Kategorija: 2013.

Dijalog kultura 17.03.2013.

Tema: MOLEKULARNA BIOLOGIJA – DRUGA EMISIJA: GENETSKI KOD, KODON, ANTIKODON, REVERZNA GENETIKA, GENETSKI NOKDAUN, GENETSKI NOKAUT, RNK INTERFERENCIJA, EPIGENETIKA, EPIGENETIČKO NASLEĐIVANJE, GENETSKI IMPRINTING, RNK SVET, GENSKA TERAPIJA, BIOETIKA

Ako skoro sva živa bića koriste isti genetski kod, kako i kada je nastao zajednički predak? Šta je zajedničko tim organizmima, a po čemu se oni razlikuju? Kako je izgledao taj najstariji predak? Kada je reč o otkrivanju tajne nastanka žive materije od neživih supstanci, šta je Stenli Miler 1952. utvrdio kada je eksperimentisao simulacijom rane evolucije naše planete? Da li i savremena saznanja to potvrđuju?

To su samo neka od pitanja kojima je posvećena druga emisija o molekularnoj biologiji, njenim aktuelnim saznanjima i pitanjima. U njoj nastavljamo razgovor s Aleksandrom Vujinom, doktorantom u laboratoriji dr Monik Zetka na Departmanu biologije Univerziteta Mek Gil u Montrealu, jednom od najprestižnijih u svetu u toj oblasti. Posebno nas zanimaju saznanja o mehanizmima prenošenja genetičkih poruka, šta su to kod, kodon i antikodon, šta su genetski nokdaun i genetski nokaut kao metode reverzne genetike i gde i zašto se primenjuju, kao i šta je genetski skrin, tehnika koju naš sagovornik posebno koristi u istraživanju. Čućemo i na šta ukazuju rezultati izučavanja epigenetičkog nasleđivanja, šta je genetski imprintig, da li se on može menjati i šta se time može postići, koja su najnovija saznanja o RNK i o takozvanom RNK svetu.

Aleksandar Vujin takođe govori o primeni sazanja iz molekularne biologije u nauci, pravu, poljoprivredi i prevashodno medicini, posebno o tome šta pojedina otkrića znače za personalizovanu medicinu, kao i o mehanizmima genskih terapija, te gde postoje kontroverze i koja etička pitanja otvaraju. Genska terapija koristi iste mehanizme kao što deluju virusi, kaže Vujin. „Virusi su infektivne čestice, neko ih ne bi nazvao ni živim bićima. Njihova jedina svrha je da ubace svoj genom u ćeliju domaćina, gde će se desiti replikacija. Sam po sebi, van ćelije domaćina virus ne može da se replikuje. Dakle, to su biološki sistemi koji su milionima godina evoluirali sa specifičnom svrhom da optimizuju ulazak svog genoma u naše ćelije, tako da se genska terapija koristi tim mehanizmima u svrhu ubrizgavanja onih gena koje želimo da nadomestimo u ćelije u kojima treba da budu.“ Aleksandar Vujin u emisiji izlaže primere primene genske terapije koje, dugoročno posmatrano, nisu dale očekivan rezultat i obrazlaže zbog čega je do toga došlo, ali i one pred kojima je budućnost. On kaže: „Genska terapija se koristi i ima primene i u izlečenju raka. Na primer, pedeset odsto svih karcinoma je mutirano u genu p53 koji je poznat, u popularnim naučnim terminima, kao branitelj genoma, čiji je zadatak da izvrši samoubistvo ćelije, odnosno apoptozu ako detektuje da se ćelija pretvara u ćeliju raka. Zato je veoma često taj gen deaktiviran u ćelijama raka, jer, jednostavno evoluciono gledano, onaj uspešan rak koji mi detektujemo kao bolest u nekom trenutku svoje istorije deaktivirao je p53.“ U prethodne dve do tri godine izašlo je nekoliko radova sa veoma ohrabrujućim rezultatima genske terapije u tretmanu raka kod miševa, kaže Vujin i objašnjava da se postupak sastoji u tome da se gen p53 prvo upakuje u virus i potom injekcijom ubrizga u tumornu masu, gde onda p53 aktivira samoubistvo tumorne mase. Smanjenje je i više od devedeset odsto.

