Дијалог култура 18.05.2014.

Тема: КАРНЕВАЛИ, КУЛТУРНА АНТРОПОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА ФОЛКЛОРА – Прва емисија

Учешће Србије на Изложби традиционалних словенских карневала у Паризу у Унесковој згради води нас до дијалога култура и традиција кроз маске и ритуале и поруке које они носе, не само кроз европски и светски простор него и кроз све векове првих идеја у којима они насташе. Тим поводом гост емисије је: др Весна Маријановић, ванредни професор на Новој академији уметности Европског универзитета у Београду, начелница Одељења за проучавање народне културе у Етнографском музеју у Београду, две деценије и кустос у Музеју Војводине за збирке предмета уз обичаје и друштвеног живота.

У тексту „На крају и на почетку карневал“ др Весна Марјановић указује: „Иако је својим пореклом и постојањем везан за античке ритуале посвећене буђењу вегетације и истеривању зла, карневал је форуму и садржај добио у средњем веку када су се на аграрне култове надградили култови покојиника, тј. предака. Чињеница је да ће мало ко данашње секуларне и сликовите карневале повезати с култовима предака и душама умрлих. Међутим, у граничном времену, какво је сусрет зиме и пролећа у античком, а потом и у раном средњем веку све до ренесансе, поштовање предака и намењивање дарова прецима део је уобичајене структуре мишљења и понашања заједница у обредима феудалног друштава. У тим оквирима инкарнација покојника и њихово присуство у овоземаљском свету одигравали су се једном годишње, на прелазу зиме у пролеће. Бића из оног света, тј. подземља, својим присуством кроз маскиране и трансформисане али стварне ликове требало је да допринесу заштити и напретку како колектива тако и појединаца с једне стране, али и да одређеним поступцима утичу на развијање плодности вегетације, аграра, на другој страни.“

Др Марјановић такође указује на то да је у средњем веку и у време ренесансе у већини земаља римокатоличке Европе смеховна култура заузимала веома значајан и озбиљан положај. Стајала је у супротности са тадашњим мистицизмом и догматизмом еклезиастичке културе ригидних односа који су владали у политичким и црквеним структурама. Позивајући се на Гуревича она наглашава да се инверзија карневалске културе гради на фантазијама средњовековног човека западне и медитеранске, латинске цивилизације, у којима се бришу све границе између могућег и немогућег, између лепог и ружног, између обичног и комичног. Она такође говори и о средњовековном контексту гротеске, која је све више постајала садржај карневала, а који је све више био усредсређен на друштвени поредак, на слојевитост борбе незадовољних. Указујући на разлике маски, маскирања, ритуала и њихових порука у традицијама различитих култура и народа у Европи она указује на то да почетком 19. века настаје карневал који је дао облик савременом европском, светком карневалу, а чији је симбол карневал у Венецији.

У дводелном мини серијалу о карневалима, настојаћемо да се упознамо са специфичностима маски и ритуалима у Србији и да докучимо тајну актуелности карневала и култрне антропологије и антропологије фолклора у савременој цивилизацији и посебно у политици европског култуног диверзитета, као и тајну свих слојева и комплексне генезе настанка карневала и његовог развоја кроз време и различите културе и поднебља, те интеракције и дијалоге култура кроз карневалске свечаности које у новије време настају.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Момчило Ђурђевић и Влада Ракић

Дијалог култура 04.05.2014.

Тема: МИХАЈЛО ПУПИН

Повод: 160 година од Пупиновог рођења и 90 година од Пулицерове награде за Пупиново дело „Од пашњака до научењака“

„Када се осврнем и погледам како је ова књига нарасла за време од како је пишем – а у то сам уложио више од годину дана, чини ми се да би се сврха њена најбоље описала овим речима у почетку Једанаесте главе: ‘Главна сврха мога приповедања била је да опишем дивну појаву идеализма у американској науци, поглавито у природним наукама и у индустријама које су у вези с њима. Својим сам очима посматрао како је дошло до те појаве и како се она постепено развијала. Све што сам до сада говорио, био је покушај да о томе дам ону сведоџбу коју може дати само стручњак, човек позван да о тим стварима говори. Али има много других американских научњака који су још више позвани да о овоме послу кажу свој суд; научњака чија је реч претежнија. Зашто, онда, да о идеализму у американској науци говори један научњак који је свој живот овде почео као српски усељеник, крај толиких рођених американских научњака, који о том предмету знају много више него ја? Ко је довде пратио моја излагања, одговор на то питање наћи ће сам. Подвући ћу овде само ту околност да извесни психолошки разлози поткрепљују моје мишљење да има прилика које падају у очи усељенику док умичу погледу синова неке земље. Ко види, тај и верује. Нека говори онај који има вере, само ако има неку испоруку.'“ Овако гласи текст Предговора аутобиографије за коју је Михајло Идворски Пупин добио Пулицерову награду 1924. На српском језику објављена је први пут 1929, у издању Матице српске и у преводу М. Јевтића, који је и штампао то дело названо „Са пашњака до научењака“ а чији је оригинални назив „From immigrant to inventor“.

То дело, које је Пупин објавио у спомен својој мајци, непресушна је инспирација свим истраживачима и тумачима Пупиновог сазнајног и научног пута, али и његових погледа на свет и интелектуалних и духовних преокупација.

О томе разговарамо с др Драгољубом Цуцићем, директором Центра за таленте „Михајло Пупин“ у Панчеву, чланом и оснивачем Српског друштва историчара науке и чланом Одбора за обележавање јубилеја 160 година од рођења Михајла Идворског Пупина.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђуђевић

Дијалог култура 20.04.2014.

Тема: НУКЛЕАРНА ФИЗИКА: Структура атомског језгра, мерења магнетних момената језгара, методе нискотемпературских нуклеарних оријентација, CERN, колаборација ISOLDE, Орсеј, колаборација POLAREX, Лабораторије Департмана за физику ПМФ, радиоекологија

Актуелна питања и методе изучавања нуклеарне структуре атомског језгра мерењем магнетних момената језгара методама нискотемпературских нуклеарних оријентација, експериметни у оквиру група и колаборација чији је члан, примена тих сазнања, затим шта се тренутно ради у CERN-у, која нова физика се назире као научно наслућивање и научни радови из нуклеарне физике и радиоекологије др Јоване Николов, доценткиње на Департману за физику Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, затим мађународни часописи у којима је она рецензент централна су питања мог разговора с њом у овом издању Дијалога култура Радио Новог Сада.

О експериметну NIKOL др Николов каже да се он спроводи у оквиру ISOLDE колаборације у CERN-у и објашњава: „Постоји, рецимо, петнаестак сталних експерименталних поставки и постоје још експерименти који се постављају по потреби да се нешто измери, па се склоне. Имамо срећу да једна од сталних експерименталних поставки, NIKOL експеримент чији смо ми део, значи група за нуклеарну физику са Природно-математичког факултета Универзитета у Новом Саду, ми смо део заједно са још много других група из Америке са Универзитета у Тенесију, затим из Француске са Универзитета у Орсеју и из Гренобла, такође у Француској, имамо и колеге из Јапана са Нигата универзитета, ми смо део тог NIKOL експеримента који се бави баш изучавањем нуклеарне структуре методама нискотемпературских нуклеарних оријентација, што и јесте био предмет моје докторске дисертације.“

Др Николов подсећа на то да је CERN познат по физици елементарних честица, односно по физици високих енергија и да се тамо доминантно раде управо експерименти да би се открило нешто ново у физици елементарних честица.

О експерименту колаборације POLAREX, чије је седиште у Орсеју у Француској, др Николов каже: „Наша група са катедре за нуклеарну физику са Департмана за физику Универзитета у Новом Саду је део POLAREX колаборације. POLAREX експеримент је веома сличан NIKOL експерименту. Реч је, такође, о нискотемпературским нуклеарним оријентацијама. Оно што је разлика у односу на оно што имамо у CERN-у јесте управо различити сноп. POLAREX је експеримент који је практично тек у почетку, који још није имао ни један онлине експеримент, експеримент са укљученим снопом, већ су рађена оффлине тестирања, значи без снопа тестирамо шта се дешава с неком метом која живи веома кратко, па тестирамо шта можемо да извучемо од података из тога. Оно што ће се у будућности радити јесте наравно и прикључено на сноп, односно онлине експерименти. Другачији је сноп у питању, па самим тим ћемо за иста језгра моћи да добијемо другачије вредности.“ Практично су та два експеримента паралелна један са другим, јер, наравно, у зависности од тога какав сноп имате, имате ограничења на то која језгра можете испитивати, па самим тим у CERN-у могу једна језгра да се изучавају, а на POLAREX-u ће моћи друга језгра да буду изучавана“.

Двадесетосмогодишња др Јована Николов је добитница годишње награде „Др Зоран Ђинђић за најбољег младог научника и истраживача“ у 2013, објавила је 16 радова у врхунским међународним часописима и у онима од водећег међународног значаја и више од 30 радова у зборницима са међународних научних скупова. У радовима других аутора већ је цитирана 25 пута. Рецензент је у четири међународна научна часописа.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Војислава Вукеља и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 06.04.2014.

Тема: БЕЖИЧНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ – Друга емисија

Модерна теорија кодовања, digital fontain codes, мрежно кодовање, бежичне сензорске мреже, телекомуникације и енергетика, информационе комуникационе технологије и концепти образовања

Теорија информација, теорија кодовања и примене на пренос видеа су кључне области научног рада професора доктора Дејана Вукобратовића са Факултета техничких наука у Новом Саду. У овој другој емисији о бежичним комуникацијама Вукобратовић говори о најактуелнијим питањима из ових области, о digital fontain codes – фонтана кодовима и о концепту мрежног кодовања, који има потенцијал да из корена промени начин на који се информације преносе интернет мрежом са великим бројем корисника. Сазнаћемо и о модерној теорији кодовања уопште, као и о класичној теорији кодовања, која јој је претходила, која је обележила развој бежичних комуникација од четрдесетих до деведесетих година прошлог века и за коју Вукобратовић истиче да је основна идеја била потреба да се дизајнирају кодови као математички објекти који имају неке савршене особине, веома добре особине које су потребне, али се мало мање водило рачуна о томе како ће то бити декодовано, шта је оно што морамо урадити на пријему.

Вукобратовића, као руководиоца групе која је са Факултет техничких наука у Новом Саду укључена у пројекат ADVENTAGE, један од пројеката Европске уније у области комуникација и обраде информација односно сигнала са применом у будућој паметној енергетској мрежи ради праћења потрошње у реалном времену преко паметних бројила, питамо за актуелности и у области паметних енергетских мрежа. Он указује: „Генерално, електрична мрежа која производи струју и нама је доноси до куће је веома мало еволуирала у протеклих сто година, од Тесле пактично, тако да је заснована на неким принципима који драстично могу да се промене ако се читава мрежа обогати информационо-комуникационим технологијама, ако јој додате и ту компоненту, а то је прикупљање информација, реална обрада информација, комуникације у реалном времену и слично, то онда омогућује да ви додајете у ту мрежу мање генераторе, што је данас доста тешко, и они имају велике проблеме са тиме, управо ти ветропаркови, будући корак би били и аутомобили на електрични погон који, када их укључите у струју, могу и да враћају енергију мрежи, онда имате и неке мале микро генераторе итд. Е сад, то све уклопити у мрежу, а да мрежа остане стабилна, то је јако велики проблем који практично без те обраде информација и комуникација у реалном времену не може да се уради и отуда велики интерес да се телекомуникације и енергетика приближавају једни другима. Ми смо то препознали и направили смо тај пројекат, односно предложили смо га Европској унији и тај пројекат је добио финансирање. Води га Универзитет у Единбургу, а укључује још четири универзитета у Аубургу у Данској, у Новом Саду и у Севиљи и један истрживачки иститут за телекомуникације у Барселони. То је једна врста комбинације група које се баве енергетиком односно електроенергетским системима и телекомуникацијама.“

Интересује нас и научна биографија професора доктора Дејана Вукобратовића као и његово мишљење да ли има основа да се у будућности мења концепт образовања, имајући у виду могућности које пружају информационе технологије.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Сабина Недић и Војислава Вукеља

Дијалог култура 23.03.2014.

Тема: БЕЖИЧНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ – Прва емисија

Мултимедијални садржаји на мобилним телефонима и таблет рачунарима, мобилни интернет, обрада и пренос видео садржаја, мреже подршке, модерне технике кодовања, теорија информација и комуникација

Данас је све мање корисника интернета који седе пред својим рачунарима за писаћим столом на послу или код куће, сурфују по разним страницама и прегледају садржаје, каже професор доктор техничких наука Дејан Вукобратовић са Факултета техничких наука у Новом Саду и објашњава: „Данас то људи желе све у покрету, дакле желе на мобилним уређајима, желе то било када и било где, тако да све више имамо транзицију са тог, да кажемо, фиксног интернета на мобилни интернет. То драстично мења како и шта Ви ту заправо радите и како да тај садржај испоручите и то је нешто што утиче и на саме комуникационе мреже које треба тај садржај да испоруче.“

У вези са мултимедијалним садржајима на мобилним телефонима интересује нас на која питања је наука морала да одговори да би видео садржаји могли да буду обрађени и пренети мобилној телефонији. Вукобратовић у емисији детаљно говори о обради мултимедијалног садржаја и како се он преноси. Када је реч о мрежама подршке, он, између осталог, каже: „И мрежа и уређаји су еволуирали. Запрепашћујуће је како су се те ствари развиле у последњих десетак година и Ви данас имате моћне компјутере у рукама. Дакле ти смарт телефони које данас користимо и ти таблет уређаји, ако желимо мало веће екране или веће резолуције, они су у рангу оних десктоп рачунара од пре неколико година или су већ веома упоредиви са овим данас, тако да, практично, на једном том уређају можете све. Можете да прикажете висококвалитетан видео, имате довољну резолуцију, имате довољну процесорску моћ, имате довољно меморије и тако даље. С друге стране, мрежа је то морала да испрати и то је можда био још већи проблем, тако да смо ми са тог GPRS-а полако ишли на трећу генерацију која је, рекао бих, још неуспешан покушај да се то уради. Надградња те треће генерације је нешто што данас провајдери у Србији нуде. Трећа генерација, рецимо да је назовемо трећа и по генерација, то је стандард, не знам да ли има сад потребе да говорим о таквим детаљима, али то је тај Hide-Speed Packet Access, или HSPA – ми то повремено видимо на нашем телефону као мало слово H у нашој мрежи, то је стандард који нуди већ сасвим лепе протоке. И, практично, ако нема много корисника у том тренутку на базној станици, то може бити неколико мегабита у секунди и то је већ довољно за добар видео и знамо да можемо да гледамо YouTube клипове или неке видео садржаје у вишој резолуцији на нашим телефонима ако услови у мрежи то дозвољавају у том тренутку.“ Међутим, права подлога за богат и комфоран мултимедијални садржај на телефонима тек долази са четвртом генерацијом, чији стандард се зове LTE, који код нас још није у комерцијалној понуди, указује Вукобратовић и у емисији говори о комфору који он пружа.

Мултимедијални садржаји на мобилним телефонима, мобилни интернет, како се ти садржаји обрађују и преносе, кодовање и модерне технике кодовања, теорија информација и комуникација, примена теорије информација на мреже и шта очекујемо од мултимедије у непосредној будућности и који су информациони капацитети за то потребни и који се изазови стављају пред науку и пред привреду због тога, али и историја развоја науке у области бежичних комуникација и информационих комуникационих технологија окосница је разговора са професором доктором техничких наука Дејаном Вукобратовићем са Факултета техничких наука у Новом Саду у овој, првој емисији с њим о бежичним комуникацијама.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 02.03.2014.

Тема: ФИЛОЗОФИЈА МЕДИЈА

Филозофија медија, естетика медија, теорија медија, будућност медија, окулароцентризам, редимејд

„Попут многих технолошких промена у прошлости, развој дигиталних технологија и нових облика преноса информација поставио је значајне изазове новинарској професији“, пише професор доктор Драган Ћаловић у раду „Изазови у професионалној едукацији новинара у времену трансформације штампаних медија“.

Др Драган Ћаловић, професор теорије медија и теорије уметности на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члан Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се једном годишње одржава у Хрватској.

Он објашњава: „С једне стране, реч је о изазовима техничке природе, који претпостављају усвајање нових облика рада, измену организационих активности, значајна улагања, те коначно озбиљне кадровске промене. С друге стане, нови облици преноса информација, омогућени развојем дигиталних технологија, битно утичу на измену културе информисања, чиме су изазови са којима се савремена новинарска професија сусреће знатно усложњени. Некада ексклузивна функција новинара у процесу селекције и преноса вести које представљају грађу за иницирање и развој јавне дебате, те првенствено приступа новинара и медијских институција јавној сфери доведена је у питање отварањем могућности свим компјутерски писменим појединцима да, посредством нових технологија, иницирају јавну дебату и у њој учествују.“

Развој нових технологија и посебно интегрисаних медија, нових комуникационих облика и канала, као и друштвних мрежа не намеће само питање будућности новинарске професије и медијских кућа, него и многа питања која воде ка разматрању оправданости заснивања филозофије медија.

Да ли је филозофија медија већ утемељена као нова дисциплина и како се она дефинише стога је почетно питање за доктора Драгана Ћаловића из Новог Сада, професора на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета у Београду, члана Програмског и Организационог одбора међународног научног скупа Филозофија медија, који се од 2011. једном годишње одржава у Хрватској.

Занима нас и који су били темати досадашњих скупова, као и однос теорије медија, комуникологије и филозофије медија, посебно имајући у виду темат предстојећег, овогодишњег скупа „Будућност медија и медији и будућност“.

Естетика медија, окулароцентризам, редимејд, креативно деловање у сајбер простору, култура информисања и изазови у професионалној едукацији новинара такође су предмети разговора са професором Ћаловићем.

Професор Ћаловић дипломирао је сликарство 1998., магистрирао је Теорију уметности и медија 2005., касније је и докторирао у тој области, а у међувремену је студирао и арапски језик и књижевност и дипломирао 2006. Предаје Теорију медија и Теорију уметности на основним студијама на Факултету за културу и медије Мегатренд универзитета, као и Семиологију на докторским студијама. Као гостујући професор предаје и на Филолошком факултету у Београду Исламску уметност, Исламску архитектуру и Арапску калиграфију.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 16.02.2014.

Тема: РЕЛИГИОЛОГИЈА – НАУКА О РЕЛИГИЈИ

Данас се у модерној Европи трага за новим односом цркве и државе, религије и науке, знања и вере, разума и срца, пише у Студијском програму „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, нових мултидисциплинарних мастер академских студија Универзитета у Београду. Уместо конфронтације, која је карактеристична за неколико претходних векова, сада се тражи дијалог и сарадња. Увиђа се да ово нису појмови који се искључују већ да су комплементарни и међузависни. Процес европских интеграција све више прати захтев за екуменским и интеррелигијским дијалогом, за рестаурацијом и реафирмацијом религијских вредности у друштву. Програм има међународни карактер, са предавачима из иностранства, каже професор доктор Дарко Танасковић, председник Програмског савета ових студија и један од покетача. Религиологија се, на посебним катедрама, изучава у више европских земаља: у Немачкој, Словенији и Француској, а, на пример, у Швајцаркој кроз центар за религијска истраживања. У земљама бившег Источног блока наука о религији као секуларна дисциплина се такође изучава, а термин религиологија усталио се и у руској и у пољској пракси а у чешкој као религионистика.

Занима нас, када је о европским интеграцијама реч, како може магистар религиологије да им допринесе. У којим институцијама ће се ценити његово знање? Професора Танасковића такође питам и како је конципиран програм мултидисциплинарних мастер студија „Религија у друштву, култури и европским интеграцијама“, те које су додирне тачке ових секуларних студија науке о религији са оним аспектима изучавања религије које се проучавају у оквиру других дисциплина као што су: социологија, антропологија, етнологија, историја, психологија религије, филозофија и филозофија религије и, наравно, теологија.

Религија је предмет разматрања филозофа од античких времена па све до наших дана, али сагледавање релације религија и друштво и релације религија и култура унело је, уз теолошке и филозофске, нове социолошке, културолошке, етнололошке и антрополошке димензије у односу на континуум од првих, најдревнијих човекових промишљања о себи и свету из маглина митских времена и магијских веровања, потом у доба рађања првих религија, затим настанка теоријске мисли и науке. Дакле, реч је о континууму кроз целокупну историју човековог постојања, при чему се у савременој цивилизацији која тежи владавини права од религиологије очекује да допринесе бољем међусобном познавању мултиконфенсионалне и мултикултурне популације, помирењима, суживоту с међусобним уважавањем и поштовањем, самим тим да допринесе миру и у локланим срединама и у појединим регионима и у целом европском простору, као и у свету.

Научно проучавање религије почиње половином деветнаестог века и то прво преводима и проучавањем будистичких и хиндуистичких текстова. Оснивач науке о религији је немачки индолог и лингвиста Фридрих Макс Милер, који је предавао на Оксфорду. Развоју те дисиплине погодовала је околност да су у неколицини европских земаља, као што су Холандија и Швајцарска, у то време били раздвојени теолошки факултети од цркава. У последњој четвртини деветнаестог века основане су катедре у Генту, у Амстердаму и Лајдену, а основани су и разни семинари и катедре за проучавање религије средњег, блиског и далеког истока са филозофским, етнолошким, историјским и теолошким приступом на протестанским факултетима у Француској, Шведској, Енглеској, Италији и Немачкој.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 02.02.2014.

Тема: ПСИХОЛОГИЈА КОРУПЦИЈЕ

Корупција у мишљењу и понашању, филозофске школе у етици, нормализација корупције и институционализација корупције, коруптивна социализација, модели антикоруптивне интервенције, личне вредности, селф-регулација понашања

Корупција – узроци, експанзија и интервенција, студија професора доктора Небојше Мајсторовића у издању Академске књиге Нови Сад повод је разговора о психологији корупције, корупцији у мишљењу и понашању, о повезаности корупције са моралношћу људске природе, а сходно томе и о филозофским школама у етици. Такође нас занима шта су коруптивне рационализације, затим нормализација корупције и институционализација корупције, као и коруптивна социјализација, модели антикоруптивне интервенције, те селф-регулација понашања, као и сама дефиниција корупције и тежње коруптора да има контролу над понашањем других, да створи зону утицаја и концентрацију моћи, како би односе с другима инструментализовао зарад личног задовољства или остварења других циљева и, посебно, када и како се у човековој личности рађа идеја о манипулацији људима корупцијом, где се данас налази корупција и овакво кварење људи које се своди на макјавелистичку оријентацију према којој циљ оправдава средство.

Када је реч о ширењу корупције, она је феномен који се никада не зауставља сам од себе и са њим тешко да може да постоји мирољубива коегзистенција, указује психолог професор Мајсторовић и објашњава: „У сржи саме корупције је да је то проблематичан систем. И то је сад занимљиво – да људи који су део тог процеса знају да постоји нешто проблематично у томе, односно они знају да је сам тај модел понашања стран већини људи, дакле онима који нису део тог ситема и да су том систему потребни ресурси за евентуалну самоодбрану у будућности. То је разлог зашто се корупција ушанчује тамо где се налази веома дубоко, то је разлог зашто се регрутује све више следбеника, јер то су ти ресурси, дакле људски ресурси, контакти које ти људи доносе са собом у такву групу, дакле њихове социјалне мреже постају делом укључене, такође, у феномен у неком локалу где се он, рецимо, посматра. Говорећи о ширењу корупције желим да истакнем да главни коруптори, дакле људи који су спремни да своје ресурсе, своје способности, своје време активно користе у ширењу корупције и, чак бих рекао понекад са еротским задовољством врбовања нових душа и њиховим преиначавањем којим се постиже њихова лојалност, чине да се корупција шири. Иако је то циничан однос према људским вредностима, где је циљ увек доказивање да је свако мотивисан искључиво материјалним интересима и ничим другим, њихова снага се базира на егзистенцијалном угрожавању појединаца, дакле увођењу страха, претње у комуникацију како би се приволео такав појединац да постане лојалан таквој групи. Активан и одговоран грађанин са развијеном свешћу о себи и свом окружењу је заправо једина суштинска препрека ширењу корупције.“ Између осталог, професор Мајсторовић такође указује: „Корупција има и способност да се једном потиснута враћа и поново јавља у неким хибридним облицима, прилагођена неким новим околностима.“

У емисији ћемо се упознати и са научном биографијом психолога професора доктора Небојше Мајсторовића са Одсека за психологију Филозофског факултета у Новом Саду и продекана тог факултета.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Јеролим Зарифовић и Сабина Недић