Dijalog kultura 02.10.2011.
Tema: Esej: ČOVEKOVO POIMANJE VREMENA U OSVIT ISTORIJE
Uz promišljanja o postanku i uzrocima prirodnih pojava, ona o vremenu i trajanju su najdrevnije apstraktne čovekove reminiscencije. Autorka eseja Drenka Dobrosavljević traga za odgovorom na pitanje: u kojim horizontima su se kretala ta promišljanja u osvit istorije? Epoha homo sapiensa stara je preko četrdeset hiljada godina. Najdrevniji do sada poznati tragovi o pismenosti sežu nekoliko hiljada godina u prošlost. Čovek je mnogo ranije počeo da otkriva kako i čime može da pravi sredstva kojima će obezbeđivati opstanak, da razmišlja o prirodnim pojavama i svetu oko sebe, ali i o postanku i apstraktnim pojmovima kao što su vreme i sopstveno trajanje u vremenu. O tome svedoče slike u pećinama, kao i ritualni obredi sahranjivanja praistorijskih ljudi i tajne megalitiskih spomenika, te religije i verovanja starih civilizacija. Svest o sebi osnovna je karakteristika ljudskog postojanja. Osećaj ličnog identiteta u suštini zavisi od sećanja. Osećaj prošlosti mogao je nastati samo kada je čovek počeo svesno da razmišlja o uspomenama. Naš osećaj vremena, tako, podrazumeva izvesnu svest o trajanju, a takođe i o razlikama između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Razlikovanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti – jedna je od najvažnijih mentalnih sposobnosti kojom se čovek razlikuje od ostalih živih bića. Prema rezultatima do sada sprovedenim istraživanjima, za razliku od čoveka, životinje žive u stalnoj sadašnjosti. Iako neke poseduju neki osećaj sećanja, nemaju osećaj budućnosti. Autor čuvenog rada „Prirodna filozofija vremena“ Džerald Džems Vitrou, profesor istorije i primenjene matematike na Univerzitetu u Londonu, jedno poglavlje posvećuje takozvanjom ljudskom vremenu u kome razmatra odnos vremena i razuma, praistorijske korene ideje o vremenu, istorijski razvoj poimanja vremena, karakteristike percepcije vremena i psihološke aspekte sadašnjosti, zatim pojam sećanja i koncept prošlosti, kao i psihološke aspekte sećanja i, konačno, relacije između sećanja i ličnog identiteta. Kosmičko, matematičko i biološko vreme, koji su predmet pažnje savremenih naučnih disciplina, ne bi bili sagledavani da u čoveku ne postoji percepcija vremena, koja je najočiglednija u jeziku i iskazivanju sadašnjosti, prošlosti i budućnosti i da čovek iza sebe nema mnogo vekova u kojima je pokušavao da objasni šta je vreme i da za njega uspostavi merne konvencije. U jednom drugom radu, u knjizi „Vreme kroz istoriju“ Vitrou ukazuje da opšti osećaj budućnosti nije mogao nastati sve dok čovek svoj um nije sistematski primenio na rešavanje problema budućih zbivanja i dok nije počeo da razmišlja o budućim postignućima. Od tada počinje čovekovo svrhovito delovanje. Smenjivanje prirodnih pojava i faza postalo je dokaz za dramatično tumačenje svemira. Priroda je sagledavana kroz proces borbe između božanskih kosmičkih sila i demonskih haotičnih sila. Ljudi nisu bili samo puki gledaoci, već i obavezni da igraju aktivnu ulogu u pomaganju da nastanu željene pojave, time što će dejstvovati u potpunoj harmoniji sa prirodom. U najdrevnijim civilizacijama nailazimo na čovekovo promišljanje o neposrednoj vezi između njegovih dela i sudbine ne samo na ovom svetu, nego i u onostranom trajanju.
Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević
Muzički urednik: Predrag Jovanović
Ton-majstor: Vlada Rakić
Post-produkcija: Marica Jung