Kada je reč o etičkoj strani genske terapije, koja je tek mali deo bioetike, Vujin kaže: „Treba razlikovati somatsku gensku terapiju, znači onu koja utiče samo na jednu generaciju, na telo jednog organizma, i klicinu gensku terapiju. Jer, teoretski je moguće modifikovati klicine ćelije na isti način kao što modifikujemo somatske ćelije. Dakle, moguće je neki gen koji nedostaje ubaciti u klicu. Problem sa tim je da je onda modifikovana cela linija tog organizma, odnosno loza, dakle da su potomci takođe genetski modifikovani bez njihovog znanja i to je sa etičkog stanovišta problematično. Jedna dodatna primena, koja je etički još problematičnija, jeste potencijal za transhumanizam. Moguće je genskom terapijom izlečiti određene urođene bolesti, ali takođe je moguće u ćelije organizma uvesti gene koji ranije nisu bili tu, koji možda poboljšavaju funkciju našeg organizma. Znači, iako nama ništa ne fali, mi možemo sebe da augmentujemo korišćenjem genske terapije i postoje mnogi pokreti koji se zovu transhumanistički, tj. pokreti inspirisani naučnofantastičnim knjigama gde se teži ka nekoj budućnosti u kojoj je ljudska vrsta unapređena u odnosu na sadašnje stanje, što naravno ima mnogo etičkih problema.“

Ovde podsećamo da smo u prvoj emisiji, između ostalog, pitali Aleksandra Vujina šta je klicina linija posebno zbog toga što je njegova doktorska teza posvećena klici kao besmrtnom reproduktivnom materijalu. „Klicina linija ili loza ćelija može se definisati kao ona ćelijska linija koja je specijalizovna za reprodukciju, nasuprot telesnim, odnosno somatskim ćelijama koje čine naše telo.“ Ta reč i potiče od grčke reči „soma“ što znači telo, objasnio nam je tada naš sagovornik i dodao da se često koriste i kraći nazivi „klica“ za klicinu liniju i „soma“ za somatske ćelije. „Iako se mnogi višećelijski organizmi sastoje od velikog broja specijalizovanih ćelija i tkiva od kojih svako ima posebnu funkciju, podela na klicu i somu je najosnovnija ‘podela rada’ među ćelijama. Klica ima zadatak da osigura mogućnost razmnožavanja i generacijsku stabilnost i vitalnost jedne vrste, a zadatak some je da osigura preživljavanje i funcionisanje klice tokom života jednog individualnog organizma. Svojstva klice koja omogućavaju ovu podelu rada mogu se konceptualno podeliti na ona koja omogućavaju reproduktivni program i na ona koja održavaju besmrtnost klice.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 03.03.2013.

Tema: MOLEKULARNA BIOLOGIJA – KLICINA LINIJA, BESMRTNOST KLICE, ZAKONI NASLEĐIVANJA, TEORIJE O TRANSMUTACIJI VRSTA, DNK, RNK, CENTRALNA DOGMA MOLEKULARNE BIOLOGIJE

„Molekularna biologija se možda najbolje definiše kao nauka koja izučava funkcionalne odnose između bioloških makromolekula – primarno DNK, RNK i proteina, i uticaj tih makromolekula na ćelijsko i organizmalno funkcionisanje, bilo u održavanju homeostaze ili tokom dinamičkih faza – na primer, ćelijske deobe ili telesnog razvića. Molekularna biologija je dete biohemije, nauke koja izučava hemijska svojstva bioloških makromolekula i genetike, nauke koja izučava uticaj gena na formu i funkciju živog sveta i može se reći da je molekularna biologija pristup i način kojim se genetika objašnjava i upotpunjuje fizičkim entitetima – biološkim makromolekulima“, objašnjava Aleksandar Vujin, doktorant u laboratoriji Dr Monik Zetka na Departmanu biologije Univerziteta Mek Gil u Montrealu i dodaje: „Osim biohemije i genetike, sa kojima ju je nekada teško razgraničiti, molekularna biologija interaguje sa drugim biološkim granama poput ćelijske biologije, biologije razvića, ali i onim poput evolucione biologije i ekologije. Sve više se razvija saradnja i sa fizičkim naukma, pre svega sa fizikom, što je rezultiralo razvojem biofizike kao posebne grane, ali i informatikom, što je rezultiralo u razvoj multidisciplinarnog polja bioinformatike“.

