Kategorija: 2012.

Dijalog kultura 19.08.2012.

Tema: FILOZOFIJA PRIRODE, FIZIKA I MATEMATIKA

Prvi deo serijala: Fizika – nit koja povezuje

Filozofija prirode se u promišljanjima antičkih i srednjovekovnih filozofa odnosila na fiziku kao nauku o prirodi i njenim prvim načelima i uzrocima. Kod Njutna i od njegovog dela „Matematički principi filozofije prirode“, filozofija prirode značila je teorijsko i matematičko utemeljenje prirodnih nauka.

Šta je filozofija prirode pojmovno obuhvatala i kako se razvojno menjala? Zašto je fizika tako čvrsto povezana sa filozofijom? Zašto i kada matematika postaje jezik nauke?

O tome razgovaram sa teorijskim fizičarem, profesorom dr Darkom Kaporom sa Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu.

On ukazuje da su fizika i druge prirodne nauke bile obuhvaćene prirodnom filozofijom ili filozofijom prirode pre nego što će početi njihovo izdvajanje početkom devetnaestog veka: „U stvari, postojale su dve komplementarne grane. Postojala je philosophia naturalis, znači filozofija prirode ili prirodna filozofija, a postojala je i historia naturalis, istorija prirode. I kada danas gledate kako savremeni autori gledaju na to, oni jednostavno kažu da je filozofija prirode bila dinamika, a istorija prirode je bila, da kažemo, statika. U tu istoriju su ulazili oni podaci koji su se prikupljali o biljnim vrstama, o životinjskim vrstama, o mineralima, a ako je bilo nešto od procesa, znači od fiziologije ili o nastanku itd, to je išlo u filozofiju naturalis. Geografski opisi su postojali na jednom i na drugom mestu, ali manje ili više dinamični. Meteorologija koja je definitivno opisivala procese, znači bila je dinamična, ona je skoro uvek bila u filozofiji naturalis. Tu su ulazile fizika, astronomija i neki delovi hemije, oni koji su uspevali da se izdvoje iz alhemije.“

Profesor Kapor skreće pažnju da je astronomija pripadala filozofiji prirode, ali da se stalno održavala kao posebna zato što je pružala podatke astrologiji, a horoskopima se pridavao veliki značaj. Do doba prosvetiteljstva, sve vreme istorije astronomije, skoro svaki astronom bio je i astrolog, a postojalo je i ugledno zvanje dvorskog astronoma i astrologa. U emisiji profesor Kapor, između ostalog, kaže:

„Ja ću probati da nekakav istorijat ispričam preko velikih knjiga, jer to mislim da jeste bitno i, ponavljam, astronomija je nekako figurisala sama zato što je bila tražena. Ako gledamo knjige koje su bile na ovaj ili onaj način revolucionarne, možda čak ne u svom vremenu, onda počnemo od Kopernika. Znači, 1543. na samrtnoj postelji on konačno objavljuje tu njegovu knjigu „De revolutionibus orbium coelestium“ – o obrtanju nebeskih sfera, gde on onako vrlo oprezno kaže da bi celokupna interpretacija kretanja nebeskih tela bila mnogo jednostavnija ako bismo u centar svemira stavili Sunce a ne Zemlju. Znači, vrlo je on to oprezno rekao, ali je rekao.“ Za Kopernikovo delo profesor Kapor kaže da ta knjiga u tom momentu nije imala neki veliki uticaj, ali da ipak nije prošla nezapaženo. Jedan istoričar je napisao: „To je knjiga koju niko nije čitao.“ Onda se kao reakcija pojavilo novo istraživanje. Autor je uspeo da uđe u trag skoro svim primercima prvog i drugog izdanja Kopernikove knjige i našao je veoma mnogo beležaka na njima. Tako je našao i primerke koje su proučavali Tiho Brahe, Kepler, Keplerov učitelj i Galilej. Kapor zaključuje: „Znači svi oni su tu knjigu čitali i na sve njih ona je stvarala neki uticaj, ali ono što je interesantno, crkva je nije stavila na popis zabranjenih knjiga dok nije Galilej počeo da se poziva na nju, a i onda su data uputstva koji delovi da se izmene.“

Galilej kreće da piše 1630. čuveni svoj „Dijalog o dva sistema sveta Ptolomejevom i Kopernikovom uz predloge razloga iz Prirode i filozofije…“ Već iz naziva vidi se da Galilej odvaja Prirodu i filozofiju, ukazuje profesor Kapor: „Priroda – to je ono što on posmatra. Filozofija će za njega biti jedan niz vrlo dobrih logičkih argumenata.“

Emisija „Filozofija prirode, fizika i matematika“ je prva iz serijala „Fizika – nit koja povezuje“. Posvećena je ne samo izdvajanju fizike iz filozofije prirode i pojedinih disciplina iz fizike, kao i fenomenu kasnijeg ponovnog vraćanja nekih oblasti u fiziku i ponovnom izdvajanju, nego i relaciji fizike i matematike i to ne samo od Njutnovih Principa, nego i od Galileja, koji je, kako ističe profesor Kapor, rekao da je knjiga Prirode napisana jezikom matematike.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 12.08.2012.

Tema: HYPOTHESES NON FINGO: NJUTNOVI MATEMATIČKI PRINCIPI PRIRODNE FILOZOFIJE

Povod: Prevod Njutnovih „Matematičkih principa prirodne filozofije“ na srpski jezik u izdanju Akademske knjige Novi Sad

Njutnova fizika, Njutnove knjige „O kretanju tela“ i „O sistemu sveta“, Njutnovi zakoni i Njutnovo shvatanje hipoteze i teze u „Matematičkim principima prirodne filozofije“, delu koje je revolucionisalo nauku u saznajnom i metodološkom pogledu,jesu centralni temati ovog izdanja Dijalog kultura Radio Novog Sada. Naučno-istorijska analiza profesorke Pavkov Hrvojević kontrapozicije Dekartovih „Principa filozofije“ i Njutnovih „Matematičkih principa“, njene analize Galilejeve i Njutnove mehanike, Njutnove i Ajnštajnove relativističke fizike, migracije ideja o zakonu gravitacije između Huka i Njutna i osvrti na matematiku koju Njutn koristi u Principima i na Njutnov i Lajbnicov diferencijalni račun, pružaju slušaocu zaokružena, šira saznanja o „Principima“, Njutnovoj fizici i matematici.

Pravi smisao Njutnove tvrdnje „Ja ne činim hipoteze“ teorijska fizičarka prof. dr Milica Pavkov Hrvojević sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, objašnjava: „U to vreme postojale su dve fizike: fizika principa i fizika hipoteza. Prva dokazuje jedino iskustvom. Dakle, principi su uopštene činjenice iskustva. Iz njih se deduktivnim, sintetičkim putem dobijaju logičke posledice. Druga fizika, fizika hipoteza, izgrađena je na proizvodnim pretpostavkama koje neposredno iskustvo nije dokazalo ili ne može dokazati. U suštini, obe fizike mogu postići cilj da daju nove posledice od teorijskog i praktičnog značaja. Ne treba a priori odbaciti fiziku hipoteza, ali ova izjava Njutnova, zapravo govori o Njutnovoj izuzetnoj strogosti prema sebi i svom radu, jer mnogo bi jednostavnije bilo da je definisao hipotezu kao teorijsku propoziciju koja je jasno deduktivno vezana za teoriju, ali ako se hipoteza proveri eksperimentalno ona može da dobije status teorije. Ne, on pre naziva hipotezom nešto što ne podleže eksperimentalnoj proveri. Ono što bi moglo biti mišljenje iz današnje perspektive bi bilo sledeće: Prvo nije tačno da Njutn ne čini hipoteze. Eksperimentalno nezasnovanih hipoteza je puna druga knjiga“. Ona to potkepljuje primerima i dodaje da ono što je najvažnije u „Principima“ je to da tri zakona o kretanju tela nisu hipoteze, jer se mogu neposredno proveriti i uočiti. Ona takođe naglašava da bi zabrana hipoteza u suštini veoma osiromašila kreativni postupak.

Profesorka Pavkov Hrvojević u emisiji ukazuje da je Njutnov direktan cilj „Principa“ bio da dokaže zakone gravitacije, odnosno mehaničke principe kretanja nebeskih tela i objašnjava kako tome pristupa. Ona takođe izlaže genezu Njutnovih zakona o kretanju tela sa stanovišta istorije naučne misli.

Posebno nas interesuje i evolucija shvatanja strukture prostora i vremena i, posledično, posmatranje pojava ne u apsolutnom vremenu i prostoru nego u relativnom i koja je relacija Njutn – Ajnštajn u tom pogledu.

Kada je reč o modernoj nauci, profesorka Pavkov Hrvojević ukazuje i na to da Njutn čini prvu veliku unifikaciju u fizici. Dva veka kasnije, uslediće Ajnštajnova. Posebni blokovi posvećeni su i kritičkom osvrtu na Njutnovu fiziku iz današnje perspektive. Interesuje nas i zašto u delu „Matematički principi prirodne filozofije“ Njutn ne koristi diferencijalni račun koji je sam izumeo.

Milica Pavkov Hrvojević, neposredno je radila kao jedan od stručnih recenzenata prevoda Njutnovih „Principa“ na srpski jezik. Ovo kapitalno delo nedavno je objavila Akademska knjiga Novi Sad, u prevodu Ljiljane Matić.Na PMF u Novom Sadu predaje predmete: Uvod u teorijsku fiziku, Teorija relativnosti, Nebeska nehanika i Modeliranje globalnih promena. Ujedno, ona je prodekan za nauku, međunarodnu saradnju i razvoj tog fakulteta.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 22.07.2012.

Tema: KULTURNI I NAUČNI CENTAR MILUTIN MILANKOVIĆ U DALJU

Očinski dom, kako Milutin Milanković naziva rodnu kuću i nadahnuto joj se u svakoj prilici vraća u autobiografiji „Uspomene, doživljaji i saznanja“ jeste ishodišna tačka Milankovićevog života i stvaralaštva.

U emisiji pohodim očinski dom Milutina Milnakovića koji je od avetinjske ruševine prerastao u Kulturni i naučni centar „Milutin Milanković“ u Dalju, zaslugom pre svega pesnika i književnik Đorđa Nešića. Prvo potpuno posvećen obnovi samog zdanja, zatim osnivanja Centra, sada mu Nešić istim posvećenjem udahnjuje život.

U ovom izdanju Dijaloga kultura, Đorđe Nešić, upravnik Kulturnog i naučnog centra Milutin Milanković u Dalju govori o Milankovićevom očinskom domu iz Milankovićevih Uspomena i o onome šta je danas, ali i o tome šta je kao inspiracija u njegovom pesništvu i projektima Kulturnog i naučnog centra „Milutin Milanković“.

Ako posetite Centar, doživećete čaroliju Milankovićevog vremena i u samom objektu „Očinskog doma“ i u bašti koja se protezala do Dunava, reke koja je toliko puta bila i preokupacija i inspiracija Milutina Milankovića: i u detinjstvu i ranoj mladosti u Dalju, i tokom studija i inženjerskih dana u Beču i u vreme kada je tokom Prvog svetskog rata bio inteniran u Budimpešti i u Beogradu svih decenija naučne i profesorske karijere i to sa prozora svog kabineta. Kulturni i naučni centar Milutin Milanković stalno se obogaćuje ekponatima. Muzejski deo nedavno je obogaćen eletrično-mehaničkim modelom precesionog ciklusa kretanja Zemlje, koji u sebi objedinjava promene nagiba Zemljine ose, kao i cikluse rotacije i revolucije.

