Kategorija: 2014.

Dijalog kultura 28.12.2014.

Tema: SUSRET I SUKOB S NAUKOM – Prva emisija

Povod: Istoimena knjiga Zorana L. Kovačevića u izdanju Akademske knjige Novi Sad

Susretu i sukobu s naukom akademik Zoran Kovačević, predsednik Ogranka SANU u Novom Sadu, posvetio je najnoviju knjigu.

Poimanje stvarnosti, istine, znanja i pre svega naučni metod Kovačević izdvaja kao najznačajnije parametre za sagledavanje mesta susreta i sukoba s naukom i analizira ih sagledavajući istovremeno i prirodne nauke, odnosno ono što se često naziva tvrda nauka i duštvene i humanističke discipline, odnosno meke nauke, ne izostavljajući ni religiozna tumačenja i poglede na njih.

Poglavlje Susret s naukom autor je posvetio sledećim potpoglavljima: Nauka je osvojila svet ali ne i ljudsko srce, Rađanje i karakter naučne misli – nauka starih Helena, Kopernikanska revolucija, Frensis Bekon i utemeljenje naučnog metoda, Antagonistički koncepti filozofije prirode – determinizam i slučajnost, Uticaj nauke na savremeni pogled na svet – Darvinova teorija evolucije, Istina i stvarnost – da li ih možemo spoznati? Zdravorazumska i naučna istina, Putevi saznanja ili rast znanja – Nasleđeno znanje, Akumulacija novih informacija i znanja posle rođenja – Stečeno znanje, Objektivno znanje kao autentičan izvor istine, Naučni metod kao put ka objektivnom znanju, Naučne hipoteze i teorije, Da li su neproverljive hipoteze naučne? Kompleksni i haotični svet.

U poglavlju Sukob dve kulture – humanističke i naučno-tehničke, Kovačević svoja razmatranja sistematizuje u sledeća potpoglavlja: Pojava antagonizma prema nauci, Pokušaj da se metode prirodnih nauka primene na društvo, Ograničenja redukcionističkog naučnog metoda, Da li se realnost i objektivnost kako ih tumače prirodne nauke mogu primeniti na humanistiku?

Poglavlje Nauka i poezija sadrži sledeća potpoglavlja: Dualizam duha i tela, Neprijateljski odnos nauke prema prirodi, Susret poezije i nauke, Traganje za istinom u umetnosti, Da li nauka i umetnost imaju nešto zajedničko?

U poglavlju Nauka i politika, Kovačević sagledava sledeća pitanja: Politika kao antiteza nauci, Odnos naučno-tehničke inteligencije prema politici, Karakter političke istine, Moral u politici, Mediji u politici, nauci i društvu, Fenomen vođe u politici, Traganje za društveno-političkim sistemom, Globalizacija se širi na krilima naučno-tehničkog napretka, Naučno-tehnološki progres je u osnovi dominacija Zapada, Pojava antiutopija.

Iz poglavlja Nauka i etika izdvajamo pitanja o dobru i zlu, o uticaju nauke na etiku, o naučnim otkrićima koja su imala najsnažniji uticaj na moral i etiku, o primerima redukcionizma i zloupotrebe nauke, kao i elemente Darvinove teorije koji su imali uticaj na moral i etiku te pokušaje naučnog dokaza o postojanju rasne nejednakosti. Ovo poglavlje obuhvata i etičke dileme koje su nastale otkrićima u domenu molekularne genetike i tehnologija manipulacije genima i reprodukcijom, tehnonauku i ulogu naučnika u implementaciji etike budućnosti.

Posebno poglavlje posvećeno je nauci i religiji.

Sa profesorom Kovačevićem razgovaram u dve emisije.

U prvoj težište je na pitanjima: Šta je istina? Šta je realnost? Šta je znanje?

Šta utiče na formiranje slike sveta?

Gde se suseću a gde razdvajaju shvatanja tvrdih nauka i pogledi predstavnika duhovne kulture, religije, filozofije, etike, humanističkih i društvenih nauka?

Da odgovori nisu jednoobrazni ni svodivi odnosno da odgovori ni kada je o prirodi reč nisu opštevažeći, najilustrativnije govore ukazivanja profesora Kovačevića o ponašanju bioloških sistema. Pišući o putevima saznanja i rastu znanja on posebno osvetljava činjenicu da su biološki sistemi u suštini informatički sistemi u kojima je kumulirana ogromna količina informacija informacija. Kod njih ne važi Drugi zakon termodinamike, odnosno spontana tendencija prirodnih sistema da se kreću ka postizanju sve većeg nereda, sve veće entropije i apsolutne neravnoteže. Biološki sistemi dekodiraju haotične pojave s kojima se sreću u okolini, jer život stvara red, kao da se odupire sveopštoj entropiji u neživom svetu ili univerzumu, objašnjava Kovačević i dodaje: „U takvom jednom nesređenom i, da tako kažem, haotičnom sistemu, koji se i haotično kreće, živi organizam se snalazi na bazi informacija koje je sakupio i u tom sistemu stvara određeni red da bi mogao da mu se prilagodi. U suprotnom slučaju živi sistemi ne bi mogli da se prilagode i opstanu u jednoj takvoj sredini koja je veoma često negostoljubiva prema njima.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 14.12.2014.

Tema: NAUKA I SAVREMENO DRUŠTVO – Druga emisija

Dunavska strategija, jedan od evropskih makroregionalnih projekata, te nauka i makroregionalne politike, zatim saradnja sa fakultetima i naučim centrima dalekoistočnih i srednjeistočnih zemalja čiji je razvoj u usponu sa sve značajnijim mestom u međunarodnoj načnoj zajednici, kao i aktuelnosti eksperimenata u CERN-u u čijem radu je nuklearni fizičar prof. dr Miroslav Vesković, rektor Univerziteta u Novom Sadu, uključen od 1989. godine, centralna su pitanja mog razgovora s rektorom Univerziteta u Novom Sadu u nastavku našeg razgovora na temu nauka i savremeno društvo.

„Evropa razvija u poslednje vreme makroregionalne politike koje imaju zadatak da povežu pojedine zemlje, pojedine regione i da istovremeno rešavaju određene probleme koji najčešće ne staju na granicama. Pitanje poplava, pitanje zagađenja ili neke slične stvari ne možete da zaustavite na nacionalnoj granici i da kažete – to funkcioniše dovde a preko toga ne funkcioniše. To je jedan od razloga formiranja određenih makroregionalnih politika. Trenutno, dakle u sadašnjosti i nekoj bliskoj budućnosti imamo ili ćemo imati četiri makroregiona u Evropi koja su nastala ili koja nastaju zbog rešavanja određenih problema. Jedan je prostor oko Baltičkog mora, koji je u velikoj meri nastao zbog ekoloških problema Baltičkog mora, drugi je Dunavski makroregion koji obuhvata 14 zemlja, treći je Jadransko-jonski region i četvrti je Alpski region“, objašnjava pofesor Vesković. Srbija je deo i Dunavskog regiona i biće deo Jadransko-jonskog makroregiona i na taj način bićemo uključeni u obe makroregionalne strategije, kaže on. „Sve ove makroregionalne politike koje sam pomenuo zapravo usmerene su ne samo prema zemljama Evropske unije, nego i prema zemljama koje nisu u ovom trenutku članice EU.“

Vesković, koji je 2010-2011. bio predsedavajući, a sada je član predsedništva Dunavske rektorske konferencije koja objedinjuje 75 univerziteta i dva i po miliona studenata, u emisiji, između ostalog, govori i o Prioritetu 7 Dunavske strategije, a čiji je koordinator. Prioritet 7 podrazumeva društvo zasnovano na znanju i projekte koji se odnose na razvoj visokog obrazovanja, nauke i informacionokomunikacionih tehnologija.

Interesuje me i koje aktuelno pitanje profesor Vesković izdvaja kao fizičar, ali i jedno od onih najznačajnijih koje društvo stavlja pred nauku. Između ostalog, kaže: „I tamna materija i tamna energija su nas svakako iznenadile i još uvek nemamo jasan odgovor zapravo o čemu se tu radi i tako dalje i verujem da će analiza rezultata iz Velikog hadronskog sudarača dati određene odgovore na neka pitanja, na neke mogućnosti šta su tamna materija i tamna energija, ali još uvek čini mi se da imamo puno stvari pred sobom da razrešimo što se toga tiče. Druga tema je pitanje energije, pitanje dobijanja energije, pitanje adekvatnog korišćenja energije. Mislim da tu ni fizika ni neke druge grane nisu dale svoj konačni odgovor. Čitav niz novih tehnologija se nalazi pred nama. Imam utisak da sam za ovih tridesetak i nešto godina naučio to da nema nerešivog problema. Samo je pitanje koliko će mu se vremena i finansija i ljudi i ukupnog entuzijazma posvetiti.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 30.11.2014.

Tema: NAUKA I SAVREMENO DRUŠTVO – Prva emisija

„Dugo vremena verovali smo svi zajedno da će nas tehnološki razvoj, tehnološke inovacije, a pod tim smo najčešće podrazumevali da ćemo napraviti novi računar, nov motor, novi automobil, novi voz, novi elektromotor itd. da će nam to rešiti sve probleme. Čini mi se da odgovor je: Ne, nismo bili u pravu“, ukazuje nuklearni fizičar, prof. dr Miroslav Vesković, rektor Univerziteta u Novom Sadu i nastavlja: „I ono što moramo danas da u velikoj meri razmišljamo to je da duštvene nauke moraju da daju svoj jednak doprinos razvoju čovečanstva, pa i razvoju naše zemlje, kao što je to pred tehničkim i prirodnim naukama, a to istovremeno znači da pitanje društvnih inovacija mora biti stavljeno na sto na isti tako važan način kao što je stavljeno na sto pitanje tehnoloških inovacija. Mi se trudimo da napravimo određene tehnološke pomake, ali ti tehnološki pomaci ukoliko društvo kao celina ne napravi određene promene, čini mi se da neće biti efikasni kao što su pokazali da u prethodnom periodu. Bez obzira što smo dramatično napredovali, nismo rešili veliki deo pitanja čovečanstva. Uključujući ono što smo napomenuli na početku, da je odgovor bio pravi, mi danas ne bi morali da pričamo o ciljevima održivog postojanja čovečanstva.“

Nauka i društvo neraskidivo su povezani, pogotovo danas kada društvo traži odgovore od nauke za pitanja o sudbini čovečanstva.