Aleksandar Vujin, koji je i studirao na Univerzitetu Mek Gil u Montrealu, posle čega je dve godine bio asistent na predmetima Molekularna biologija i Eukariotska celularna, odnosno ćelijska biologija, sada na istom univerzitetu, koji je jedan od najprestižnijih u svetu u toj oblasti, sprovodi eksperimente i izučava mehanizme besmrtnosti klice čemu je posvećena njegova doktorska teza. U laboratoriji Dr Monik Zetka, ovaj mladi naučnik prvi je koji je započeo projekat vezan za besmrtnost klice. On skreće pažnju da su u svetu, prethodnih deset do petnaest godina izolovani mnogi mutanti koji daju ovaj fenotip. Njegov rad fokusira se na pokušaj nalaska mehanizma koji klicu štite u ranom periodu od raznih genotoksičnih supstanci i efekata.

U ovoj prvoj emisiji Aleksandra Vujina pitamo i o istorijatu nastanka molekularne biologije. Vujin počinje od otkrića koja su prethodila nastanku molekularne biologije. Upućuje u suštinu otkrića češkog fratra Gregora Mendela sredinom 19 veka i mehanizme zakona nasleđivanja koja nose njegovo ime, te kako je do njih došao. U nastavku ukazuje na doprinose Darvina i Lamarka svojim teorijama o evoluciji odnosno transmutaciji vrsta. „Prvi koji su prepoznali hromozome kao fizičke entitete unutar ćelija koji odlično odgovaraju Mendelovim naslednim faktorima, i ponašaju se u skladu sa Mednelovim zakonima, jesu biolozi Teodor Boveri i Volter Saton“, kaže Vujin objašnjavajući njihove eksperimente i zaključke citoloških opservacija na morskim organizmima na samom početku 20 veka. „Interesantna je i činjenica iz istorije medicine da je Boveri prvi povezao abnormalno stanje hromozoma u ćelijama raka sa patologijom ove bolesti i stoga prvi uočio da je rak u biti genetska bolest“, kaže Vujin.

U emisji, između ostalog, čućemo i kako je biolog i genetičar Tomas Hant Morgan došao do otkrića hromozoma u prenosu naslednih osobina za šta je dobio Nobelovu nagradu iz medicine 1933. Saznaćemo i koji laboratorijski rad i koja uočavanja su dovela Hermana Milera do otkrića, od izuzetne važnosti za razvoj molekularne biologije, da radijacija ima neposredan uticaj na učestalost mutacija u populaciji organizama za šta je dobio Nobelovu nagradu za medicinu 1946? U vezi sa ovim poslednjim Vujin ukazuje i na Milerovu klasifikaciju mutacija, kao i na to da je ovaj naučnik prepoznao da je u ljudskoj moći da promeni strukturu i funkciju naslednog materijala živog sveta, čime su otvorena vrata smislenim manipulacijama i primenama u industriji, medicini, poljoprivredi i omogućen nastanak biotehologije, primenjene grane molekularne biologije.

Poslednji blok posvećen je nastanku molekularne biologije, otkrićima DNK i RNK, te centralnoj dogmi molekularne biologije.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 17.02.2013.

Tema: ISTORIJA MATEMATIKE – Treći deo: OD DEKARTA DO XX VEKA

Nastavljajući serijal o Istoriji matematike podsećamo: prva emisija obuhvatila je znanja i matematičku misao bliskoistočnih naroda i matematiku antičkog helenskog sveta. U drugoj emisiji govorili smo o kineskoj, indijskoj i arapskoj matematici. Takođe smo obuhvatili matematiku od srednjeg veka do Dekarta.

U ovoj, trećoj, emisiji profesor istorije matematike i astronomije sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu Đura Paunić govori o matematici od Dekarta do 20. veka. Uvodom, zadržava se na unifikaciji simbola koja je bila veoma značajna za razvoj matematike. Slovne simbole uvodi Fransoa Vijet u 16. veku.

Za Vijeta profesor Paunić kaže: „On je inače bio advokat. Prva stvar kojom se proslavio bila je ta da je uspeo da provali špansku šifru u francusko – španskom ratu, znači da dešifruje poruke, što Španci nisu verovali da je moguće, pa su se žalili Papi da nije pošteno što Francuska kao jedna katolička država koristi crnu magiju da bi saznala sadržaje njihovih poruka. Matematikom se bavio u slobodnom vremenu. Pisao je te knjige koje je štampao o svom trošku u tiražu od pedeset primeraka i delio prijateljima. On je imao divne ideje, ali to je shvaćeno dosta kasnije i onda su tražili gde ima tih njegovih knjiga. Zvanično, 1646. godine izdata su njegova sabrana dela, znači 40 godina posle njegove smrti (živeo je od 1540. do 1603.). Što je najlepše, ta njegova dela su izdata u Dekartovoj verziji simbolike, pošto je njegova simbolika još bila relativno nefleksibilna. Znači, on je uveo slova umesto brojeva. Naime, to se koristilo i ranije, ali nije se očuvala struktura algebarskog računa. U algebri, kada imate a + b, a + b, uvek ostaje a + b. Ali, u geometriji a + b obično postane c, pa izgubite tu strukutru. Tako, ta algebarska struktura koju je prvi shvatio Vijet, znači da možete računati sa slovima kao i brojevima, drugim rečima da ćete napraviti opšti račun, kako se zvao u to vreme račun sa vrstama. Ovo je bila aritmetica numerosa, gde ste računali sa brojevima, a ovo je bila aritmetica specioza. Species znači vrsta. Vi ste imali razne vrste brojeva. Slovo a je jedna vrsta brojeva, slovo b je druga vrsta brojeva, pa sada vi računate sa a i b. Kod njega su koreni bili geometrijski, tako da je to kod njega jako reflektovalo geometrijsku strukturu problema koji se rešava. Njegova ideja u osnovi bila je kako da nađe opšti postupak za rešavanje geometrijskih problema.“

Kada god se povede reč o duhu vremena nastanka nove matematike, nezaobilazna je priča o opatu Marinu Mersenu, o matematičaru i filozofu, francuskom teologu koji je, u pravom smislu te reči, bio centar svetske nauke i matematike u prvoj polovini 17. veka Profesor Paunić kaže: „Početkom 17. veka počinje da se javlja naučna komunkacija. Drugim rečima, ljudi počinju da razmenjuju ideje. Mersen koji je živeo od 1588. do 1648. godine to je izgleda prvi shvatio. Kod njega su se skupljali u Parizu jedanput nedeljno u njegovo ćeliji, pošto je on bio franjevački kaluđer, dolazili su ljudi koji su bili zainteresovani za nauku i onda su diskutovali o raznim problemima. Ti problemi su bili i pravi naučni, a bili su tako i fantastičniji tipa: „Da li dete, odnosno čovek može da nauči da leti?“ Pa su rekli: Znate šta, ako može da nauči da hoda po žici, verovatno može da nauči da leti ako počne da uči na vreme i vežba dovoljno. Tako su analizirali razne stvari, ali najznačajnije je bilo to što je Mersen shvatio da treba održavati komnikaciju. Znači, kada je Mersen u Parizu, onda dolaze kod njega, ali kada ode iz Pariza, taj kontakt se nije prekidao i onda su mu pisali pisma. Mersen je imao tri vrlo značajna korespondenta. Jedan je bio Ferma, koji je bio u Tuluzu i za kojeg ne znam da li je ikada došao do Pariza, drugi je bio Galilej koji je živeo u Italiji, treći je bio Dekart, koji je uglavnom bio u Holandiji. Od pariskih matematičara tu su bili mladi Paskal, kao vrlo talentovan, koji je sa 16 godina napisao knjigu o konusnim presecima, koja je postojala još dobrih dvadeset godina posle njegove smrti pošto je Lajbnic tu knjigu gledao kod Paskalovih naslednika u Parizu 1675. ili 1676. godine. Ono što je prethodno glavni problem bio jeste što je u Renesansi bilo shvaćeno da to što znanje dolazi od Boga, znači i čekati da vam znanje dođe od Boga, to je bilo dosta neaktivna stvar, znači vrlo je neizvesno šta će se desiti, nego je bolje da se počnete direktno baviti izučavanjem, pošto, naravno, matematika nije smatrana za neko vrhunsko znanje kao što je teologija o suštini sveta ili života i tako dalje, nego jednostavno jedan zgodan račun gde se pokazuje moć ljudskog razuma, tako da vi rezonovanjem dolazite do rezultata i ono što je značajno bilo, što je proisteklo iz toga je da se 1666. osniva Francuska akademija nauka, koju osniva Kolber za vreme Luja Četrnaestog i zvanično se javlja jezgro koje je odigralo najznačajniju ulogu u 18. veku zato što su, jednostavno, talentovani ljudi za matematiku mogli da nađu zaposlenje jer je akademija nauka u ono vreme bilo više kao danas naučni institut.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 10.02.2013.

Tema: RODNE STUDIJE, MEDIJI I RAVNOPRAVNIST POLOVA, IZVEŠTAVANJE O DRUGOM I DRUGAČIJEM, MARGINALIZOVANE GRUPE

Serijal: Šesta emisija Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Povod: „Konteksti“, prvi međunarodni interdisciplinarni skup mladih naučnika društvenih i humanističkih nauka, Filozofski fakultet Novi Sad

Rodne studije predstavljaju interdisciplinarno akademsko istraživanje rodnog identiteta i njegove zastupljenosti, kao centralne kategorije analize. Naučno polje rodnih studija obuhvata ženske studije kroz pojmove: žena, pol, feminizam, politika; muške studije i LGBT studije. Na prvom međunarodnom interdisciplinarnom skupu mladih naučnika društvenih i humanističkih nauka „Konteksti“, koji je održan na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, one su bile obuhvaćene izlaganjima istaraživača iz Slovenije, Hrvatske i naše zemlje. Doktorantkinja rodnih studija Asocijacije centara za interdisciplinarne i multidisciplinarne studije i istraživanja (ACIMSI) Univerziteta u Novom Sadu, asistentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Smiljana Milinkov, izložila je svoj rad „Položaj žena u novinarstvu: Odnos realnosti i stereotipa u konstrukciji lika novinarke u romanu Tito je umro Mirjane Novaković“.

Sticanje ženskih prava je proces koji je trajao veoma dugo i različito se odvijao u pojedinim zemljama.

U emisiji Smiljana Milinkov govori o evoluciji sticanja ženskih prava i o idejama na kojima se baziraju izučavanja rodnih studija, te o njihovom značaju u savremenom društvu. Rodne studije nemaju osnovne studije. Reč je o master i doktorskim studijama, na koje dolaze uglavnom polaznice sa raznorodnih katedri. Naša sagovornica govori i o predmetima koji se izučavaju na rodnim studijama i aktuelnim temama kojima se te studije bave.Interesuju nas i istraživanja iz oblasti užeg polja interesovanja i naučnih radova Smiljane Milinkov, kao što su: mediji i ravnopravnist polova, izveštavanje o drugom i drugačijem i druge teme o marginalizovanim grupama.U ovom izdanju „Dijaloga kultura“ pitamo Smiljanu Milinkov i o njenom pogledu na položaj rodnih studija i društvenih nauka uopšte u vremenu ekonomske krize; kao i o njenom pogledu na pravce daljeg razvitka rodnih studija. U emisiji ćemo predstaviti i naučnu biografiju naše sagovornice.Smiljana Milinkov drži vežbe na predmetima Novinarski žanrovi 1, Radijsko novinarstvo, Izveštavanje o drugom, Medijski javni servisi, Debata i Mediji i verske zajednice.

Emisija je ostvarena u okviru serijala „Govoriti i pisati o nauci“. Reč je o završnim radovima, naučnim intervjuima, polaznika istoimene Radionice za obuku mladih novinara, i onih koji se pripremaju da to postanu. Projekat Radionice ostvarili su Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine, na neposrednu inicijativu i u realizaciji naučne emisije Radio Novog Sada „Dijalog kultura“. Projekat je podržao i finansijski pomogao Centar za promociju nauke.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Emisiju i naučni intervju ostvarila polaznica Radionice: Isidora Filipov

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 27.01.2013.

Tema: LINGVISTIKA, UPOTREBA I ZLOUPOTREBA JEZIKA

Serijal: Peta emisija Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Današnje izdanje naučne emisije „Dijalog kultura“ posvećeno je savremenim tendencijama u lingvistici i njihovoj povezanosti s novinarstvom i medijima. Dr Gordana Štrbac, docentkinja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kaže kako nivo pismenosti u medijima ne sme da varira, budući da je reč o javnoj upotrebi jezika koja mora biti u skladu sa normom: „Novinari moraju postati svesni odgovornosti koju nosi izgovorena reč i moraju da imaju naviku da se konsultuju sa lektorima i da se služe jezičkim priručnicima.“

Dr Štrbac predaje Rečnik i gramatiku na Odseku za srpski jezik i lingvistiku, kao i predmete Morfosintaksa i Leksikologija i frazeologija na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Ona ocenjuje da je nekontrolisana navala reči iz engleskog jezika jedan od većih problema sa kojima se naš jezik danas susreće: „Kada se reč preuzme iz drugog jezika, ona se mora prilagoditi zakonitostima jezika primaoca i to na svim nivoima: fonološkom, morfološkom, semantičkom i, naravno, na pravopisnom. Kako, recimo, napisati: drim-tim, njuz-magazin, pripejd-dopuna, rijaliti-šou…? Novo izdanje Pravopisa napravilo je pomak time što je ponudilo modele za pisanje pozajmljenica ovakvih vrsta.“

U emisiji nas posebno zanimaju načini manipulacije komunikativnim glagolima (verba dicendi) koji se koriste pri citiranju i parafraziranju. Takođe nas interesuje: zbog čega je lingvistika važna u proučavanju medijskog diskursa? Otkud potreba za birokratizacijom jezika u medijima? Kakav je aktuelni položaj lingvistike i njenih brojnih disciplina? O svemu tome, ali i o kompleksnosti rada u oblasti leksikografije, sa doktorkom Gordanom Štrbac razgovara Stefan Janjić.

Razgovor je deo projekta Radionice „Govoriti i pisati o nauci“ koji su ostvarili Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine, a koji je namenjen mladim novinarima i njihovim pričama o nauci s mladim naučnicima. Projekat Radionice podržao je i finansijski pomogao Centar za promociju nauke.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Emisiju i naučni intervju ostvario polaznik Radionice: Stefan Janjić

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 13.01.2013.

Tema: CERN – FIZIČKA STRANA PRIČE I DOKTORSKE STUDIJE JOVANE NIKOLOV

Serijal: Četvrta emisija Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Iz CERN-a, Evropske laboratorije za fiziku čestica, dobijamo uzbudljive informacije koje dopunjuju, potvrđuju ili menjaju naša znanja o svemiru. Poslednja vest koja je odjeknula iz CERN-a u julu 2012. godine, bila je vest o tome da su naučnici na pragu otkrića Higsovog bozona, takozvane „božije čestice“.

U eksperimentima u CERN-u, najvećoj i najmodernijoj laboratoriji koja je ikad napravljena, rade naučnici iz celog sveta. I naša zemlja je uključena u rad CERN-a od samog njegovog osnivanja 1954. godine da bi, sa prekidima, ta saradnja bila učvršćena i pojačana januara 2012. godine, kada je Srbija postala pridruženi član te laboratorije.

Kako izgledaju eksperimenti u CERN-u, koliko se do sada u toj laboratoriji saznalo o postanku i evoluciji svemira, na koji način su uključeni naučnici iz naše zemlje, neka su od pitanja na koja će nam odgovoriti Jovana Nikolov. Ona je student treće godine doktorskih studija na Katedri za nuklearnu fiziku Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju ostvaruje na eksperimentima u CERN-u i često boravi tamo.

Jovana Nikolov je nedavno bila glavni koordinator projekta „Put u CERN“ koji je odobrio i finansijski podržao Centar za promociju nauke, a koji ima za cilj promociju istraživačkog centra CERN na Univerzitetu u Novom Sadu. U okviru tog projekta, grupa studenata sa Prirodno-matematičkog fakulteta i Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu, tri dana je boravila u CERN-u.

Ovo izdanje „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada, četvrta je emisija iz serije njene radionice „Govoriti i pisati o nauci“, posvećene mladim novinarima i njihovim razgovorima sa mladim naučnicima. Projekat radionice „Govoriti i pisati o nauci“ ostvaruju Prirodno-matematički fakultet Univerziteta u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine, uz podršku i finansijsku pomoć Centra za promociju nauke, na neposrednu inicijativu naučne emisije „Dijalog kultura“ Radio Novog Sada.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Emisiju i naučni intervju ostvarila polaznica Radionice: Ivana Svetlik

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung