Kategorija: 2011.

Dijalog kultura 25.12.2011.

Tema: FILOZOFIJA ZA DECU

„Potrebno je da sva deca imaju nekakav oblik obrazovanja koji ih uči mišljenju, da mogu razviti vlastito mišljenje. Ako razvijete vlastito mišljenje, onda ne možete biti izgubljeni“, ukazuje, između ostalog, filozof dr Bruno Ćurko sa Instituta za filozofiju u Zagrebu, osnivač Udruge „Mala filozofija“. Filozofija za decu je mlada filozofska disciplina koja teži da putem posebnih programa nauči decu da kritički i samostalno promišljaju o sebi i svetu oko sebe, objašnjava Bruno Ćurko. Ona je izrasla iz filozofije, posebno istorije filozofije na čijim temeljima stasavaju novi saznajni pomaci u celokupnoj istoriji obrazovanosti i naučne misli do danas. Kada i gde je nastala filozofija za decu? Koji programi postoje u svetu, a posebno u Evropi i u regionu? Kako se oni ostvaruju? U ovom izdanju Dijaloga kultura tragamo za odgovorom na ta i druga pitanja i, naravno, nastojimo i da predočimo kako izgledaju tekstovi i programi filozofije namenjene deci na primeru originalnih projekata Male filozofije. Čućemo dijalog između Sokrata i Mudrosti – Sofije, kao i priču o Talesu iz Mileta. U ovoj poslednjoj, na primer, čućemo naratora kako kaže: „Pričaću vam o prvom filozofu na svetu, koji je živeo u gradu Miletu. Priča je 2600 godina stara, ali još uvek joj je čvrsta slava. Tales je ime našeg junaka, koji je bio uma jaka. Poznat je i kao jedan od sedam legendarnih mudraca, i među njima je bio glavna faca… Tales je bio mudrac pravi, zamarao se samo s onim što mu je bilo u glavi. To su uvek bila pitanja razna i zbog toga mu glava nikad nije bila prazna. Najviše su ga zanimale zvezde na nebu, kojima je dopuštao da ga u maštanje povedu. Promatrao ih je udobno sa zemlje i nikad nije pomislio da gubi vreme. Tako jedno veče dok je grad spavao i huktale sove, Tales je došao da spoznaje nove. Sve promene koje se događaju gore, ubrzo će stići i dole…“

Bruno Ćurko ukazuje na prevashodni značaj programa vežbanja kritičkog mišljenja koje Mala filozofija ostvaruje kroz razgovor s decom i objašnjava: „Često se u našim prezentacijama pojave Sokrat, Konfucije, Lajbnic, Kant… i kažu neku jednostavnu rečenicu koja je njihova. Djeca koja su već uvežbana će rado kritizirati taj stav, dok recimo istu stvar kada radite sa studentima oni neće kritizirati taj stav jer ga je izneo autoritet…“

Kada je o apstraktnom mišljenju reč, u središtu filozofije za decu su pitanja etike i morala. Jedan od projekata, na primer, jeste onaj nazvan »Pogled u vlastito mišljenje«, koji se već tri godine ostvaruje u osnovnim školama i bibliotekama u Zadru, Splitu, Kutini, Vukovaru, Osijeku, Tenji, Zagrebu, Đakovu, Vinkovcima, Ninu, Bibinjama… Deo programa ostvaren je i u Seulu u Južnoj Koreji. Mala filozofija sarađuje sa sličnim društvima i projektima iz Francuske, Rusije, Južne Koreje, Brazila, Slovenije, Rumunije i Engleske. Kada je o našoj zemlji reč, Mala filozofja sarađuje sa sličnim projektom koji ostvaruje Miloš Jeremić u Požarevcu.

Filozofija za decu, naučni radovi u toj oblasti i rad na osmišljavanju projekata Male filozofije nisu jedina oblast interesovanja i naučnog delovanja dr Ćurka. On predaje Metodiku nastave filozofije i Metodiku nastave etike na Filozofskom fakultetu u Osijeku. Rođen je i živi u Zadru, gde je diplomirao filozofiju, latinski jezik i rimsku književnost. Njegova doktorska teza posvećena je temi „Kritičko mišljenje u nastavi filozofije, logike i etike“. U navedenim oblastima objavio je veliki broj naučnih radova.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Interpetacija Sokrata: Goran Kosić

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 11.12.2011.

Tema: NUKLEARNA ASTROFIZIKA O EVOLUCIJI KOSMOSA – Druga emisija

U ovom izdanju „Dijaloga kultura“ nastavljamo razgovor s profesorom Dušanom Mrđom sa PMF-a u Novom Sadu o evoluciji kosmosa. Interesuje nas kako je gvožđe nastalo u zvezdama i koji su procesi doveli do toga da se ono i drugi elementi rasprše u kosmos, zatim o životu zvezda i o tome kako vidimo ostatke zvezda koje su eksplodirale, te šta je neutronska zvezda, odnosno pulsar, šta su beli patuljak i crveni džin? Obuhvatajući pojedina razdoblja evolucije kosmosa, profesora Mrđu pitamo i koja je današnja slika univerzuma i kako će izgledati nastupajuće evolutivno razdoblje i šta će ga odrediti, kao i koja su aktuelna pitanja fizike na koja se očekuju odgovori pre svega kroz rezultate eksperimenta u CERN-u? U emisiji ćemo se upoznati i sa naučnom biografijom našeg sagovornika. U najavi izdvajamo ukazivanje profesora Mrđe: „Ono što će svakako odrediti sudbinu univerzuma to je sastav materije unutar univerzuma. … Kada je reč o materiji, zvezdama, česticama itd. sve to sačinjava 5% sastava kosmosa. To je možda na neki način i za fizičare frustrirajuće što ne znaju šta bi bio sastav onih preostalih 95%. Značajan iznos materije koja ispunjava kosmos bi mogao da leži u tamnoj energiji i tamnoj materiji. … Još uvek nismo sigurni šta bi moglo da bude sastav tamne materije jer, kada se uzmu u obzir sve neutronske zvezde i crne rupe, pa i masa samih neutrina, ispostavlja se da je to nedovoljno da bi se objasnila tamna materija i da bi ona morala da postoji u formi nekakvih čestica koje imaju drugačiju prirodu i interakcije nego što su ove koje poznajemo. Prema tome, kada govorimo o budućnosti kosmosa, ono što je dominantno je da će tamna materija i tamna energija odrediti njegovu sudbinu. Do pre izvesnog vremena, dok se još nije došlo do otkrića ubrzanog širenja kosmosa, diskutovalo se da li kosmos ima dovoljno materije da se njegovo širenje u jednom momentu zaustavi, pa da onda eventualno očekujemo njegovo skupljanje itd. Ako se pokažu tačni svi posmatrački nalazi i ono čime naučna zajednica danas raspolaže, to je da će tamna energija odrediti sudbinu kosmosa, u smislu da će se, praktično, u onim najkrupnijim kosmičkim skalama objekti, kada kažem objekti mislim na galaksije odnosno jata galaksija, sve više udaljavati. Vremenom će starije zvezde izumirati, odnosno završavati svoju evoluciju, iz gasa formiraće se nove, ali praktično i tome će doći kraj, znači sve manje će biti gasa na raspolaganju. Tako, izgleda, konačno kosmos će završiti opet kao prilično monoton i neinteresantan i praktično će ponovo dominirati prazan prostor, sve manje ćemo po jedinici prostora imati čestica i konačno će prestati procesi formiranja zvezda. Za stotinak milijardi godina, recimo, sve ovo što današnji astronomi mogu da vide sa površine Zemlje ta najudaljenija jata i tako dalje, pobeći će izvan vidokruga. Kosmos će biti mnogo manje interesantan nego što je danas“, kaže profesor Mrđa.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Vojislava Vukelja i Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 27.11.2011.

Tema: NUKLEARNA ASTROFIZIKA O POSTANKU I EVOLUCIJI UNIVERZUMA – Prva emisija

„Potrebno je ponekad da se ipak prisetimo, čak kada nas trn ubode, ili kada vidite kap krvi na prstu, da je gvožđe koje je sastavni deo hemoglobina koga imate u krvi nekada bilo u centru neke super masivne zvezde. To je jedna prilično impresivna činjenica. I evo šta bi rekli optimisti tim povodom: Izgrađeni smo od zvezdane prašine. To je vrlo poetski i lepo. Pesimisti bi rekli: Ma, to je samo zvezdani otpad!“ Ovim rečima profesor doktor Dušan Mrđa sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu završio je predavanje o nuklearnoj astrofizici na naučnom skupu održanom na Univerzitetu u Novom Sadu i u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti u Beogradu povodom 100 godina od otkrića atomskog jezgra. Zagonetni zaključak predavanja profesora Mrđe, da smo sazdani od zvezdane prašine ili, kako bi pesimisti rekli, od zvezdanog otpada, povod je da u dve emisije s njim razgovaramo o nuklearnoj astrofizici, o elementima koje susrećemo u kosmosu i o njegovoj evoluciji nakon Velikog praska. Priroda se igrala atomskim jezgrima milijardama godina, kaže profesor Mrđa. On ukazuje da je reč o procesima sudara atomskih jezgara, odnosno o procesima fuzije atomskih jezgara, procesima oslobađanja izvesne količine energije, cepanja atomskih jezgara, zahvata čestica, transformacije jednih jezgara u druge, a sve su to procesi koji su se dešavali prevashodno u zvezdanoj unutrašnjosti. Kao rezultat tih procesa došlo je konačno i do formiranja živog sveta, pa tako i ljudske civilizacije koja je sposobna da razmišlja o takvim procesima i tim „igrarijama“ prirode koje su se dešavale mnogo ranije, pre nego što se uopšte pojavila ljudska vrsta. U emisiji Ćemo čuti koji su bili prvi procesi neposredno posle Velikog praska, koje su interakcije među česticama nastajale i koji elementi su počeli da se stvaraju, zatim kako i kada su nastali prvi atomi, kako i kada je nastala svetlost. Posebno nas interesuje i borba materije i antimaterije u ranim fazama kosmosa čiji je ishod današnji kosmos izgrađen od materije, a ne od antimaterije. Na jednom od predavanja profesor Mrđa je rekao: „Kako se kosmos hladio antikvarkovi su se anihilirali sa kvarkovima dajući kvante zračenja odnosno fotone. Da se desilo da je broj kvarkova ostao isti kao i broj antikvarkova kosmos bi završio ispunjen zračenjem. Bio bi to prilično dosadan kosmos – bez atoma, zvezda i galaksija i bez mogućnosti formiranja živog sveta“. U emisiji profesor Mrđa objašnjava: „Ovo je dosta značajno mesto u evoluciji kosmosa, jer da nije postojala ta blaga asimetrija između broja kvarkova i antikvarkova, iako jako, jako blaga asimetrija, praktično bismo imali kosmos koji apsolutno ne podseća na ovaj današnji…“ U priči o evoluciji kosmosa, sa stanovišta nuklearne astrofizike, u ovom izdanju „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada stižemo do formiranja zvezda i odgovora na pitanje šta se nalazi u njihovoj unutrašnjosti i procesima koji se tu odvijaju. Razgovor sa profesorom Mrđom nastavljamo u sledećoj emisiji.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 13.11.2011.

Tema: ARHIVALIJE O BOŠKOVIĆU

Povod: 300. godišnjica rođenja Ruđera Boškovića

„Od Petrića do Boškovića: mijene u filozofiji prirode“ bio je temat Simpozija u okviru Dana Frane Petrića koji su po dvadeseti put održanin na Cresu, u organizaciji Hrvatskog filozofskog društva i grada Cresa. Da podsetimo, u prethodnoj emisiji s profesorom doktorom Ivicom Martinovićem, predsednikom Programskog odbora simpouzijuma „Od Petrića do Boškovića: mijene u filozofiji prirode“, razgovarali smo o Frani Petriću i o konceptu naučnih skupova „Dani Frane Petrića“, koji se uvek sastoje od dva dela. Prvi je posvećen nekoj od aktuelnih filozofskih i multidisciplinarnih tema, a ove godine ona je bila: Filozofska gibanja u Jugoistočnoj Evropi. Drugi deo je posvećen renesansnim filozofskim tradicijama kojima je poseban doprinos dao i Frane Petrić, rodom iz Cresa. Ove godine, filozofske tradicije, kroz simpozijum „Od Petrića do Boškoivća: mjene u filozofiji prirode“, bile su pre svega posvećene Ruđeru Boškoviću, povodom 300 godina od njegovog rođenja.

U ovom izdanju Dijaloga kultura Radio Novog Sada nadovezujemo se na prethodnu emisiiju i nastavljamo razgovor koji smo u Cresu vodili s profesorom Martinovićem. Prof. dr Ivica Martinović, posvećen je filozofiji, filozofiji prirode, filozofiji nauke, filozofiji matematike, renesansnoj filozofiji, ontologiji i etici, ujedno, ili pre svega, on je, u vrhu nekolicine najvrsnijih savremenih boškovićologa.

Pre svega nas interesuje da li su skupovi o Boškoviću, koji su održani ove godine, i da li su najnovija istraživanja i iznedrene arhivalije, pogotovo one predstavljene na Boškovićevoj izložbi u Dubrovniku, čiji je autor profesor Martinović, donele nova saznanja. „To je sigurno izložba za koju dobijete priliku jedan jedini put u životu jer smo se u startu dogovorili da će to biti velika izložba, sveobuhvatna o Boškoviću, dogovorili smo jedanaest struka u kojima se on istaknuo i, dogovorili smo se, da će biti samo originali… i ono što je meni naravno bilo važno je da, čak i u nekim disciplinama gdje se misli da je manje više sve istraženo, pokažem nove bibliografske jedinice.“ Po posvećenju i doprinosu, ime profesora doktora Ivice Martinovića nezaobilazno je kada je reč o traganjima za postojećim a neotkrivenim arhivalijama o Boškoviću, njihovom tumačenju i tumačenju Boškovićeve naučne misli i životne biografije. Profesor Martinović je i magistrirao i doktorirao na Boškoviću i najuža specijalnost mu je Boškovićevo delo i mesto u istoriji naučne misli, kao i neprekidno traganje za još neotkrivenim ili neosvetljenim arhivalijama, njihovo okupljanje, te naučna i istorijska interpretacija arhivske građe koja je vezana za život tog velikana. Činjenica da je profesor Martinović, kao i Bošković, Dubrovčanin, u velikoj meri objašnjava poseban senzibilitet, multidisciplinarni pristup i celoživotno posvećenje proučavanju Boškovića.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstori: Vojislava Vukelja i Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 30.10.2011.

Tema: FRANE PETRIĆ RENESANSNI FILOZOF I POLIHISTOR

Dani Frane Petrića održani su po dvadeseti put ove godine i, kao i do sada, u Petrićevom rodnom gradu Cresu, u organizaciji Hrvatskog filozofskog društva. Široj javnosti malo je poznato ko je bio Frane Petrić. Zato, prvo od nekoliko izdanja Dijaloga kultura Radio Novog Sada, koja su nastali u Cresu, Petrićevom rodnom gradu, posvećeno je tom renesansnom filozofu, novoplatoničaru i polihistoru, kao i konceptu i tematskom obuhvatu Dana Frane Petrića tokom dve decenije postojanja tog međunarodnog naučnog skupa.

„Frane Petrić je sigurno vrlo veliko ime kasne renesanse, dakle onoga razdoblja u kome se dogodio zaokret, dakle, s tim da je zapravo pred Petrićevim očima i pred Petrićevom mišlju nešto složeniji svijet nego što bi ga mi smatrali da je takav kad ga karakteriziramo u opreci Kopernik – Aristotel. Petrić u svojoj novoj Sveopćoj teoriji spominje Kopernika, spominje i Frakastora, kao autora jednog kozmološkog modela, zna naravno i Aristotela … ali on ne samo da se sučeljava sa cjelinom Aristotelove filozofije, naročito filozofije prirode, naročito u Discussiones peripateticae, on već u tom prvom sučeljavanju, u tom monumentalnom djelu Discussiones peripateticae, na neki način radi prvi obris svog vlastitog sustava iz filozofije prirode. I kada ja predajem renesansnu filozofiju prirode, onda volim istaknuti četiri prvaka kasne renesanse točno u onom nizu u kojem su se oni pojavili, dakle, Bernandino Telesio, Đordano Bruno, Frane Petrić, Tomaso Kampanela i, rekao bih, ono što izdvaja Petrića u nizu četvorice velikih filozofa prirode kasne renesanse, je to da je on stvarno, nakon što je sistematski kritizirao u cjelini Aristotelovu filozofiju prirode, stvorio svoju vlastitu filozofiju prirode i to na jedan način koji je, iz naše perspektive, a i iz perspektive kasnorenesansnog čitatelja, rekao bih, bio najkoherentniji…“, objašnjava, između ostalog gost emisije profesor doktor Ivica Martinović, predsednik Programskog odbora simpozijuma „Od Petrića do Boškovića: mijene u filozofiji prirode“.

U emisiji ćemo čuti i o Petrićevoj odbrani kada je njegovo delo Sveopća teorija dospelo na indeks zabranjenih knjiga, zatim pogled profesora Martinovića na Petrićevo delo Srećan grad, na Petrićeve Dijaloge, posebno one o časti, o teoriji istorije i o retorici. U vezi s ovim poslednjim, profesor Martinović ukazuje: „Dijalozi o retorici su ostali nekako zaobiđeni i ljudi se nisu usuđivali interpretirati ih i zato je trebalo čekati vrijeme. Jer, tek onda kada filozofi i klasični filolozi zajedno idu interpretirati te dijaloge o retorici, onda se osjeti taj supstrat u kojem se vidi do koje mjere je Petrić razmišljao baš o jeziku, što jezik zapravo znači filozofiji, ili što jezik znači umovanju. Naravno da je to nama, sada nakon Hajdegera, sve jako pospješeno na jedan način, iz njegove perspektive, ali puno tih uvida do koje je jezik važan za razumjevanje čovjeka mi možemo naći u Petrićevim Dijalozima o retorici.“ Profesor Martinović skreće pažnju i na četiri Petrićeva dijaloga u delu Filosofia amorosa i na Petrićeve sonete.

Prof. dr Martinović je naučnik i univerzitetski profesor posvećen filozofiji, filozofiji prirode, filozofiji nauke, filozofiji matematike, ontologiji i etici, ujedno jedan od najvrsnijih znalaca renesansne filozofije prirode, a takođe, ili pre svega, slobodno možemo reći, u samom vrhu najrespektabilnijih savremenih boškovićologa. Stoga u narednoj emisiji nastavljamo razgor s njim koji smo vodili na Boškovićevom simpozijumu na Cresu.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstorka: Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 16.10.2011.

Tema: FIZIKA I ASTROFIZIKA O BOŠKOVIĆU

Povod: 300. godišnjica rođenja Ruđera Boškovića

Tajne prirode koje je Ruđer Bošković prodornošću misli dokučio u 18-om veku potvrđuje moderna nauka 20. i 21. veka. Kod nas, izučavanje Boškovića počelo je „Atomistikom“ Koste Stojanovića iz 1891. godine. Od tada, mnogi naučnici pisali su o Boškoviću. U centru njihove pažnje je njegovo najznačajnije delo „Teorija prirodne filozofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi“, kao i prethodni, parcijalni radovi koji su ka Teoriji vodili. Teorija je prvi put objavljena u Beču, 1758. godine. Analiza odjeka Boškovićeve Teorije u delima naših naučnika u proteklih 120 godina njenog izučavanja upućuje na zaključak da su pravci tumačenja doprinosa Boškovićeve prirodne filozofije – u ranom periodu bili naučno-intuitivno, a kasnije i egzaktno – smešteni u okvire dometa naučnih saznanja datog vremena. Tako se Boškovićevi doprinosi nauci kreću od jednostavne i dinamičke atomistike i naučnog diskursa s kraja 19. veka do kvantne teorije i njenih današnjih obuhvata. Drugim rečima, „otkrivanje“ i prepoznavanje Boškovića počinje od naučne misli u osvit moderne nauke i nadalje teče kako se odvija njena evolucija.

Tristogodišnjica rođenja Ruđera Boškovića, koja se velikim brojem skupova i predavanja obeležava u celoj Evropi, povod je da i „Dijalog kultura“ Radio Novog Sada posveti njegovoj nauci još jednu emisiju. Da podsetimo, o Boškovićevoj nauci govorili smo sa profesorom Dragoslavom Stoiljkovićem sa Novosadskog univerziteta, nedavno, u vreme kada je on održao mnoga predavanja kod nas, kao i uoči njegovih izlaganja na naučnim skupovima o Boškoviću održanim u Paviji i na Cresu.

U ovom izdanju Dijaloga kultura gost je fizičar i astrofizičar doktor Aleksandar Tomić sa Beogradskog univerziteta, čije je ime, dugogodišnjim radom, utkano u delovanje i istraživanja Narodne opsevatorije „Ruđer Bošković“. I kod njega je, već nekoliko desetina godina Ruđer Bošković stalna tema, a pre svega sa stanovišta savremenih fizičkih teorija i astrofizičkih i matematičkih saznanja.

Ako bismo hteli da svedemo Tomićeve zaključke o Boškoviću u svetlu savremene nauke, mogli bismo reći sledeće: Bošković je prvi uspešno pokušao da objedini sve interakcije u prirodi; Boškovićev rad uticao je na Faradeja i Dejivija. Preko njihovih sledbenika taj uticaj odskočio je sve do tvoraca rane kvantne fizike i atomske teorije, Raderforda, Tomosona i Bora. Čestično-talasni dualizam u osnovi je Boškovićevo pitanje iz 1773: Da li je priroda svetlosti čestična, kako je verovao, ili je talasna, poznatija kao „aberacija svetlosti i teleskop ispunjen vodom“? U korenu tog pitanja je hipoteza da je svetlost i čestica i talas. Pri tome, Tomić zaključuje da je česticno-talasni dualizam jedino tačno tumačenje i to eksperimenta koji je Bošković zamislio sedamdesetih godina 18. veka, a realizovao Ejri u Londonu 100 godina kasnije. Zatim, ovaj naučnik uočava i sledeće Boškovićeve doprinose savremenoj nauci: da je formulacija atomskog jezgra po modelu kapi analogna Boškovićevom molekulu na nižem hijerarhijskom nivou; da je Boškovićeva relativnost postora i vremena, u suštini analogna po ishodima Ajnštajnovoj teoriji; da su Boškovićevi geodetski metodi i danas u upotrebi; da je metoda najmanjih kvadrata Boškovićeva, da ju je Gaus poboljšao, i da se i danas koristi. Takođe, on ukazuje da su metoda određivanja daljine i veličine Sunca iz prolaza Merkura i Venere, zatim određivanje daljine i veličine Meseca iz pomračenja Meseca i spljošteni, geoidni oblik Zemlje, koji je Bošković utvrdio, i danas važeći.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstori: Violeta Marković i Vlada Rakić

Dijalog kultura 02.10.2011.

Tema: Esej: ČOVEKOVO POIMANJE VREMENA U OSVIT ISTORIJE

Uz promišljanja o postanku i uzrocima prirodnih pojava, ona o vremenu i trajanju su najdrevnije apstraktne čovekove reminiscencije. Autorka eseja Drenka Dobrosavljević traga za odgovorom na pitanje: u kojim horizontima su se kretala ta promišljanja u osvit istorije? Epoha homo sapiensa stara je preko četrdeset hiljada godina. Najdrevniji do sada poznati tragovi o pismenosti sežu nekoliko hiljada godina u prošlost. Čovek je mnogo ranije počeo da otkriva kako i čime može da pravi sredstva kojima će obezbeđivati opstanak, da razmišlja o prirodnim pojavama i svetu oko sebe, ali i o postanku i apstraktnim pojmovima kao što su vreme i sopstveno trajanje u vremenu. O tome svedoče slike u pećinama, kao i ritualni obredi sahranjivanja praistorijskih ljudi i tajne megalitiskih spomenika, te religije i verovanja starih civilizacija. Svest o sebi osnovna je karakteristika ljudskog postojanja. Osećaj ličnog identiteta u suštini zavisi od sećanja. Osećaj prošlosti mogao je nastati samo kada je čovek počeo svesno da razmišlja o uspomenama. Naš osećaj vremena, tako, podrazumeva izvesnu svest o trajanju, a takođe i o razlikama između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Razlikovanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – jedna je od najvažnijih mentalnih sposobnosti kojom se čovek razlikuje od ostalih živih bića. Prema rezultatima do sada sprovedenim istraživanjima, za razliku od čoveka, životinje žive u stalnoj sadašnjosti. Iako neke poseduju neki osećaj sećanja, nemaju osećaj budućnosti. Autor čuvenog rada „Prirodna filozofija vremena“ Džerald Džems Vitrou, profesor istorije i primenjene matematike na Univerzitetu u Londonu, jedno poglavlje posvećuje takozvanjom ljudskom vremenu u kome razmatra odnos vremena i razuma, praistorijske korene ideje o vremenu, istorijski razvoj poimanja vremena, karakteristike percepcije vremena i psihološke aspekte sadašnjosti, zatim pojam sećanja i koncept prošlosti, kao i psihološke aspekte sećanja i, konačno, relacije između sećanja i ličnog identiteta. Kosmičko, matematičko i biološko vreme, koji su predmet pažnje savremenih naučnih disciplina, ne bi bili sagledavani da u čoveku ne postoji percepcija vremena, koja je najočiglednija u jeziku i iskazivanju sadašnjosti, prošlosti i budućnosti i da čovek iza sebe nema mnogo vekova u kojima je pokušavao da objasni šta je vreme i da za njega uspostavi merne konvencije. U jednom drugom radu, u knjizi „Vreme kroz istoriju“ Vitrou ukazuje da opšti osećaj budućnosti nije mogao nastati sve dok čovek svoj um nije sistematski primenio na rešavanje problema budućih zbivanja i dok nije počeo da razmišlja o budućim postignućima. Od tada počinje čovekovo svrhovito delovanje. Smenjivanje prirodnih pojava i faza postalo je dokaz za dramatično tumačenje svemira. Priroda je sagledavana kroz proces borbe između božanskih kosmičkih sila i demonskih haotičnih sila. Ljudi nisu bili samo puki gledaoci, već i obavezni da igraju aktivnu ulogu u pomaganju da nastanu željene pojave, time što će dejstvovati u potpunoj harmoniji sa prirodom. U najdrevnijim civilizacijama nailazimo na čovekovo promišljanje o neposrednoj vezi između njegovih dela i sudbine ne samo na ovom svetu, nego i u onostranom trajanju.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Vlada Rakić

Post-produkcija: Marica Jung

Dijalog kultura 18.09.2011.

Tema: MARIJA KIRI – Drugi deo

Povod: Međunarodna godina hemije i 100 godina od dodele Nobeleove nagrade Mariji Kiri za hemiju

Kad god otvorite nuklearnu fiziku na početku stoji: Ernest Raderford i Marija Kiri ili Kirijevi, ukazuje profesor dr Darko Kapor, nastavljajući priču o životnoj i naučnoj biografiji Marije Kiri. Kevendiš Laboratorija koju je vodio Ernest Raderford i laboratorija Kirijevih mesta su u kojima je nastajala nuklearna fizika. „Marija Kaže: čim ja počnem da radim s nečim radioaktivnim, vrlo brzo, sve te posude, moja odeća, sve je radioaktivno. Ja to znam jer ako stavim bilo koju epruvetu na fotoploču ona će biti aktivirana. Ako stavim rukav moje odeće na ploču ostaće trag… sve je to radioaktivno… Odakle? “ Profesor Kapor prati i naučnu misao i eksperimente Kirijevih, ali i Raderforda te ukazuje: „Raderford ima jednog saradnika, hemičara. To je Frederik Sodi i oni shvataju polako da se najverovatnije tu ostvaruje san alhemičara da se prilikom zračenja jedan element pretvara u drugi. Mi danas kažemo jedno jezgro prelazi u drugo, ali on tada nije znao za jezgro i to je ta interpretacija o kojoj je i Marija razmišljala.“ Punih pet godina Marija je radila veoma naporan i težak posao i iz nekoliko tona pehblende dobila je jedan gram radijuma. Interesantna je sudbina daljeg toka istraživačkog rada u koju će biti upleten i nematerijalan svet Kirijevih, a potom i Drugi svetski rat i novo osiromašenje koje je skoro zaustavilo naučni rad. Pošto su Kirijevi proceduru izdvajanja radijuma razradili, to je bio njihov postupak. Profesor Kapor priča: „Godine 1904. se pojavljuju praktični Amerikanci, sa praktičnim pitanjem da li Kirijevi žele to da patentiraju. Amerikanci jednostavno žele da i oni izdvajaju radijum i pitaju ih za postupak. I tu je Marija prilično iznenađena: Pa to je naučni rezultat, to pripada celom čovečanstvu! Ne pada joj na pamet da patentira i Pjer šalje celu dokumentaciju Amerikancima. Evo izvolite, pa radite. Nisu ni u jednom momentu pomišljali na ličnu materijalnu korist… Kada se završio Drugi svetski rat, para je naravno bilo malo. Osiromašilo se. Potrebne su pare i za nauku. Marija rukovodi Institutom za radijum. I sad, pojavljuje se jedna neobična osoba. To je jedna američka novinarka. Nadimak joj je bio Misi Meloni… Marija ne prima novinare, ali ova je neverovatno uporna i negde 1920. godine Marija na kraju pristaje. I pričaju o istraživanjima, pričaju o radijumu… I sad, kaže Marija, mi imamo taj jedan gram koji se čuva i zbog standarda i zbog izdvajanja radona, a trebalo bi nam još za istraživanje, a recimo Vi u Americi imate 50 grama radijuma i to je komercijalno, 100 hiljada dolara košta jedan gram, pa ko hoće neka kupi. Pazite, to su dvadesete godine. Sto hiljada dolara, to su ogromne pare. Ono što čovek prvo pomisli jeste: Šta bi bilo da je Marija svoj postupak patentirala? Ne bi imala nikakav problem ni sa parama, ni sa onim što je ona tako nonšalantno predala. Na to je Maloni rekla: Hajdemo ovako: Ja ću da animiram američke žene da mi skupimo pare da Vam kupimo jedan gram radijuma. Ako u tome uspemo, morate da obećate da ćete doći u Ameriku po taj jedan gram. Marija obeća. Ona je ubeđena da nema šanse…“ .

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 04.09.2011.

Tema: MARIJA KIRI – Prvi deo

Povod: Međunarodna godina hemije i 100 godina od dodele Nobeleove nagrade Mariji Kiri za hemiju

„Kada sam ušla, Pjer Kiri je stajao u otvoru prozor-vrata prema balkonu. Učinio mi se vrlo mlad iako je tada imao 35 godina. Zadivio me je izraz njegovog jasnog pogleda i neusiljenost u držanju visoke pojave. Istovremeno spor i promišljen način govora, jednostavnost, osmeh – u isti mah ozbiljan i mladalački ulivali su poverenje. Među nama se razvio razgovor vrlo prijateljski. Teme su bile pitanja iz nauke i ja sam bila srećna što sam mogla da čujem njegovo mišljenje.“ Ovim citatom sećanja Marije Kiri, dr Darko Kapor, redovni profesor Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu opisuje susret Marije i Pjera. Poznavanje profesora Kapora društvenih i istorijskih prilika u Evropi krajem XIX i početkom XX veka, slušaoca u potpunosti uvodi u duh vremena u kojem je nastajala nova nauka. Njegova objašnjenja razvoja naučne misli i otkrića poučavaju nas o nauci toplo, sa duboko proživljenim saosećanjem za njene učesnike. O bogatoj i u mnogim trenucima dramatičnoj naučnoj biografiji Marije Kiri, možda najveće heroine među naučnicama, kao i o životnom putu koji je prolazila, a koji je nerazdvojni deo priče o njenoj posvećenosti i doprinosima, profesor Darko Kapor govoriće u dve emisije „Dijalog kultura“ Radio Novog Sada. Iz ove prve izdvajamo odlomak iz biografije koju je napisala Marijina ćerka Eva. „Radionica gleda u dvorište, a na drugoj strani dvorišta je drvena baraka, napuštena šupa čiji je stakleni krov u tako bednom stanju da propušta kišu. Medicinski fakultet nekada je upotrebljavao ovu šupu kao salu za disekcije, ali već odavno, ovo mesto nije smatrano dostojnim čak ni leševa. Nema ni patosa, tanak sloj asfalta pokriva tlo, od nameštaja nekoliko starih kuhinjskih sudova, školska tabla za koju se ne zna zašto se tamo nalazi i stara gvozdena peć sa zarđalim čunkovima. … Šupa je izvor neugodnosti, leti je zbog staklenog krova vrela kao zimska bašta, a zimi čovek ne zna da li da želi mraz, ili kišu. Kada je kiša, onda prolazi kroz krov, kada je mraz, onda bar ne prolazi kroz krov, ali je hladno jer se ne da zagrejati.“ Tome profesor Kapor dodaje citat Marije Kiri koja kaže: „Ipak, u ovoj bednoj staroj šupi protekli su najbolje i najsrećnije godine našeg života potpuno posvećene radu. Često sam spremala obed u samoj šupi da ne bismo prekidali kakav naročito važan postupak. Provodila sam često čitav dan u mešanju ključale mase gvozdenom šipkom gotovo isto tolikom kao što sam i ja. Uveče sam bila slomljena od umora.“ Ova prva emisija o Mariji Kiri posvećena je njenom putu od Poljske do Pariza, zatim Marijinoj iluminiranoj naučnoj intuiciji i strpljivim eksperimentima, te prvim rezultatima izdvajanja tri radioaktivna elementa od kojih su dva – radijum i polonijum otkrili Marija i Pjer Kiri.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 21.08.2011.

Tema: NAUČNA BIOGRAFIJA: JASMINA VUJIĆ

Nadovezujući se na prethodnu emisiju, u ovom izdanju Dijaloga kultura Radio Novog Sada s prof. dr Jasminom Vujić govorimo – o nauci, o naučnim izazovima i o položaju naučnica u Americi i u Evropi, uz druga pitanja iz oblasti kojima se ona bavi. Da podsetimo, dr Jasmina Vujić je redovna profesorka na Fakultetu za nuklearnu tehniku i direktorka Centra za nuklearna istraživanja Kalifornijskog univerziteta u Berkliju, izuzetna naučnica svetskog glasa u oblastima reaktorske fizike, modernih metoda za analizu i dizajn nuklearnih reaktora i primenu zračenja u medicini i industriji, kao i za sprečavanje širenja nuklearnog materijala. Ona je, između ostalog, i prva žena koja je u SAD postala dekan jednog fakulteta za nuklearnu tehniku i to onog najprestižnijeg, naučnica koja je birana i za predsednicu Udruženja dekana svih fakulteta za nuklearnu tehnologiju u SAD. Takođe je i članica Upravnog odbora Tesla Memorial Society i konsultant Laboratorije u Los Alamosu… i majka. Iz emisije izdvajamo njen pogled na rodnu ravnopravnost i da li to kao problem postoji u nauci. Ona između ostalog kaže da nije imala nikakvih poteškoća. To je bio slučaj i za vreme njenog školovanja ovde i kada se zapošljavala u Vinči. Ukazuje da su sve devojke koje su sa njom studirale elektrotehniku bile izvanredne. „Jedino smo morale da radimo obrnuto. Jer, izađemo na igranku, na primer, i da ja tamo kažem nekom mladiću da sam otišla na elektrotehniku, odmah bi pobegao. Mi smo se obično dogovorile da kažemo da studiramo ili pravo ili jezike ili tako nešto. Nismo nikada rekle da studiramo elektrotehniku.“ Ona kaže da je ništa nije omelo ni kada je otišla u SAD. „U Americi, isto, pošto sam bila primljena na jednom od njihovih najboljih univerziteta da radim doktorat zahvaljujući mom prethodnom iskustvu, znanju i školovanju, isto mi ništa nije preprečilo put. Ja sam radila onako kako sam smatrala da treba da radim. Posle sam, isto na osnovu ličnog iskustva i doprinosa, uspela i da se zaposlim u njihovoj nuklearnoj laboratoriji i dobijem mesto na jednom od njihovih najboljih univerziteta. U Americi je sistem takav – ako ste u nečemu najbolji, ako ste kvalitet. Oni jako cene kvalitet. Ako ste dokazali da možete da vodite projekte, da radite u tome… tu nema diskriminacije, tu ćete biti primljeni.“ Međutim, u sektoru usluga, kao sekretarice, medicinske sestre ili drugim uslužnim profesijama, žene su slabije plaćene, ukazuje Jasmina Vujić. „Kada je moja ćerka bila u srednjoj školi, devojčice su pozvale svoje majke da govore o svojim poslovima i napravile su nekoliko sesija. Jedna sesija bila je o ženama u nauci, gde je trebalo ja da pričam, a druga sesija je bila o ženskim pravima. Majka koja je trebalo da drži sesiju o ženskim pravima, nije došla iz nekog razloga, a kod nje je bilo pedeset devojčica, a kod mene za Žene u nauci samo četiri. I onda odem i kažem: Kod mene – Žene u nauci, gde su i velike plate i možete da postignete šta god hoćete i da se zaposlite gde god hoćete, došle su četiri devojčice, a ovde gde su ženska prava – došlo je pedeset. To je meni nelogično. Kako vi mislite da ostvarite svoja prava ako ne idete na najbolje univerzitete, ako nećete da završite oblasti gde su najveće plate, ako nećete da idete u delove koji će vas staviti u poziciju da vi možete da odlučujete o tome koga ćete da zaposlite i kako ćete da ga zaposlite? One koje su zainteresovane da čuju kako mogu da dobiju i velike plate i da budu glavne u svojoj oblasti i da zarade pare i da donose odluke, neka dođu kod mene. I onda je pola devojčica došlo kod mene… I u Americi postoje procenti da morate da primite određeni procenat manjina, određeni procenat žena i tako dalje, ali, na primer, Kalifornijski univerzitet je na referendumu doneo odluku da ne sme da bude ni pozitivna ni negativna diskriminacija…“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Terenski snimatelj: Boris Đuranin

Ton-majstorke: Vojislava Vukelja i Marica Jung