Kategorija: 2012.

Dijalog kultura 01.04.2012.

Tema: SINTEZOLOGIJA

Na teoriji sistema, koja proučava višeslojne i kompleksne sisteme u prirodi, društvu i nauci, čovek je pre gotovo jednog veka počeo da analizira sadejstva elemenata u različitim sistemima i koji rezultat oni daju. Prvo na pitanjima međupovezanosti organizama u ekosistemima, a zatim na proučavanjima svih drugih kompleksnih odnosa strukture i funkcije u različitim organizmima, društvima i tehničkim ili drugim sistemima, posebno informacionim, te odnosima koji nastaju iz delimičnih i celovitih sistema, teorija sistema podstakla je novi način mišljenja. Najilustrativniji primer za sagledavanje strukture, ponašanja i funkcije sistema su kibernetički sistemi i modelsko shvatanje strukture i funkcije.

Ali ljudski um koji teži sintezama uvek ide dalje. Nedavno sam se srela s pojmom sintezologije kao naučne discipline u kojoj su čvrsto isprepletene teorija sistema i kulturologija. Tvorac tako definisane sintezologije profesor doktor Igor Čatić iz Zagreba, pre svega polazi od definicije tehnologije nemačkog agronoma i kraljevskog savetnika iz 18. veka Bekmana, koji je govorio da je tehnologija sveobuhvatna nauka o isprepletenosti tehnike, privrede i društva. Čatić takođe uzima u obzir i mišljenje pionira sintezološkog pristupa Japanca Hirojukija Jošikave, koji uvek počinje analitičkim proučavanjem objekta sa ciljem da ga objasni. Ono novo čime Čatić doprinosi toj novoj naučnoj disciplini, sintezologiji, s kojom se u osnovi jedini bavi na prostoru jugoistočne Evrope, jeste društveno-humana dimenzija proizvoda tehničke i tehnološke kulture, pojedinih otkrića i pojava. Pri tome polazi iz središta stvari, od materijala i njihove proizvodnje za koje je jedan od priznatih stručnjaka. Takođe, u osnovi njegove sintezologije je i saznajni put kako doći do modela integrisanih znanja različitih disciplina u stvaranju novih znanja.

Čatić kaže da koreni njegovog bavljenja sintezologijom kao naukom sežu u 1968. i njegovo bavljenje injekcionim presovanjem (brizganjem). Primeri proizvoda dobijeni tim postupcima su brojni: razni delovi od gume, plastike, metala ili kaučukovih ili keramičkih smeša. Ima mnogo varijanti tih postupaka. Profesor Čatić kaže da je jednim modelom i definicijom uspeo da opiše sve postupke povezujući rezultate eksperimenata sa zakonima teorije sistema.

Naša naučna javnost i ona iz cele bivše Jugoslavije Čatića pre svega poznaje kao redovnog profesora predmeta u oblasti proizvodnje plastičnih i gumenih materijala na Fakultetu strojarstva i brodogradnje Sveučilišta u Zagrebu, predmeta koje je predavao i u inostranstvu, zatim kao autora knjiga, naučnih, naučnostručnih i naučnopopularnih radova kojih je ukupno gotovo 1850 i preko 600 javnih predavanja, TV i radio-emisija, zatim kao urednika za inostranstvo časopisa „Polimeri“ od 1982. godine i kao pokretača društva koje sada postoji kao Društvo za plastiku i gumu.

Predmet „Uvod u tehniku“, koji je profesor Čatić pre penzionisanja takođe predavao, kao i kursevi koje je držao studentima arheologije, ekonomije, filozofije i sociologije, verovatno su bili najpresudniji za njegova sistematska i sve dublja proučavanja i u oblasti filozofije i društvenih i humanističkih nauka.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 18.03.2012.

Tema: Esej: TIMAJ I POSTANAK I POSTOJANJE U PLATONOVOJ FILOZOFIJI PRIRODE

Drenka Dobrosavljević, autorka eseja ukazuje da Platon kroz Timaja o vremenu kaže: „Kada je otac, rodivši svet, uvideo da se on kreće i živi i da je postao svetilište večnih bogova, zadivio se i sav radostan naumio da ga načini još sličnijim uzoru. A kako je uzor večno živo biće to se on potrudio da, koliko god je to bilo moguće, i ovaj svemir na isti način takvim dovrši. Priroda tog živog bića bila je, dakle večita a nju nije bilo moguće u potpunosti uskladiti sa onim što je rođeno. Stoga je otac naumio da stvori nekakvu pokretnu sliku večnosti, pa je, uređujući nebo, stvarao istovremeno i sliku večnosti koja traje u jednom, večitu sliku koja protiče u skladu s brojem, a koju smo mi nazvali vreme. Jer, dani i noći, meseci i godine, pre postanka neba nisu postojali, nego je otac zamislio da oni postanu u isto vreme kada je sastavljeno nebo (…) Vreme je, dakle, postalo s nebom da bi, rodivši se u isto vreme, u isto vreme i nestali ako do nekakvog njihovog nestanka ikada dođe, a postalo je po uzoru na večitu prirodu da tom uzoru bude koliko god je moguće sličnije. Uzor je, naime, ono što je tokom sveg vremena bilo, što jeste i što će biti.“

U dijalogu Timaj i kroz Timaja, Platon izlaže svoju filozofiju prirode i kosmogoniju. „Kažu da je Zenon iz Eleje prvi pisao dijaloge. Ali, prema Favorinu u Uspomenama, Aristotel u prvoj knjizi svoga dela O pesnicima tvrdi da je to bio Anaksimen iz Stire ili Teosa. A ja mislim da Platon koji je usavršio ovaj način pisanja treba da dobije nagradu za lepotu i sam pronalazak“, piše Diogen Laertije u delu „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“, iz trećeg veka pre naše ere, najstarijem sačuvanom spisu posvećenom biografijama i filozofskim učenjima do Diogenovog vremena. Diogen Laertije nastavlja: „Dijalog je govor koji se sastoji od pitanja i odgovora o nekom filozofskom ili političkom predmetu, s odgovarajućim poštovanjem karaktera ličnosti uvedenih u dijalog i samog kvaliteta govora. Dijalektika je veština govora, pomoću koje možemo ili odbiti ili utvrditi neke postavke pitanjem i odgovorom sagovornika. Postoje dve vrste Platonovih dijaloga, jedna za poučavanje, a druga za istraživanje. Dijalog za poučavanje deli se na dve vrste, teoretsku i praktičnu. Teoretski deo, opet, deli se na fizički i logički, a praktični deo na etički i politički. I dijalog istraživanja ima dva glavna karaktera. Jedan čija je svrha da vežba duh, drugi da se pobedi u kontroverzi… Poznato mi je da neki autori tvrde da se dijalozi drugačije razlikuju među sobom, neke od njih nazivaju dramatskim, druge pripovednima, neke, opet mešanim. Međutim, oni su dijalozima dali imena tako da više odgovaraju pozornici, a ne filozofiji. Dijalog Timajse bavi prirodom; Državnik, Kratil, Parmenid i Sofist su delovi logike; etiku predstavljaju Apologija, Kriton, Fedon, Fedros, Simpozion…“

Smatra se da je Platon Timaja napisao kada je imao sedamdest godina. To delo je značajno uticalo ne samo na filozofsku nego i na religioznu misao. Platon stvara prelazak sa čiste dijalektike na nauku o prirodi uvođenjem nekog mita, koji je star koliko je stara i religija. To je mit o demijurškom biću, biću stvoritelju, biću graditelju sveta. Ono učestvuje u oba kraljevstva – u kraljevstvu ideja i kraljevstvu materije. Zbog toga je sposobno da u materijalni svet utisne oblik onog prvog sveta, da sastavi filzički, materijalni svet prema slici idealnog sveta. U Platonovim dijalozima mogu se naći najmanje dva takva demijurška bića: duša i Demijurg.

Kasnije će hrišćanski platonizam nastojati da napravi samo jedno takvo biće preko ideje o Hristu-Logosu. Bertrand Rasel u delu „Istorija zapadne filozofije“ piše da je Platonovu kosmogoniju izloženu u Timaju Ciceron preveo na latinski i da je to bio jedini dijalog koji je na Zapadu bio poznat u srednjem veku. I tada i ranije u doba neoplatonizma, on je imao veći uticaj nego i jedan drugi Platonov spis. Rasel objašnjava: „(Po Platonu) Ono što je nepromenljivo primamo preko mišljenja. Pošto svet saznajemo preko čula, on ne može biti večan i morao ga je stvoriti Bog. Pošto je Bog dobar, on je svet načinio po obrascu večnosti, a budući da je bez zlobe, hteo je da sve bude što više sličnonjemu. Bog je želeo da sve stvari budu dobre i da ništa ne bude rđavo, ukoliko je to moguće. I pošto je našao da cela vidljiva sfera ne miruje, nego da se kreće na nepravilan i neuređen način, od nereda je stvorio poredak. Tako… Platonov Bog, za razliku od judejskog i hrišćanskog Boga, nije stvorio svet iz ničega, nego je preuredio materijal koji je već postojao (i zatim je) stavio inteligenciju u dušu, a dušu u telo.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 19.02.2012.

