Аутор: PMF

Дијалог култура 26.05.2013.

Тема: УСПОН НАУКЕ АЗИЈСКИХ ЗЕМАЉА – Хемија и Сингапур: Каталитичка размена водоника идеутеријума помоћу транзиционих елемената, Луисове киселине базиране на елементима p-групе, фундаментална хемија, двострука веза између бора и водоника

Феномен економског раста азијских земаља скренуо је пажњу светске јавности и на њихову културу, привреду и развој, а од новијег времена и на науку, која заузима све значајније место у светској заједници. За Европљане и Запад у целини азијске земље нисувише само егзотична места као исходишта удаљених древних цивилизација у чији поглед на свет бисмо волели да проникнемо, или чију духовност, традицију и уметност бисмо желели суштаствено да поимамо. Оне су све више симбол ултрамодерних градова, изузетно уређеног живота у вишемилионским урбаним центрима, симбол улагања у науку и места на којима можемо видети научно-технолошку будућност цивилизације у коју је већ закорачио трећи миленијум. Једна од тих земаља је и острвска држава Сингапур, а Департман за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг, један је од водећих у области хемије, посебно зелене хемије и одрживог развоја. То је наравно у вези са привредом која се, на релативно малој територијалној распорстрањености, ослања на прерађивачку индустрију окренуту одрживом развоју. Од недавно, овај факултет додељује стипендије за докторске студије и кандидатима из Европе. То, као и предавање“Луисове киселине базиране на фосфору и бору“, било је повод гостовања проф. др Драгослава Видовића у Новом Саду, Београду и Нишу.

Др Драгослав Видовић је професор на Департману за хемију и биолошку хемију Факултета за природне науке и математику Технолошког универзитета Нањанг у Сингапуру и руководилац истраживачке лаборатоје тог департмана. Лабораторија професора Видовића основана је пре непуне две године. За то кратко време успели су да синтетишу, први пут у свету, једињење базирано на фосфору које је дикатијумског карактера. Оно може да активира угљенофлорне везе, које су најаче једноструке везе, каже Видовић. Реч је о томе да материјали који су отпорни на топлоту, као нека уља, на пример, садрже много угљенофлорних веза. Пошто би и ти материјали, као и сви други, требало да буду рециклирани, један од поступака је да се, у ствари, прекину те угљенофлорне везе. „Наравно морамо још да истражујемо да видимо како све то можемо да контролишемо и како да побољшамо селективност, јер онда бисмо могли специфично да активирамо те везе користећи фосфор“, указује Видовић.

Видовић се посебно бави питањима хемијске синтезе у области неорганске хемије, односно катализаторима. Он покушава да синтетише разне комплексе и разна једињења која би омогућила синтезу других једињења која су веома битна за наш живот. Један од пројеката из те области се односи на коришћење алуминијума уместо злата и окренут је принципима зелене хемије и одрживости.

Једна од најужих области Видовићевих истраживања је бор и, посебно, коришћење његових једињења као катализатора. Још приликом докторских истраживања он је успео да синтетише једну – до тада непознату везу – двоструку везу између бора и водоника која је од посебног теоријског значаја. Једињења бора најчешће се називају Луисове киселине. Користе се за активирање хемисјких веза и стварање специфичних угљеничних веза.

Видовић је члан и великог међународног пројекта који испитује старење и који је, пре свега, намењен спречавању болести које се често јављају, као што су, на пример, Паркинсонова и Алцхајмеова болест. „Професор Харман је педесетих година прошлог века препознао да оксиданти, то јест радикали, негативно утичу на наш организам и предложио теорију у којој је описао да је главни разлог за старење људског организма негативан утицај радикала, нарочито у митохондријама које су саставни део ћелија, које су органеле у ћелијијама. После су многи научници покушавали да нађу адекватне антиоксиданте. Међутим, практично је немогуће унети довољно антиоксиданата у наше тело, а који би елиминисали негативан утицај радикала односно оксиданата, а да не постану токсични. Поред свега тога сами радикали су нам и корисни. Важни су за комуникацију између ћелија“, указује Видовић и објашњава: „Док сам радио на Оксфорду, упознао сам једног руског научника – доктора Шћепинова, који ми је образложио свој начин борбе против радикала. Уместо да синтетише нове антиоксиданте, он је утврдио који молекули, а онда и које хемијске везе, нарочито угљеноводоничне везе, значи које од тих молекула и хемијских веза су највише изложене нападима радикала, нарочито у митохондрији. Највише молекула су линолна и линолеинска киселина који су саставни део мембране митохондрије. Онда је покушао да учврсти те угљеноводоничне везе. Један од начина је да се изотопски замени водоник са деутеријумом.“ Управо на том веома компликованом проблему ради Видовић у оквиру овог међународног пројекта и бави се синтезом молекула линолне и линолеинске киселине користећи катализаторе, односно каталитичку размену водоника и деутеријума.

Занима нас и Видовићева научна биографија, и, посебно, његови погледи на актуелна питања науке. И не само то: незаобилазна су и питања о острвској држави Сингапуру, животу у њој и о особеностима њене привреде, културе и науке.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 12.05.2013.

Тема: ФОРЕНЗИЧКА ХЕМИЈА, ФОРЕНЗИЧКИ ПРОФАЈЛИНГ И ЗЕЛЕНА ХЕМИЈА НА ПМФ У НОВОМ САДУ

Хемија је међу оним наукама које су у прошлом веку у потпуности измениле индустрију, па тиме и нашу свакодневицу. Убрзо, хемија је постала симбол загађења и вештачких творевина које све више удаљују човека од природе и чак, и њега самог и природу, егзистенцијално угрожавају, пре свега због примене у производњи синтетичких материјала и примене у фармацији.

У овом веку хемија је заједно са биохемијом међу најзначајнијим наукама у служби човека, његове будућности и одрживог развоја. Она је постала значајна и у гранама људског деловања за које се до недавно сматрало да немају додирних тачака са природним наукама, као што су друштвене науке, на пример.

Еволуција знања и његове примене и развој погледа на решавање потреба друштва, подстичу настанак нових дисциплина не само као пуки резултат међусобног деловања различитих области него превасходно као суштински резултат свеобухватних интердисциплинарних ситнтеза. Због тога нас у овом издању Дијалога култура, посвећеном форензичкој и зеленој хемији, занима и шта је са иновацијом наставе на Департману за хемију, биохемију и заштиту животне средине Природно-математичког факултета у Новом Саду и о којим постигнућима можемо говорити од када постоје ти нови предмети.

Форензичка хемија уведена је као изборни предмет на мастеру 2006. године. Знања из те области веома су потребна савременом друштву. „Зашто онда студенте који се школују у области хемије или биохемије не усмерити да то своје знање примене и у неком правном систему?“ питање је које поставља покретач и предавач тог курса ванредни професор Слободан Гаџурић са Природно-математичког факултета у Новом Саду. Он се бави и форензичким профајлингом. У вези с тим он каже: „То што радимо заједно са колегама из Националног криминалистичког центра односи се на профајлинг хероина, односно дроге. Желимо да помогнемо нашој полицији у спречавању кријумчарења и пресецању путева дроге који прелазе преко наше земље. Из података које имамо о заплењеном хероину на граничним прелазима Батровци, Хоргош, или на граничном прелазу са Бугарском, можемо да дођемо до података који ће нам омогућити да сазнамо одакле он потиче. Јер, хероин се, као синтетска дрога, разликује од произвођача до произвођача. Значи, онај ко га производи увек остави неки траг и ми на основу тих трагова можемо да закључимо да ли је неки хероин из Афганистана, да ли потиче из Јужне Америке, или неког другог краја света, или је произведен негде у нашој земљи.“ Циљ предмета Форензичка хемија је стицање знања о примени аналитичке хемије у савременим форензичким истраживањима, оспособљавање студентата за примену аналитчких метода и техника приликом форензичких анализа, стицање знања о начину и методама прикупљања и анализе доказног материјала, као и развијање етичности и критичке свести о поузданости и квалитету форензичке анализе.

Иновација наставе, између осталог, подразумева нови приступ припреме уџбеника, онај приступ који ће применити нове образовне технологије и поштовати чињеницу да студенти све раде на рачунару. Гаџурић каже да су направили електронски практикум који студентима помаже да спреме испит, да тамо нађу и оно што су можда пропустили на предавању и оно што треба самостално да ураде на вежбама. За лабораторијске вежбе снимљени су филмови који су у електронском практикуму смештени у мапе кроз које је навигација веома једноставна.

У емисији ћемо чути и о иновацији концепата вежби. У оквиру предмета Форензичка хемија недавно је, заједно са Националним криминалистичким центром у Новом Саду и Правним факултетом, организована вежба на којој су студенти симулирали суђење. Симулиран је један судски процес на коме су студенти хемије обављали вештачења а студенти биохемије радили DNK анализу и своје знање у примени показали пред судијама, студентима Правног факултета.

Слободан Гаџурић говори и о зеленој хемији, њеном настанку и шта она изучава. „Она је управо оно што нам предстоји у будућности, а то је да елиминишемо свакакав ризик који је око нас’’.

Емисија обухвата и научну биографију Слободана Гаџурића.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 28.04.2013.

Тема: СТРАНАЦ У НАМА. КАКО МОЗАК ВИДИ СЕБЕ. Друга емисија: АРХЕОЛОШКИ СЛОЈЕВИ МОЗГА. ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ И РАЗВОЈ СИМБОЛИЧКЕ СВЕСТИ

„Емпатија је много старија него што човек воли да прикаже. Није део сиве коре мозга. Она припада, заправо, нашим таламичко-међу-можданим структурама, које су у развоју веома важне за препознавање потреба које су у уској вези са, хајде да кажем, нашим кортексом или са међуможданим или можданим стаблом, које је у уској вези и са кортексом и са једрима, као што је бадемасто једро (које сигнализира да ли ћемо опазити нешто што је претеће или доброћудно). Емпатија је најуже везана за неговање које су радиле врсте попут рептила, тако да припада још рептилном мозгу, потреби да заштити младунче, да га однегује, да га храни. Наша емпатија путује чак одатле,“ објашњава Роберт Хаук мастер психолошких наука из Сомбора. Он указује на то да је емпатија један од најстаријих механизама уграђених кроз филогенезу у наш систем, али се може потиснути односно разусловити. Појава рокинга код деце без адекватног родитељског старања у установама може послужити као пример, како дете самостимулацијом покушава да надокнади недостатак родитељског додира и пажње и када родитељ не чита његове потребе. Тада се емпатија као природан механизам гаси, каже он.

У овој другој емисији о човековој психолошкој конституцији, о његовом онтогенетском развоју и процесу антропогенезе, настављамо разговор с Робертом Хауком о дистинктивним одликама хомо сапиенса и, посебно, о утицају културе и знања на његове особености.

У емисији га питамо и о археолошким слојевима мозга, али и о односу величине мозга и интелигенције на уочавањима да су лобање неандарског човека биле веће од лобања савременог човека. У вези с овим последњим, Хаук објашњава: „Знате да је Алберт Ајнштајн завештао свој мозак науци за истраживања која би унапредила разумевање о нашем централном нервном систему? Испоставило се следеће: Алберт Ајнштајн није имао много већу сиву кору мозга како се верује, али је број глио ћелија био значајно већи него у мозгу просечног човека. То говори у прилог томе да је можда, дакле речено у веома слободно постављеној хипотези, заправо homo sapiens sapiens у односу на неандерталца имао, на пример, ту предност да је број интерконекција између сивих ћелија сиве коре мозга био већи него код неандерталца, без обзира на његову масу и величину, тј. волумен.“ Можда је савремени човек интелектуалним капациетом у смислу симболичког материјала, вештине комуницирања, разумевања социјалног функционисања унапређивањем оруђа и оружја, располагао већим потенцијалом него неандерталац, закључује Хаук.

Када је реч о релацији информационих технологија и умних потенцијалима човека, наш саговорник указује на то да мозак жуди за зањем, да је мозак „информациона машина“, а рачунар машина за трансформацију информације. Стога је природно да дете тражи рачунар, посебно што мозак у тој фази раста „тражи храну“. Храна за њега је информација.

Питамо и шта се дешава са развојем симболичке свести.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 14.04.2013.

Тема: СТРАНАЦ У НАМА. КАКО МОЗАК ВИДИ СЕБЕ

Ratio, когниција, перцепција, перцепција симболике, емоција, макар она била само стање свести каквом је сматрао Сартр, затим мисао, апстрактно мишљење, ментална представа, способност утилитарног мишљења, осмишљавање стратегије манипулација, на пример у изради и коришћењу оруђа, способност промишљања и синтеза узрочно-последичних веза, промишљања о будућности и надасве сапиентиа, знање с исходиштем у мудрости јесу неке од најзначајнијих дистинктивних одлика човека. Како их схвата данашња наука? Шта она запажа када је реч о варијабилности кортекса у вези са културном средином? Како мозак функционише? Шта су симболичке представе? Како, када и где настају? Ако оно непознато, или недовољно разјашњено, које се на различите начине манифестује, назовемо странац у нама, како то можемо пратити ? Да ли и како технологија и култура утичу на развој перцептивних потенцијалности?

То су нека од питања о којима разговарамо с Робертом Хауком, М.А. психолошких наука из Сомбора. Он, између осталог, указује на то да постоји читава једна област у школској психологији која се зове поремећај академских вештина и објашњава: „Наша школа форсира вербалне и математичке вештине. Оне су заправо базиране на левој хемисфери мозга и, врло конкретно да кажем, стимулишу развој Брокиног центра и фаворишу развој и употребу темпоралног режња мозга који укључује и разумевање вербалних садржаја, значи Верникеов центар у Хешловој вијуги и тако даље до аналитичких својстава који су типични за чеони режањ мозга и доношење одлука у складу са нумеричким представама. Деца у нашој култури која имају част да су рођена једнострано оријентисана само на десну руку, употребу десне руке, десне ноге, десног ока, десног уха или обрнуто само леве руке, само левог ока, само леве ноге, имају срећу јер нашу школу прођу безболно зато што не морају себе да присиљавају да преводе читаве низове симбола са једне хемисфере на другу, за разлику од деце која имају проблем такозване дислатерализације. (…) Међутим, када школа добије дислатерално дете, онда, на пример, од једног сјајног лексичара који одлично пише, на пример десном руком пише, али се служи левом руком, пуца из левог рамена, води секиру левом руком, онда настаје хаос у математици или ће врло често код деце настати хаос у читању или писању, па ће на пример писати слова изврнуто као у огледалу. Онда заправо имате борбу две хемисфере у глави, две полутке. Чија ће слика бити у праву, да ли десна хемисфера или лева хемисфера? Какву ће слику послати десна хемисфера левој? Да ли је то дете развило огледало у којем ће оно окренути слово или број у пожељном облику, то је ствар енормног тренинга…. И онда каже професор или учитељ: Ваше дете је сјајно, али не знам зашто има такав рукопис, не знам зашто је тако смотано, знате, оно је изврсно из српског, али је јако смотано…“ Реч је о оријентацији у две димензије, каже Хаук и објашњава да ова наша култура фаворизује претпоставку да смо сви унилатерално оријентисани. Али то није тачно јер је највећи број деце помешано латералан, зато што је природа оставила простор да уколико дође до повреде мозга или оштећења хемисфере – да мозак може поново да овлада неким функцијама и то данашња неуропсихологија зна. Неким функцијама трајно не може поново да овлада, али неке поново успостави и то тако што мозак ангажује ону хемисферу која није дотле била у употреби на тај начин. „Дакле, култура као таква обележава начин употребе нашег мозга, начин употребе нашег кортекса“, објашњава Хаук и показује пример два писма у јапанском језику који наводи Жан-Пјер Шанже у „Неуронском човеку“. Писмо кана, слично је алфабету и састоји се од 69 симбола. Писмо канџи није фонетско него идеографско. Апстрактни, формални и комбинаторни карактер кане смешта се у леву хемисферу. Препознавање знакова канџија, насупрот томе, изискује посебне природне склоности десне хемисфере за обраду и памћење слика.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Војислава Вукеља и Виолета Марковић

