању онога што маркетиншки стручњаци називају апелима у интернет рекламама као и конципирању самих форми и садржаја.

Зато нас интересују и банери, слајдови и други актуелни формати интернет реклама којима се Јелена Филиповић бави и у раду „Привлачност различитих онлајн формата“. Интересују нас и они детаљи као што је категоризација порука и слогана које она систематизује у неутралне, шаљиве и оне са сексуалним садржајима. Који од тих садржаја имају највише утицаја на потенцијалне купце? И на које потенцијалне купце?

Са др Јеленом Филиповић разговарамо и о маркетингу као научној дисциплини, њеном настанку, развоју и обухвату, као и како и када је настала теорија корисности и задовољења и како се она дефинише, али и о мрежи „АцадемЛинк“, коју је Јелена Филиповић покренула.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља

Дијалог култура 26.05.2013.

Тема:УСПОН НАУКЕ АЗИЈСКИХ ЗЕМАЉА – Хемија и Сингапур: Каталитичка размена водоника идеутеријума помоћу транзиционих елемената, Луисове киселине базиране на елементима п-групе, фундаментална хемија, двострука веза између бора и водоника

Феномен економског раста азијских земаља скренуо је пажњу светске јавности и на њихову културу, привреду и развој, а од новијег времена и на науку, која заузима све значајније место у светској заједници. За Европљане и Запад у целини азијске земље нисувише само егзотична места као исходишта удаљених древних цивилизација у чији поглед на свет бисмо волели да проникнемо, или чију духовност, традицију и уметност бисмо желели суштаствено да поимамо. Оне су све више симбол ултрамодерних градова, изузетно уређеног живота у вишемилионским урбаним центрима, симбол улагања у науку и места на којима можемо видети научно-технолошку будућност цивилизације у коју је већ закорачио трећи миленијум. Једна од тих земаља је и острвска држава Сингапур, а Департман за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг, један је од водећих у области хемије, посебно зелене хемије и одрживог развоја. То је наравно у вези са привредом која се, на релативно малој територијалној распорстрањености, ослања на прерађивачку индустрију окренуту одрживом развоју. Од недавно, овај факултет додељује стипендије за докторске студије и кандидатима из Европе. То, као и предавање“Луисове киселине базиране на фосфору и бору“, било је повод гостовања проф. др Драгослава Видовића у Новом Саду, Београду и Нишу.

Др Драгослав Видовић је професор на Департману за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг у Сингапуру и руководилац истраживачке лаборатоје тог департмана. Лабораторија професора Видовића основана је пре непуне две године. За то кратко време успели су да синтетишу, први пут у свету, једињење базирано на фосфору које је дикатијумског карактера. Оно може да активира угљенофлорне везе, које су најаче једноструке везе, каже Видовић. Реч је о томе да материјали који су отпорни на топлоту, као нека уља, на пример, садрже много угљенофлорних веза. Пошто би и ти материјали, као и сви други, требало да буду рециклирани, један од поступака је да се, у ствари, прекину те угљенофлорне везе. „Наравно морамо још да истражујемо да видимо како све то можемо да контролишемо и како да побољшамо селективност, јер онда бисмо могли специфично да активирамо те везе користећи фосфор“, указује Видовић.

Видовић се посебно бави питањима хемијске синтезе у области неорганске хемије, односно катализаторима. Он покушава да синтетише разне комплексе и разна једињења која би омогућила синтезу других једињења која су веома битна за наш живот. Један од пројеката из те области се односи на коришћење алуминијума уместо злата и окренут је принципима зелене хемије и одрживости.

Једна од најужих области Видовићевих истраживања је бор и, посебно, коришћење његових једињења као катализатора. Још приликом докторских истраживања он је успео да синтетише једну – до тада непознату везу – двоструку везу између бора и водоника која је од посебног теоријског значаја. Једињења бора најчешће се називају Луисове киселине. Користе се за активирање хемисјких веза и стварање специфичних угљеничних веза.

Видовић је члан и великог међународног пројекта који испитује старење и који је, пре свега, намењен спречавању болести које се често јављају, као што су, на пример, Паркинсонова и Алцхајмеова болест. „Професор Харман је педесетих година прошлог века препознао да оксиданти, то јест радикали, негативно утичу на наш организам и предложио теорију у којој је описао да је главни разлог за старење људског организма негативан утицај радикала, нарочито у митохондријама које су саставни део ћелија, које су органеле у ћелијијама. После су многи научници покушавали да нађу адекватне антиоксиданте. Међутим, практично је немогуће унети довољно антиоксиданата у наше тело, а који би елиминисали негативан утицај радикала односно оксиданата, а да не постану токсични. Поред свега тога сами радикали су нам и корисни. Важни су за комуникацију између ћелија“, указује Видовић и објашњава: „Док сам радио на Оксфорду, упознао сам једног руског научника – доктора Шћепинова, који ми је образложио свој начин борбе против радикала. Уместо да синтетише нове антиоксиданте, он је утврдио који молекули, а онда и које хемијске везе, нарочито угљеноводоничне везе, значи које од тих молекула и хемијских веза су највише изложене нападима радикала, нарочито у митохондрији. Највише молекула су линолна и линолеинска киселина који су саставни део мембране митохондрије. Онда је покушао да учврсти те угљеноводоничне везе. Један од начина је да се изотопски замени водоник са деутеријумом.“ Управо на том веома компликованом проблему ради Видовић у оквиру овог међународног пројекта и бави се синтезом молекула линолне и линолеинске киселине користећи катализаторе, односно каталитичку размену водоника и деутеријума.

Занима нас и Видовићева научна биографија, и, посебно, његови погледи на актуелна питања науке. И не само то: незаобилазна су и питања о острвској држави Сингапуру, животу у њој и о особеностима њене привреде, културе и науке.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља