Kategorija: 2012.

Dijalog kultura 30.12.2012.

Tema: TIRANIJA SREĆE, SREĆA KAO FENOMEN I POZITIVNA PSIHOLOGIJA

Povod: Treća emisija Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Tema današnjeg izdanja „Dijaloga kultura“ jeste fenomen sreće. Šta je sreća? Kada je sreća postala predmet naučnog istraživanja? Da li je pojam sreće u svim kulturama isti? Kako se definiše pozitivna psihologija kao naučna disciplina i čime se bavi?

Na nedavno održanim Petim susretima studenata psihologije, asistent sa Odseka za psihologiju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, dr Veljko Jovanović, održao je predavanje pod nazivom „Tiranija sreće“. Tim povodom rekao je: „Danas je većina ljudi izložena ‘tiraniji’ sreće, odnosno imperativu da budu srećni, a ukoliko nismo srećni, nešto nije u redu sa nama. Ovom težnjom ljudi da budu srećni, često manipulišu i naučnici, psiholozi, jer se svim snagama trude da dokažu kako je sreća u svim uslovima i za sve ljude dobra.“ Međutim, različitim istraživanjima potvrdilo se da se sreća, odnosno subjektivno blagostanje kako se najčešće i definiše, različito poima u različitim kulturama, pa čak i to šta je sreća zavisi od same osobe koja razmišlja o ovom fenomenu. Pojam sreće postao je predmet naučnih istraživanja tek na prelazu iz 20. u 21. vek, zato što su se do tada psiholozi bavili samo „negativnim“ aspektima ljudskog života. Taj fenomen i dalje nije mnogo istraživan i o njemu se ne zna onoliko koliko o, na primer, psihopatološkim pojavama. Međutim, sreća privlači mnoge ljude, kako naučnike, tako i nenaučnike, pa često možemo da naiđemo i na tekstove poput „Sedam koraka do sreće“, koje pišu životni učitelji, pisci ili motivacioni govornici. Koje su posledice toga da se nenaučnici bave fenomenima koje nauka treba da istražuje? Međutim, u razgovoru sa dr Veljkom Jovanovićem otkrivamo da i naučnici ponekad manipulišu svojim istraživanjima i trude se da dokažu svoje hipoteze, čak i kada rezultati to ne pokazuju.

Dr Jovanović se u svojim radovima, koji su objavljivani u vrhunskim i istaknutim međunarodnim časopisima, često bavi fenomenom sreće, najčešće kod srednjoškolaca, a istraživao je povezanost životnog blagostanja i radoznalosti i zadovoljstva školom.

U ovoj emisiji i o tim radovima, kao i o njegovom doktorskom radu „Efekat srećnog i disforičnog afekta i vulnerabilnosti za depresiju na proces pažnje: studija očnih pokreta“, razgovara Jasna Žugić.

Emisija je ostvarena u okviru serijala „Govoriti i pisati o nauci“. Reč je o završnim radovima, naučnim intervjuima polaznika Radionice za obuku mladih novinara ili onih koji se pripremaju da to postanu. Projekat Radionice ostvaruju Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine, na neposrednu inicijativu naučnog programa „Dijalog kultura“ Radio Novog Sada. Projekat je podržao i finansijski pomogao Centar za promociju nauke.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Emisiju i naučni intervju ostvarila polaznica Radionice: Jasna Žugić

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 23.12.2012.

Tema: KIBORZI I KIBORGIZACIJA LJUDI

Povod: Druga emisija Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Tema današnjeg izdanja „Dijaloga kultura“ jesu kiborzi i pojava nazvana kiborgizacija čoveka. O njoj detaljnije govori profesor dr Igor Čatić sa Fakulteta strojarstva i brodogradnje Sveučilišta u Zagrebu. Kiborg, najjednostavnije rečeno, označava biće nastalo spajanjem mašine i živog organizma, dakle živoga i neživoga. Kako mnogi naučnici govore, kiborgom se postaje već stavljanjem zubne proteze, i ovo je najjednostavniji primer kiborgizacije, dok se danas u ovoj oblasti ide svakim danom sve dalje i dostižu se stvari koje su, pre samo pola veka, bile sitni fragmenti mašte reditelja i pisaca naučne fantastike. Dakle, za označavanje radnje kojom se ugrađuje ili pripaja neki veštački deo ljudskom biću, koristi se glagolska imenica kiborgizacija. Prema stvarnom stanju, sve je više kiborga među nama različitog stepena kiborgizacije, o čemu profesor Čatić, između ostalog, govori u ovoj emisiji, te navodi: „Kada govorimo o kiborgizaciji, pretežno mislimo na takozvanu informacijsku kiborgizaciju, dakle čipovanje ili dograđivanje delova koje čovek izvorno nema.“ Jedno od važnih pitanja danas, kako u svakoj oblasti života, tako i u proizvodnji veštačkih delova ljudskog tela, jeste ispitivanje ekonomske opravdanosti tih proizvoda. Kako profesor Čatić to objašnjava: „U nekim slučajevima proizvod mora stvarati profit, dok se negde ne pita za cenu. Međutim, pritom se moraju ostvariti neki društveni ciljevi, poput pravne regulative povezane s tim proizvodom.“ Takođe, jedno od najvažnijih pitanja svakako je – kada je dozvoljeno čipirati ljude? Tu se naravno nameću i etički ciljevi ovog fenomena, a upravo je kiborgizacija važno pitanje savremene etike. Zato je i uvedeno, pre oko deset godina, područje etike nazvano kiborgoetika. A kada govorimo o pravcima kiborgizacije ljudi i kako se ona razvija, trenutni zaključci ostaju na tome da ona nezaustavljivo napreduje i u velikoj meri pomaže razvoju medicine i tehnike, bila ona poželjna ili nepoželjna. Kako postoje ozbiljne etičke dileme u vezi sa ovom oblasti, ona ostaje pod lupom budnih posmatrača koji nadgledaju njena dostignuća. Jedan od tih posmatrača, koji u ovoj emisiji razgovara sa profesorom Čatićem, jeste Boris Džinić.

Emisija je ostvarena u okviru serijala „Govoriti i pisati o nauci“. Reč je o završnim radovima, naučnim intervjuima polaznika Radionice za obuku mladih novinara ili onih koji se pripremaju da to postanu. Projekat Radionice ostvaruju Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine na neposrednu inicijativu naučnog programa „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada. Projekat je podržao i finansijski pomogao Centar za promociju nauke.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Emisiju i naučni intervju ostvario polaznik Radionice: Boris Džinić

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Marica Jung i Milan Granić

Dijalog kultura 16.12.2012.

Tema: GOVORITI I PISATI O NAUCI – Prva emisija

Povod: Naučni intervjui mladih novinara sa mladim istraživačima u oblasti fizike, tehnike i hemije

„Govoriti i pisati o nauci“ novi je serijal „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada. Reč je o završnim radovima polaznika istoimene Radionice za obuku mladih novinara ili onih koji se pripremaju da to postanu. Projekat Radionice „Govoriti i pisati o nauci“ ostvaruju Prirodno-matematički fakultet u Novom Sadu i Radiodifuzna ustanova Vojvodine na neposrednu inicijativu, upravo, urednice naučne emisije „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada. Projekat je podržao i finansijski pomogao Centar za promociju nauke.

Prvi deo današnjeg izdanja posvećen je fizici i tehnici i to kroz „Put u CERN“. Neposredan povod je trodnevni boravak u CERN-u četrdeset i pet studenata Prirodno-matematičkog fakulteta i Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Tom projektu Univerziteta u Novom Sadu posvećujemo čak dve emisije. Prva emisija bavi se inženjerskim i tehničkim aspektima CERN-a, Evropske laboratorije za fiziku čestica. Da podsetimo, osnovana je 1954. godine prvo kao Evropska organizacija za nuklearna istraživanja. Jugoslavija je bila među prvim članicama, ali je istupila 1961. Međutim, saradnja naučnika i instituta iz Srbije sa CERN-om, nije bila u potpunosti prekinuta. Naučnici iz naše zemlje tamo su prisutni više od dve decenije, pa je Srbija, zahvaljujući njihovom doprinosu i saradnji, početkom ove godine postala pridružni član CERN-a. Time, naučnici, instituti i univerziteti, ali i privreda, ponovo i sve više učestvuju u istraživanjima tog ne samo fizičkog nego i najsavremenijeg tehničkog projekta današnjice. Kako uživo izgleda Veliki hadrosnki sudarač, takozvani LHC? Šta se sve prati kroz ostale detektore? Da li su ih studenti iz Novog Sada sve obišli? Gde su kontrolne sobe? Kako CERN izgleda, viđen očima studenata koji su tamo boravili? O tim i drugim pitanjima govori Aleksandar Nikolić, student četvrte godine Odseka za energetiku, elektroniku i telekomunikacije na smeru Telekomunikacije i obrada signala Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu. Kroz razgovor sa Stefanom Janjićem, polaznikom Radionice „Govoriti i pisati o nauci“, Aleksndar Nikolić upoznaje slušaoce sa inženjerskom stranom priče, te s doprinosom stručnjaka iz naše zemlje, kao i pravcima razvoja saradnje Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu sa CERN-om. Temu je istražio Željko Savić. U jednoj od narednih emisija, gošća će biti Jovana Nikolov, glavna koordinatorka projekta „Put u CERN“. Ona je doktorantkinja na Katedri za nuklearnu fiziku u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju ostvaruje na eksperimentima u CERN-u.

Drugi deo današnjeg izdanja „Dijaloga kultura“, posvećen je hemiji i biohemiji lekovitog bilja. Da li je hemija i sada na početku 21. veka i dalje u samom vrhu nauka koje menjaju čovekov život, kao što je to bila u 20. veku? Dr Marija Lesjak, naučna saradnica na Departmanu za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine, između ostalog, kaže: „Aktuelnost hemije, kao i fizike i biologije, tj. nauka koje su fundametalne, ne može da izgubi na svojoj aktuelnosti pošto objašnjava svet oko nas, koristeći činjenice i samo činjenice. Ovo se podudara sa shvatanjem jednog od najboljih filozofa 20. veka Ludviga Vitgenštajna, koji je rekao: „Svet se raspada na činjenice, a činjenica je postojanje stanja stvari“. Ako pratimo ovu misao, ispada da bi bez činjenica, i naravno nauke kao izvora činjenica, čovečanstvo, pa i sami pojedinci, bili potpuno izgubljeni i samo postojanje bi bilo bez ikakvog smisla. Pored filozofa koji cene nauku, naravno, i sami naučnici smatraju da srž svega upravo leži u fundamentalnim otkrićima.“ Ona takođe ukazuje: „Danas je hemija nauka koja je veoma široka. Hemijom se bave npr. naučnici koji prave nove superprovodnike, hemijom se bave ljudi koji prave nove materijale u građevinskoj industriji, hemija je u osnovi istraživanja naučnika koji se bave proizvodnjom ljudskih organa u epruveti. Takođe, hemijom se bave ljudi koji brinu o ekologiji, zagađenosti životne sredine, ozonskim rupama, biogorivima… hemija je i to kad odete kod zubara, pa vam daju anesteziju, pa vas ništa ne boli, hemija je to što pijete svaki dan vode… Takoreći, imam utisak da se hemijom bave svi, neki 100% neki 10%, koji se bave bilo kojom granom nauke i generalno stvaralaštvom. Danas je veliki procenat hemije usmeren ka istraživanjima kako ljudski organizam funkcioniše, i to na hemijskom nivou. Slikovito, naš organizam se može posmatrati kao jedna velika epruveta sa bezbroj hemijskih reakcija koje se u toj epruveti dešavaju.“

U emisiji nas posebno zanima i otkriće kako ćelije u ljudskom telu odgovaraju na signale iz okoline za šta su Robert Lefkovic i Brajan Kobilka ove godine bili ovenčani Nobelovom nagradom za hemiju. Takođe nas interesuje: Koji su najznačajniji istraživački projekti iz hemije koji se ostvaruju na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu? Koja su aktuelna pitanja i dostignuća biohemije lekovitog bilja? O svemu tome i ličnim naučno-istraživačkim projektima i onim na polju popularizacije nauke, s dr Marijom Lesjak razgovara Ljubomir Radanov.

Urednica emisije: Drenka Dobrosavljević, autorka, mentorka i rukovodilac Radionice „Govoriti i pisati o nauci“

Naučne intervjue ostvarili polaznici Radionice: Željko Savić i Ljubomir Radanov

Kao interpretatori učestvovali polaznici Radionice: Jasna Žugić i Stefan Janić

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 09.12.2012.

Tema: ISTORIJA MATEMATIKE – Druga emisija

U prošloj emisiji počeli smo serijal o istoriji matematike od najdrevnijih kultura do savremene civilizacije i naših dana i došli smo do srednjovekovne matematike. U izdanju Dijaloga kultura obuhvatićemo period do Dekarta.

U najavi izdvajamo deo bloka koji se odnosi na matematiku drevne i srednjovekovne Indije. Brojevi koje koristimo i zovemo arapskim brojevima u osnovi su indijski. Postojanje nule u indijskoj matematici prvi put zabeleženo je na zidu jednog hrama. Brojevi od 1 do 9 i nula iznikli su iz indijskih misaonih spekulacija.

Profesor istorije matematike i astronomije Đura Paunić sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu kaže da je fascinantna ljubav Indusa prema brojevima. „Kao što su Mongoli voleli brojeve, tako su Indusi voleli brojeve. Oni su voleli i velike brojeve. Indusi nemaju osećaj za nekakvu istoriju, sve se to dešava, sve se to ponavlja, sve je to, ovako filozofski gledano, vrlo trajno. Nema nešto skoro. Hrišćanstvo je brojalo da je svet nastao neke četiri hiljade četristo i neke godine pre nove ere. To u Indiji ne bi moglo da prođe, nikako. Bar sto miliona godina jer četiri hiljade i četristo godina nije broj, to nije ništa, to prođe u momentu. U matematici dve stvari su uradili. Grci su imali račun sa tetivama koji su uveli u astronomiju, a onda su to Indusi preveli u račun sa polutetivama i time nastaje pravi sinus i kosinus, što drastično pojednostavljuje račun astronoma, zato što je oduvek jedna od glavnih primena računa, bar u apstraktnim naukama, bila astronomija. Astronomija nije imala tako svakodnevnu primenu, bila je interesantna samo za predviđanje nekakve budućnosti, što se iskristalisalo u srednjem veku, kada je astronomija veoma značajna što se toga tiče. No, međutim, ono što je pojednostavilo stvari, to je ta nula u pisanju brojeva koja omogućuje veliku fleksibilnost u računanju. To je drastično pomoglo.“ Govoreći o indijskim doprinosima matematici, između ostalog, profesor Paunić ukazuje i na to da mi ne znamo sve o njihovom znanju jer je u drevnoj Indiji bio običaj da se piše na palminom lišću, kori od drveta i drugom trošnom materijalu.

Izlažući istoriju matematike u društvenom, istorijskom i kulturnom kontekstu, ova emisija obuhvata i matematiku drevne Kine, s kojom se Evropa kasno upoznala, tek nakon putovanja Marka Pola. Profesor Paunić posebno osvetljava doprinos arapske nauke i kulture u vreme njenog procvata koji je vremenski koincidirao sa mračnim dobom, uslovno rečeno, zapadne civilizacije, u vreme raspada Rimskog carstva i razornog upada varvarskih plemena. Posebno osvetljava renesansu i matematičare tog vremena.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Vojislava Vukelja i Marica Jung

Dijalog kultura 25.11.2012.

Tema: ISTORIJA MATEMATIKE OD NAJDREVNIJIH KULTURA DO SAVREMENE CIVILIZACIJE I NAŠIH DANA – Prva emisija

Kako se matematika definiše i kako se razvijala od praskozorja obrazovanosti i pismenosti do savremene civilizacije i naših dana jeste tema novog serijala Dijaloga kultura.

Matematička misao javlja se veoma rano u svim civilizacijama. Koja saznanja i ideje su migrirale u druge susedne ili kasnije kulture, a koje nisu i zašto? Kako je tekao put saznanja koja čine matematiku savremenog doba?

Profesor istorije matematike i astronomije Đura Paunić sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu ukazuje na uzajamnost društvenih i kulturoloških činilaca u nastanku i razvoju matematike u drevnom Egiptu i Mesopitamiji na čijim saznanjima će se kasnije napajati Grci. On veoma detaljno govori šta su znali Egipćani i kulture i narodi koji su nastanjivali Mesopotamiju i ističe da su njihovu matematiku upoznali svi prvi grčki matemaričari i kaže: „Smatra se da je otac matematike bio Tales. Zna se da je išao u Egipat. Pitagora, koji je bio dve generacije mlađi bio je u Mesopotamiji. Tales je u osnovi bio filozof. Njega je matematika interesovala uzgred. On je hteo da racionalno objasni svet. Ono što se de fakto smatra jeste da od Talesa potiče ideja dokaza, znači da matematička tvrđenja mogu i treba da se dokažu. Jednostavno, ne uzimate zdravo za gotovo, nego se traži dublje shvatanje zašto je nešto tačno, zašto je to stvarno tačno. Međutim sačuvano je svega pet ili šest tvrđenja koja se pripisuju Talesu, da ih je baš on smislio, a daleko interesantniji je tu Pitagora.“ Te početke racionalnog objašnjenja sveta koje uočava i kod Talesa, a nadasve kod Pitagore, profesor Paunić objašnjava sledećim rečima: „Tales je smatrao da je voda u osnovi, a Pitagora je smatrao da je to broj. Pitagora je rekao da je došao do toga tako što je slušao kako kovači kuju, pa je primetio da veći čekići imaju dublji zvuk od manjih čekića, pa je onda počeo da koristi muziku. Onda je primetio kada se skraćuje žica da ton postaje viši. Stoga je Pitagora smatrao da se u osnovi sveta nalaze brojevi. To bi danas moglo da se tumači da je Pitagora išao i za kvantitativnom analizom sveta, a ne samo kvalitativnom. Tako Grci počinju da se bave merenjima i analizom.“ Profesor Paunić objašnjava zbog čega Grci geometriju smatraju savršenijom od aritmetike i kako su došli do tog zaključka: „Pošto u aritmetici ne možete da napravite odnos dijagonale i stranice, a u geometriji se vidi da dijagonala postoji, pa prema tome, geometrija je mnogo savršenija od aritmetike. I onda počinju da izučavaju geometriju i ona se brzo razvija. Fascinantno je da se u Grčkoj javljaju problemi koji su mnogo kasnije rešeni.“ On kaže da je grčka matematika bila divna i da najinteresantniji deo počinje posle Aleksandra Makedonskog, naročito za astronomiju. Profesor Paunić ilustruje kako su u korišćeni razultati i saznanja drugih kultura: „Grci su divno znali da prave teorije, ali nisu imali podataka osmatračkih. Vavilonci su sve posmatrali i beležili. Hiparh, koji je živeo u drugom veku pre nove ere imao je pomračenja koja su zabeležena u Vavilonu u periodu od 600 godina, pa je onda na osnovu toga mogao da napravi savršenu teoriju sunčanih pomračenja. Preciznost je bila nekoliko minuta, iako je taj sistem bio geocentrični. Matematičari su smislili epicikle i diferente. Tako, matematika posle osvajanja bliskog istoka počinje da biva mnogo više primenjenija, znači pojavljuje se primenjena matematika, najviše u astronomiji ali i u građevinarstvu.“ Ističući značaj Arhimeda u istoriji matematike, profesor Paunić konstatuje da je velika šteta što su većinom izgubljena dela iz oblasti mehanike. On takođe kaže: „Arhimed počinje da objašnjava zakon poluge pomoću matematike, pa tela koja plivaju, znači zakon potiska, znači otkrivaju se niz stvari i iz fizike koje se onda savršeno matematički objašnjavaju.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 11.11.2012.

Tema: FARMAKOGNOZIJA, FUNKCIONALNA HRANA I DIZAJNIRANJE HRANE. BOTANIČKA TERAPEUTIKA, NAUKA I PREHRAMBENE TEHNOLOGIJE

Definicija prehrambene tehnologije relativno je novijeg datuma. Uglavnom se polazi od definicije Instituta prehrambenih tehnologa SAD iz 1964-te koja kaže da je reč o primenjenoj nauci i inženjerstvu proizvodnje, preradi, pakovanju, distribuciji, pripremi i upotrebi zdravstveno ispravne i nutritivno vredne hrane. Proučavaju se: sastojci namirnica, njihova funkcija, važnost namirnica u prehrani i, konačno, mogućnosti modifikacije namirnica i nutritivno popravljanje vrednosti hrane. Od skoro tome se pridodaju mogući doprinosi poboljšanju zdravlja i prevenciji bolesti. Pri tome, reč je o veoma širokom spektru pitanja i istraživanja iz naučnog, tehnološkog i privrednog obuhvata, ali i iz oblasti razvojno-društvenih i civilizacijskih kretanja. U kojim pravcima se razvijaju naučna istraživanja koja se odnose na modifikaciju hrane i zašto, kao i od kojih uočenih činjenica i mogućnosti se polazi kada je reč o funkcionalnoj hrani i o dizajniranju hrane, te koji su ciljevi tih projekata, jeste najširi okvir razgovora s dr Nebojšom Ilićem, višim naučnim saradnikom Naučnog instituta za prehrambene tehnologije Univerziteta u Novom Sadu.

Na pitanje koje se odnosi na farmakognoziju koja se izučava iz različitih perspektiva, npr. farmakološke, biohemičarske i prehrambeno-tehnološke, te da li je proizvodnja funkcionalne hrane to što izdvaja tehnološka istraživanja u odnosu na farmakološka i biohemijska, u odnosnu na one koje se odnose na istraživanja sastojaka biljaka u cilju proizvodnje suplemenata i fitofarmaceutskih porizvoda, dr Nebojša Ilić kaže: „U neku ruku ih izdvaja, ali u većini oni su veoma međuzavisni i uslovljavaju jedni druge. Recimo, bioaktivne komponente koje su funkcionalne komponente u funkcionalnoj hrani, uslovljavaju poboljšanje nekih funkcionalnih svojstava hrane. Te komponente, obično su testirane na farmakološkim principima. To znači da se neki ekstrakti i neke komponente testiraju prvo in vitro testovima. To su testovi u epruveti. Mogu biti enzimi koji su skup proteina koji postoje u ljudima ili životinjama i onda se testira da li je ta komponenta aktivna na te enzime. Ona ih može blokirati ili može povećati njihovu aktivnost, što zavisi i šta želimo kao funkciju. Ti farmakološki principi u početku se primenju da se oceni da li je ta funkcionalna komponenta aktivna ili nije, a onda dolazi tehnološki funkcionalni princip primenljivosti i mi onda u razne matrikse hrane, a matriksi mogu biti hleb, mlečni proizvodi, meso, dodajemo te bioaktivne komponente i činimo tu hranu funkcionalnom.“ Znači, zaključno ukazuje dr Ilić, reč je o hrani kojoj se osim nutritivne vrednosti dodaje i funkcija koja na neki način poboljšava zdravlje. Ona ne leči bolesti, naglašava on, ali stalnim uzimanjem poboljšava naše zdravstveno stanje i često sprečava mnoge bolesti i oboljenja. U emisiji, dr Nebojša Ilić govori i o tome na kojim premisama se oslanja naučni projekat dizajniranja hrane za siromašnu populaciju Chance i o njegovim značajnim društevnim i civilizacijskim konotacijama.

U ovom izdanju Dijaloga kultura upoznajemo se i sa najznačajnijim pravcima i oblastima naučnih istraživanja dr Nebojše Ilića tokom boravka u SAD, njegovom naučnom biografijom i pogledima na dalje pravce razvoja prehrambenih tehnologija.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 14.10.2012.

Tema: DUHOVNI I MATERIJALNI ASPEKTI RECIKLAŽE

Biolog i biohemičar profesor doktor Milan Matavulj sa Departmana za biologiju i ekologiju Univerziteta u Novom Sadu jedan je od najpriznatijih stručnjaka za područje održivog razvoja, za ekološka istraživanja voda i za akvatičke ekosisteme, kao i za pitanja reciklaže. U ovoj emisiji želimo da saznamo o oblastima kojima se profesor Matavulj bavi, da čujemo njegova razmišljanja i poglede, i kao naučnika i kao akademskog slikara i posvećenog umetnika.

U emisiji govorimo o filozofiji i religiji reciklaže, o reciklaži kao nauci, o procesima prerade već upotrebljene materije i mogućim načinima njenog daljeg korišćenja, a da to ne bude štetno po ljudsko zdravlje, te o održivom razvoju koji je, usled mnogih međuzavisnosti, jedna od najkompleksnijih interdisciplinarnih polja na području istraživanja i primene.

Odgovarajući na pitanje do kojih saznajnih polja i promišljanja ga dovodi preplitanje umetničkih ideja i doživljaja sa naučnim saznanjima o reciklaži, između ostalog, profesor Matavulj kaže: „Generalno se govori o dva spoznajna puta stvarnosti materijalnog i duhovnog sveta koji nas okružuje, o naučnom i umetničkom spoznajnom putu. Naučni put karakteriše se egzaktnošću tj. merljivošću i repetitivnošću, tj. proverljivošću rezultata do kojih se dolazi sistematičnim mernim analizama uz uvažavanje prihvaćene naučne metodologije. S druge strane, umetnička spoznaja sveta bazira se prvenstveno na intuiciji, ličnom utisku, personalnom doživljaju nekog predmeta ili pojave. Za ovih nekoliko decenija koliko se uporedo bavim naučnim i likovnim kreativnim radom shvatio sam da i pored visokih dometa naučne metodologije instrumentalne merljivosti sveta koji nas okružuje, još uvek postoje ogromne oblasti nepoznanica koje su nam dostupne isključivo intuitivnim spoznajnim procesima i duboko sam uveren da će nam neke zauvek ostati u sferi intuitivnih spoznajnih procesa.“

Senzibilitet za transformaciju materijala i novi život koji mu se daruje, definitivno je ušao u život i umetnost. Kao umetnika, profesora Matavulja posebno inspiriše papir kao likovni materijal, kao medijum za likovno istraživanje. Ko god ga se mašio, ko god da je posegao za tim medijumom, na prvi pogled se zaljubio u papirnu pulpu zbog ogromnih izražajnih mogućnosti, ukazuje Matavulj. „Pitao sam se otkud takav odnos prema papiru, prema papirnoj kaši i možda analizirajući kao hemičar i kao biolog došao sam do zaključka da je papir u suštini nešto organsko. Reč je o organskoj materiji koja u sebi sadrži fotosintezom zarobljenu sunčevu energiju. Kada ga analizirate malo dublje papir je čista celuloza, u najvećem postotku to je celuloza, 99 posto recimo. Ostatak čine aditivi, boje, lepkovi i još ponešto. Celuloza je po svojoj hemijskoj suštini polimer glukoze. To znači da imate molekul glukoze, jedan za drugim vezan i tako se stvaraju makromolekuli celuloze ponekad od sto hiljada molekula glukoze. Ta glukoza je nešto što je u osnovi jednostavni šećer, u osnovi disaharida, koji nam služe kao hrana, nekih polisaharida koji takođe služe kao čovekova hrana. Ako pogledamo oko sebe u ovom studiju, tu je tkanina koja je od celuloze, oplate drvene su od celuloze, stolovi, stolice na kojima sedimo, sve je to materijal koji je nastao fotosintezom, radom fotosintetičkih biljaka. Zbog toga je rad sa tim materijalom koji je sam po sebi kao organski veoma podatan, pogodan. Pogodan je za oblikovanje, da radimo s nečim što osećamo kao prirodno, toplo kao nešto što ima i taktilne osobine koje su same po sebi bliske zato što su organske. Malo promišljajući sve to, možda je pretenciozno, a izbegavam zato što je tako moderno u ovo vreme govoriti o organskoj proizvodnji hrane, ali kada imate ovakav materijal, slobodno možete govoriti o organskom slikarstvu.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 30.09.2012.

Tema: GAMOV, GOSPODIN TOMPKINS I DRUGE NAUČNE PRIČE

Povod: Konferencija Balkanske fizičke unije

Nakon što je početkom dvadesetih godina prošlog veka Aleksandar Fridman, polazeći od Ajnštajnove teorije relativnosti, formulisao model Vasione prema kojem se ona širi i istovremeno i nezavisno od njega i Žorž Lemetr isto zaključio da se svemir širi, uz Hablova teleskopska uočavanja, Fridmanov doktorant Džordž Gamov je 1946. godine u modernom obliku formulisao teoriju Velikog praska i tezu o prvobitnoj nukleosintezi. Sva fizika kojom se Gamov bavio i za koju je još za života bio priznat razvijala se na temeljima moderne fizike s početka dvadesetog veka: relativističke teorije i kvantne fizike. Tu veoma složenu nauku Gamov pretače u naučnopopularnu literaturu i njom se bavi paralelno sa naukom i to od 1939. do 1967. Godine 1954. dobio je Uneskovu nagadu za popularizaciju nauke.

Među mnogim naučnopopularnim knjigama Džordža Gamova najpoznatije su one čiji je glavni junak gospodin Tompkins, ukazuje teorijska fizičarka, prof. dr Milica Pavkov Hrvojević.

U podnaslovu knjige Gospodin Tompkins u zemlji čuda stoji da su to priče o c, G i h, odnosno tri fundamentalne konstante prirode, a to su brzina svetlosti, gravitaciona konstanta i Plankova konstanta. Knjiga je posvećena matematičaru i piscu poznatom pod pseudonimom Lujs Kerol, autoru Alise u zemlji čuda, odnosno Čarlsu Latvidžu Dodžsonu i čuvenom fizičaru Nilsu Boru, jednom od naučnih otaca Džordža Gamova, objašnjava profesorka Milica Pavkov Hrvojević sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu i dodaje da sama posveta svedoči o tome da knjiga ima ozbiljan aspekt, iako predstavlja popularizaciju nauke. S druge strane, ta knjiga ima fantastične elemente baš kao što ih ima knjiga Alisa u zemlji čuda. Ona je inspirisala mnoge. Mnogi poznati naučnici, među kojima i Nobelovci, rekli su da su njihovu fascinaciju naukom stimulisale Gamovljeve knjige čiji je glavni junak Tompkins i druge njegove popularne knjige, kao što su, na primer, Jadan, dva, tri do beskonačnosti.

Profesorka Pavkov Hrvojević, objašnjavajući strukturu i sadržaj knjige Gospodin Tompkins u zemlji čuda, kaže: „Ono što se u knjizi dešava jeste da je junak knjige preseljen u svetove, gde važe isti fizički zakoni kao što važe i u našem svetu, ali sa različitim numeričkim vrednostima fizičkih konstanti, brzine svetlosti, gravitacione konstante i Plankove konstante, tako da fenomeni koje obično ne možemo da percipiramo u svakodnevnom životu postaju snažno preuveličani tako da mogu da se vide u svakodnevnom životu. Tako, Gamov seli svog junaka gospodina Tompkinsa u fantanstične svetove, gde Gamov, na primer, genijalnom spravom snižava brzinu svetlosti na deset ili petnaest kilometara na čas, gde nekoliko puta povećava Plankovu konstantu i gravitacionu konstantu, ali u Apendiksu postoje profesorova predavanja, koje je gospodin Tompkins slušao i zbog kojih je usnio te čudne snove, pripovetke koje su posvećene relativnosti prostora i vremena, nekim aspektima kvantne mehanike, kao što je relacija neodređenosti, zatim zakrivljenost prostora i gravitacije, gde Gamov veoma tačno, precizno i lepo izlaže te teorije.“

Upravo o naučnopopularnoj literaturi Džordža Gamova bilo je izlaganje teorijske fizičarke profesorke doktorke Milica Pavkov Hrvojević na ovogodišnjoj Konferenciji Balkanske fizičke unije održanoj u Konstanci. U ovom izdanju Dijaloga kultura ona govori i o Gamovu i njegovoj fizici, kao i o fizici kondenzovanog stanja materije kojom se ona najuže bavi.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 16.09.2012.

Tema: FIZIKA I ČOVEK

Povod: Treći deo serijala: Fizika – nit koja povezuje

„Ljudsko telo ili bilo koji drugi živi organizam obavlja mnoge funkcije i procese koji uključuju različite fizičke pojave. Onda morate biti veoma pažljivi da ga ne svedete na mehanizam. Ljudski organizam ipak nije fizički organizam nego je nešto više od toga. Imamo sklop, čitav niz mehanizama, međutim njihova interakcija daje nešto mnogo složenije“, ukazuje prof. dr Darko Kapor, kada je reč o onim pojavama i procesima u organizmima koji se mogu objasniti fizikom. Između ostalog, on objašnjava: „Onog momenta kada shvatite da su kosti poluge, da mišići na određeni način pokreću te poluge, onda krenete da obavljate račune. S druge strane, krenete da ispitujete kosti kao poluge, da vidite koliko opterećenje izdržavaju i tako dalje. Relativno davno je ustanovljen jedan niz rezultata koji Vam kaže šta možete i kako možete. Ta istraživanja i dalje traju, jer mesto gde se ide dalje, to je vrhunski sport. Vi stalno gledate kako i kolika naprezanja izdržavaju, recimo, kositi i mišići jednog sprintera, ili jednog dizača tegova, ili jednog plivača i šta tu može da se uradi, da li išta može da se uradi ili, recimo, da li može da se promeni tehnika zamaha, pa da odjednom to bude drugačije. Znam da je u dizanju tegova na kraju neka tehnika potpuno izbačena, jer je dovodila do preloma koji u prvom momentu nisu bili ni primećeni, do nekih sitnih fraktura na kičmi i tako dalje. To je baš elementarna matematika, ali itekako bitna.“

Iz emisije izdvajamo još jedan primer profesora Kapora: „Oko je veoma interesantan optički instrument i naravno da se ljudi mnogo bave okom i bavili su se okom. Evo, najednostavnija priča, setiće se slušaoci jer su učili optiku u osnovnoj školi: konstruisanje lika kod ogledala. Mi kažemo, lik postoji ako se dva svetlosna zraka negde seku. Na tom mestu, ako postavimo zaklon, videćemo svetlu tačku, videćemo lik. Međutim, ako se zraci razilaze, nema lika, ali naše oko tu vidi lik zato što informaciju o zracima koji se razilaze naš mozak procesira tako kao da ih produži, pa vidi lik i tamo gde ga nema i to su oni takozvani imaginarni likovi, jer mi moramo da objasnimo činjenicu da vidimo lik u ogledalu, mi znamo da se ti zraci nisu presekli, ali mi ga vidimo. Znači to je sada pitanje funkcionisanja našeg oka i našeg mozga. Onda mi đake učimo da konstruišu i te imaginarne likove jer oni stvarno postoje, odnosno ne postoje, ali ih mi vidimo, pa prema tome moramo naučiti kako i to da objasnimo.“

Profesor Kapor, između ostalog, govori i o talasu i zvuku, pojavi rezonancije i funkcionisanju uha i o tome kako je otkriće „animalnog elektriciteta“, odnosno njegovog principa uticalo na otkriće prve baterije. On, takođe, posebno govori o medicinskoj fizici i primeni dostignuća fizike za pravljenje sve sofisticiranijih medicinskih instrumenata, koji daju sve bolju informaciju, ili čije su tehnike sve manje invazivne.

Ovo izdanje Dijaloga kultura posvećeno je temi „Fizika i čovek“ i predstavlja treći, završni deo serijala „Fizika – nit koja povezuje“, ostvarenom prema istoimenom istraživanju prof. dr Darka Kapora sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 02.09.2012.

Tema: FIZIKA I HEMIJA

Povod: Drugi deo serijala: Fizika, nit koja povezuje

U vremenu kada je, uslovno rečeno, hemija u praskozorju istorije nauka egzistirala u okrilju alhemije iz koje će mnogo kasnije iznići, u širem saznajnom polju pripadala je filozofiji prirode, isto kao i fizika. Međutim, u antičko doba i u vreme sholastike i u osvit modernog doba, pa sve do 18. veka, kada počinje da se razvija savremena hemija, alhemija je saznajno interagovala pre svega sa farmakologijom i medicinom u potrazi za lekovima i eliksirom života; astrologijom u sferi simbolizma; kao i sa religioznim promišljenjima kada je reč o duhovnom preobražaju i transmutaciji duše. Ono traganje alhemije za suštinskom transmutacijom materije dodirnuće se sa fizikom tek u naše doba.

Kada, kako i na kojim istraživanjima su se srele fizika i hemija i kako su prožimanja saznanja i rezultata eksperimentalnih posmatranja uticala na razvoj moderne fizike i hemije?

Tu uzbudljivu priču o trenutku susreta fizike i hemije i saznajnim razvojnim međudelovanjima do naših dana, u ovom izdanju Dijaloga kultura pripoveda teorijski fizičar prof. dr Darko Kapor sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Njegova istraživanja na temu ’’Fizika – nit koja povezuje’’ i dugogodišnje bavljenje istorijom nauke, povod su istoimenom serijalu naših emisija. Ova druga emisija o povezanosti fizike i hemije nadovezuje se na prvu koja je, da podsetimo, bila posvećena filozofiji prirode i saznajnim međudelovanjima fizike i matematike.

Uvodom u priču o saradnji fizičara i hemičara, profesor Kapor kaže: ’’Fizika i hemija se u školi nađu na istom poslu jer i fizika i hemija probaju prvo da učenike nauče nešto o građi materije, da im to usade i da onda to iskoriste za tumačenje, ali različitih stvari. I to je fakat ono što je bitno. U ovom slučaju: građa materije. Ričard Fajman drži predavanja i kaže ’Zamislite da znate da će cela naša civilizacija nestati. Da možete da ostavite jednu jedinu poruku nekoj budućoj civilizaciji. Jednu informaciju da im prenesete. Šta bi bila najvrednija informacija? Najvrednija informacija bi bila da im kažete da sve stvari, da sve što nas okružuje i mi sami, sastojimo se od jednih te istih atoma. Znači da postoji nešto iz čega je sve izgrađeno i da postoji ograničen broj atoma. Eh, ako biste im to rekli, onda biste im uštedeli hiljade godina istraživanja.’ Znači on je rekao: to je ključna informacija. I to je ono što vi probate deci da objasnite. Oni to prihvate ili ne prihvate, neki put i prihvate onako zdravo za gotovo, ne razmišljaju koliko je to velika informacija, kada vi kažete: U redu i hajde da budem sada precizniji: elementi se sastoje od atoma, ono što mi kažemo čiste supstancije, a onda kada oni stupe u reakciju nastaju jedinjenja, jedinjenja imaju molekule itd, nastaju čvrsta tela, a atomi sami imaju jezgro i imaju elektrone, male naelektrisane čestice koje se nalaze oko jezgra. Znači, to su te neke informacije koje prenose hemija i fizika na različite načine. U suštini, u krajnjoj liniji, jeste to kvantna mehanika, da li kvantna fizika ili kvantna hemija. Ovaj prvi deo priče govori o jezgru i kako oko njega kruže elektroni, to je ono što mi kažemo Borov, najelementarniji model atoma. Posle se u srednjim školama ide i na malo komplikovanju priču koja nije tako jednostavna, jer ta priča ne može da objasni zašto molekuli imaju sasvim određenu građu, usmerenu u prostoru, znači da su hemijske veze usmerene u prostoru, što se opet da objasniti, hajde da kažemo kvantnom mehanikom.“

Profesor Kapor objašnja da se kvantna mehanika, nauka o mikrosvetu ili o ponašanju čestica u mikrosvetu smatra delom fizike i da su na tom nivou fizika i hemija itekako povezane. U emisiji posebno izlaže doprinose hemičara razvoju fizike od Daltonovog shvatanja atoma do naših dana.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung