Аутор: ПМФ

Дијалог култура 14.12.2014.

Тема:НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Друга емисија

Дунавска стратегија, један од европских макрорегионалних пројеката, те наука и макрорегионалне политике, затим сарадња са факултетима и научим центрима далекоисточних и средњеисточних земаља чији је развој у успону са све значајнијим местом у међународној начној заједници, као и актуелности експеримената у ЦЕРН-у у чијем раду је нуклеарни физичар проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду, укључен од 1989. године, централна су питања мог разговора с ректором Универзитета у Новом Саду у наставку нашег разговора на тему наука и савремено друштво.

„Европа развија у последње време макрорегионалне политике које имају задатак да повежу поједине земље, поједине регионе и да истовремено решавају одређене проблеме који најчешће не стају на границама. Питање поплава, питање загађења или неке сличне ствари не можете да зауставите на националној граници и да кажете – то функционише довде а преко тога не функционише. То је један од разлога формирања одређених макрорегионалних политика. Тренутно, дакле у садашњости и некој блиској будућности имамо или ћемо имати четири макрорегиона у Европи која су настала или која настају због решавања одређених проблема. Један је простор око Балтичког мора, који је у великој мери настао због еколошких проблема Балтичког мора, други је Дунавски макрорегион који обухвата 14 земља, трећи је Јадранско-јонски регион и четврти је Алпски регион“, објашњава пофесор Весковић. Србија је део и Дунавског региона и биће део Јадранско-јонског макрорегиона и на тај начин бићемо укључени у обе макрорегионалне стратегије, каже он. „Све ове макрорегионалне политике које сам поменуо заправо усмерене су не само према земљама Европске уније, него и према земљама које нису у овом тренутку чланице ЕУ.“

Весковић, који је 2010-2011. био председавајући, а сада је члан председништва Дунавске ректорске конференције која обједињује 75 универзитета и два и по милиона студената, у емисији, између осталог, говори и о Приоритету 7 Дунавске стратегије, а чији је координатор. Приоритет 7 подразумева друштво засновано на знању и пројекте који се односе на развој високог образовања, науке и информационокомуникационих технологија.

Интересује ме и које актуелно питање професор Весковић издваја као физичар, али и једно од оних најзначајнијих које друштво ставља пред науку. Између осталог, каже: „И тамна материја и тамна енергија су нас свакако изненадиле и још увек немамо јасан одговор заправо о чему се ту ради и тако даље и верујем да ће анализа резултата из Великог хадронског сударача дати одређене одговоре на нека питања, на неке могућности шта су тамна материја и тамна енергија, али још увек чини ми се да имамо пуно ствари пред собом да разрешимо што се тога тиче. Друга тема је питање енергије, питање добијања енергије, питање адекватног коришћења енергије. Мислим да ту ни физика ни неке друге гране нису дале свој коначни одговор. Читав низ нових технологија се налази пред нама. Имам утисак да сам за ових тридесетак и нешто година научио то да нема нерешивог проблема. Само је питање колико ће му се времена и финансија и људи и укупног ентузијазма посветити.“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља

Дијалог култура 30.11.2014.

Тема:НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Прва емисија

„Дуго времена веровали смо сви заједно да ће нас технолошки развој, технолошке иновације, а под тим смо најчешће подразумевали да ћемо направити нови рачунар, нов мотор, нови аутомобил, нови воз, нови електромотор итд. да ће нам то решити све проблеме. Чини ми се да одговор је: Не, нисмо били у праву“, указује нуклеарни физичар, проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду и наставља: „И оно што морамо данас да у великој мери размишљамо то је да душтвене науке морају да дају свој једнак допринос развоју човечанства, па и развоју наше земље, као што је то пред техничким и природним наукама, а то истовремено значи да питање друштвних иновација мора бити стављено на сто на исти тако важан начин као што је стављено на сто питање технолошких иновација. Ми се трудимо да направимо одређене технолошке помаке, али ти технолошки помаци уколико друштво као целина не направи одређене промене, чини ми се да неће бити ефикасни као што су показали да у претходном периоду. Без обзира што смо драматично напредовали, нисмо решили велики део питања човечанства. Укључујући оно што смо напоменули на почетку, да је одговор био прави, ми данас не би морали да причамо о циљевима одрживог постојања човечанства.“

Наука и друштво нераскидиво су повезани, поготово данас када друштво тражи одговоре од науке за питања о судбини човечанства.

С друге стране, као што је то одувек било, научна мисао неодвојива је од фундаменталних питања о свету, његовој природи и законима, као и о техничким и технолошким могућностима. Нови домети сазнања, нарочито они који револуционишу науку мењају човеков поглед и на саму науку и сопствени развој. При томе, на развоју информационих комуникационих технологија највидљивије се прати утицај знања на развојне правце друштва.

О науци и савременом друштву с нуклеарним физичарем професором Мирославом Весковићем, ректором Универзитета у Новом Саду разговарам у две емисије. У овој првој тежиште разговора је на Циљевима одрживог развоја које УН треба да донесу 2015. и на питању колико је данас наука у служби друштва, а колико је друштво окренуто према оном новом што у сваком времену из научних истраживања израста. Чућемо и шта се очекује од доба знања, као и шта се подразумева под економијом знања.

Између осталог, професор Весковић закључује: „Један од одговора који су озбиљна демографска истраживања понудила и врло јасно тврде да он јесте један од правих одговора на проблеме који могу да задесе човечанство у некаквој блиској будућности јесте образовање. Образовање на свим нивоима, говоримо и о основној школи и о средњој школи, наравно и о терцијарном образовању односно одговарајућем академском образовању, па и о науци, јер они заправо у великој мери утичу на то како се човечанство односи према ресурсима“.

Када је реч о Универзитету у Новом Саду, између осталог, професор Весковић каже: „Данас Универзитет у Новом Саду има плејаду младих људи између тридесет и четрдесет година који су врхунски истраживачи. Ми смо до сада доделили десет Ђинђићевих награда најбољим младим истраживачима у Аутономној покрајини Војводини. Свих десет тих истраживача су и даље на Универзитету у Новом Саду, свих десет су најбољи истраживачи на Универзитету у Новом Саду и носиоци су у истраживачком смислу и не само у истраживачком, него и у наставном и, рекао бих, и у неким другим аспектима, и то је велика ствар.“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторка:Војислава Вукеља

ДИЈАЛОГ КУЛТУРА 16.11.2014.

Тема:БИОЕТАНОЛ КАО ЈЕДАН ОД ЕНЕРГЕНАТА БУДУЋНОСТИ И ДРУГЕ БИОТЕХНОЛОШКЕ ПРИЧЕ

„Јасно је да ће биотехнологија бити кључна технологија 21. века и наука будућности. Њена најједноставнија дефиниција била би примена живих организама или њихових компоненти за стварање добробити“, каже др Јована Граховац, доценткиња на Технолошком факултету Универзитета у Новом Саду и указује: „Биотехнологија као наука је релативно нова и развија се тек око 200 година. Показала је значајан утицај на различите аспекте свакодневног живота као што су здравље људи, у области фармацеутике, примене у производњи хране, у пољопривреди, индустрији, и производњи биоенергената итд. Класична биотехнологија подразумева примену микроорганизма. С развојем техника генетичког инжењерства отпочео је и развој модерне биотехнологије. Иначе, сама биотехнологија веома је стара. Њени корени могу се пратити од праисторијских цивилизација. Стари Египћани, иако нису знали за постојање микроорганизама, бавили су се биотехнологијом. Илустративни примери су и производња хлеба, пива и сира које постоје вековима.“

Др Јелена Граховац бави се, још од докторске тезе, унапређењем поступака добијања етанола из шећерне репе, односно биоетанолом као једним од енергената будућности.

Течна биогорива су обећавајући начин да се смањи употреба фосилних горива у сектору транспорта, пише она у једном од бројних радова. Многе земље приклањају се производњи биоетанола да би смањиле зависност од увоза нафте и у оквиру укупне политике обезбеђивања веће енергетске сигурности и очувања животне средине. Етанол се широм света углавном производи – биотехнолошки – из шећерних и скробних сировина, за шта постоје развијене технологије. Светски лидери су Бразил и САД. Када је о Србији реч, индустријска постројења за производњу биоетанола углавном се налазе у Војводини. Биоетанол се код нас тренутно користи само у прехрамбеној, фармацеутској и хемијској индустрији. Др Граховац покушала је и успела да утврди да је могућ и други поступак осим уобичајеног када је реч о производњи етанола из меласе, нус производа који остане када се из репе добије шећер. Зато нас у емисији, између осталог, интересује који су међупроизводи процеса прераде репе и зашто је ова научница баш на међупроизводе усмерила пажњу, те да ли је ту реч о економичности производње биоетанола.

Уједно, интересују нас и друга примењена биотехнолошка истраживања на којима ради или којима руководи др Граховац, а посебно технолошки изазови проиводње биофунгицида Стрептомицете у индустрији. Тај микроорганизам, изолован је из земљишта у лабораторији Технолошког факултета у Новом Саду, а показао се изузетно погодним за заштиту од труљења јабука у складиштима. Од поступака у лабораторијским условима и рада у малим посудама до оних у индустрији и решавања технолошких питања која настају радом у већим биореакторима дуг је пут.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстор:Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 19.10.2014.

Тема:ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Друга емисија

„Оно што је важна особеност приступа друштвене конструкције технологије јесте анализирање технологије изнутра у процесу њеног стварања и њеног урањања у друштвени миље. Уместо ‘хладне’ технологије која меље својом крутом логиком у први план избијају актери који реконструишу техничке артефакте прилагођавајући их својим потребама“, пише социолог, професор доктор Далибор Петровић, аутор студије „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад, и додаје: „У овом случају интернет би био парадигматичан пример будући да су управо корисници најзаслужнији за многе аспекте његове непланиране а данас доминантне употребе.“

Разматрајући однос технологије и друшва Петровић истиче да је најближи ставу да технологија и друштво представљају испреплетени контекст који је могуће сагледавати једино у овој међувези. При томе истиче: „Идеја приступа друштвене конструкције технологије о борби интересних група за превладавање одређених технологија или техничких решења, према нашем мишљењу, представља добру полазну основу за сагледавање ове међувезе. Међутим, далеко од тога да су актери спутани само једни другима у процесу промовисања ових технологија. Они су свакако спутани и структуралним условима у оквиру којих делују, а пре свега друштвеном моћи којом располажу“.

У фокусу Петровићеве пажње је улога „просечног“ корисника. Његов утицај је такође различит од технологије до технологије а велику улогу у усмеравању праваца развоја интернета имали су, пре свега, рани корисници – млади људи, натпросечног образовања и материјалног статуса, поникли у слободарској култури нових друштвених покрета касних 60-их и 70-их година XX века. Али његови кретатори су и данашњи ‘просечни’ корисици, који чине хетерогену групу али са очигледно хомогеним потребама – да буду у вези. Управо ова потреба пропуштена кроз сито различитих структуралних фактора чини да се интернет конституише као најмоћније комуникационо средство данашњице“, закључује аутор студије „Друштвеност у доба интернета“.

Посебно имајући у виду Петровићева уочавања и теоријске интерпретације о прокреативној функцији интернета намећу се питања како су корисници постали творци интернета и да ли употреба интернета обликује друштво или друштво обликује употребу интернета.

Говоримо и о друштвеним односима на интернету и када су почели да се развијају виртуелни светови.

Занимају нас и резултати емпиријског истраживања професора Петровића о употреби интернета и персоналних мрежа у Србији као и употреба онлајн платформи за друшвено умрежавање.

Петровић је аутор и књиге „Нови облици друштвеног умрежавања – улога интернета у успостављању интерперсоналних односа у Србији“ која је објављена 2012, а настала је као резултат његове доктроске дисертације.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 05.10.2014.

Тема:ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Прва емисија

Друштвене везе путем интернета и утицај комуникационих технологија на друштво су у средишту теоријског разматрања и емпиријског истраживања социолога професора доктора Далибора Петровића у студији „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад.

У овој првој емисији са професором Петровићем говоримо о трансформацији друштвености у 20. веку, о правцима мобилности и трансформације времена и простора, о развоју виртуелних заједница персоналних мрежа и да ли тенденција припадности мрежним заједницама и изабраним везама може из корена да промени друштвене односе и како су уопште кроз досадашњу историју цивилизације текли процеси инивидуализације.

Посебно нас интересују и Петровићева уочавања и теоријске интерпретације прокреативне функције интернета. Тако, на пример, он пише: „Све до појаве интернета, улога комуникационих технологија се сводила на усавршавање преноса порука на даљину. Свако ново комуникационо средство дало је свој допринос обогаћујући, убрзавајући, омасовљавајући и појефтињујући тај процес. Са настанком интернета се пракично не развија ниједан нови, претходно непознати, начин преноса порука на даљину. Већ је телеграф учинио да се порука ослободи физичких ограничења простора, радио и телефон да се омогући пренос аудио, а телевизија и видео сигнала. Међутим кључна карактеристка интернета огледа се у томе што је он у себи интегрисао све претходно познате видове преноса порука, додатно их персонализујући. Појединац сада први пут, или макар лакше него икада, из свог дома може да шаље текстуалне, аудио или видео-поруке, повезујући се натај начин са другим људима без обзира на просторно-временска ограничења реалног света. Међутим, интернет није само пука агрегација већ познатих комуникационих медија. Спајајући постојеће медије у један хибридни, он мења природу сваког од њих. Мења природу масовних медија укидајући њихову једносмерност кроз омогућавање реакције публике, која је пре интернета, сем уз велике напоре јавних окупљања, била лишена могућности за реакцију. Он такође мења и природу интерперсоналне комуникације, претварајући, на пример, класично писмо које је путовало данима или недељама у електронско, одмах доступно, или претварајући телефон, путем апликација као што је Скyпе, у аудио-визуелно средство за интерперсоналну интеракцију. Међутим, оно што је по нама кључно, интернет превазилази трансмисиону функцију технолошких медија за комуникацију. За разлику од свих претходних медија интернет је отворио нови, паралелни простор, али оно што је још важније, интернет нам је омогућио да у њега ступимо и да сами производимо.“

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајстори:Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 21.09.2014.

Тема:МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН И ФОНДАЦИЈА СЕЛАК

„Пупин се бавио науком на начин на који се данас људи баве“, скреће пажњу професор др Бранко Ковачевић, декан електротехничког факултета у Београду и објашњава: „У то доба истраживачи, пре свега инжењери, нису волели математику и нису користили аналитику и прорачуне него су више користили физички експеримент и интуицију. Пупин је писао радове. И данас се пишу радови по истом том обрасцу како их је писао Пупин. Он је на неки начин увео математику у технику. Био је одличан математичар. Бавио се аналитичким прорачунима. Није одмах кретао да нешто експериментише, па да проба, па да на основу неке интуиције и искуства донесе неке закључке. Не, он је радио прорачуне и на тај начин је постизао одређене уштеде, као што се данас ради. Праве се математички модели, раде се прорачуни и после тога се креће на реализациу и имплементацију. И то је Пупин урадио. Он је прве чланке написао како се данас пишу чланци. Први чланак из радиотехнике написао је Пупин.“ Наглашавајући да је Пупин покренуо прорачуне и аналитичко пројектовање као принцип у време када је аматеризам карактерисао проналазаштво, професор Ковачевић додаје: „Његови (Пупинови) патенти изгледају као радови. Када погледате Теслине патенте, ту морате читати између редова, није то лако пратити, има ту много интуиције, има много, да кажем, хеуристике. И до калемова и до тога на којој даљини теба да се поставе Пупин је дошао правећи математичке моделе, пишући једначине и објашњавајући, наравно, са физичког аспекта шта та математика значи. Тај његов приступ и данас живи.“ Не само да на Пупиновом Колумбија универзитету у Њујорку или Америци у целини, него и у свету није постојала катедра за електротехнику пре Пупинове, односно електротехника није постојала као наставна дисциплина и успостављени студијски систем на универзитетима, указује професор Ковачевић говорећи о знањима које је Пупин понео у Америку после докторских студија у Европи и боравака у Берлину и Кембриџу, код најугледнијих научника тог времена и где је, осим научних сазнања које је стекао, видео како изгледа организовано, систематско и професионално бављење науком и то потом у настави и успостављању катедре на Колумбија универзитету надограђивао. Због тога, не само због Пупинових научних доприноса и заслуга као угледног и успешног професора, када је на Колумбија универзитету 1927. године саграђена зграда Одсека за физику, она је названа „Пупинова лабораторија“.

Професор Ковачевић говари и о проблемима телеграфије и телефоније у Пупиново доба и о Пупиновим областима истраживања и доприносима, као и о фондацијама и задужбинама које је оставио за собом.

Такође упознајемо се и са Фондацијом Младен Селак, која је и иницијативама и материјално најзаслужнија што је пре неколико година обновљен музејски комплекс у Идвору и Пупинова родна кућа, као и за већину овогодишњих пројеката поводом 160 година од Пупиновог рођења.

Професор Бранко Ковачевић, председник је Одбора за обележавање 160 година од рођења Михајла Пупина и члан Фондације Младен Селак.

Уредница и ауторка:Дренка Добросављевић

Музички уредник:Предраг Јовановић

Тон-мајсторке:Марица Јунг и Виолета Марковић