Повод: Истоимена књига Зорана Л. Ковачевића у издању Академске књиге Нови Сад
„У доба доминације религије човек је веровао да има извесних граница које он не сме против Божије воље да пекорачи. Међутим, човек је прешао те границе“, пише академик Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ у Новом Саду, у књизи Сусрет и сукоб с науком и наставља: „Он одавно нема осећење да постоје границе које не сме да прекорачи у сазнању и чињењу. То је настало у доба просветитељства када је одбачена теолошка слика света. Понети успесима науке пошло се од идеје напретка, слободе, аутономије, једног оптимистичког прогреса и хуманизма. Очекивало се да ће развојем науке и технике бити више прогреса и у моралној и етичкој сфери; да ће се повећати не само материјално благостање него и људска срећа. Није се уопште могло замислити да ће то довести до ситуације у којој не само да су благостање и срећа у питању, него је у питању нешто много елементарније, а то је опстанак човечанства.“
С тим у вези Ковачевић посебно указује: „Али нису само филозофи ти који говоре о опасности науке и знања. Њима се придружују и неки научници. Британски астроном Мартин Рис у књизи Наш последњи век, у којој се аутор пита да ли ће људски род преживети 21. век, каже да наука више него икада пре, напредује на основу далеко непредвидљивих и потенцијално опасних образаца. Напретком технологије расте опасност нестанка цивилизације. И тако смо после више хиљада година у истом или још већем стаху од знања. Нестанак цивилизације предвиђа се од њеног настанка. Разлика је у томе што антички човек није имао јасну представу шта би био узрок те катастрофе док се данас предвиђања заснивају на реалним претпоставкама. Зато исти научник упозорава: ’Неопходно је да држимо на оку и пратимо потенцијално смртоносно знање’. Сходно томе Ајнштајн је још пре много година саветовао: ’Примена науке мора бити пропорционална нашем незнању. Јер то је време за стрпљење и опрезност“, пише Ковачевић.
Сусрет и сукоб с науком академика Зоран Ковачевића, поводом његове истоимене књиге у издању Академске књиге Нови Сад, тема је мог разговора с њим у две емисије. У првој, тежиште је било на питањима: Шта је истина? Шта је реалност? Шта је знање? Шта утиче на формирање слике света? Где се сусећу а где раздвајају схватања тврдих наука и погледи представника духовне културе, религије, филозофије, етике, хуманистичких и друштвених наука?
У другој емисији говоримо, између осталог, о коренима скептицизма према науци, о примерима редукционизма, вулгаризације и злоупотребе науке, о науци и политици, о науци и религији, о етици и о релацији наука и етика и да ли научници могу да предвиде потенцијалне опасности за човечанство, те да ли је њихова обавеза да на то указују.
Разговарамо и о часопису Анали Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду, које је академик Ковачевић покренуо пре десет година и чији је главни и одговорни уредник.
Зоран Ковачевић председник је Огранка Српске академије наука и уметности у Новом Саду. Последњи блок посвећен је његовом сазнајном и научном путу и научном опредељењиу према биохемији, молекуларној биологији и генетици у време када су те дисциплине тек почињале да се развијају код нас. Ковачевић је аутор преко двестотине радова и аутор уџбеника и практикума биохемије и молекуларне биологије и монографија: Молекулана организација и функција митохондрија, Еволуциони и функционални аспекти малигне астерације ћелија, Ентропија и биоенергија, Малигне неоплазме – генетски или епигенетски феномен.
Повод: Истоимена књига Зорана Л. Ковачевића у издању Академске књиге Нови Сад
Сусрету и сукобу с науком академик Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ у Новом Саду, посветио је најновију књигу.
Поимање стварности, истине, знања и пре свега научни метод Ковачевић издваја као најзначајније параметре за сагледавање места сусрета и сукоба с науком и анализира их сагледавајући истовремено и природне науке, односно оно што се често назива тврда наука и душтвене и хуманистичке дисциплине, односно меке науке, не изостављајући ни религиозна тумачења и погледе на њих.
Поглавље Сусрет с науком аутор је посветио следећим потпоглављима: Наука је освојила свет али не и људско срце, Рађање и карактер научне мисли – наука старих Хелена, Коперниканска револуција, Френсис Бекон и утемељење научног метода, Антагонистички концепти филозофије природе – детерминизам и случајност, Утицај науке на савремени поглед на свет – Дарвинова теорија еволуције, Истина и стварност – да ли их можемо спознати? Здраворазумска и научна истина, Путеви сазнања или раст знања – Наслеђено знање, Акумулација нових информација и знања после рођења – Стечено знање, Објективно знање као аутентичан извор истине, Научни метод као пут ка објективном знању, Научне хипотезе и теорије, Да ли су непроверљиве хипотезе научне? Комплексни и хаотични свет.
У поглављу Сукоб две културе – хуманистичке и научно-техничке, Ковачевић своја разматрања систематизује у следећа потпоглавља: Појава антагонизма према науци, Покушај да се методе природних наука примене на друштво, Ограничења редукционистичког научног метода, Да ли се реалност и објективност како их тумаче природне науке могу применити на хуманистику?
Поглавље Наука и поезија садржи следећа потпоглавља: Дуализам духа и тела, Непријатељски однос науке према природи, Сусрет поезије и науке, Трагање за истином у уметности, Да ли наука и уметност имају нешто заједничко?
У поглављу Наука и политика, Ковачевић сагледава следећа питања: Политика као антитеза науци, Однос научно-техничке интелигенције према политици, Карактер политичке истине, Морал у политици, Медији у политици, науци и друштву, Феномен вође у политици, Трагање за друштвено-политичким системом, Глобализација се шири на крилима научно-техничког напретка, Научно-технолошки прогрес је у основи доминација Запада, Појава антиутопија.
Из поглавља Наука и етика издвајамо питања о добру и злу, о утицају науке на етику, о научним открићима која су имала најснажнији утицај на морал и етику, о примерима редукционизма и злоупотребе науке, као и елементе Дарвинове теорије који су имали утицај на морал и етику те покушаје научног доказа о постојању расне неједнакости. Ово поглавље обухвата и етичке дилеме које су настале открићима у домену молекуларне генетике и технологија манипулације генима и репродукцијом, технонауку и улогу научника у имплементацији етике будућности.
Посебно поглавље посвећено је науци и религији.
Са професором Ковачевићем разговарам у две емисије.
У првој тежиште је на питањима: Шта је истина? Шта је реалност? Шта је знање?
Шта утиче на формирање слике света?
Где се сусећу а где раздвајају схватања тврдих наука и погледи представника духовне културе, религије, филозофије, етике, хуманистичких и друштвених наука?
Да одговори нису једнообразни ни сводиви односно да одговори ни када је о природи реч нису општеважећи, најилустративније говоре указивања професора Ковачевића о понашању биолошких система. Пишући о путевима сазнања и расту знања он посебно осветљава чињеницу да су биолошки системи у суштини информатички системи у којима је кумулирана огромна количина информација информација. Код њих не важи Други закон термодинамике, односно спонтана тенденција природних система да се крећу ка постизању све већег нереда, све веће ентропије и апсолутне неравнотеже. Биолошки системи декодирају хаотичне појаве с којима се срећу у околини, јер живот ствара ред, као да се одупире свеопштој ентропији у неживом свету или универзуму, објашњава Ковачевић и додаје: „У таквом једном несређеном и, да тако кажем, хаотичном систему, који се и хаотично креће, живи организам се сналази на бази информација које је сакупио и у том систему ствара одређени ред да би могао да му се прилагоди. У супротном случају живи системи не би могли да се прилагоде и опстану у једној таквој средини која је веома често негостољубива према њима.“