S druge strane, kao što je to oduvek bilo, naučna misao neodvojiva je od fundamentalnih pitanja o svetu, njegovoj prirodi i zakonima, kao i o tehničkim i tehnološkim mogućnostima. Novi dometi saznanja, naročito oni koji revolucionišu nauku menjaju čovekov pogled i na samu nauku i sopstveni razvoj. Pri tome, na razvoju informacionih komunikacionih tehnologija najvidljivije se prati uticaj znanja na razvojne pravce društva.

O nauci i savremenom društvu s nuklearnim fizičarem profesorom Miroslavom Veskovićem, rektorom Univerziteta u Novom Sadu razgovaram u dve emisije. U ovoj prvoj težište razgovora je na Ciljevima održivog razvoja koje UN treba da donesu 2015. i na pitanju koliko je danas nauka u službi društva, a koliko je društvo okrenuto prema onom novom što u svakom vremenu iz naučnih istraživanja izrasta. Čućemo i šta se očekuje od doba znanja, kao i šta se podrazumeva pod ekonomijom znanja.

Između ostalog, profesor Vesković zaključuje: „Jedan od odgovora koji su ozbiljna demografska istraživanja ponudila i vrlo jasno tvrde da on jeste jedan od pravih odgovora na probleme koji mogu da zadese čovečanstvo u nekakvoj bliskoj budućnosti jeste obrazovanje. Obrazovanje na svim nivoima, govorimo i o osnovnoj školi i o srednjoj školi, naravno i o tercijarnom obrazovanju odnosno odgovarajućem akademskom obrazovanju, pa i o nauci, jer oni zapravo u velikoj meri utiču na to kako se čovečanstvo odnosi prema resursima“.

Kada je reč o Univerzitetu u Novom Sadu, između ostalog, profesor Vesković kaže: „Danas Univerzitet u Novom Sadu ima plejadu mladih ljudi između trideset i četrdeset godina koji su vrhunski istraživači. Mi smo do sada dodelili deset Đinđićevih nagrada najboljim mladim istraživačima u Autonomnoj pokrajini Vojvodini. Svih deset tih istraživača su i dalje na Univerzitetu u Novom Sadu, svih deset su najbolji istraživači na Univerzitetu u Novom Sadu i nosioci su u istraživačkom smislu i ne samo u istraživačkom, nego i u nastavnom i, rekao bih, i u nekim drugim aspektima, i to je velika stvar.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Vojislava Vukelja

DIJALOG KULTURA 16.11.2014.

Tema: BIOETANOL KAO JEDAN OD ENERGENATA BUDUĆNOSTI I DRUGE BIOTEHNOLOŠKE PRIČE

„Jasno je da će biotehnologija biti ključna tehnologija 21. veka i nauka budućnosti. Njena najjednostavnija definicija bila bi primena živih organizama ili njihovih komponenti za stvaranje dobrobiti“, kaže dr Jovana Grahovac, docentkinja na Tehnološkom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i ukazuje: „Biotehnologija kao nauka je relativno nova i razvija se tek oko 200 godina. Pokazala je značajan uticaj na različite aspekte svakodnevnog života kao što su zdravlje ljudi, u oblasti farmaceutike, primene u proizvodnji hrane, u poljoprivredi, industriji, i proizvodnji bioenergenata itd. Klasična biotehnologija podrazumeva primenu mikroorganizma. S razvojem tehnika genetičkog inženjerstva otpočeo je i razvoj moderne biotehnologije. Inače, sama biotehnologija veoma je stara. Njeni koreni mogu se pratiti od praistorijskih civilizacija. Stari Egipćani, iako nisu znali za postojanje mikroorganizama, bavili su se biotehnologijom. Ilustrativni primeri su i proizvodnja hleba, piva i sira koje postoje vekovima.“

Dr Jelena Grahovac bavi se, još od doktorske teze, unapređenjem postupaka dobijanja etanola iz šećerne repe, odnosno bioetanolom kao jednim od energenata budućnosti.

Tečna biogoriva su obećavajući način da se smanji upotreba fosilnih goriva u sektoru transporta, piše ona u jednom od brojnih radova. Mnoge zemlje priklanjaju se proizvodnji bioetanola da bi smanjile zavisnost od uvoza nafte i u okviru ukupne politike obezbeđivanja veće energetske sigurnosti i očuvanja životne sredine. Etanol se širom sveta uglavnom proizvodi – biotehnološki – iz šećernih i skrobnih sirovina, za šta postoje razvijene tehnologije. Svetski lideri su Brazil i SAD. Kada je o Srbiji reč, industrijska postrojenja za proizvodnju bioetanola uglavnom se nalaze u Vojvodini. Bioetanol se kod nas trenutno koristi samo u prehrambenoj, farmaceutskoj i hemijskoj industriji. Dr Grahovac pokušala je i uspela da utvrdi da je moguć i drugi postupak osim uobičajenog kada je reč o proizvodnji etanola iz melase, nus proizvoda koji ostane kada se iz repe dobije šećer. Zato nas u emisiji, između ostalog, interesuje koji su međuproizvodi procesa prerade repe i zašto je ova naučnica baš na međuproizvode usmerila pažnju, te da li je tu reč o ekonomičnosti proizvodnje bioetanola.

Ujedno, interesuju nas i druga primenjena biotehnološka istraživanja na kojima radi ili kojima rukovodi dr Grahovac, a posebno tehnološki izazovi proivodnje biofungicida Streptomicete u industriji. Taj mikroorganizam, izolovan je iz zemljišta u laboratoriji Tehnološkog fakulteta u Novom Sadu, a pokazao se izuzetno pogodnim za zaštitu od truljenja jabuka u skladištima. Od postupaka u laboratorijskim uslovima i rada u malim posudama do onih u industriji i rešavanja tehnoloških pitanja koja nastaju radom u većim bioreaktorima dug je put.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 19.10.2014.

Tema: DRUŠTVENOST U DOBA INTERNETA – Druga emisija

„Ono što je važna osobenost pristupa društvene konstrukcije tehnologije jeste analiziranje tehnologije iznutra u procesu njenog stvaranja i njenog uranjanja u društveni milje. Umesto ‘hladne’ tehnologije koja melje svojom krutom logikom u prvi plan izbijaju akteri koji rekonstruišu tehničke artefakte prilagođavajući ih svojim potrebama“, piše sociolog, profesor doktor Dalibor Petrović, autor studije „Društvenost u doba interneta“, koju je objavila Akademska knjiga Novi Sad, i dodaje: „U ovom slučaju internet bi bio paradigmatičan primer budući da su upravo korisnici najzaslužniji za mnoge aspekte njegove neplanirane a danas dominantne upotrebe.“

Razmatrajući odnos tehnologije i drušva Petrović ističe da je najbliži stavu da tehnologija i društvo predstavljaju isprepleteni kontekst koji je moguće sagledavati jedino u ovoj međuvezi. Pri tome ističe: „Ideja pristupa društvene konstrukcije tehnologije o borbi interesnih grupa za prevladavanje određenih tehnologija ili tehničkih rešenja, prema našem mišljenju, predstavlja dobru polaznu osnovu za sagledavanje ove međuveze. Međutim, daleko od toga da su akteri sputani samo jedni drugima u procesu promovisanja ovih tehnologija. Oni su svakako sputani i strukturalnim uslovima u okviru kojih deluju, a pre svega društvenom moći kojom raspolažu“.

U fokusu Petrovićeve pažnje je uloga „prosečnog“ korisnika. Njegov uticaj je takođe različit od tehnologije do tehnologije a veliku ulogu u usmeravanju pravaca razvoja interneta imali su, pre svega, rani korisnici – mladi ljudi, natprosečnog obrazovanja i materijalnog statusa, ponikli u slobodarskoj kulturi novih društvenih pokreta kasnih 60-ih i 70-ih godina XX veka. Ali njegovi kretatori su i današnji ‘prosečni’ korisici, koji čine heterogenu grupu ali sa očigledno homogenim potrebama – da budu u vezi. Upravo ova potreba propuštena kroz sito različitih strukturalnih faktora čini da se internet konstituiše kao najmoćnije komunikaciono sredstvo današnjice“, zaključuje autor studije „Društvenost u doba interneta“.

Posebno imajući u vidu Petrovićeva uočavanja i teorijske interpretacije o prokreativnoj funkciji interneta nameću se pitanja kako su korisnici postali tvorci interneta i da li upotreba interneta oblikuje društvo ili društvo oblikuje upotrebu interneta.

Govorimo i o društvenim odnosima na internetu i kada su počeli da se razvijaju virtuelni svetovi.

Zanimaju nas i rezultati empirijskog istraživanja profesora Petrovića o upotrebi interneta i personalnih mreža u Srbiji kao i upotreba onlajn platformi za drušveno umrežavanje.

Petrović je autor i knjige „Novi oblici društvenog umrežavanja – uloga interneta u uspostavljanju interpersonalnih odnosa u Srbiji“ koja je objavljena 2012, a nastala je kao rezultat njegove doktroske disertacije.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Violeta Marković i Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 05.10.2014.

Tema: DRUŠTVENOST U DOBA INTERNETA – Prva emisija

Društvene veze putem interneta i uticaj komunikacionih tehnologija na društvo su u središtu teorijskog razmatranja i empirijskog istraživanja sociologa profesora doktora Dalibora Petrovića u studiji „Društvenost u doba interneta“, koju je objavila Akademska knjiga Novi Sad.

U ovoj prvoj emisiji sa profesorom Petrovićem govorimo o transformaciji društvenosti u 20. veku, o pravcima mobilnosti i transformacije vremena i prostora, o razvoju virtuelnih zajednica personalnih mreža i da li tendencija pripadnosti mrežnim zajednicama i izabranim vezama može iz korena da promeni društvene odnose i kako su uopšte kroz dosadašnju istoriju civilizacije tekli procesi inividualizacije.

Posebno nas interesuju i Petrovićeva uočavanja i teorijske interpretacije prokreativne funkcije interneta. Tako, na primer, on piše: „Sve do pojave interneta, uloga komunikacionih tehnologija se svodila na usavršavanje prenosa poruka na daljinu. Svako novo komunikaciono sredstvo dalo je svoj doprinos obogaćujući, ubrzavajući, omasovljavajući i pojeftinjujući taj proces. Sa nastankom interneta se prakično ne razvija nijedan novi, prethodno nepoznati, način prenosa poruka na daljinu. Već je telegraf učinio da se poruka oslobodi fizičkih ograničenja prostora, radio i telefon da se omogući prenos audio, a televizija i video signala. Međutim ključna karakteristka interneta ogleda se u tome što je on u sebi integrisao sve prethodno poznate vidove prenosa poruka, dodatno ih personalizujući. Pojedinac sada prvi put, ili makar lakše nego ikada, iz svog doma može da šalje tekstualne, audio ili video-poruke, povezujući se nataj način sa drugim ljudima bez obzira na prostorno-vremenska ograničenja realnog sveta. Međutim, internet nije samo puka agregacija već poznatih komunikacionih medija. Spajajući postojeće medije u jedan hibridni, on menja prirodu svakog od njih. Menja prirodu masovnih medija ukidajući njihovu jednosmernost kroz omogućavanje reakcije publike, koja je pre interneta, sem uz velike napore javnih okupljanja, bila lišena mogućnosti za reakciju. On takođe menja i prirodu interpersonalne komunikacije, pretvarajući, na primer, klasično pismo koje je putovalo danima ili nedeljama u elektronsko, odmah dostupno, ili pretvarajući telefon, putem aplikacija kao što je Skype, u audio-vizuelno sredstvo za interpersonalnu interakciju. Međutim, ono što je po nama ključno, internet prevazilazi transmisionu funkciju tehnoloških medija za komunikaciju. Za razliku od svih prethodnih medija internet je otvorio novi, paralelni prostor, ali ono što je još važnije, internet nam je omogućio da u njega stupimo i da sami proizvodimo.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Violeta Marković i Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 21.09.2014.

Tema: MIHAJLO IDVORSKI PUPIN I FONDACIJA SELAK

„Pupin se bavio naukom na način na koji se danas ljudi bave“, skreće pažnju profesor dr Branko Kovačević, dekan elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i objašnjava: „U to doba istraživači, pre svega inženjeri, nisu voleli matematiku i nisu koristili analitiku i proračune nego su više koristili fizički eksperiment i intuiciju. Pupin je pisao radove. I danas se pišu radovi po istom tom obrascu kako ih je pisao Pupin. On je na neki način uveo matematiku u tehniku. Bio je odličan matematičar. Bavio se analitičkim proračunima. Nije odmah kretao da nešto eksperimentiše, pa da proba, pa da na osnovu neke intuicije i iskustva donese neke zaključke. Ne, on je radio proračune i na taj način je postizao određene uštede, kao što se danas radi. Prave se matematički modeli, rade se proračuni i posle toga se kreće na realizaciu i implementaciju. I to je Pupin uradio. On je prve članke napisao kako se danas pišu članci. Prvi članak iz radiotehnike napisao je Pupin.“ Naglašavajući da je Pupin pokrenuo proračune i analitičko projektovanje kao princip u vreme kada je amaterizam karakterisao pronalazaštvo, profesor Kovačević dodaje: „Njegovi (Pupinovi) patenti izgledaju kao radovi. Kada pogledate Tesline patente, tu morate čitati između redova, nije to lako pratiti, ima tu mnogo intuicije, ima mnogo, da kažem, heuristike. I do kalemova i do toga na kojoj daljini teba da se postave Pupin je došao praveći matematičke modele, pišući jednačine i objašnjavajući, naravno, sa fizičkog aspekta šta ta matematika znači. Taj njegov pristup i danas živi.“ Ne samo da na Pupinovom Kolumbija univerzitetu u Njujorku ili Americi u celini, nego i u svetu nije postojala katedra za elektrotehniku pre Pupinove, odnosno elektrotehnika nije postojala kao nastavna disciplina i uspostavljeni studijski sistem na univerzitetima, ukazuje profesor Kovačević govoreći o znanjima koje je Pupin poneo u Ameriku posle doktorskih studija u Evropi i boravaka u Berlinu i Kembridžu, kod najuglednijih naučnika tog vremena i gde je, osim naučnih saznanja koje je stekao, video kako izgleda organizovano, sistematsko i profesionalno bavljenje naukom i to potom u nastavi i uspostavljanju katedre na Kolumbija univerzitetu nadograđivao. Zbog toga, ne samo zbog Pupinovih naučnih doprinosa i zasluga kao uglednog i uspešnog profesora, kada je na Kolumbija univerzitetu 1927. godine sagrađena zgrada Odseka za fiziku, ona je nazvana „Pupinova laboratorija“.

Profesor Kovačević govari i o problemima telegrafije i telefonije u Pupinovo doba i o Pupinovim oblastima istraživanja i doprinosima, kao i o fondacijama i zadužbinama koje je ostavio za sobom.

Takođe upoznajemo se i sa Fondacijom Mladen Selak, koja je i inicijativama i materijalno najzaslužnija što je pre nekoliko godina obnovljen muzejski kompleks u Idvoru i Pupinova rodna kuća, kao i za većinu ovogodišnjih projekata povodom 160 godina od Pupinovog rođenja.

Profesor Branko Kovačević, predsednik je Odbora za obeležavanje 160 godina od rođenja Mihajla Pupina i član Fondacije Mladen Selak.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Violeta Marković

Dijalog kultura 06.07.2014.

Tema: PITAGORA – MEANDRI RELIGIJE I NAUKE

To što za Pitagorom nisu ostali spisi i što se nije moglo pisanim putem saznati ni za kakvo Pitagorino učenje ceo jedan vek, sve do Filolaja, prvog pitagorejskog mislioca koji je ostavio pisana dela i s čijom matematikom i astronomijom i kosmološkim idejama o kretnju Sunca, Meseca, Zemlje i planeta oko centralne vatre je pitagorejska škola doživela vrhunac, zaogrće plaštom magline Pitagorinu nauku, a u legende pretače Pitagorinu reformu orfizma, njegove izreke i pouke, njegova uputstva o religioznom životu i ritualima i zabrane kojih se treba dosledno pridržavati čak i u smrtnim opasnostima. Tek Filolaj je, kako piše Diogen Laertije, izdao ona tri čuvena navodno Pitagorina dela za koje je Platon poslao sto mina da bi ih kupio, a bio je i učitelj pitagorejcu Arhiti kod kojeg je Platon došao na Siciliju da se upozna sa pitagorejskim učenjem.

U Pitagorinim meandrima religiozne i naučne misli autorka eseja Drenka Dobrosavljević traga za dubljim korenima njegovih saznanja, kao i za odrazima njegovih pogleda na kasnije mislioce posle njega.

Hermetičnost u otkrivanju spoznaja uz strogi zavet ćutanja, zbog čega se pitagorejsko zanje dugo prenosilo isključivo usmeno, ostaviće u sferi naslućivanja mnoge Pitagorine misaone domete, a koreni takvog Pitagorinog pogleda na prenos znanja samo upućenima, iniciranima, pripadnicima pitagorejske religiozne zajednice i bratstva pripisuje se ne toliko učenjima orfijskih misterijskih zajednica koliko Pitagorinom dugogodišnjem napajanju znanjima u egipatskim hramovima, posebno iz geometrije kojoj su ga pre toga poučavali Anaksimander i Talas. Kod egipatskih sveštenika ili vračeva, kako beleže antički doksografi, Pitagoru je uputio Tales iz Mileta smatrajući da je i on sam stekao od njih ono zbog čega ga smatraju mudrim. Pitagora je potom sa ostalim egipatskim zarobljenicima dospeo u Vavilon, a zahvaljujući svom prirodnom intelektu i visokoj obrazovanosti, iako rob, vodio je rasprave sa vavilonskim magovima, ukazuje, na primer, Radoslav Jovanović i naglašava da se u Vavilonu Pitagora interesuje i za harmoniju među brojevima u prirodi i da se tu upoznaje i sa pojmom harmonične proporcije poznate kasnije u zapadnoj kulturi kao zlatni presek i da je upravo u Vavilonu dostigao savršenstvo u muzici, aritmetici i drugim matematičkim oblastima.

Izlazeći iz legendi o Pitagorininim sećanjima na prethodne živote i pogledima na seobu duša, želimo da se zadržimo na jednoj misli dr Milana Tasića koja sažima Platonova nadahnuća Pitagorom: „… to što je on (Pitagora) pronosio misao o seljenju duša je u celosti Platonova „teorija ideja“, u ontološkom gnoseološkom, logičkom i drugom aspektu njenom, jer večitoj i nestvorenoj duši pripada to da ima jednako nesazdate i stalne ideje o stvarima realnog sveta“.

Jedan od najuglednijih istoričara filozofije i njene povezanosti sa političkim i društvenim uslovima, Bertrand Rasel Pitagori pridaje izuzetan značaj i ističe: „Ne znam ni jednog drugog čoveka koji je toliko uticajan u oblasti filozofije, kao što je to bio Pitagora“. On smatra da kada analiziramo platonizam, nalazimo da je on u suštini pitagorejstvo i da od Pitagore potiče celokupna zamisao o jednom večitom svetu koji se otkriva umu, ali ne i čulima. Da nije Pitagore, smatra Rasel, hrišćani ne bi mislili o Hristu kao Reči i da nije njega, teolozi ne bi tragali za logičkim dokazima o Bogu i besmrtnosti. Kombinacija matematike i teologije, objašnjava ovaj filozof, koja je počela sa Pitagorom, karakterisala je religioznu filozofiju u Grčkoj, te u Srednjem veku, a u novije doba sve do Kanta. On takođe ukazuje na to da je pre Pitagore orfizam bio analogan azijatskim misterijskim religijama, kao i da je Pitagora u osnovi prvi idealistički filozof i da je matematičko-fizička filozofija pitagorejaca prenela matematičke pojmove u poredak materijalne stvarnosti. Pitagora je o brojevima razmišljao kao o oblicima. Mi i danas govorimo o kvadratu i kubu brojeva, što su izrazi koje dugujemo Pitagori, kao što dugujemo i dokaz teoreme koja nosi njegovo ime i uopšte uvođenje dokaza u nauku i deduktivno zaključivanje.

U vremenu filozofa kosmološkog perioda Pitagora je uneo novi element u promišljanja o svetu: harmoniju, a ona proizlazi iz odnosa brojeva, a broj je savršenstvo. Otkrivši značaj brojeva u muzici Pitagora je uspostavio vezu između muzike i aritmetike – i – između muzičke haromonije i matematike i astronomije, što posebno razmatra Milan Uzelac u studiji Filozofija muzike.

Uz Pitagorina uverenja o seobi, o reinkarnaciji besmrtne duše odnosno psihe, odakle potiče i ime metempsihoza, i uz osvrte na orfičku genezu tog učenja kod ovog filozofa, mnogi tekstovi prenose fragmente pitagorejskog religioznog života i religioznih pravila kao svojevrsne bizarnosti. Sa pokušajima njihovog objašnjenja ona dobijaju smisao duhovnih i etičkih pouka, kao i pravila zdravog života. Diogen Laertije objašnjava misteriju zabrane koja je nalagala pitagorejcima da ne smeju jesti bob, da je to stoga što on nadima „i na taj način ima najviše veze sa duševnim delom; osim toga, bolje je za stomak ako se ne jede, a i snovi će nam biti prijatniji.“ Po ovom Pitagorinom biografu, Pitagorina izreka: „Ne valja džarati vatru mačem“ znači: „Ne budi gnev i rastući bes silnika“, a pouka „Neka jezičak na vagi ne prevagne“ znači „Ne prelazi ono što je pravo i pravedno“. Pitagorejci su pozivali na isterivanje duha suparništva i zavisti iz prijateljstva, ili barem iz prijateljstva s ocem, i, uopšte, sa starijima i dobročiniteljima, jer trvenje ili spor u nastupu gneva ili neke druge strasti ne pomažu u očuvanju prijteljstva koje mora biti sa što je moguće manje rana. Iz prijateljstva ne treba odagnati poverenje niti u šali niti u postupcima i u njega ne sme da se uvuče laž. Prijatelja se ne treba odricati zbog nesreće.

Autorka eseja i urednica emisije: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 15.06.2014.

Tema: NAUKA I UMETNOST: Muzička drama „Milanković“

Ako pođemo od premise da i nauka i umetnost tragaju za svetovima i spoznajama u kojima će preći granice već dosegnutog, za poimanjem i razumevanjem stvarnosti, kakva istinski jeste, i u onim dimenzijama koje nisu odmah vidljive ili svima pristupačne, onda nas muzička drama „Milanković“ ne vodi samo do promišljanja o devet Muza, do boginja inspircjie, među kojima su zajedno zaštitnice i astronomije i umetnosti, i ne vodi nas samo do jedinstvenosti i harmonije sveta matematike, astronomije i muzike u shvatnju Pitagorejaca i Lajbnicovog poimanja muzike kao skrivene vežbe duše nesvesne brojanja, nego i do Aristotelovog pogleda na edukativan značaj umetnosti, a nadasve do njegovog učenja o katarzi kroz umetnost.

Muzička drama „Milanković“ i rečju i muzikom vodi nas kroz Milankovićev misaoni svet i njegovu nauku, duh ambjenata u kojima je rastao, živeo i stvarao i istorijsko vreme sa dva svetska rata, pa i ono pobedonosno posle Drugog svetskog rata, kada je Sud časti Beogradskog univerziteta, 1950. godine, procenjujući podobnost Milutina Milankovića za novi poredak doneo karakteristiku u kojoj se priznaje da se Milanković istakao kao odličan stručnjak i naučnik koji se bavi astronomijom i nebeskom mehanikom, ali je veoma star, napominje se „i o nekom njegovom ličnom razvoju nema ni govora“. „Doduše, on je dobar pedagog, istaknuto je nadalje u dokumentu, ali predavanja jedva otaljava. Po političkoj orijentaciji pripada poznatoj matematičkoj kliki, kaže se nadalje. Marksizam-lenjinizam uopšte ne poznaje niti pokazuje ikakav interes. Smatramo da je naš politički neprijatelj i da će kao takav umreti. Može se iskoristiti kao nastavnik i naučnik“, zaključuje se.

Na Senjaku, u domu kompozitorke i pjanistkinje profesorke Vere Milanković, sa porodičnim sećanjima nekoliko generacija Milankovića, uz muziku koju ona izvodi na klaviru na kojem je i nastajala muzička drama, razgovaramo s njom i rediteljem Aleksandrom Nikolićem o nauci i umetnosti, o njihovom iščitavanju Milankovićeve memoarske građe i drugih arhivalija i o njihovom autorskom pristupu muzičkoj drami „Milanković“, opere i teatra Madlenijanum, čiji tekst potpisuje Vasilija Antonić a scenografiju i kostimografiju Kosta Bunuševac.

U emisiji ćemo čuti i porodična sećanja na Milutina Milankovića, koji je došao u Beograd prvi put kao maturant u posetu pradedi Vere Milanković Dimitriju Milankoviću, zahvaljujući čijim preporukama je mnogo kasnije Milutin Milanković bio pozvan na Beogradski univerzitet za profesora. Široj javnosti je malo poznato da je supruga Dimitrija Milankovića Jelisaveta bila iz porodice Šupljikac, čiji je stric Stevan Šupljikac, koji je na skupštini u Sremskim Karlovcima proglašen za srpskog vojvodu i koji je u velikoj Napoleonovoj vojsci u ratu protiv Rusije odlikovan Ordenom legije časti.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Sabina Nedić

Dijalog kultura 01.06.2014.

Tema: KARNEVALI, KULTURNA ANTROPOLOGIJA I ANTROPOLOGIJA FOLKORA – Druga emisija

Povod: Učešće Srbije na izložbi tradicionalnih slovenskih karnevala u Uneskovoj zgradi u Parizu

U nastavku razgovora s dr Vesnom Marijanović o kulturnim dijalozima karnevalskih svetkovina, o tradicionalnim elementima karnevala i maski u pojedinim sredinama, u ovoj, drugoj emisiji govorimo o uticaju dečijih igara na karneval, o migraciji karnevalskih ideja unutar Evrope i iz Evrope u Novi Svet, u novootkrivene zemlje u velikim plovidbama, i, posebno, o aktuelnosti karnevala u evropskoj kulturnoj politici. U poslednjem bloku govorimo o aktuelnosti kulturne antropologije i antroplogije folklora u celini i značaju koji im se u svetu pridaje ne samo sa stanovišta negovanja tradicije i kulturnog diverziteta nego i sa stanovišta potreba globalnog tržišta.

Elementi karnevala postojali su u svim zajednicama kada se iščekivalo proleće i bili su povezani sa agrarim kultom najdrevnijih vremena. Istovremeno, svetkovine s maskama bile su pod uticajem duhovnih tradicija, kao i folklornih, i pod uticajem negovanja kulta predaka. Kada je reč o karenevalu kao potrebi za ventilima u društvenim odnosima, za inverzijom socijalnih uloga, karnevalu koji nosi u sebi elemente potrebe da se ismeva ono što je obespravljenima nedostižno, odnosno o karnevalima koji su povezani sa smehovnom kulturom, da podsetimo, doktorka Marjanović je u prošloj emisiji ukazala na to da se takav karneval javlja u renesansnoj Evropi i u vezi s tim istakla je one razlike koje se na polju smehovne kulture mogu iščitavati na ritualima svetkovina, koje su tadicionalno postojale na Balkanu, i one u Evropi renesansnog vremena i vremena prosvetiteljstva. U drugoj polovini 20. pa sve do prve decenije 21. veka karneval je iskoračio iz sakralnog vremena i „događa se“ cele godine u većem delu Evrope doprinoseći razvoju kulturne politike, tj. razvoju turizma i kulturnih atrakcija. Usled viševekovnih migracija iz stare Evrope karnevalski spektakl je doživeo erupciju i izvan evropske kulture i civilizacije krajem 19. a naročito u 20. veku, ukazuje dr Vesna Marjanović. Prenet na druga područja, taj obrazac praznovanja stopio se sa sličnim svetkovinama autohtonog stanovništva, posebno u latinoameričkim i afroameričkim kulturama. U vanevropskim kulturnim prostorima najpoznatiji karnevali su u Riju, Nju Orleansu, na Trinidadu i na Kubi.

Dr Vesna Marjanović je vanredni profesor na Novoj akademiji umetnosti Evropskog univerziteta u Beogradu i načelnica Odeljenja za proučavanje narodne kulture u Etnogafskom muzeju u Beogradu. Dve decenije bila je i kustos u Muzeju Vojvodine u Novom Sadu za zbirke predmeta uz običaje i društveni život. Ona proučava duhovnu kulturu naroda i zajednica u Srbiji: narodne običaje, religiju, folklorne odlike i predanja, narodno glumovanje u obrednim praksama, vizuelnu antropologiju, kao i etnološke zapise u dokumentarnom filmu. Kada je reč o karnevalima i maskama, proučava tradicionalne maske i rituale u Srbijii i one u tradicionalnoj kulturi Evrope. Istraživanja doktorke Marjanović povezana su sa utvrđivanjem funkcije tradicionalne kulture u svetlu savremenih tokova društva.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Momčilo Đurđević, Vlada Rakić i Vojislava Vukelja