Tema: ŠTA SU KOMPETENCIJE ZA RAD?

Znanje i veštine nisu više dovoljne da bismo radili ono za šta smo se obrazovali i da bismo se u struci održali i napredovali. Ako znanje i veštine nisu dovoljne kompetencije za rad, šta je to što se traži, koji elementi na to utiču i koji su zahtevi globalnog tržišta? Zašto se znanja iz prirodnih i tehničkih nauka, i kao struka i kao deo opšteg obrazovanja, cene kao bitni elementi kompetencija za rad? Da li su organizacione sposobnosti i dalje najznačajniji predoslov za upravljanje ljudskim resursima? Odgovore na ta i druga pitanja tražimo kroz razgovor o istraživanju prof. dr Dobrile Vujić: „Kompetencije za rad i rukovođenje kao budućnost menadžmenta ljudskih resursa“.

Profesorka Vujić, između ostalog objašnjava: „Pomenuću osam kompetencija bazičnih ili ključnih kompetencija koje je još 2000. godine utvrdila Evropska komisija. To su, recimo, komunikacije na maternjem jeziku, koliko uspešno pišemo, koliko uspešno prezentujemo verbalne sadržaje, koliko umemo da prenesemo preko verbalnog medija neke poruke; zatim komunikacija na stranom jeziku; tu je zatim matematička pismenost, bazična matematička pismenost i kompetencije u prirodnim naukama i koliko smo to u stanju da primenimo, jer kompetencije se uvek odnose na sposobnost primene i izvođenja konkretnog, znači koliko uspešno umete da radite nešto iz oblasti primenjenih nauka, prirodnih ili društvenih. Tu su zatim digitalne kompetencije, to znači rad na računarima, to je isto kao i rad na alatima u nekim prethodnim periodima, danas bez kompjutera ništa ne može. Tu je zatim obuka za učenje, kako učiti. Često se i kursevi nude, treninzi razni u smislu da se ljudi nauče kako da uče što više i što brže… Tu su zatim interpersonalne ili građanske kompetencije, kako se ponašamo prema drugim ljudima, koliko smo empatični, koliko vodimo računa kakvu proruku na drugoga ostavlja neka naša izjava, to je veoma važno za komunikaciju i uopšte za uspostavljanje dobrih odnosa, a danas se kaže da za uspeh u poslu su te interpersonalne komunikacije veoma bitne.

Tu je zatim preduzetništvo i tu je i neka kulturološka ekspresija, odnosno sposobnost da uvažavamo kulturološke specifičnosti drugih ljudi i drugih naroda jer definitivno se danas posluje u različitim kulturnim sredinama. To su tih osam kompetencija koje je utvrdila Evropska komisija 2000. godine. Ali evo šta su globalne kompetencije. To je jako dugačka lista. Na primer: inicijativa, entuzijazam, radoznalost, interesovanje za kontinuirano učenje, učiti, učiti i stalno učiti, koncept doživotnog učenja. Tu je zatim samopoznavanje. Jako se mnogo insistira na tome da upoznamo sopstvene potencijale da bismo mogli njima bolje da upravljamo, da kontrolišemo emocije, da znamo na čemu treba da radimo, šta da poboljšamo, šta nam je jako dobro, šta treba još da se unapređuje. Zatim samokontrola. Tu je zatim posedovanje znanja i korišćenje sopstvenog znanja, pa pozitivan odnos prema drugima, ali i nezavisnost, uvažavanje različitosti, zatim kreativnost, fleksibilnost, sposobnost da se podnese neizvesnost…“

Kada je reč o kompetencijama za rukovođenje, profesorka Vujić, između ostalog, ukazuje: „Onoj osobi koja nema stručnosti i ekspertnosti zaposleni ne mogu da veruju, ona nema autoritet, stručan autoritet, ne može da razvija svoje zaposlene… Ako je rukovodilac na niskim ekspertskim pozicijama… onda će gušiti one sposobne ispod sebe…“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung

Dijalog kultura 05.02.2012.

Tema: U SUSRET TEHNOLOŠKOM SINGULARITETU

„Trenutno radim na projektu jednog novog pristupa nuklearnoj fuziji. Pošto sam mašinac, ljudi me obično pitaju: Kakve to veze ima sa mašinstvom? Plazma, koja je, zapravo, da pojednostavljeno kažem, jonizovani gas, ipak je pre svega gas. I pošto je moja oblast interesovanja unutar mašinstva računarska dinamika fluida, odnosno simulacija kretanja fluida, radi se o tome da simuliram kretanje te plazme dok ona implodira u centru sfere dok se stvaraju uslovi za nuklearnu fuziju“, kaže Miloš Stanić sa Novosadskog univerziteta, doktorant na Univerzitetu u Alabami u Hantsvilu. Miloš Stanić nedavno je na Fakultetu tehničkih nauka održao predavanje: „U susret tehnološkom singularitetu. Fascinantni svet moderne nauke“ i ono je povod razgovoru s njim u ovom izdanju Dijaloga kultura.

Promišljanja o budućnosti Stanić oslanja na podrobno proučavanje prošlosti. Do zaključaka o pomeranju paradigmi kako u prirodi tako i u kulturi i nauci, te na put kroz svet savremenih naučnih dostignuća i njihov odraz na društvo i civilizaciju, Miloš Stanić kreće prethodnim sinteznim obuhvatom razvoja sveta od Velikog praska do prvih planeta, zatim od prvog višećelijskog života na Zemlji do prvih hominida, od pojave savremene ljudske vrste do pismenosti, od prvih državnih sistema, religija i ovladavanja znanjima do savremenih naučnih i naučno-tehnoloških dostignuća.

U emisiji Miloš Stanić govori i o prvom simpozijumu koji je bio posvećen međuzvezdanom letu i o tome kako je grupa IKARUS, čiji je on član, dobila nagradu od pola miliona dolara za prve korake u razvoju međuzvezdane sonde.

U futurističkom pogledu, naš sagovornik, između ostalog, takođe kaže: „Ja sam zagovornik mišljenja da će uskoro doći do treće industrijske revolucije i tu revoluciju će pre svega obeležiti nuklearna fuzija zbog energije i materijali. Napredni materijali su izuzetno bitni. Veliki problem kod većine materijala je što je generalno njihova proizvodnja izuzetno skupa. Gro cene dolazi od cene energije. I kada bi spustili cenu energije, kao što se nadam da će se dogoditi, tada će napredni materijali isplivati i u komercijalnu upotrebu. Najveći značaj u oblasti materijala imaju takozvani kompozitni materijali, konkretno ugljenične cevi. Problem je u tome što naučnici još uvek ne mogu da naprave dovoljno dugačke makroskopske molekule ugljeničnih nano cevi i da ih usmere u određenom smeru. Naravno, radi se na tome. Čisto radi nekog poređenja, najjači čelici su oko dvanaest puta slabiji na zatezanje od ugljeničnih nano cevi, dok su još, pri tome, nano cevi neuporedivo lakše. Ukoliko bi uspeli da napravimo konac površinskog preseka oko dva kvadratna milimetra mogli biste da okačite jedan dabldeker, londonski autobus na taj konac i on bi izdržao bez ikakvih problema. Naravno takvi materijali bi omogućili enorman napredak u mašinstvu i u građevini iznad svega. Verovatno bi mogli da pravimo superstrukture kao što su svemirski liftovi. Tako mislim da su materijali generalno u tom smislu izuzetno bitni, pogotovo, kažem, ugljenični alotropi“.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Vojislava Vukelja i Marica Jung

Dijalog kultura 22.01.2012.

Tema: TRAGOVIMA GLACIJALNIH TEORIJA I LES U VOJVODINI

„Tragom pionira glacijalne teorije“ bio je temat predavanja koje je magistar Mlađen Jovanović nedavno održao na Univerzitetu u Novom Sadu. Kroz razgovor s Mlađenom Jovanovićem u ovom izdanju „Dijaloga kultura“ idemo i korak dalje kroz istoriju nauka – sve do vremena sadašnjeg i našeg prostora. Naročito nas zanima u kom je naučno-saznajnom trenutku Milutin Milanković počeo rad na astronomskoj teoriji ledenih doba, zbog čega je ona odmah postala u osnovi vodeća glacijalna teorija, zatim koja su otkrića poljuljala veru naučne zajednice u Milankovićevu teoriju polovinom dvadesetog veka i koja su istraživanja konačno potvrdila njenu ispravnost. Naravno, želimo da saznamo i zbog čega su lesni profili u Vojvodini među najdragocenijim i najbogatijim lokalitetima za izučavanje ledenih doba. Samim tim oni su i geonasleđe izuzetne vrednosti. „Iz ugla posmatranja kratkog ljudskog života celokupan tok i dinamika istorije prirode ostaju nerazumljivi, pa priroda izgleda nepromenjiva i večita“, objašnjava Mlađen Jovanović u magistarskoj tezi i dodaje: „Sliku o statičnosti prirode, u zapadnom svetu je zauvek izmenio Žorž-Luj-Leklerk, grof Bifon (1707-1788). Ovaj začetnik popularne nauke svojom tridesetšestotomnom „Istorije prirode“, nagovestio je ispravan put istraživanja Zemljine prošlosti. Skoro istovremeno, Lomonosov (1711-1765) naglašava da su se u prošlosti odvijale značajne promene o kojima govore njegova „Istorija i drevna geografija“, a što se može povezati sa savremenim prirodnim procesima. Međutim, više od sedam vekova ranije arapski istraživači Rejhan al Biruni (973-1048) i Abu Ali Ibn Sina, u Evropi poznatiji pod imenom Avicena (980-1037) ustanovili su da su se u prošlosti smenjivale i regresije, te pretpostavili odvijanje dijagenetskih i brojnih drugih prirodnih procesa. Nažalost, rezultati arapskih naučnika, koji su se u velikoj meri oslanjali na antičke spise, dugo su ostali nepoznati u hrišćanskoj Evropi. Renesansni genije Leonardo da Vinči (1452-1519), promatrajući fosilne ostatke morskih organizama visoko u planinskim vencima, utvrdio je suštinske promene paleografskih prilika. Neprocenjiva je šteta što da Vinči većinu svojih ideja nije publikovao, pa o sadržaju njegovih radova možemo zaključivati samo iz delimično sačuvanih beleški. Ipak, jednom izneta sumnja u starost naše planete koja je bila određena religijskim spisima, pokrenula je novsamnaestog i početkom devetnaestog veka izazvalo veliku pažnju geologa. Pojava velikih uglačanih i izbrazdanih blokova, daleko od mesta njihovog porekla, na sasvim drugačijoj stenskoj podlozi, tumačena je na najrazličitiju generaciju prirodnjaka, a savremeni prirodni procesi postali su ključ za odgonetanje tajni sakrivenih u geološkom vremenu. Otkrivanje porekla eratičkih blokova, popularno nazvanih lutajuće kamenje je tokom druge polovine oe načine, što je presudno uticalo i na početak rešenja tajni ledenog doba“. Od ovog trenutka na skali istorije naučnih saznanja o ledenim dobima počinje naša emisija. Mlađen Jovanović je asistent na Departmanu za geografiju, turizam i hotelijerstvo u Novom Sadu. Bavi se paleografijom kvartara.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorke: Marica Jung i Vojislava Vukelja

Dijalog kultura 08.01.2012.

Tema: PROFESOR BOGOLJUB STANKOVIĆ – NAUČNA BIOGRAFIJA KOJA JE I SVEDOČANSTVO VREMENA

Povod: Pola veka matematičkog seminara Bogoljuba Stankovića

Profesor i akademik Bogoljub Stanković jedan je od najzaslužnijih za razvoj matematičkih nauka na Univerzitetu u Novom Sadu. Njegovih šest decenija neprekidnog naučnog i pedagoškog rada, kao i stalno povezivanje sa savremenim svetskim tokovima, u temelju su Novosadske škole matematičke analize. Profesor Stanković uneo je modernu matematičku analizu u Srbiju. Matematička analiza je nauka o funkcijama, ona svoja izučavanja gradi u okviru skupova beskonačnih dimenzija, u okviru neprekidnih procesa koji se opisuju odgovarajućim funkcijama. Pre pola veka osnovao je matematički seminar koji i danas vodi. Na seminaru novosadski matematičari i multidisciplinarni timovi diskutuju i proveravaju teorijske postavke i ideje, i tako se stalno nadograđuju. Iz njega su ponikli mnogi vrsni matematičari čiji naučni doprinos takođe prevazilazi granice naše zemlje. Retko koji seminar u svetu je u tako dugom periodu ostao vitalan. Upravo jubilej seminara i njegova uspešnost koja se potvrdila kroz mnoge generacije matematičara jeste neposredan povod za ovu emisiju. Profesor Stanković rođen je 1924. godine u Botošu kod Zrenjanina. Studije matematike upisao je u Beogradu, neposredno posle Drugog svetskog rata 1945. godine. Diplomirao je 1949. godine i odmah je izabran za asistenta na Matematičkom institutu Srpske akademije nauka i umetnosti, gde je doktorirao 1954. godine. Iste godine osnovana je Katedra za matematiku u Novom Sadu i Stanković je postao jedan od prvih njenih nastavnika. Član Srpske akademije nauka i umetnosti postao je veoma mlad, već sa 39 godina, 1963. godine. Za prvog predsednika Vojvođanske akademije nauka i umetnosti izabran je 1979. godine. Njegova naučna biografija ujedno je svedočanstvo vremena. „Mi, kada govorimo o matematici u Srbiji, počnemo od Mike Petrovića Alasa. On je ostvario svoju školu. Dugo u Srbiji, takoreći, nije bilo druge matematike sem Mikine škole. Ne mogu da kažem da nije bilo drugih značajnih matematičara, ali onaj koji je stvorio svoju školu to je bio Mika Petrović. Druga tako velika ličnost to je Jovan Karamata. I Jova je stvorio svoju školu. Ja sam, eto, jedan od njegovih poslednjih đaka. Počeo sam da radim doktorsku tezu kod Jovana Karamate. Onda je on otišao iz Jugoslavije. Imao je političkih poteškoća i otišao je u Ženevu. I onda je on meni predlagao da idem i branim doktorat u Ženevi… To je bilo 1952. godine, kada mi je on nudio da tako pokušamo. Međutim nisam dobio nikakvu stipendiju, a nisam mogao sam sebe da školujem… Onda su mi dodelili drugoga… Tako da ja sebe smatram, iako Karamata nije stvarno bio moj službeni mentor, da sam đak Karamatin i da sam jedan od poslednjih Karamatinih đaka“, priseća se profesor Stanković i dodaje: „Kada sam otišao prvi put u Pariz, a već objavio prvi rad, listao sam da vidim ko još to radi. Pokazalo se da to više niko ne radi, da je to matematika koja je preživela. Znao sam da, ako hoću da idem dalje, moram da iskočim iz onoga što se zove klasična matematika. Tako sam ušao u problematiku uopštenih funkcija. Zato mogu da kažem da sam nastavio Jovu Karamatu, ali u sasvim drugom viđenju matematike, u drugom obliku njenom… Matematika ima svoje tokove i ako hoćete da Vas cene, onda morate da se uklopite u te tokove. Ako ispadnete iz tih tokova, ne možete da doprinosite onim što će neko moći da koristi… Vi znate kako je bilo posle Drugog svetskog rata. Nismo dobijali časopise, a časopisi su ono preko čega uspostavljate kontakt sa tokovima matematike, tako je uostalom u svim naukama. Onda, prvo nisu stizali časopisi sa Zapada, onda je došao odnos sa Sovjetskim savezom, pa su i Rusi prekinuli sve. Tako, najednom se nađete – jeste, imate profesuru, imate mogućnosti da radite, ali nemate mogućnosti da pratite te tokove u matematici koji su se tada razvijali. Dolaskom u Pariz imao sam priliku da vidim šta je to što se radi i gde smo mi u tim tokovima, a drugo, u nastavi u kojoj sam tamo učestvovao, postoji velika tradicija i veliko znanje organizovanja nastave… “ Emisija je posvećena i životnom i naučnom putu profesora Bogoljuba Stankovića, kao i njegovom doprinostu razvoju nastave i aktuelnim naučnim radovima koje ostvaruje, a koji su visoko priznati u svetu.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstorka: Marica Jung