Kategorija: 2013.

Dijalog kultura 22.12.2013.

Tema: ISTORIJA FILMA I TEHNOLOŠKI I SOCIOKULTURNI KONTEKST – Druga emisija

„Prva filmska škola vezana je za specifičnu ideološku revolucionarnu situaciju. Prva visoka škola je VGIK (Sveruski Državni Univerzitet za Kinematografiju) u Moskvi, osnovan 1919. Lenjin, konkretno, i boljševici vrlo brzo su prepoznali ogroman propagandni potencijal filma,“ ukazuje profesor Aleksandar Davić govoreći o prvoj i čuvenoj filmskoj školi i dostignućima i doprinosima najznačajnijih reditelja takozvane sovjetske montažne škole. O njoj objašnjava: „U Rusiji pre 1919. postojala je prava filmska industrija sa producentima, filmskim zvezdama, redovnom filmskom proizvodnjom što je sve bitno za razvoj jedne kinematografije, međutim ta stara etablirana garda uglavnom se opredelila za bele i oni su emigrirali. Jedno vreme zadržali su se u Odesi koju je držala Bela garda, ali vrlo brzo su se razišli po Evropi. Nova revolucionarna vlast shvatila je da joj je film veoma potreban i da im je jako potrebno da odškoluje novu generaciju. Deo ljudi iz prethodnog establišmenta ostao je i preko njih je pokrenuta zapravo ta škola koja je čuvena i po prvim profesorima. Jedan od prvih profesora je Lev Kulješov koji je radio vrlo bitne eksperimente sa montažom, inače je bio vrlo mlad, ne znam da li je imao punih dvadeset godina kada je počeo da radi a među njegovim studentima će čak biti i budući velikan i jedno od najzvučnijih imena u istoriji filma Sergej Ejzenštajn ili isto tako veliki sovjetski reditelj Vsevolod Pudovkin.“

U ovoj drugoj emisiji mini serijala o istoriji filma Davić govori o nastanku i razvoju akademija za film u korelaciji sa tehnološkim otkrićima i njihovim unapređenjem i istovremeno u korelaciji sa društvenim, istorijskim i kulturnim kontekstom, zatim o razvoj kinematografije u nas, kao i novim medijima i njihovim interakcijama i integracijama.

U poslednjem bloku s Aleksandrom Davićem razgovaram i o njegovoj stvaralačkoj biografiji satkanoj od mnogobrojnih filmova i video ostvarenja za koje je dobio nagrade i priznanja, ne samo za režiju nego i za scenario. Među njima je i dugometražni film „Žurka“ koji je ovenčan nagradom za najbolji srpski film u Parizu 2006. i nagradom za najbolji scenario za dugometražni igrani film na Festivalu filmskog scenarija Vrnjačka Banja 2005. „Mi kao reditelji imamo osnovu za pisanje scenarija jer se bavimo i dramaturgijom, među ostalim stvarima, međutim to je zanat za sebe“, kaže Davić i dodaje: „Većinu knjiga koje kupujem su o scenaristici, čak sam počeo da ih skupljam, puno radim na tome da oštrim zanat i ne ide mi loše. U zadnje četiri godine sam čak dva puta dobio podršku za razvoj scenarija. Ono što trenutno mogu da radim su kratki igrani filmovi. Ja ih i pišem i režiram i montiram.“ Kod nas se do dugačkog filma veoma teško dođe, zaključuje Davić.

Aleksandar Davić redovni je profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu gde ima klasu režije i na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu gde predaje digitalni video.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 08.12.2013.

Tema: ISTORIJA FILMA U TEHNOLOŠKOM I SOCIOKULTURNOM KONTEKSTU – PRVI DEO

„Film je u svojoj, više od veka dugoj istoriji prevalio veliki put popločan tehnološkim inovacijama koje su ga do druge decenije XXI veka postupno, ali neminovno uvele u svet digitalnih medija“, piše redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i na Univerzitetu umetnosti u Beogradu, reditelj i scenarista Aleksandar Davić u tekstu koji je nedavno objavljen u časopisu „Nova misao“ i nastastavlja: „Taj put bez povratka prožet je čestim osvrtanjima i pitanjima šta se menja, a šta ostaje isto. Već sada je izvesno da će digitalne tehnologije pre kraja ove decenije potpuno istisnuti celuloidni film iz tehnološkog lanca koji vodi od kamere do projekcionog aparata. Film, ili bolje rečeno tehnologija pokretnih slika, je usred izuzetno dinamične tehnološke revolucije čije posledice su sveobuhvatne i odnose se kako na proces proizvodnje pokretnih slika, tako i na načine distribucije i prezentacije. Nasuprot tome sadržina i forma u kojoj se ta sadržina prezentuje slede logiku svoje evolucije koja svakako koristi tehničke inovacije, ali se u mnogo većoj meri razvija nezavisno i, pre svega, pod uticajem kreativnih umova koji tehniku koriste za stvaranje pokretnih slika. Ako se koncentrišemo isključivo na ono što gledamo preko svojih ekrana, utisak neprekinutog kontinuiteta je dominantan. Deluje kao da su mediji filma i televizije doslovce preskočili sa analogne na digitalnu tehnologiju ponevši sa sobom celokupan prtljag svojih istorija, konvencija i poetika. Termin pokretne slike, koji je prvobitno korišćen kao sinonim za film, sada se vraća u upotrebu sa proširenim značenjem i osim filma obuhvata i sve televizijske forme, odnosno svako korišćenje dvodimenzionalnog ekrana za projektovanje pokretnih slika sa zvukom ili bez njega“.

Ova Davićeva promišljanja su povod mog razgovora s njim u dve emisije. Prva emisija posvećena je nastanku i razvoju filma u korelaciji sa razvojem tehnologija, društvenopolitičkim i sociokulturnim kontekstom. Takođe prati odraz tih činilaca na filmske sadržaje, estetiku i izraze. Posebno me interesuje i promena značenja termina pokretne slike kroz vreme. Poslednji blok posvećen je pitanju šta razlikuje reditelja sa akademijom i onoga koji je izrastao iz drugih oblasti stvaralaštva ili radionica i kino-klubova.

Profesor Aleksandar Davić na Akademiji umetnosti u Novom Sadu ima klasu režije. Na Interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu predaje predmet digitalni video. U centru pažnje njegovih istraživanja je istorija filmske umetnosti. Od kada je diplomirao inermedijalnu režiju na Akademiji u Novom Sadu, a koja podrazumeva film, pozorište, TV i radio i od vremena kada je kao reditelj radio u dokumentarnoj i kulturno-umetničkoj redakciji RTV – u ono vreme TV Novi Sad, nije prestao da se bavi filmskim stvaralaštvom. Njegova filmografija satkana je od velikog broja nagrađenih filmova i video ostvarenja, o čemu ćemo više govoriti u narednoj emisiji.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 24.11.2013.

Tema: DOMINACIJA PR-a NAD NOVINARSKIM SADRŽAJIMA

Uticaj PR na uređivačku politiku medija; istorijat razvoja odnosa s javnošću/PR industrija i novinarstva; kriza novinarske profesije; medijska kultura, mediji i demokratizacija društva; novinar budućnosti – storyteller; novi newsmaker; selektor informacija kao zanimanje u budućnosti; povratak teoriji sadržaja; perspektiva odnosa novinarstva i PR

Prof. dr Veselin Kljajić, profesor predmeta iz oblasti novinarstva i odnosa s javnošću na fakultetima političkih nauka u Beogradu i Podgorici suorganizator Prve međunarodne naučne konferencije nazvane „Mediji i PR – Uticaj PR na uređivačku politiku medija u regionu“, koja je održana u junu u Bijelom Polju u Crnoj Gori, učesnik u pripremama i Druge međunarodne konferencije čija je tema „Novinarstvo – kriza profesije“, koja će sledeće godine biti održana u isto vreme na istom mestu, u tekstu „Reč priređivača“ 139. broja časopisa „Kultura“, časopisa za teoriju i sociologiju kulture i kulturnu politiku, a koji je bio posvećen temi „Savremeni mediji i PR“, piše:

„Tektonske promene na (ne samo) globalnom medijskom tržištu, nastale posle digitalnog cunamija koji je obišao celu planetu, dodatno upotpunjene posledicama ekonomske krize koja (iako su nas uveravali drugačije) još traje, u potrazi za novim uspešnim modelima poslovanja, iznova su aktuelizovale temu odnosa medija i PR-a, predominantnog uticaja različitih PR izvora na uređivačku politiku svih medija bez izuzetka, potvrđujući pretnju narastajućeg trenda globalnog storitelinga (storytelling). Potpuno transformisani načini komunikacije, novi komunikacioni kanali, kriza novinarske profesije, ali i kontinuirano smanjivanje resursa za prikupljanje i obradu vesti otvorili su nove dodatne prostore sve snažnijoj PR industriji. Formalni i neformalni centri političke i ekonomske moći, zahvaljujući društenim mrežama i kvantumu onlajn zajednice, uveliko direktno isporučuju svoje poruke, zaobilazeći čak i posredstvo novinara profesionalaca, koji su, pak, sve manje kreatori i interpretatori istraživači, a sve više saradnici PR centara i saučesnici trenda dominacije sadržaja koji dolaze iz polja odnosa s javnošću.“

Koji egzaktni pokazatelji ukazuju na to da se odvija proces sve većeg uticaja izvora odnosa s javnošću na uređivačku politiku medija?

Kada je počeo taj proces? Da li je reč o fenomenu regionalnog ili globalnog karaktera? Koji su uzroci, a koje posledice, ne samo posledice po novinarsku profesiju, nego i po društvo? Koliko predominacija odnosa s javnošću nad istraživačkim i interpretativnim novinarstvom umanjuje značaj medija za demokratizaciju društva?

To su neka od početnih pitanja koja postavljam profesoru Kljajiću posebno podstaknuta njegovim tekstom „Dominacija PR-a nad novinarskim sadržajima u srpskim štampanim medijima – uzroci i posledice“.

Kljajić u emisiji iscrpno govori o uticaj PR na uređivačku politiku medija u svetu uopšte, kao i u regionu i kod nas, sa podacima koji ukazuju na aktuelnu dominaciju PR-a nad novinarskim sadržajima, o istorijatu razvoja odnosa s javnošću/PR industrija i novinarstva i o uzrocima i posledicama krize novinarske profesije.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 10.11.2013.

Tema: DIPLOMATSKE PREPISKE I ISTORIJOGRAFIJA. SRPSKO-ITALIJANSKI DIPLOMATSKI ODNOSI 1878-1908

Italija je prva zemlja s kojom je Kneževina Srbija uspostavila diplomatske odnose nakon što je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. Ti odnosi imaju i dublje korene još u vremenu procesa ujedinjenja Italije kada je jednovremeno Kneževina Srbija uzor za svoje oslobođenje videla u Italiji. U vreme pre sticanja nezavisnosti i u vreme sticanja nezavisnosti iskustva je crpela iz tek formirane Ujedinjene Italije. Jovana Ivetić, doktorantkinja na Univerzitetu u Firenci, čija je doktorska teza posvećena srpsko-italijanskim diplomatskim odnosima od Berlinskog kongresa do aneksione krize 1908, objašnjava: „Čak se Srbija tog vremena zbog toga spominjala kao Pijemont balkanskih naroda. Da podsetimo, Pijemont je u severozapadnom delu Italije. U vremenu borbi za nacionalno ujedinjenje Italije na čelu Pijemonta nalazio se vladar iz dinastije Savoja koji je bio vladar i Kraljevine Sardinije, koja je još bila poznata kao Kraljevina Pijemont-Sardinija. U vreme procesa ujedinjenja 1859-1861. pokrajina Pijemont predstavljala je centar oko kojeg se ujedinila Italjija. Ono što je meni posebno zanimljivo je to da su italijanski dobrovoljci za vreme srpskih borbi za nacionalno oslobođenje dolazili da pomažu Srbiji“.

U centru pažnje naše emisije su diplomatske prepiske, samim tim i istorijat nastanka diplomatskih odnosa, kao i ko su bile prve diplomate i šta kazuju pisma.

„Ako govorimo na nivou diplomatske prepiske dveju međunarodno priznatih zemalja, onda je prva zvanična prepiska usledila godinu dana nakon sticanja nezavisnosti Kneževine Srbije, uspostavljanjem srpskog konzulata u Rimu i potpisivanjem konzularne konvencije sa Italijom 28. oktobra/9. novembra 1879, mada koreni diplomatskih odnosa sa Srbijom sežu u 1849, u vreme revolucije koja je zahvatila Evropu. To je period koji možemo definisati kao vreme buđenja svesti o nacionalnim državama, kada je Italija počela ratove za svoje ujedinjenje“. S tim u vezi Jovana Ivetić ukazuje na to da je još 1849. otvoreno prvo predstavništvo u Srbiji. Bio je to konzulat Kraljevine Sardinije u Beogradu. Ona kaže: „Zvanično, konzulat je otvoren da bi se uspostavili trgovački i ekonomski odnosi sa Srbijom, ali u diplomatskim krugovima se znalo da je povod za otvaranje tog konzulata svakako bila planirana međusobna vojna saradnja u borbama za nacionalno oslobođenje, što je izazvalo revolt Austrije i Rusije. Prvi konzul Kraljevine Sardinije bio je Marčelo Čeruti, rođen u Đenovi, koji je diplomatsku karijeru započeo 1825. U vreme njegovog dolaska u Beograd unapređen je u konzula prve klase. Njegov diplomatski staž u Vazalnoj Kneževini Srbiji trajao je kratko jer je već sledeće godine pod pritiskom Austrije na Sardsku vladu konzulat zatvoren. Do ponovnog otvaranja konzulata došlo je 1859. kada je za konzula postavljen Frančesko Astengo, koji je brzo stekao opšte simpatije u kneževini Srbiji kontaktirajući sa običnim svetom. Smatrao je da Srbija i Italija imaju sličnu sudbinu.“ Astengo je bio prvi konzul od svih stranaca koji je dobio sva prava srpkog građanina, pripoveda Ivetićeva i podseća na to da se Italija ujedinila 1861, da je osam godina kasnije otvorila konzulat u Srbiji i da je sve do 1879. samo Italija imala svoje predstavništvo u Srbiji, a da su se uslovi za uzajamno otvaranje diplomatskih predstavništava stekli godinu dana nakon što je Srbija postala nezavisna 1878.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstor: Momčilo Đurđević

Dijalog kultura 27.10.2013.

Tema: NIKOLA TESLA: PRVI ČLANCI O TESLI NA SRPSKOM JEZIKU; TESLINE FONTANE I SARADNJA TESLA-TIFANI; PRVA HIDROELEKTRANA NA BALKANU IZGRAĐENA PO TESLINOM PRINCIPU

„Od skora dala mi se prilika da zagledam u neke svetske listove koji govore o nekim njegovim pronalascima na polju eletriciteta i uopšte fizike“, čitamo u prvom članku o Nikoli Tesli koji je obljavljen na srpskom jeziku i to u novosadskom „Braniku“ krajem 1889. godine. Autor, koji se potpisao pseudonimom 2×2=4, nastavlja: „Istom zgodom pribilježio sam službene numere od nekoliko negovih patenata na razne pronalaske, pa možda bi se koji stručnjak naš našao pobuđenim da od Patent Office u Vašingtonu nabavi te a i ostale njegove patente u kopijama, pa da potanje prikaže srpskom i slovenskom svijetu te mnogobrojne izume našeg srpskog Edisona. Uza svaku kopiju patenta štampana je naučna rasprava pronalazačeva o dotičnom pronalasku, a jedna taka kopija s raspravom košta samo 25 novč. u našem novcu. Možda bi se zbirke patenata, toga našeg izumitelja, mogle nabaviti za naše naučne zavode u Beogradu, Zagrebu, Somboru, Novom Sadu i t.d., a kod tolikih zavoda jamačno bi se našao koji stručnjak, koji bi kadar a i voljan bio široj publici makar u glavnom prikazati i protumačiti, te tako reći Srpstvu spasti te izume našeg genijalnog mislioca u dalekoj Americi. Eto tih numera od njegovih nekoliko patenata: ovo su tekući brojevi patenti ranih izuma od doba ustanovljenja Sjevero-Američkog patentbiroa. 381.968, 381.969, 381.970. – 382.279, – 382.280, – 382.281, 382.282, – 390.413, – 390.414, – 390.721, 390.820, – 401.520, – 405.858, – 405.859. Ovo su izumi raznih motora za transmisiju snage u opšte, i transformaciju elektriciteta. Dalje; 335.786, – 335.787, – 336.961, 336.962, – 350.954, – 359.748, – 390.415. Ovi o raznim električnim mašinama, lampama i regulaciji. Dalje: 382.845, i 396.121, o termomagnetičnom motoru, koji djeluje od magnetizma i topline. Žalim svakojako što nijesam bio u prilici da barem ovako po službenim numerama pobilježim sve dosadanje izume Tesline. Među tim ako se ko uzinteresuje evo mu Patent Office-a u Vašingtonu“

Rad „Prvi novinski članci o Nikoli Tesli objavljeni na srpskom jeziku“ vode nas u Novi Sad na samom kraju 1889. godine. Šta je bio neposredan povod prvom tekstu koji je objavljen u novosadskom Braniku? Kako to da on tako precizno popisuje i opisuje Tesline pronalaske i patente do tog vremena sa podacima i interpretacijama koje će kasnije i drugi preuzimati? Šta se u tom trenutku dešavalo u Teslinom životu? Ko je bio autor tog prvog članka na srpskom jeziku? Gde se pojavljuju i druga dva članka o Nikoli Tesli do kraja 1889.?

To su početna pitanja koja postavljam višem kustosu Muzeja Nikole Tesle u Beogadu Bratislavu Stoiljkoviću, koji je zajedno sa profesorom Svetislavom Markovićem priredio navedeno istraživanje.

U drugom bloku zanima me još jedno Stoiljkovićevo dugoročno istraživanje, a to su Tesline fontane.

Treći blok posvećen je istraživanju i radu koji se odnosi na prvu hidroelektranu na Balkanu izgrađenu na Teslinim principima, a koji je objavljen u izdanju čuvenog Špringera u zborniku naučnih radova sa međunarodne konferencije „Istorije mašina i mehanizama“ održane 2012. godine u Amsterdamu, a koja se organizuje svake četiri godine u drugoj zemlji. Interesuje me: O kojoj hidrocentrali je reč? Da li je samo floskula kada čitamo da je Srbija među prvim evropskim zemljama koje su krenule sa elektrifikacijom zemlje naizmeničnom strujom?

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Violeta Marković

Dijalog kultura 13.10.2013.

Tema: ISTORIJA ASTRONOMIJE – Druga emisija: ARHEOASTRONOMIJA I ASTRONOMIJA U KULTURI; TELESKOPSKA ERA U ASTRONOMIJI, OPSERVATORIJE U SVETU, BUDUĆNOST UNIVERZUMA

Istorija astronomije od orfejskih učenja do naših dana tema je mini-serijala i razgovora s profesorom dr Milanom Dimitrijevićem. U prošloj emisiji sagledali smo kakav je bio pogled na univerzum u orfejskim himnama iz dvanaestog veka pre naše ere u kojima se nalaze prve ideje o geocentričnoj slici sveta. Govorili smo i o drevnim grčkim filozofskim učenjima koja su se na njih nadovezala.

Upravo zbog toga ovu emisiju započinjemo razgovorom o arheoastronomiji, novoj disciplini u astronomiji kojom se, među najužim oblastima interesovanja, profesor Dimitrijević takođe bavi i koju predaje na doktorskim studijima Astronomije na Matematičkom fakultetu u Beogradu. Ta disciplina zove se još Astronomija u kulturi.

Nadovezujući se na prethodnu emisiju, u kojoj smo obuhvatili istoriju astronomije do Galieleja, u drugom bloku govorimo o teleskopskoj eri. U okviru toga, između ostalog, nezaobilazna su i pitanja: Kada se kaže da je astronomija dobila potpuno novi razvojni pravac počev od Galilejevih osmatranja neba teleskopom – šta to u pojedinostima znači, pre svega za poimanje univerzuma danas? Kako se razvijala astronomija u savremenoj teleskopskoj eri? Koju sliku sveta sada vidimo? Koje vreme vidimo? Kakvu budućnost univerzuma naslućujemo?

Takođe me zanimaju Dimitrijevićeva naučna biografija i njegova promišljanja o astronomiji, kao i iskustva u saradnji sa stranim opservatorijama.

U poslednjem bloku čućemo stihove iz pesničke zbirke profesora doktora Milana S. Dimitrijevića, kao i stihove iz antologije „Kosmički cvet“ koju je priredio.

Profesor Milan Dimitrijević diplomirao je astronomiju 1972. godine i fiziku 1973. Doktorirao je 1978. Radio je u Institutu za fiziku i Institutu za primenjenu fiziku. U Astronomskoj opservatoriji Beograd radio je i publikacija Astronomske opservatorije u Beogradu od 1987. do 2002, zatim predsednik od 1984. a od 1994. do 2002. bio direktor. Bio je glavni urednik Serbian Astronomical Jurnal Astronomskog društva Ruđer Bošković od 1982. do 2004. i glavni i odgovorni urednik časopisa Vasiona, od 1985. do 2004. predsednik je Društva astronoma Srbije od 2008. Bio je Savezni ministar za nauku, tehnologiju i razvoj od 1993. do 1994, član je Uprave Evro-azijskog astronomskog društva i Evropskog astronomskog društva. Godine 2013. bio je gostujući profesor na Master studijima astrofizike u Padovi. Objavio je oko 200 radova u međunarodnim naučnim časopisima koji su citirani više 2000 puta. Objavio je nekoliko knjiga i koautor je srednjoškolskih udžbenika astronomije. Snimio je desetak naučno-popularnih televizijskih serija iz astronomije. Objavio je knjigu svojih pesama i jednu antologiju stihova o kosmosu „Kosmički cvet“. Član je udruženja književnika. Glavne oblasti njegovog naučnog interesovanja su: zvezdani spektri, atomski i molekularni sudarni procesi i njihov uticaj na spektralne linije, astro-informatika i istorija i filozofija astronomije.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 29.09.2013.

Tema: ISTORIJA ASTRONOMIJE OD ORFEJSKIH UČENJA DO DANA – Prvi deo

Na predstavljanju prevoda Galilejevog Dijaloga o dva glavna sistema sveta u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu prof. dr Milan S. Dimitrijević u nadahnutom izlaganju osvrnuo se na istoriju astronomije od orfejskih učenja do Galileja. To je neposredan podsticaj ovom razgovoru. Da podsetimo, Galilejv Dijalog, u prevodu filozofa Saše Hrnjeza objavljen je u ediciji Physis Akademske knjige Novi Sad i predstavlja zajednički izdavački poduhvat ove izdavačke kuće i Prirodno matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

U ovom izdanju Dijaloga kultrua, profesor Milan Dimitrijević, čije su glavne oblasti naučnog interesovanja zvezdani spektri, atomski i molekularni sudarni procesi i njihov uticaj na spektralne linije, astro-informatika i posebno istorija i filozofija astronomije, u vezi sa pitanjem kada se javila prva ideja da se Zemlja kreće i da možda nije u centru univerzuma objašnjava:

„U antičko vreme običan svet mnogo više je posmatrao nebo nego što to čini danas. Recimo, svaki pastir iz stare Grčke je video planetu Merkur. Pojave na zvezdanom nebu bile su praćene, komentarisane i tumačene ili se pokušavalo da se tumači. Zbog toga su mnogi drevni tekstovi puni astronomskih informacija. Među njima tu su i orfejske himne. Naime, sačuvano je 87 orfejskih himni sa nekih 1200 stihova u heksametru i one predstavljaju odraz odnosno nešto što je ostalo od najstarije grčke religije, one koja je bila pre religije sa olimpijskim bogovima. To je bilo pre Trojanskog rata. Postoji jedan detalj u tim pesmama gde se kaže da su bogovi pomešali zimu i leto u jednakim delovima. Neki od astronoma su taj detalj analizirali jer su smatrali da odatle može da se proceni starost orfejskih himni. Reč je o tome da danas leto traje sedam dana duže od zime. Ako taj stih odražava stvarnost, leto i zima su bili jednakog trajanja i to smešta te himne negde u dvanaesti vek pre naše ere.“ Profesor Dimitrijević takođe kaže: „Orfičari su živeli u religijskim zajednicama. Tu je postojao ritual inicijacije. Oni su se trudili da postignu neku čistotu življenja koja bi im obezbedila određeno mesto u zagrobnom svetu i te himne su bile velika inspiracija za mnoge kasnije naučnike, pesnike i mudrace stare Grčke uključujući i pitagorejce. U njima se nalaze prvi začeci ideje da možda Sunce upravlja drugim nebeskim telima i da se možda i ta tela okreću oko njega, tako da pojedini današnji naučnici traže začetke prvih ideja o heliocentričnom sistemu u Evropi koje su predstavljale osnov na kojima se dalje razvijalo takvo shvatanje u iskazima orfejskih himni.“

Dimitrijević takođe skreće pažnju na to koliko bogatih astronomskih detalja može da se nađe i u drugimu delima iz toga vremena i posebno opisuje astronomske detalje kojima obiluju Homerova Ilijada i Odiseja. „Kada se čitaju sa jednom astronomskom notom, one daju prikaz kako su Grci zamišljali svet“, ukazuje on.

Kada je reč o naučnom promišljanju prvih filozofa, Dimitrijević kaže: „Anaksimandr iz šestog veka pre naše ere je prvi dao mogućnost da se Zemlja okreće oko centra Univerzuma. Nije to dao kao neku apsolutnu tvrdnju nego prosto da postoji takva mogućnost. On je takođe prvi koji je praktično izneo tvrdnju da Zemlja nije nigde pričvršćena nego da je odvojena od Neba i da lebdi u nekom prostoru i takođe je prvi izneo tvrdnju da se Zemlja okreće sama oko sebe, s tim što je on nije zamišljao kao loptu nego kao neku vrstu doboša gde smo mi na onoj gornjoj ravnoj strani. Posle toga su došli Pitagorejci.“

U nastavku razgovora sa profesorom Dimitrijevićem o istoriji astronomije u ovoj emisiji dolazimo do Galileja a u narednoj od Galileja do naših dana.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 15.09.2013.

Tema: TERMODINAMIKA – Druga emisija: TERMODINAMIKA I ODRŽIVI RAZVOJ; MEĐUNARODNE NAUČNE KONFERENCIJE O KORIŠĆENJU ENERGIJE I TERMODINAMICI RIM 1987 – ECOS 2013; NOVOSKA ŠKOLA TOPLOTNIH RAZMENJIVAČA, NAUČNA BIOGORAFIJA DUŠANA P. SEKULIĆA

„Termodinamika je takozvana fenomenološka nauka koja ima sasvim opštu važnost – kako za male skupove konstituenata tako i za velike – kako za domen molekula i čak atoma tako i za kosmološke probleme. I više od toga, naše okruženje, i živi svet, u njemu mora biti u saglasnosti sa prirodnim zakonima koje termodinamika opisuje“, objašnjava u ovom izdanju Dijaloga kultura profesor dr Dušan P. Sekulić u kome zaključno razmatramo relaciju termodinamika i održivi razvoj. Taj razgovor započeli smo u prošloj emisiji polazeći od obimne multidisciplinarne studije Termodinamika i uništenje resursa (Thermodynamics and the Destruction of Resources, Cambridge University Press, 2011), koju je Sekulić priredio zajedno sa kolegama Bakšijem sa Ohajo državnog univerziteta (OSU) i Gutovskim sa Masačusetskog instituta tehnologije (MIT).

Posebno me zanima: Zašto se sve češće srećemo s činjenicom da se društvene nauke pozivaju na zakone termodinamike i zašto pronalaze analogije između rezultata svojih istraživanja i prirodnih zakona koje uočava termodinamika? Sekulić između ostalog kaže: „Poslužiću se intrigirajućim primerom profesora Milera iz naše knjige. Zamislimo sredinu koja se sastoji od dve populacije, populacije sokola i populacije golubova – u figurativnom, ne biološkom smislu. Postulirajmo da se obe populacije bore u istom domenu za resurse – za hranu. Zamislimo da je svaka populacija opisana skupom osobina koje uključuju međudelovanje unutar populacije i između populacija. Postulirajmo da su nam poznate sve interakcije ovako zamišljenog sistema sa okolinom. Ako pažljivo izvršimo zamenu konstituenata sistema – dve populacije – sa konstituentima tradicionalnog termodinamičkog sistema – recimo binarna mešavina dva metala u leguri – uz malo imaginacije možemo identifikovati de facto sve glavne osebenosti tradicionalnog termodinamičkog sistema. Sada, ako primenimo sa takvom analogijom prirodne zakone koje identifikuje termodinamika, pitanje je da li dobijeni rezultat u analizi pomenute dve populacije – odgovara stvarnosti. Može biti pomalo zapanjujuće, ali svakako je intrigantno reći da je odgovor u jednoj klasi posmatranih ponašanja odista identičan rezultatu koje dobijaju socijalne nauke. Na primer, ako su populacije veoma različite po veličini, zapaža se segregacija u tom društvu i mogući konflikt je verovatniji nego kada to nije slučaj. Vratimo se tvom pitanju. Da li zakoni prirodne discipline kao što je termodinamika mogu biti relevantni za izučavanje pojava u drugim domenima ako se na adekvatan način formulise skup analogija? U ovom trenutku nema pouzdanog odgovora na to pitanje. Mi kao ortodoksni termodinamičari smo skeptični.“

Posebno me interesuje i četvrt veka konferencije koju danas znamo pod imenom ECOS, Međunarodne naučne konferencije o korišćenju energije i termodinamici, od kojih je prva održana u Rimu pre 26 godina i na kojoj je bio zapažen Sekulićev rad u oblasti toplotnih razmenjivača, oblasti koja se i danas razvija kao jedna od najznačajnijih naučno-istraživačkih pravaca kada je o energetskoj efikasnosti reč. Sekulić objašnjava: „Dozvoli mi da na to pitanje odgovorim uz sećanje na 1987. godinu i istoriju Međunarodne naučne konferencije o korišćenju energije i termodinamici. Ta serija konferencija se održava svake godine u drugoj državi. Profesor Šuba sa Rimskog univerziteta La Sapieza koji je organizovao tu prvu konferenciju u Rimu publikovao je istoriju tih konferencija (Enico Sciubba, A Brief History of the World, Including ECOS Conferences from 1987 to 2008). U njoj govoreći o uspostavljanju tema za budućnost on navodi kako je već tada bio prepoznatljiv trend koji će uslediti, navodeći nekoliko naših imena, a uz moje ime toplotne razmenjivače. Rad koji je citirao profesor Šuba napisali smo moj kolega sa Univerziteta u Novom Sadu, profesor Branislav Bačlić i ja. Rad je bio o važnosti termodinamičke analize toplotnih razmenjivača. Naša mala grupa, tri profesora sa Fakulteta tehničkih nauka u Novom Sadu i nekoliko talentovanih poslediplomaca već je publikovao zajedno i individualno veći broj radova o teoriji tih uređaja sa nekoliko ingenioznih doprinosa kolege Bačlića. U narednih šest godina do mog odlaska sa Novosadskog univerziteta taj rad na publikovanju je proširen i imao je teorijsku i praktičnu stranu vezanu za primenu i našu saradnju sa industrijom toga vremena i sa kolegama iz inostranstva“.

Emisija je posvećena i Sekulićevoj naučnoj i životnoj biografiji. Do odlaska u SAD 1993. Dušan P. Sekulić bio je redovni profesor na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu. Sada je redovni profesor na Departmanu za mašinstvo Fakulteta za inženjerstvo Univerziteta Kentakija, i, na istom univerzitetu, direktor Laboratorije za spajanje metala i za primenu tih postupaka na toplotne razmenjivače. Profesor je i na MIT – Masačusetskom institutu tehnologije, SAD i na Harbin institutu tehnologije u Kini. Nedavno je imenovan i za gostujućeg profesora Univerziteta u Beogradu.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 01.09.2013.

Tema: TERMODINAMIKA – ENERGIJA, ENTROPIJA, EKSERGIJA I ODRŽIVI RAZVOJ; NAUKA O TOPLOTI I MEHANICI FLUIDA, TEORIJA KONVEKTIVNOG PRENOSA TOPLOTE; TOPLOTNI RAZMENJIVAČI; TEČNI METALI, LEMLJENJE, TVRDO LEMLJENJE I ZAVARIVANJE

„Termodinamičari ističu generalnu važnost te discipline za sve prirodne fenomene“, kaže prof. dr Dušan P. Sekulić, redovni profesor na Departmanu za mašinstvo Fakulteta za inženjerstvo Univerziteta Kentakija u Leksingtonu, SAD, gde predaje predmete iz termičkih nauka, mehanike fluida i konvenktivnog prenosa toplote i, na istom univerzitetu, direktor Laboratorije za spajanje metala i za primenu tih postupaka na toplotne razmenjivače.

Upravo ta generalna važnost termodinamike sugeriše da je ta nauka ona nit koja povezuje tri oblasti kojima se Sekulić bavi: toplotni razmenjivači, zatim tečni metali i termodinamika i održivi razvoj. Pored velikog broja radova u tim oblastima Sekulić je ostvario i tri knjige: Fundamentals of Heat Exchanger Design (Inženjersko oblikovanje toplotnih razmenjivača), u izdanju Wiley, Hoboken, NY, 2003, a koja je prevedena, te i u Kini objavljena 2010, zatim Thermodynamics and the Destruction of Resources (Termodinamika i uništenje resursa) u izdanju Cambridge University Press, 2011, i Advances in Brazing: Science, Technology and Applications (Savremena dostignuća u oblasti spajanja metala i nemetala na visokom temperaturama – nauka, tehnologija i primena), u izdanju Woodhead, Cambridge, UK, 2013.

Gde sve nalazimo toplotne razmenjivače kao uređaje? Šta kazuje sama teorija toplotnih razmenjivača za koju Sekulić naglašava da počinje sa termodinamikom, a nastavlja sa konstrukcijama tih uređaja i ponovo završava sa termodinamikom – pri ocenjivanju njihovog učinka?

Kako se definišu energija, entropija i eksergija?

Šta su tečni metali, u čemu je aktuelnost njihove primene, odnosno gde se sve primenju danas i koje su razlike između lemljenja, tvrdog lemljenja i zavarivanja?

Šta termodinamika, kao jedna od fundamentalnih nauka kada je o održivom razvoju reč, kaže o sprečavanju uništenja prirodnih resursa, svih materijalnih i energetskih izvora?

Sekulić, ističe da je celokupna fenomenološka termodinamika nastala iz nastojanja inženjera da razumeju kako se iz toplote može dobiti koristan rad. On takođe, između ostalog, objašnjava: „Takozvani toplotni razmenjivači su naprave koje inženjeri konstruišu da bi ostvarili prenos toplotne energije sa jednog na drugi fluid u međusobnom dodiru. Dakle, u toj interakciji pojavljuje se toplotna energija koju mi zovemo toplota, ili hladnoća, već u zavisnosti od naše percepcije. Kako termodinamika objašnjava pojave koje kontrolišu taj prelaz kao i transformacije toplotne energuje u druge vidove energije, jasno je da konstrukcija inženjera u kojoj te pojave moraju da se odvijaju mora biti tesno vezana za termodinamiku kao fundamentalnu nauku koja opisuje te pojave. Konačno, toplotni uređaji su naprave načinjene od konstrukcionih materijala, recimo metala. Oni imaju stotine elementata koji moraju biti uklopljeni u celinu da bi se njihova funkcija ostvarila. To smeštanje u celinu u običnom razgovoru možemo nazvati proizvodnjom tih aparata. Jasno je da komponente koje su najčesće načinjene od metala moraju biti spojene, po pravilu nerazdvojivo. To spajanje je najidealnije ako su spojevi načinjeni od materijala koji je takođe metal. Da bi spajanje bilo potpuno, taj metal mora biti istopljen, mora biti doveden do spojeva i potom se mora stvrdnuti formirajući nerazdvojivu vezu. Ti procesi u kojima tečni metal ostvaruje vezu među konstruktivnim elementima su takođe termodinamički opisani kao topljenje, kvašenje metalnih površina tečnim metalom i njegovo stvrdnjavanje. Mora biti jasno da svi ti procesi zadovoljavaju prirodne zakone koje opisuje termodinamika. Dakle, da bi inženjer konstruisao toplotni razmenjivač, i da bi ga proizvođač načinio, poznavanje termodinamike je ključno. Na primer, kako opisati prostiranje tečnog metala preko hrapave površine koja uz to hemijski reaguje sa tečnim metalom? Opis te pojave zahteva poznavanje mnogih disciplina fizike i hemije na različitim nivoima razmera sistema koji se posmatraju – od globalnih do nano razmera, često i do atomskog nivoa.“

O savremenim saznanjima u oblasti spajanja metala i nemetala, i šta se podrazumeva pod lemljenjem, šta pod tvrdim lemljenjem i šta pod zvarivanjem, Sekulić, između osalog kaže: „Ako se materijali koji se spajaju, koji su pogodno izabrani, zagrevaju do temperature od oko 450C i pritom se doda treći metal, takođe pogodno, iskustveno izabran, koji se na toj temperaturi otopi, proces bi se zvao lemljenje. Ako je taj proces na višim temperaturama, on se zove tvrdo lemljenje. Oba procesa se radikalno razlikuju od onoga što inženjeri zovu zavarivanjem jer u tom poslednjem i delovi koji se spajaju doživljavaju lokalno topljenje i metaluršku vezu uz pomoć dodatnog materijala. Recimo, ukoliko se spaja metal koji se zove molibdenum sa metalom koji se zove renijum bez mogućnosti topljenja bilo kojeg od ta dva metala, korišćenje molibdena i nikla je moguće na temperaturama i preko 1300C postupkom koji se zove tvrdo lemljenje. No, ukoliko se spaja elektronski čip na elektronskoj ploči, temperature mogu biti tek nešto više od 200 stepeni celzijusa sa legurom kalaja, srebra i bakra korišćenjem lemljenja.“

Razgovor s profesorom dr Dušanom P. Sekulićem u ovoj emisiji počinje relacijom termodinamika i održivi razvoj. U sledećoj zaključno razgovaramo o tome, zatim o Sekulićevoj životnoj i naučnoj biografiji i o njegovom pogledu na nauku i izazovima koji su pred njom.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 18.08.2013.

Tema: GALILEJ – DIJALOG O DVA GLAVNA SISTEMA SVETA

Povod: Predstavljanje prevoda ovog dela na srpski u izdanju Akademske knjige Novi Sad, a u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu

Kao zajednički izdavački poduhvat koji su ostvarili Akademska knjiga Novi Sad i Univerzitet u Novom Sadu Prirodno matematički fakultet – edicija Physis Akademske knjige nedavno je objavila prevod Galilejevog Dijaloga o dva glavna sistema sveta. Reč je o još jednom kapitalnom delu koje nije bilo dostupno naučno-stručnoj i široj čitalačkoj publici u nas do ovog prevoda filozofa Saše Hrnjeza. Ovo je još jedno od velikih izdavačkih poduhvata Akademske knjige, jer poznavanje originala, odnosno prevoda naučnih dela neposredno sa izvornika predstavlja jedno od najpouzdanijih i najčvršćih temelja razumevanju istorije i filozofije nauke, kao i kulture i duha vremena u kojima su nastajali, i to ne samo opšte obrazovanosti radi o prošlosti per se, nego radi shvatanja toka i kompleksnosti evolucije naučne misli koja neprekidno traje. Predstavljanje Galilejevog Dijaloga o dva glavna sistema sveta ostvareno je u Ogranku Srpske akademije nauka i umetnosti u Novom Sadu.

U emisiji prenosimo izlaganje fizičara profesora doktora Miodraga Krmara sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu o Galilejevom delu i naučnoj i životnoj biografiji. U ovoj najavi izdvajamo deo izlaganja profesora Krmara koje se odnosi na presudne momente u formiranju Galilejevog kritičkog mišljenja još u ranoj mladosti i prve susrete sa matematičarem profesorom Ostilijem Ričijem.

Valja podsetiti da je Riči, inače Tartaljin sledbenik, smatrao da je matematika primenljiva za razumevanje i rešavanje problema mehanike i inženjerstva, a ne apstraktna kakav je bio pogled na nju u dugom periodu od Arhimeda do tada. Upravo Riči je Galileja uveo u matematiku i okenuo ga matematici. Posmatranja, merenja, eksperimenti i matematika kao pretpostavke za novu nauku su ključne reči Galilejeve nauke, uz potvrdu ispravnosti Kopernikovog heliocentričnog sistema sveta.

„Galileo je rođen 1564. godine. Najstariji je sin oca Vinćenca koji je bio muzičar i potomak dosta poznate porodice iz Firence, ali, na žalost vrlo skromnih materijalnih mogućnosti“, priča profesor dr Miodrag Krmar i ukazuje da je Galilej začetak kritičkog duha verovatno dobio od oca, te da ga je najverovatnije baš otac, koji je bio školovan čovek, još u u prvim godinama u kojima je učestvovao u njegovom obrazovanju naučio da sumnja i proverava. „Njegov otac je kao muzičar u ono doba izvodio skromne eksperimente zatežući žice na svojim instrumentima i ušao je čak u debate sa nekim u to doba krupnijim autoritetima iz oblasti muzike“, navodi Krmar i dodaje da je otac smatrao da Galileo mora dobiti klasično obrazovanje i za to obrazovanje odabrao je jedan manastir pored Firence. „U jednom momentu, čak, kada je imao petnaest ili šesnaest godina, Galileo se bio opredelio za crkvu, želeo je da postane monah, što je njegov otac predupredio veoma brzom i britkom akcijom. Izveo ga je iz tog manastira i zabranio da tamo više odlazi. Budući da su prilike u porodici bile finansijski prilično loše, otac Vinćenco je planirao da Galilej studira medicinu. U to doba medicinari, lekari, mogli su veoma dobro da žive i zarađuju. Otac je smatrao da bi materijalnu stranu porodice Galileo mogao da stabilizuje radeći kao lekar“. Krmar takođe ukazuje: „Studije u šesnaestom veku su izgleda po svoj prilici bile poprilično dosadne. Sholastika kao takva nije dozvoljavala nikakvu slobodu duha i iz tadašnjih univerziteta se moglo izaći kao teolog, pravnik ili medicinar. Sve u svemu, filozofija je bila osnova, da kažemo, nekakva Aristotelovska osnova svih tih škola. Aristotela je u škole uveo Toma Akvinski tamo negde u dvanaestom veku na jedvite jade i teškom mukom, pa se čak i Aristotel predavao vrlo selektivno. Profesori su dobijali knjigu i da pročitaju taman toliko Aristotela koliko je crkva dozvoljavala, ne više od toga. Vidite, jedan mladić ovako živog duha nalazi se u takvoj situaciji, pri čemu ga medicina nimalo ne zanima. On se zanimao za prirodne nauke i polemisao je sa profesorima i sa studentima. Upamćen je kao čovek koji nije mnogo verovao autoritetima i verovatno bi taj period svog školovanja proveo prilično bezuspešno da nije upoznao Ostilija Ričija, dvorskog matematičara Vojvode od Toskane koji je za svaki božić držao otvorena predavanja u dvoru i svi su mogli da prisustvuju i slušaju. Galileo je u tom momentu upoznao matematiku i počeo da čita. Ostilio Riči ga je snabdeo literaturom i upoznao ga je prvo sa Euklidom, zatim sa Arhimedom. No, kada je otac saznao da on u principu čita matematiku, a ne uči medicinu hteo je da ga ispiše sa univerziteta i na jedvite jade je baš matematičar Ostilio Riči ubedio oca Vinćenca da on treba da se školuje da bude matematičar.“

Pored izlaganja profesora Miodraga Krmara u emisiji, uvodom, kratikim radio-esejem, autorka emisije osvrće se na kompleksnost elemenata koji utiču na nastanak dela za koje uprošćeno kažemo da revolucioniše nauku.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstori: Goran Kovačević i Marica Jung