Дијалог култура 31.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – Трећа емисија: DNK, репликација, регулација односно контрола активности гена, Сангеров метод секвенцирања, амплификација и њена примена, протеомика, модел in silico

Зашто DNK није од самог открића одмах схваћена као генетски материјал? Како су научници веома рано закључили да је генетски материјал супстанца која има способност аутокатализе, тј. сопствене репликације – како су текла њихова промишљања о могућим моделима репликације, и који експерименти су их довели до закључка да је управо семиконзервативан важећи? Шта је регулација односно контрола активности гена и како се она остварује? На ком принципу се базира Сангеровог метод секвенцирања DNK и због чега је ова метода толико значајна да је Фредерик Сангер за њу добио Нобелову награду 1980.? Шта је амплификација и где се примењује?

Осим ових питања, из ове треће емисије серијала о молекуларној биологији, у најави издвајамо поглед на правце развоја молекуларне биологије нашег саговорника Александра Вујина, докторанта у лабораторији др Моник Зетка на Департану биологије Универзитета Мек Гил у Монтралну. Он каже: „Будућност молекуларне биологије сигурно је у мултидисциплинарности и у интеграцији посебно са компјутерскм технологијама и информатиком. Причали смо о открићима који су преслудно утицали на развој молекуларне биологије и видели смо да се у 20. веку свако откиће односило на један специфичан теоријски проблем и да је тај проблем решила или једна особа или мали тим или група људи. Иако овакав приступ молекуларној биологији сигурно неће нестати у 21. веку, штавише моја лабораторија се превасходно бави баш таквим приступом, молекуларна биологија се све више креће или, може се рећи, еволуира у дисциплину која се зове системска биологија. Системска биологија је мултидисциплинарни пиступ молекуларној биологији где се акценат даје на синтезу знања насупрот анализи и редукционизму. Од пре десет или петнаест година имамо информације о целокупном геному, сада имамо начине да утврдимо за свако ткиво целокупни транскриптом. Шта транскриптом значи? По аналогији са термином геном, транскриптом значи секвенца свих активних транскрипта, свих активних информационих RNK у одређеном ткиву или ћелији. И док су геноми у свим нашим ћелијама једнаки, транскриптоми се разликују од ткива до ткива и можемо анализирати све транскрипте у исто време. Корак даље је протеомика. Дакле, модерним техникама можемо анализирати присуство свих протеина у одређеном ткиву, у болесном или у здравом ткиву. Дакле у периоду смо када смо јасно преплављени информацијама и јасно је да овде изучавамо системе који су незамисливо комплекснији од било каквог система који су људи направили инжењерством. Молекуларни биолози изучавају системе који су до савршенства еволуирали већ четири милијарде година и сва наша досадашња сазнања веома су фокусирана и по ширини ограничана. Следећи корак је да се систем разуме да се интегишу сва ова посебна сазнања и да се систем разуме као целина: интеракција протеина једних са другима и да се ћелије опишу физичким карактеристикама. Ево, прошле године изашло је једно епохално дело где је на основу свих до сада прикупљених информација о ћелији једне једноставне бактерије микоплазе гениталиум први пут направљен компјутерски модел in silico, што на латинском значи у силикону, у силикатима од којих су компјутери направјени, дакле, назван in silico, по аналогији са in vitro, направљен је компјутерски програм, компјутерски модел који, базирано на почетним параметрима које знамо експерименталним путем, може да програмира деобу те једноставне ћелије. Значи, ми само у времену нула убацимо све параметре које знамо из емпиријских и експерименталних метода у програм који је базиран на одеђеним функцијама које су исто базиране на емпириским опсевацијама. Ти параметри пролазе кроз функције, значи еволуирају по закону тих функција кроз време, и, када се погледа крајњи резултат модела, види се да се ћелијска деоба може успешно извршити у компјутеру, што је, по мени, откриће које је назнака онога што долази. Ово је веома једноставна ћелија, она има само 500.000 базних парова, целкупни геном је дугачак само 500.000 базних парова, што звучи много, али људски геном је дугачак три милијарде базних парова, значи шест и по хиљада пута више. Дакле, следећи корак је нека компликованија бактерија, па после тога ћелија са једром, нека еукариотска ћелија, и то није само занимљив компјутерски програм јер већ имамо информације, него базирано на информацијама које имамо, он нам нуди нове информације како се те компоненте интерагују кроз време, што је некада недоступно нашим емпиријским и експериметналним методама. Не постоји метод који ће Вам дозволити да у исто време пратите кроз време све молекуле свих врста једне ћелије. Али због апликације ових компјутерсих технологија и информатике добили смо тако нешто.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 17.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – ДРУГА ЕМИСИЈА: ГЕНЕТСКИ КОД, КОДОН, АНТИКОДОН, РЕВЕРЗНА ГЕНЕТИКА, ГЕНЕТСКИ НОКДАУН, ГЕНЕТСКИ НОКАУТ, RNK ИНТЕРФЕРЕНЦИЈА, ЕПИГЕНЕТИКА, ЕПИГЕНЕТИЧКО НАСЛЕЂИВАЊЕ, ГЕНЕТСКИ ИМПРИНТИНГ, RNK СВЕТ, ГЕНСКА ТЕРАПИЈА, БИОЕТИКА

Ако скоро сва жива бића користе исти генетски код, како и када је настао заједнички предак? Шта је заједничко тим организмима, а по чему се они разликују? Како је изгледао тај најстарији предак? Када је реч о откривању тајне настанка живе материје од неживих супстанци, шта је Стенли Милер 1952. утврдио када је експериментисао симулацијом ране еволуције наше планете? Да ли и савремена сазнања то потврђују?

То су само нека од питања којима је посвећена друга емисија о молекуларној биологији, њеним актуелним сазнањима и питањима. У њој настављамо разговор с Александром Вујином, докторантом у лабораторији др Моник Зетка на Департману биологије Универзитета Мек Гил у Монтреалу, једном од најпрестижнијих у свету у тој области. Посебно нас занимају сазнања о механизмима преношења генетичких порука, шта су то код, кодон и антикодон, шта су генетски нокдаун и генетски нокаут као методе реверзне генетике и где и зашто се примењују, као и шта је генетски скрин, техника коју наш саговорник посебно користи у истраживању. Чућемо и на шта указују резултати изучавања епигенетичког наслеђивања, шта је генетски импринтиг, да ли се он може мењати и шта се тиме може постићи, која су најновија сазнања о RNK и о такозваном RNK свету.

Александар Вујин такође говори о примени сазања из молекуларне биологије у науци, праву, пољопривреди и превасходно медицини, посебно о томе шта поједина открића значе за персонализовану медицину, као и о механизмима генских терапија, те где постоје контроверзе и која етичка питања отварају. Генска терапија користи исте механизме као што делују вируси, каже Вујин. „Вируси су инфективне честице, неко их не би назвао ни живим бићима. Њихова једина сврха је да убаце свој геном у ћелију домаћина, где ће се десити репликација. Сам по себи, ван ћелије домаћина вирус не може да се репликује. Дакле, то су биолошки системи који су милионима година еволуирали са специфичном сврхом да оптимизују улазак свог генома у наше ћелије, тако да се генска терапија користи тим механизмима у сврху убризгавања оних гена које желимо да надоместимо у ћелије у којима треба да буду.“ Александар Вујин у емисији излаже примере примене генске терапије које, дугорочно посматрано, нису дале очекиван резултат и образлаже због чега је до тога дошло, али и оне пред којима је будућност. Он каже: „Генска терапија се користи и има примене и у излечењу рака. На пример, педесет одсто свих карцинома је мутирано у гену p53 који је познат, у популарним научним терминима, као бранитељ генома, чији је задатак да изврши самоубиство ћелије, односно апоптозу ако детектује да се ћелија претвара у ћелију рака. Зато је веома често тај ген деактивиран у ћелијама рака, јер, једноставно еволуционо гледано, онај успешан рак који ми детектујемо као болест у неком тренутку своје историје деактивирао је p53.“ У претходне две до три године изашло је неколико радова са веома охрабрујућим резултатима генске терапије у третману рака код мишева, каже Вујин и објашњава да се поступак састоји у томе да се ген p53 прво упакује у вирус и потом ињекцијом убризга у туморну масу, где онда p53 активира самоубиство туморне масе. Смањење је и више од деведесет одсто.

Када је реч о етичкој страни генске терапије, која је тек мали део биоетике, Вујин каже: „Треба разликовати соматску генску терапију, значи ону која утиче само на једну генерацију, на тело једног организма, и клицину генску терапију. Јер, теоретски је могуће модификовати клицине ћелије на исти начин као што модификујемо соматске ћелије. Дакле, могуће је неки ген који недостаје убацити у клицу. Проблем са тим је да је онда модификована цела линија тог организма, односно лоза, дакле да су потомци такође генетски модификовани без њиховог знања и то је са етичког становишта проблематично. Једна додатна примена, која је етички још проблематичнија, јесте потенцијал за трансхуманизам. Могуће је генском терапијом излечити одређене урођене болести, али такође је могуће у ћелије организма увести гене који раније нису били ту, који можда побољшавају функцију нашег организма. Значи, иако нама ништа не фали, ми можемо себе да аугментујемо коришћењем генске терапије и постоје многи покрети који се зову трансхуманистички, тј. покрети инспирисани научнофантастичним књигама где се тежи ка некој будућности у којој је људска врста унапређена у односу на садашње стање, што наравно има много етичких проблема.“

Овде подсећамо да смо у првој емисији, између осталог, питали Александра Вујина шта је клицина линија посебно због тога што је његова докторска теза посвећена клици као бесмртном репродуктивном материјалу. „Клицина линија или лоза ћелија може се дефинисати као она ћелијска линија која је специјализовна за репродукцију, насупрот телесним, односно соматским ћелијама које чине наше тело.“ Та реч и потиче од грчке речи „сома“ што значи тело, објаснио нам је тада наш саговорник и додао да се често користе и краћи називи „клица“ за клицину линију и „сома“ за соматске ћелије. „Иако се многи вишећелијски организми састоје од великог броја специјализованих ћелија и ткива од којих свако има посебну функцију, подела на клицу и сому је најосновнија ‘подела рада’ међу ћелијама. Клица има задатак да осигура могућност размножавања и генерацијску стабилност и виталност једне врсте, а задатак соме је да осигура преживљавање и фунционисање клице током живота једног индивидуалног организма. Својства клице која омогућавају ову поделу рада могу се концептуално поделити на она која омогућавају репродуктивни програм и на она која одржавају бесмртност клице.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 03.03.2013.

Тема: МОЛЕКУЛАРНА БИОЛОГИЈА – КЛИЦИНА ЛИНИЈА, БЕСМРТНОСТ КЛИЦЕ, ЗАКОНИ НАСЛЕЂИВАЊА, ТЕОРИЈЕ О ТРАНСМУТАЦИЈИ ВРСТА, DNK, RNK, ЦЕНТРАЛНА ДОГМА МОЛЕКУЛАРНЕ БИОЛОГИЈЕ

„Молекуларна биологија се можда најбоље дефинише као наука која изучава функционалне односе између биолошких макромолекула – примарно DNK, RNK и протеина, и утицај тих макромолекула на ћелијско и организмално функционисање, било у одржавању хомеостазе или током динамичких фаза – на пример, ћелијске деобе или телесног развића. Молекуларна биологија је дете биохемије, науке која изучава хемијска својства биолошких макромолекула и генетике, науке која изучава утицај гена на форму и функцију живог света и може се рећи да је молекуларна биологија приступ и начин којим се генетика објашњава и употпуњује физичким ентитетима – биолошким макромолекулима“, објашњава Александар Вујин, докторант у лабораторији Др Моник Зетка на Департману биологије Универзитета Мек Гил у Монтреалу и додаје: „Осим биохемије и генетике, са којима ју је некада тешко разграничити, молекуларна биологија интерагује са другим биолошким гранама попут ћелијске биологије, биологије развића, али и оним попут еволуционе биологије и екологије. Све више се развија сарадња и са физичким наукма, пре свега са физиком, што је резултирало развојем биофизике као посебне гране, али и информатиком, што је резултирало у развој мултидисциплинарног поља биоинформатике“.

Александар Вујин, који је и студирао на Универзитету Мек Гил у Монтреалу, после чега је две године био асистент на предметима Молекуларна биологија и Еукариотска целуларна, односно ћелијска биологија, сада на истом универзитету, који је један од најпрестижнијих у свету у тој области, спроводи експерименте и изучава механизме бесмртности клице чему је посвећена његова докторска теза. У лабораторији Др Моник Зетка, овај млади научник први је који је започео пројекат везан за бесмртност клице. Он скреће пажњу да су у свету, претходних десет до петнаест година изоловани многи мутанти који дају овај фенотип. Његов рад фокусира се на покушај наласка механизма који клицу штите у раном периоду од разних генотоксичних супстанци и ефеката.

У овој првој емисији Александра Вујина питамо и о историјату настанка молекуларне биологије. Вујин почиње од открића која су претходила настанку молекуларне биологије. Упућује у суштину открића чешког фратра Грегора Мендела средином 19 века и механизме закона наслеђивања која носе његово име, те како је до њих дошао. У наставку указује на доприносе Дарвина и Ламарка својим теоријама о еволуцији односно трансмутацији врста. „Први који су препознали хромозоме као физичке ентитете унутар ћелија који одлично одговарају Менделовим наследним факторима, и понашају се у складу са Меднеловим законима, јесу биолози Теодор Бовери и Волтер Сатон“, каже Вујин објашњавајући њихове експерименте и закључке цитолошких опсервација на морским организмима на самом почетку 20 века. „Интересантна је и чињеница из историје медицине да је Бовери први повезао абнормално стање хромозома у ћелијама рака са патологијом ове болести и стога први уочио да је рак у бити генетска болест“, каже Вујин.

У емисји, између осталог, чућемо и како је биолог и генетичар Томас Хант Морган дошао до открића хромозома у преносу наследних особина за шта је добио Нобелову награду из медицине 1933. Сазнаћемо и који лабораторијски рад и која уочавања су довела Хермана Милера до открића, од изузетне важности за развој молекуларне биологије, да радијација има непосредан утицај на учесталост мутација у популацији организама за шта је добио Нобелову награду за медицину 1946? У вези са овим последњим Вујин указује и на Милерову класификацију мутација, као и на то да је овај научник препознао да је у људској моћи да промени структуру и функцију наследног материјала живог света, чиме су отворена врата смисленим манипулацијама и применама у индустрији, медицини, пољопривреди и омогућен настанак биотехологије, примењене гране молекуларне биологије.

Последњи блок посвећен је настанку молекуларне биологије, открићима DNK и RNK, те централној догми молекуларне биологије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 17.02.2013.

Тема: ИСТОРИЈА МАТЕМАТИКЕ – Трећи део: ОД ДЕКАРТА ДО XX ВЕКА

Настављаjући серијал о Историји математике подсећамо: прва емисија обухватила је знања и математичку мисао блискоисточних народа и математику античког хеленског света. У другој емисији говорили смо о кинеској, индијској и арапској математици. Такође смо обухватили математику од средњег века до Декарта.

У овој, трећој, емисији професор историје математике и астрономије са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду Ђура Паунић говори о математици од Декарта до 20. века. Уводом, задржава се на унификацији симбола која је била веома значајна за развој математике. Словне симболе уводи Франсоа Вијет у 16. веку.

За Вијета професор Паунић каже: „Он је иначе био адвокат. Прва ствар којом се прославио била је та да је успео да провали шпанску шифру у француско – шпанском рату, значи да дешифрује поруке, што Шпанци нису веровали да је могуће, па су се жалили Папи да није поштено што Француска као једна католичка држава користи црну магију да би сазнала садржаје њихових порука. Математиком се бавио у слободном времену. Писао је те књиге које је штампао о свом трошку у тиражу од педесет примерака и делио пријатељима. Он је имао дивне идеје, али то је схваћено доста касније и онда су тражили где има тих његових књига. Званично, 1646. године издата су његова сабрана дела, значи 40 година после његове смрти (живео је од 1540. до 1603.). Што је најлепше, та његова дела су издата у Декартовој верзији симболике, пошто је његова симболика још била релативно нефлексибилна. Значи, он је увео слова уместо бројева. Наиме, то се користило и раније, али није се очувала структура алгебарског рачуна. У алгебри, када имате a + b, a + b, увек остаје a + b. Али, у геометрији a + b обично постане c, па изгубите ту струкутру. Тако, та алгебарска структура коју је први схватио Вијет, значи да можете рачунати са словима као и бројевима, другим речима да ћете направити општи рачун, како се звао у то време рачун са врстама. Ово је била аритметица нумероса, где сте рачунали са бројевима, а ово је била аритметица специоза. Специес значи врста. Ви сте имали разне врсте бројева. Слово а је једна врста бројева, слово b је друга врста бројева, па сада ви рачунате са a и b. Код њега су корени били геометријски, тако да је то код њега јако рефлектовало геометријску структуру проблема који се решава. Његова идеја у основи била је како да нађе општи поступак за решавање геометријских проблема.“

Када год се поведе реч о духу времена настанка нове математике, незаобилазна је прича о опату Марину Мерсену, о математичару и филозофу, француском теологу који је, у правом смислу те речи, био центар светске науке и математике у првој половини 17. века Професор Паунић каже: „Почетком 17. века почиње да се јавља научна комункација. Другим речима, људи почињу да размењују идеје. Мерсен који је живео од 1588. до 1648. године то је изгледа први схватио. Код њега су се скупљали у Паризу једанпут недељно у његово ћелији, пошто је он био фрањевачки калуђер, долазили су људи који су били заинтересовани за науку и онда су дискутовали о разним проблемима. Ти проблеми су били и прави научни, а били су тако и фантастичнији типа: „Да ли дете, односно човек може да научи да лети?“ Па су рекли: Знате шта, ако може да научи да хода по жици, вероватно може да научи да лети ако почне да учи на време и вежба довољно. Тако су анализирали разне ствари, али најзначајније је било то што је Мерсен схватио да треба одржавати комникацију. Значи, када је Мерсен у Паризу, онда долазе код њега, али када оде из Париза, тај контакт се није прекидао и онда су му писали писма. Мерсен је имао три врло значајна кореспондента. Један је био Ферма, који је био у Тулузу и за којег не знам да ли је икада дошао до Париза, други је био Галилеј који је живео у Италији, трећи је био Декарт, који је углавном био у Холандији. Од париских математичара ту су били млади Паскал, као врло талентован, који је са 16 година написао књигу о конусним пресецима, која је постојала још добрих двадесет година после његове смрти пошто је Лајбниц ту књигу гледао код Паскалових наследника у Паризу 1675. или 1676. године. Оно што је претходно главни проблем био јесте што је у Ренесанси било схваћено да то што знање долази од Бога, значи и чекати да вам знање дође од Бога, то је било доста неактивна ствар, значи врло је неизвесно шта ће се десити, него је боље да се почнете директно бавити изучавањем, пошто, наравно, математика није сматрана за неко врхунско знање као што је теологија о суштини света или живота и тако даље, него једноставно један згодан рачун где се показује моћ људског разума, тако да ви резоновањем долазите до резултата и оно што је значајно било, што је проистекло из тога је да се 1666. оснива Француска академија наука, коју оснива Колбер за време Луја Четрнаестог и званично се јавља језгро које је одиграло најзначајнију улогу у 18. веку зато што су, једноставно, талентовани људи за математику могли да нађу запослење јер је академија наука у оно време било више као данас научни институт.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 10.02.2013.

Тема: РОДНЕ СТУДИЈЕ, МЕДИЈИ И РАВНОПРАВНИСТ ПОЛОВА, ИЗВЕШТАВАЊЕ О ДРУГОМ И ДРУГАЧИЈЕМ, МАРГИНАЛИЗОВАНЕ ГРУПЕ

Серијал: Шеста емисија Радионице „Говорити и писати о науци“

Повод: „Контексти“, први међународни интердисциплинарни скуп младих научника друштвених и хуманистичких наука, Филозофски факултет Нови Сад

Родне студије представљају интердисциплинарно академско истраживање родног идентитета и његове заступљености, као централне категорије анализе. Научно поље родних студија обухвата женске студије кроз појмове: жена, пол, феминизам, политика; мушке студије и LGBT студије. На првом међународном интердисциплинарном скупу младих научника друштвених и хуманистичких наука „Контексти“, који је одржан на Филозофском факултету у Новом Саду, оне су биле обухваћене излагањима истараживача из Словеније, Хрватске и наше земље. Докторанткиња родних студија Асоцијације центара за интердисциплинарне и мултидисциплинарне студије и истраживања (ACIMSI) Универзитета у Новом Саду, асистенткиња на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду Смиљана Милинков, изложила је свој рад „Положај жена у новинарству: Однос реалности и стереотипа у конструкцији лика новинарке у роману Тито је умро Мирјане Новаковић“.

Стицање женских права је процес који је трајао веома дуго и различито се одвијао у појединим земљама.

У емисији Смиљана Милинков говори о еволуцији стицања женских права и о идејама на којима се базирају изучавања родних студија, те о њиховом значају у савременом друштву. Родне студије немају основне студије. Реч је о мастер и докторским студијама, на које долазе углавном полазнице са разнородних катедри. Наша саговорница говори и о предметима који се изучавају на родним студијама и актуелним темама којима се те студије баве.Интересују нас и истраживања из области ужег поља интересовања и научних радова Смиљане Милинков, као што су: медији и равноправнист полова, извештавање о другом и другачијем и друге теме о маргинализованим групама.У овом издању „Дијалога култура“ питамо Смиљану Милинков и о њеном погледу на положај родних студија и друштвених наука уопште у времену економске кризе; као и о њеном погледу на правце даљег развитка родних студија. У емисији ћемо представити и научну биографију наше саговорнице.Смиљана Милинков држи вежбе на предметима Новинарски жанрови 1, Радијско новинарство, Извештавање о другом, Медијски јавни сервиси, Дебата и Медији и верске заједнице.

Емисија је остварена у оквиру серијала „Говорити и писати о науци“. Реч је о завршним радовима, научним интервјуима, полазника истоимене Радионице за обуку младих новинара, и оних који се припремају да то постану. Пројекат Радионице остварили су Природно-математички факултет у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, на непосредну иницијативу и у реализацији научне емисије Радио Новог Сада „Дијалог култура“. Пројекат је подржао и финансијски помогао Центар за промоцију науке.

Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“

Емисију и научни интервју остварила полазница Радионице: Исидора Филипов

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг

Дијалог култура 27.01.2013.

Тема: ЛИНГВИСТИКА, УПОТРЕБА И ЗЛОУПОТРЕБА ЈЕЗИКА

Серијал: Пета емисија Радионице „Говорити и писати о науци“

Данашње издање научне емисије „Дијалог култура“ посвећено је савременим тенденцијама у лингвистици и њиховој повезаности с новинарством и медијима. Др Гордана Штрбац, доценткиња на Филозофском факултету у Новом Саду, каже како ниво писмености у медијима не сме да варира, будући да је реч о јавној употреби језика која мора бити у складу са нормом: „Новинари морају постати свесни одговорности коју носи изговорена реч и морају да имају навику да се консултују са лекторима и да се служе језичким приручницима.“

Др Штрбац предаје Речник и граматику на Одсеку за српски језик и лингвистику, као и предмете Морфосинтакса и Лексикологија и фразеологија на Одсеку за медијске студије Филозофског факултета у Новом Саду. Она оцењује да је неконтролисана навала речи из енглеског језика један од већих проблема са којима се наш језик данас сусреће: „Када се реч преузме из другог језика, она се мора прилагодити законитостима језика примаоца и то на свим нивоима: фонолошком, морфолошком, семантичком и, наравно, на правописном. Како, рецимо, написати: дрим-тим, њуз-магазин, припејд-допуна, ријалити-шоу…? Ново издање Правописа направило је помак тиме што је понудило моделе за писање позајмљеница оваквих врста.“

У емисији нас посебно занимају начини манипулације комуникативним глаголима (verba dicendi) који се користе при цитирању и парафразирању. Такође нас интересује: због чега је лингвистика важна у проучавању медијског дискурса? Откуд потреба за бирократизацијом језика у медијима? Какав је актуелни положај лингвистике и њених бројних дисциплина? О свему томе, али и о комплексности рада у области лексикографије, са докторком Горданом Штрбац разговара Стефан Јањић.

Разговор је део пројекта Радионице „Говорити и писати о науци“ који су остварили Природно-математички факултет Универзитета у Новом Саду и Радиодифузна установа Војводине, а који је намењен младим новинарима и њиховим причама о науци с младим научницима. Пројекат Радионице подржао је и финансијски помогао Центар за промоцију науке.

Уредница емисије: Дренка Добросављевић, ауторка, менторка и руководилац Радионице „Говорити и писати о науци“

Емисију и научни интервју остварио полазник Радионице: Стефан Јањић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Марица Јунг