U Predgovoru dela Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba, Milutin Milanković je napisao:

„Njutnov zakon gravitacije zahvaljujući kome učenje o kretanju nebeskih tela, nebeska mehanika, ima svoj čvrsti temelj, prvi je član u zakoniku vasione i našeg planetarnog sitema. Odmah iza ovoga člana dolazi i drugi, ne manje važan i ne manje obuhvatan. Prvi član govori o veličini uzajamnog privlačenja nebeskih tela koje upravlja njihovim kretanjem i prisiljava planete na njihov obilazak oko Sunca; drugi član govori o prostiranju zračenja zvezda, dakle i o toplotnoj snazi koju daje sunce. I ona opada, isto kao i privlačna snaga Sunca, sa kvadratom rastojanja. Šireći se kroz prostor brzinom svetlosti, sunčevi zraci stižu na površine planeta. Količine toplote koje oni pri tome donose planetama, zavise ne samo od odstojanja određene planete od Sunca nego i od upadnog ugla pod kojim zraci stižu na uočeni deo površine planete. Raspodela sunčeve toplote na površinama planeta, uzimajući u obzir ove činjenice, može se obuhvatiti matematičkim obrascima. Osunčavanje planeta, dakle i one koja nas među njima najviše zanima, Zemlje, podleže neprekidnoj promeni. Obrtanje Zemlje oko svoje ose ima kao posledicu smenu dana i noći, a njeno kruženje oko Sunca izaziva tok godišnjih doba; uzajamno privlačenje planeta polako ali stalno menja oblik i prostorni položaj Zemljine putanje; precesija Zemljine ose dovodi do toga da se i ekvinocijalni položaji Zemlje premeštaju duž ove promenljive Zemljine putanje, a sve to ima kao neminovnu posledicu sekularni tok osunčavanja Zemlje. Sve ove promene, zahvaljujući sfernoj astronomiji i nebeskoj mehanici, mogu se matematički egzaktno opisati i, korak po korak pratiti u daleka doba. Krajnji efekt Sunčevog zračenja, koji nas sasvim izuzetno zanima, jeste stanje temperature na površinama planeta i njihovim atmosferama. Iako pri ulasku Sunčevih zraka u atmosferski omotač planeta, energija koju sadrže ti zraci trpi raznovrsne promene, da bi na kraju u određenom temperaturnom stanju planete i njene atmosfere našla svoj očigledni izraz, ipak je Sunčevo zračenje jedina aktivna stavka u toplotnom bilansu naše Zemlje i onih planeta koje su pokrivene čvrstom korom. Pojave koje se odigravaju u atmosferskim omotačima planeta, isto tako se pokoravaju dobro utemeljenim zakonim fizike koji se mogu obuhvatiti matematičkim obrascima. Ako bi se, dakle, uspelo, da se odredi odnos između stanja ozračivanja i temperaturnog stanja planeta, onda bi bilo moguće da se iz jačine Sunčevog zračenja i mehanizma našeg planetarnog sistema matematički opiše i numerički prikaže vremenski tok temperaturnih pojava na površini planeta.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 08.07.2012.

Tema: NOVINARSTVO I MEDIJI

Da li se shvatanje novinarstva promenilo od prvih dana ove profesije do danas, da li su novi mediji i nove tehnološke mogućnosti ugušile tradicionalna glasila ili su doprinele demokratizaciji širenja informacija i znanja, šta je sa žanrovima i koliko o društvu govori položaj medija, neka su od pitanja o kojima u ovom izdanju Dijaloga kultura Radio Novog Sada govorimo s dr Radetom Veljanovskim, profesorom na Novinarskom smeru fakulteta političkih nauka u Beogradu i na Odseku za medije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Između ostalog profesor Veljanovski ukazuje: „Ono što je očigledno to je da se dešava jedan vrlo krupan paradoks. S jedne strane obiljem medija i ogromnom raznovrsnošću i povećanjem broja medija mi nismo dobili povećanje niti različitih sadržaja niti pluralizam sadržaja a dogodila se jedna vrlo vidljiva žanrovska redukcija. Broj žanrova koji se koriste danas u profesionalnom novinarstvu i to i u štampi i na radiju i na televiziji smanjen je i polako iščezavaju, istiskuju se oni žanrovi koji su najzahtevniji, najsloženiji, ali koji nisu samo forma jer su ti žanrovi donosili i najvažnije sadržaje. Dakle, istraživačko analitičko novinarstvo, dobra reportaža i na radiju i na televiziji iščezava zato što je to skuplji oblik medijskog privređivanja nego što su najobičnija vest i kratki izveštaj, jer svi znamo da dobar profesionalac kolikogod on bio iskusan mora da ima dovoljno vremena da napravi jednu istraživačku priču, da istraži, da pravi reportažu, jer od odabira teme do odabira sagovornika do prisustva na adekvatnom odgovarajućem mestu i ambijentu u kome se nešto dešava do kasnije jedne složene montaže u studiju – za sve to treba dosta vremena, a na žalost medijski vlasnici danas favorizuju kratke jednostavne žanrove da novinar donese što je moguće više tekstova ili radova u toku dana da to bude više vesti da to budu informacije koje se prikupljaju kao izjave, a to je jako štetno za novinarstvo i to je s druge strane jako štetno za javnu sferu jer se na taj način ignorišu neke teme koje se ipak ne mogu obraditi samo kroz vest, kratku izjavu ili izveštaj.“

Kada je reč o obrazovnim i dramskim programima koji su najčešće najskuplji, kao i o posebnim obrazovnim kanalima, profesor Veljanovski kaže da Evropa ima dobar stav prema njima: „U krajnjoj liniji poznato je da je Evropa onaj deo sveta koji ima najkonzistentniju medijsku politiku, pa i regulatorni okvir. Dakle, bez obzira na to što je to zajednica većeg broja država u Evropi imamo jasniju medijsku politiku i regulativu nego recimo u Sjedinjenim Američkim državama koje su samo jedna država, jer je ovde u Evropi jedan sasvim drugačiji pristup. To je pristup koji favorizuje opšti interes, javni interes i sa tog stanovišta je očekivani opšti društveni uticaj na ono što se u medijima dešava a nije sve prepuštano tržištu i samo vlasnicima medija. I to je dobro. Ali, pošto ste me pitali za ove vrlo važne segmente programe – obrazovne, dramske, na žalost vidimo da i u Evropi čak i njih ima sve manje iako to nije načelan stav iako Evropa želi da tom svom uređivačkom, kako da kažem, ne uređivačkom koncepcijom, to ne može biti evropska stvar, ali medijskim pogledom, medijskom politikom želi da podrži takve sadržaje jer su oni na kraju krajeva bili sami počeci u elektronskim medijima.“

U emisiji upoznaćemo se i sa profesionalnom i akademskom biografijom profesora Veljanovskog.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 24.06.2012.

Tema: FIZIKA ELEMENTARNIH ČESTICA ILI FIZIKA VISOKIH ENERGIJA

„Verno značenju izvorne grčke reči, fizika se doista tiče svih aspekata Prirode“ piše prof. dr Tristan Hibš sa Departmana za fiziku i astronomiju Hauard univerziteta u Vašingtonu u knjizi „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“. U Predgovoru, između ostalog, objašnjava: „Ova knjiga predstavlja pokušaj sažetog ali obuhvatnog pregleda nekih od ključnih pitanja u sadašnjoj fundamentalnoj fizici koja se tradicionalno naziva kako fizika elementarnih čestica tako i fizika visokih energija. Korelacija tih pojmova uopšte nije slučajna: put ka idealizovanom ali i pragmatično korisnom, fundamentalnom razumevanju Prirode doista vodi kroz svet sve sitnijih objekata, za čije istraživanje su komplementarno potrebne sve veće energije. U tom smislu je pojam elementarnih čestica demokritovski ideal, ali i ideja koja evoluira: s jedne strane, sledimo tu dvadesetpetovekovnu hipotezu da se Svet oko nas da razumeti kao složeni sistem, sazdan u krajnjoj liniji od izvesnih najosnovnihih i nedeljivih objekata – elementarnih čestica. S druge strane, poslednja dva veka istorije nauke nas upozoravaju na to da za konkretne prirodne objekte (i ideje), koje u datom trenutku identifikujemo kao elementarne, neretko kasnije uvidimo da su složenice elementarnijih objekata (i ideja). U tom smislu je lista elementarnih čestica bila veoma kratka u prvoj trećini dvadesetog veka…“

„Do oko 1978. godine u fizici elementarnih čestica oformio se tzv. Standardni model, koji obuhvata sve pojave sa svim danas poznatim elementarnim česticama i njihovim interakcijama i koji je u punoj saglasnosti sa eksperimentalim činjenicama poslednje tri decenije“, ukazuje profesor Hibš.

U emisiji Hibš govori o elementarnim česticama i sa stanovišta njihovog otkrivanja kroz istoriju nauke, i sa stanovišta savremenih saznanja o njima, te o aktuelnim pitanjima Standardnog modela. Sa ovim Novosađaninom, koji sada živi i naukuje u Vašingtonu, razgovarala sam i o samom dvonedeljnom blok kursu „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“ koji redovno drži na Prirodno-matematičkom fakultetu u Novom Sadu, te o njegovom životnom i naučnom putu od Novog Sada do Vašingtona i o njegovom pogledu na fundamentalne nauke danas. U vezi sa ovim poslednjim, Tristan Hibš kaže: „Da počnem odgovor sa jednom navodnom anegdoticom. Kažem navodnom anegdoticom zato što sam do nedavno mislio da je to stvarno anegdota za fizičara Majkla Faradeja, ali sam sada na Guglu našao neke izvore da navodno on to nikada nije rekao, ali je priča ovakva: došao mu je u posetu relativno visoki državni funkcioner i razgledao njegovu laboratoriju i pitao čemu sve to služi. Faradej je bio dovoljno poznat da je mogao sebi da dozvoli da mu odgovori: ‘Pa ne znam čemu sve to služi, ali znam da ćete jednog dana naplaćivati porez!’ Hoću da kažem da fundamentalna nauka nema nikakvu primenu danas, prema definiciji to je fundamentalna nauka. To su nova istraživanja, novi fenomeni koje istražujemo, nove teorije koje možda nemaju konkretno nikakvu ni eksperimentalnu verifikaciju, a da ne govorimo o nekoj primeni. To je, dakle, potpuno neprimenjena fizika, da se izrazim tako jednim nepopularnim izrazom, ali ta fizika je apsolutno neophodna. Mi moramo da radimo ta istraživanja, mi moramo da smišljamo teorije pa da vidimo šta od toga radi a šta od toga ne radi zato što će ta teorija danas-sutra ili biti opovrgnuta ili potvrđena eksperimentom. Jednom kada ona bude potvrđena eksperimentom, jednom kada nađemo tu Higs česticu, onda ćemo znati da je to stvarno tako, ili još bolje, ako ne nađemo, onda ćemo znati da moramo nešto drugačije da promislimo da nekako drugačije napravimo tu teoriju Standardnog modela, da preinačimo u nešto i tu će se onda razviti nekakva fizika koja onda ima eksperimentalnu verifikaciju. Jednom kada postoji eksperimentalna verifikacija, onda možemo razmišljati o primenama. A, jednom kada postoji primena, onda naravno postoji biznis…“

Ovo izdanje Dijaloga kultura nastavak je razgovora sa Tristanom Hibšom koji smo započeli u prethodnoj emisiji. Ona je bila posvećena kvantnoj prirodi Prirode i najznačajnijim savremenim teorijama, kao što su: ujedinjenost relativističke i kvantne fizike; teoriji kvantne gravitacije; teoriji stringova; idealu ujedinjenosti svega; fenomenu dualnosti viđenja iste stvarnosti, odnosno mogućnosti različitih opisa iste stvarnosti ili pojedinih njenih aspekata i, konačno, definiciji komplementarnosti svih najznačajnijih savremenih teorija i principa samog Tristana Hibša.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 10.06.2012.

Tema: KVANTNA PRIRODA PRIRODE

Razumevanje prirode kroz najznačajnije savremene teorije i saznanja o fizici elemenatrnih čestica jesu temat koji ćemo nastojati da obuhvatimo u dve emisije. Govoriće teorijski fizičar profesor doktor Tristan Hibš sa Departmana za fiziku i astronomiju Hauard univerziteta u Vašingtonu.

S pravom možemo reći da je profesor Hibš jednovremeno i sa Departmana za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta u Novom Sadu. Iako je u Americi od 1984. godine, nikada nije prekinuo veze sa matičnim univerzitetom i rodnim gradom, gde već nekoliko godina redovno drži blok-kurseve.

Njegova nedavno objavljena knjiga „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“ u izdanju Univerziteta u Novom Sadu, izložena na više od 500 stranica, neposredan je povod emisijama sa profesorom Hibšom.

Prva emisija posvećena je: kvantoj teoriji i kvantnoj prirodi Prirode; ujedinjenosti relativističke i kvantne fizike; teoriji kvantne gravitacije; teoriji stringova; idealu ujedinjenosti svega; fenomenu dualnosti viđenja iste stvarnosti, odnosno mogućnosti različitih opisa iste stvarnosti ili pojedinih njenih aspekata i, konačno, ili pre svega, interesuju nas pogledi na stvarnost samog Tristana Hibša i njegova sinteza kojom definiše komplementarnost najznačajnijih savremenih teorija i principa.

Na naše pitanje koje se odnosi na vremenski zatvorene putanje kojima se Tristan Hibš, između ostalog, bavi u poglavlju „Gravitacija i geometriacija fizike“ u knjizi „Fundamentalna fizika elementarnih čestica“, u emisiji on objašnjava: „Jedan od signala da je teorija gravitacije prilično drugačija od ostalih teorija kojima baratamo, pa je zato i malo teže da se spoji gravitacija sa ostalim silama, je upravo to da u opštoj teoriji relativiteta postoje diferencijalne jednačine koje mi treba da rešimo da bi se dobila određena rešenja i te diferencijalne jednačine su mnogo komplikovanije od diferencijalnih jednačina u drugim modelima kojima mi baratamo. Jedno od rešenja koje je našao Kurt Gedel je upravo takvo jedno rešenje u kojem postoje zatvorene putanje u kojima se čestica doslovno vraća u svoju sopstvenu prošlost. Te putanje zbilja izgledaju začudno i neverovatno, naravno, ali treba imati na umu da je reč o kosmičkim putanjama. Dakle, to je putanja koja bi za osobu koja putuje, recimo, tom putanjom, to trajalo kosmološki dugo vreme, ono otprilike život kosmosa, bilione godina, tako da to nije nešto realno što bismo mogli da iskoristimo pa da se vratimo u sopstvenu prošlost, ali, u svakom slučaju, postoje takva rešenja. I, čak je Gedel u tom svom začudnom rešenju, inače je bio matematičar svetskog glasa, pokazao strogo matematički da uprkos tome što postoje takve putanje koje su zatvorene u vremenu da nije narušena kauzalnost. Ja moram da priznam da nisam matematičar Gedelovog kapaciteta, tako da ne razumem sasvim njegove zaključke i njegov dokaz toga, ali, u svakom slučaju, rezultat je egzaktan, dokazao ga je matematički i mnogi drugi su to proverili i pokazali da jeste u pravu. I nije njegov model jedini takav. Postoje drugi modeli koji su kasnije otkriveni, postoji nešto što se zove Kerova geometrija, u kojoj postoje neke vrste crnih rupa koje rotiraju i onda u blizini tih crnih rupa postoji deo prostor-vremena gde, kada bi svemirski brod ušao u takav jedan rejon, blizu dovoljno brzo rotirajuće crne rupe, onda bi obišao tu crnu rupu i praktično izašao napolje pre nego što je ušao, tako da se dobijaju ti nekakvi vrlo začudni rezultati. Postoji još jedan sličan tip fenomena, to se uglavnom zovu crvotočine, wormholes na engleskom. To je mogućnost da se nađu veoma komplikovane geometrije prostor-vremena u kojem specijalna teorija relativiteta naravno više ne važi, ali opšta teorija relativiteta važi, i u tim specijalnim rešenjima postoje, da se tako izrazim, tuneli iz jednog dela prostora u neki drugi deo prostora tako da je dužina tog tunela mnogo kraća nego ako bih nekom zaobilaznicom kroz normalan deo prostora morao da odem odavde do negde drugde. I onda neki od fizičara, na primer Kip Torn, radio je na tome da iskoristi te takozvane crvotočine, te tunele kroz prostor-vreme, da ih opet tako mislenim ekperimentima izučava. Ništa od toga nije zbilja realno, nešto bismo mogli sad na brzinu da potvrdimo. Ne možemo u laboratoriji dovoljno velike i dovoljno brzo rotirajuće crne rupe da napravimo, ali, ako bismo mogli to da napravimo, pa bilo bi to ono što bismo zvali vremenska mašina, tako što biste mogli kroz taj tunel, kroz prostor i vreme, da se vratite u juče i kažete sami sebi: ‘Nemoj da uđeš u tunel!’“ I, naravno, tako se događaju paradoksi. Da li zbilja to dovodi do paradoksa ili ne, ima drugih fizičara koji o tome razmišljaju i time se bave, ja sam samo osećao odgovornost da studentima dam do znanja da takvih veoma začudnih stvari ima i da ljudi na tome ozbiljno rade.“

U narednoj emisiji profesor Hibš vodiće nas kroz svet elementarnih čestica. Tada ćemo se upoznati i sa njegovom biografijom.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 27.05.2012.

Tema: AGRARNA PROŠLOST U MUZEOLOŠKIM ISTRAŽIVANJIMA: POLJOPRIVREDNA TEHNIKA

Mašine, oruđa i alatke u poljoprivredi nastajali su svrhovito i podsticali čoveka da traži tehnička i tehnološka rešenja za svoje potrebe. Njihova evolucija značajan je deo istorije tehničkih nauka i istorije inženjerske misli, a sačuvani predmeti veoma važan deo tehničko-tehnološke i kulturne baštine. Ipak, istorijat poljoprivredne tehnike se kod nas tek povremeno i rudimentarno obrađivao. Poljoprivredni muzej u Kulpinu u svojoj biblioteci okupio je evropske časopise iz prošlog veka, kao i one jugoslovenske, a koji su se bavili tom tematikom. Kroz stručna i naučna istraživanja, okupljanja arhivalija i predmeta i njihovom interpretacijom, jedan od retkih koji se bavi istorijom poljoprivredne tehnike je viši kustos Muzeja Vojvodine inženjer poljoprivredne tehnike Filip Forkapić, koji vodi Zbirku poljoprivredne mašine, oruđe i alatke Muzejskog kompleksa u Kulpinu.

„Patent motika“ slovi jedan oglas koji reklamira motiku-sejalicu u časopisu „Poljoprivredni glasnik“ aprila 1929., a koji nalazimo u radu inženjera Forkapića „Kolekcija sejalica u Muzeju Vojvodine – Muzejski kompleks u Kulpinu“. Ispod tog reklamnog naslova stoji objašnjenje za ovu motiku, koja je istovremeno bila i sejalica. Oglas ističe njena svojstva: „Izvrsna je za sejanje pod motiku kukuruza, graška, pasulja i repe. Udešava se prema potrebi i vrsti semena, može da seje od jednog do šest zrna. Precizan, brz, tačan i jednostavan rad.“

U ovom izdanju Dijaloga kultura inženjer Forkapić upoznaje nas sa mehaničkim mašinama u poljoprivredi. Ovo prilikom izdvajamo da on, između ostalog, pozivajući se na tekst A. Maha, ukazuje na to da prvu sejalicu za setvu u redove ili vrste (koje polažu seme u paralelne redove na jednaku dubinu) pominju španski autori i da je opisuju kao sejaći plug koji je 1663. godine pronašao Lokateli. „U Engleskoj je za pronalazača vrstačne sjalice proglašen Tula koji je u svom delu iz 1733. godine izneo predosti vrstačnog sejanja. Međutim, ovaj nov način sejanja je veoma sporo prodirao, iako su ga u nemačkoj propagirali Albert Ter i drugi , iz osnovnog razloga što su vrstačne sejalice bile ne samo nesavršene nego i skupe. Međutim, tek pred kraj 18. veka pojavljuju se dva nova tipa vrštačnih sejalice upotrebljive konstrukcije čiji su konstruktori bili Englezi Duket i Džejms Kuk 1785. godine. Prva sejalica se raširila u Engleskoj i imala je setveni apart u obliku valjka. Druga, napravljena od gvožđa, imala je setveni aparat sa kašikama i raširila se u Nemačkoj. Kao treći tip vrstačne sejalice smatra se pronalazak Engleza Viljamsona. Ona je sejala seme pomoću koničnog bubnja. Sva tri tipa sejalica su, sa raznim izmenama, upotrebljavana ne samo u engleskoj nego i u čitavoj Evropi. Istovremeno sa engleski pronalazačima javlja se i Čeh Vunderlih, sa čijom su sejalicom 1777. godine rađeni prvi ogledi. Ova sejalica bila je tako savršena da se može sa pravom govoriti o pronalasku sasvim novog tipa. Ona je imala sanduk, sličan današnjim konstrukcijama, na drvenom ramu, sa točkovima i rudom za zapregu, 16 otvora sa valjkom za izbacivanje semena i 16 lula ili sprovodnih cevi, takozvani semenovod. Oštrice na njima su pravile brazdice i istovremeno pokrivale seme. Pomoću njih se mogla regulisati dubina setve kao i to da se izdižu prilikom transporta. Upravo zbog toga se Vunderlihu može pripisati pravo pronalazača vrstačne sejalice praktično upotrebljivog tipa.“

Filip Forkapić u emisiji iscrpno govori i o najstarijim proizvođačima poljoprivredne mehanizacije, njihovim manifakturama i fabrikama u svetu i kod nas, kao i o istorijatu Muzejskog kompleksa u Kulpinu, te o mrežama i saradnji evropskih poljoprivrednih muzeja.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 13.05.2012.

Tema: BIOHEMIJA LEKOVITOG BILJA

„Kroz istoriju čovečanstva, biljke su bile najznačajniji izvor biološki aktivnih supstanci i lekova. Naučne discipline, poput fitohemije i fitofarmacije, bile su tesno povezane sa razvojem moderne organske hemije koja doživljava procvat u devetnaestom i dvadesetom veku, kada je hemijski i biohemijski okarakterisan veliki broj biljnih vrsta, a iz njih izolovano i identifikovano blizu 20.000 bioaktivnih sekundarnih biomolekula“, piše doktorka biohemijskih nauka Marija Lesjak u doktorskoj disertaciji „Biopotencijal i hemijska karakterizacija ekstrakata i etarskih ulja vrsta roda Juniperus L. (Cupressaceae)“ i dodaje: „Uzimajući u obzir i to da broj cvetnica (angiosperme) koje su hemijski ispitane čini samo 10% od ukupno 250.000 vrsta na planeti, može da se zaključi da biljni svet i dalje predstavlja nepresušan i još nedovoljno istražen resurs biološki i farmakološki aktivnih jedinjenja. Međutim, nagli razvoj organske hemije, prvenstveno trend primene kombinatorne hemije u dizajniranju lekova, a pogotovo HTS (High Throughput Screening) skrininga, doveo je do pada interesovanja za prirodne proizvode u poslednjoj dekadi prošlog veka. Kako su, po proceni velikog broja naučnika, očekivanja ovih istraživanja precenjena, u poslednjih nekoliko godina svetska naučna javnost ponovo se usmerava na istraživanja prirodnih molekula kao novih lekova i fitofarmaceutika. Pored neospornog značaja za farmaceutsku industriju, prirodni proizvodi biljaka nalaze široku primenu u proizvodnji dijetetskih suplemenata i funkcionalne hrane, koja pored zadovoljavajućih nutritivnih svojstava ispoljava i određene farmakološke i fiziološke efekte na ljudsko zdravlje, što je od velikog značaja u prevenciji nastanka bolesti savremenog čoveka. Zbog toga su ispitivnjanja bioloških aktivnosti i hemijska karakterizacija do sad neispitanih biljnih vrsta od izuzetnog naučnog i praktičnog interesa, jer vode ka novim izvorima potentnih, biološki aktivnih prirodnih proizvoda.“

U emisiji dr Marija Lesjak govori o nastanku i razvoju biohemije lekovitog bilja, metodama naučno-istraživačkog rada i primenama rezultata te naučne discipline, kao i o najaktuelnijim oblastima biohemije lekovitog bilja danas. Posebno nas interesuju i iskustva i značaj jednogodišnjeg boravka Marije Lesjak na University College London, kao i rezultati njenih istraživanja kleke zahvaljujući kojima je, između ostalog, već sa 26 godina postala recenzent u vrhunskom međunarodnom časopisu M21 Food Chemistry. Prestižna svetska nagrada Dr. Willmar Schwabe za mlade istraživače koju joj je dodelilo društvo Society for Medicinal Plant and Natural Product Research, tek je jedna od nagrada i priznanja iz bogate naučne biografije ove dvadesetosmogodišnje naučnice, koja je već sada ostavila značajan trag i u oblasti popularizacije nauke. O svemu tome, kao i ličnim pogledima na nauku, kulturu i popularizaciji nauke, te o naučnim dopirnosima i životnoj i naučnoj biografiji dr Marije Lesjak, detaljnije u samoj emisiji s ovom naučnom saradnicom na Departmanu za hemiju, biohemiju i zaštitu životne sredine Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 29.04.2012.

Tema: RETKI NUKLEARNI PROCESI

Retki nuklearni procesi oblast je koja je u velikoj meri nepoznata široj javnosti. Ona je centralna tema našeg razgovora sa nuklearnim fizičarem profesorom doktorom Ištvanom Bikitom sa Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, čiji su retki nuklearni procesi najuža oblast višedecenijskog naučnog rada. Na naše početno pitanje: kako se definiše ta oblast, profesor Bikit kaže: „Prvo da objasnim kako je nastao pojam retkih nuklearnih procesa. Da bih to mogao da opišem, možda da se malo vratimo u istoriju razvoja nuklearne fizike. Naime, nuklearna fizika je u svom početku, znači posle otkrića radioaktivnosti, krenula od kosmičkog zračenja. Naime, kosmičko zračenje ima u sebi čestice koje imaju visoke energije i to se moglo koristiti za eksperimente. Onda, pošto nije moglo da se konstruiše, počeli su fizičari da prave akceleratore, znači mašine za ubrzavanje čestica kojima možete da eksperimentišete. I onda, čim su napravljeni akceleratori, nuklearna fizika je počela da ide u tom pravcu da koristi mašine za ubrzavanje čestica da bi izučavali atomska jezgra. I to je išlo, išlo, išlo jako dugo. Ovaj segment sa kosmičkim zračenjem je malo zamro. I onda su došle ove velike mašine, danas recimo mašina u CERN-u, ovaj protonski akcelerator, i onda su teoretičari nekako shvatili da mi možda nemamo dovoljno visoke energije u tim najmoćnijim mašinama da nađemo neku novu fiziku. Znači, prosto, i one vrlo visoke energije kojima CERN raspolaže, izgleda nisu dovoljne da dovedu do nekog novog otkrića. Kao što se vidi, CERN već godinu dana funkcioniše i ništa spektakularno nismo čuli. Znači izgleda da su ovi pesimisti bili u pravu da ta linija istraživanja možda neće dovesti do nove fizike. Paralelno s tim, u podzemnim laboratorijama kreću istraživanja, koja ja zovem izučavanje retkih nuklearnih procesa. Znači, tu Vam više nije cilj da dobijete čestice što viših energija, nego da imate ekstremno osetljive instrumente i da za pobudu koristite kosmičko zračenje. U kosmičkom zračenju imate beskonačno velike energije, u vrlo malim količinama, ali ih ima. Znači vrlo retko Zemlju pogodi izuzetno visokoenergetski kosmički zrak, praktično neograničene energije, mnogo veće nego što u CERN-u ima. I onda, ako imate vrlo osetljiv instrument, onda možete da koristite to zračenje za ispitivanja materije. I to je taj lanac koji je doveo do formulisanja nečega što se zove retki nuklearni procesi, znači razvoj vrlo osetljivih mernih instrumenata i to na lokacijama gde je okolno zračenje izuzetno malo, znači na podzemnim lokacijama, jer tu kosmički mioni ne mogu da prodru, a najveći uticaj na naše instrumente imaju na površini Zemlje i kosmički mioni, a u podzemnim laboratorijama skoro da (tog uticaja) nema. Tako da te velike laboratorije danas su pod zemljom i veoma su spektakularne, ali se o njima mnogo manje priča nego o akceleratorima u CERN-u, iako se i tamo očekuju velika otkrića. Ono što je tipično za ovakve eksperimente je da imate jako malo događaja, recimo dva događaja godišnje, znači dvaput da se desi nešto, a Vi morate stalno da pratite. Recimo u Gran Sasu, gde sam bio u podzemnoj laboratoriji, imaju vrlo veliki merni instrument detektor, kao nekoliko soba kao ova u kojoj sedimo, i oni čekaju eksploziju supernove da bi videli neutrine koji će stići iz te supernove. Deset godina sede i čekaju… Pazite to strpljenje koje treba da imate, da održavate vrlo kompleksan instrument i da se deset godina ne dešava ništa. E, to je specifičnost tih eksperimenata. Nije interesantno dok se ne izmeri nešto, a kada će izmeriti, to je stvar strpljenja. Tako, to je specifičnost retkih nuklearnih procesa koji idu kao neka alternativa fizici visokih energija sa akceleratorima. Da li će se tu desiti proboj u novu fiziku, videćemo, ali konkurencija ove niskoenergetske ili neakceleratorske fizike, ili podzemne fizike, neki je zovu i tako, vrlo je jaka u odnosu na ove eksperimente koji se odvijaju na velikim mašinama akceleratora.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 15.04.2012.

Tema: POLJOPRIVREDNE KULTURE U DIJALOGU KULTURA

Gotovo svaka poljoprivredna kultura može da ispriča priču o dijalogu kultura i susretima civilizacija, kao i onu o razvoju savremene nauke. Šta recimo, možemo naučiti na primeru suncokreta?

O putevima i načinima kretanja u saznajnoj i kulturnoj pokretljivosti suncokreta nekada i danas, kao i o samoj ovoj poljoprivrednoj kulturi u emisiji govorimo sa akademikom Draganom Škorićem, jednim od najpriznatijih stručnjaka u svetu za suncokret kojim se bavi 47 godina. Najuža specijalnost profesora Škorića je genetika suncokreta, oplemenjivanje i semenarstvo sucokreta. Ta tri segmenta povezana su i niko se ne može samo jednim baviti. „Čovek, da bi bio uspešan oplemenjivač, mora dobro da poznaje genetiku i genetičke zakonitosti suncokreta. Da bi na kraju imao proizvod tj. hibrid, mora poznavati i semenarstvo“, kaže profesor Škorić.

Kada je reč o razvoju genetike kao naučne discipline, ona je počela da se razvija upravo na proučavanjima mogućnosti unapređenja biljnih kultura. „Mislim da je genetika kao nauka mlađa od oplemenjivanja. Ako uzmemo stare civilizacije gde su ljudi počeli svesno ili podsvesno da kultivišu biljne vrste, genetika kao nauka datira od Mendela koji je 1865. godine uradio prva ukrštanja između različitih boja, krupnoće pasulja i ispitivao nasleđivanja u generacijama cepanja i došao do zaključka da postoje određeni geni koji odlučuju o boji, o krupnoći semena. On se smatra prvim koji je počeo na naučnoj osnovi da se bavi genetikom. Posle toga, krajem devetnaestog a posebno u dvadesetom veku genetika je naglo počela da se razvija, paralelno sa uvođenjem naučnih metoda u oplemenjivanju svih biljnih vrsta.“

Emisija nas upućuje u znanja o suncokretu, njenom putu od samonikle biljke u pradavnim vremenima do jedne od najcenjenijih i najrasprostranenijih gajenih danas, te u njena svojstva i šta se sve od nje koristi.

Profesor Škorić kaže da ima arheoloških nalaza koji datiraju dve hiljade godina pre nove ere i koji ukazuju na to da je suncokret gajen na prostoru Severne Amerike već u to vreme. Autohtoni stanovnici tog područja prvi su pristupili nekoj vrsti selekcije, odnosno stvaranja nekih populacija iz divljih vrsta. Suncokret su koristili u ishrani, a posebno pravljenju kaša i lečenju. Ima podataka da su Indijanci koristili suncokret u lečenju tuberkuloze. Suncokret je za njih imao i mitska značenja i služio i u ritualima prilikom priprema za ratne sukobe. Indijanci su se ukrašavali pigmentima suncokreta. „Ako ste gledali one filmove o kaubojima i indijancima videli ste i one karakteristične boje na licima Indijanaca. Reč je o prirodnim bojama od određenih suncokreta koji imaju onu antocijan boju“, objašnjava profesor Škorić.

Suncokret spada u rod Helianthus, gde ima 52 vrste.

Kroz razgovor o naučnoj biografiji profesora Škorića saznanjemo i o njegovim utiscima o mnogim zemljama sveta u kojima je kao ekspert radio, te o njihovim kulturama i specifičnostima.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung