Dijalog kultura 26.06.2011.

Tema: NAUKA JUČE, DANAS, SUTRA – STO GODINA OD OTKRIĆA ATOMSKOG JEZGRA

Raderfordovo otkriće atomskog jezgra 1911. godine jedno je od najznačajnijih u istoriji fizike. Ono je prodrlo u mikro svet i otvorilo put čitavom spektru novih saznanja koja su iz osnova promenila znanja o svetu, a njihova primena uvela je čovečanstvo u potpuno novu epohu. Otkriven je mikro-svet, struktura nežive i žive materije, razjašnjena tajna života, dokučena dešavanja u trenutku i neposredno nakon Velikog praska, kao i tajna energije zvezda, ali i način na koji je moguće proizvesti ogromne energije, te primena nuklearne fizike u medicini, u nuklearnim elektranama i za proizvodnju nuklearnog oružja. Stogodišnjica otkrića atomskog jezgra obeležena je u celom svetu. Naučni skup „100 godina od otkrića atomskog jezgra“ održan je na Univerzitetu u Novom Sadu. U Beogradu, skup su organizovali Srpska akademija nauka i umetnosti, Univerzitet u Beogradu, Univerzitet u Novom Sadu i Institut Vinča. U ovom izdanju „Dijaloga kultura“ Radio Novog Sada, u prvom i drugom bloku emisije, čućemo kako je došlo do otkrića atomskog jezgra, koje je sto hiljada puta manje nego što je atom, jedna tačka gotovo bez dimenzija, te kako je ustoličena kvantna mehanika, teorija mikro sveta i kako je tekao dalji razvoj nauke, posebno u oblasti hemije, biologije i nuklearne fizike, ostavljajući evoluciju nuklearne astrofizike i fizike elementarnih čestica za neku od narednih emisija. Najširu javnost posebno interesuje primena nuklearne fizike u medicini i u oblasti proizvodnje energija i tome će biti posvećen treći i četvrti blok. U najavi izdvajamo konstrukcione probleme nuklearnih elektrana za koje se očekuje da će biti rešeni u aktuelnoj četvrtoj generaciji i za koje se očekuje da budu potpuno bezbedne. Zašto su one još izuzetno važne za čovečanstvo nalazimo u izlaganju prof. dr Ivana Aničina na PMF-a u Novom Sadu, koji je, između ostalog podsetio da je naše doba nazvano atomskim dobom sredinom prošloga veka kada su proizvedene i bačene dve atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki. „Plutonijuma 239 je dovoljno 5 kilograma za jednu atomsku bombu… Plutonijuma je proizvedeno dve hiljade tona. Postoji i nekoliko hiljada tona urana 235 separisanog iz prirode… i da ne delimo to sa pet kila da znate koliko ima tu bombi de facto… I te bombe sede i čekaju da neko ‘odlepi’ što bi rekla deca danas i da se to upotrebi. Tokom istorije čovečanstva, ono je ‘odlepljivalo’ u veoma mnogo navrata. Nema nikakvog razloga da ne mislimo da neće opet. Jedini način da postojeće hiljade tona nuklearnog eksploziva ne odu u bombe je da sagore u kontrolisanoj lančanoj fisiji. Kontrolisana lančana fisija se odvija u nuklearnim reaktorima… Zašta služe reaktori? Služe recimo za proizvodnju radioizotopa koji se koriste u nuklearnoj medicini i industriji, služe, na primer, i za propulziju velikih plovila. Veliki brodovi koji su osuđeni da dugo plove bez dodavanja goriva, svi su na nuklearni pogon. Segment u kojima je nuklearni reaktor srce celog postrojenja je fisaona nuklearna energetika. Nuklearni reaktor služi kao peć. Umesto da bacate ugalj unutra ili da sagorevate mazut ili drugo gorivo, tu se odvija kontrolisana lančana reakcija. Do danas je tri generacija nuklearnih reaktora razvijeno. Svaka sledeća generacija bila je konstruisana sa jednim faktorom sigurnosti više. U toku je razvoj četvrte generacije koja bi trebalo da bude pasivno sigurna, što znači da nije potrebna nikakva aktivna kontrola da biste regulisali rad reaktora, nego da je princip rada reaktora takav da on sam po sebi nikada ne može da podivlja. Ta četvrta generacija predviđa se 2030. godine i to će značiti veliki pomak u nuklearnoj energetici. Jeste da su se desili Fokušima i Černobil, ali ipak… nuklearne elektrane jedine su sposobne da korisno sagore i unište nekoliko hiljada tona plutonijuma i urana 5 i da to nikada ne treba zaboraviti. Ako mislimo da se rešimo te strašne opasnosti koja se nadvila nad čovečanstvo u vidu nuklearnog oružja, ne postoji niko drugi ko to može da uništi osim nuklearnih elektrana, zaključio je profesor doktor Ivan Aničin“.

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spikerka: Jadranka Mitić

Terenski snimatelji: Boris Đuranin i Goran Kovačević

Ton-majstor: Vlada Rakić