Dijalog kultura 18.09.2011.

Tema: MARIJA KIRI – Drugi deo

Povod: Međunarodna godina hemije i 100 godina od dodele Nobeleove nagrade Mariji Kiri za hemiju

Kad god otvorite nuklearnu fiziku na početku stoji: Ernest Raderford i Marija Kiri ili Kirijevi, ukazuje profesor dr Darko Kapor, nastavljajući priču o životnoj i naučnoj biografiji Marije Kiri. Kevendiš Laboratorija koju je vodio Ernest Raderford i laboratorija Kirijevih mesta su u kojima je nastajala nuklearna fizika. „Marija Kaže: čim ja počnem da radim s nečim radioaktivnim, vrlo brzo, sve te posude, moja odeća, sve je radioaktivno. Ja to znam jer ako stavim bilo koju epruvetu na fotoploču ona će biti aktivirana. Ako stavim rukav moje odeće na ploču ostaće trag… sve je to radioaktivno… Odakle? “ Profesor Kapor prati i naučnu misao i eksperimente Kirijevih, ali i Raderforda te ukazuje: „Raderford ima jednog saradnika, hemičara. To je Frederik Sodi i oni shvataju polako da se najverovatnije tu ostvaruje san alhemičara da se prilikom zračenja jedan element pretvara u drugi. Mi danas kažemo jedno jezgro prelazi u drugo, ali on tada nije znao za jezgro i to je ta interpretacija o kojoj je i Marija razmišljala.“ Punih pet godina Marija je radila veoma naporan i težak posao i iz nekoliko tona pehblende dobila je jedan gram radijuma. Interesantna je sudbina daljeg toka istraživačkog rada u koju će biti upleten i nematerijalan svet Kirijevih, a potom i Drugi svetski rat i novo osiromašenje koje je skoro zaustavilo naučni rad. Pošto su Kirijevi proceduru izdvajanja radijuma razradili, to je bio njihov postupak. Profesor Kapor priča: „Godine 1904. se pojavljuju praktični Amerikanci, sa praktičnim pitanjem da li Kirijevi žele to da patentiraju. Amerikanci jednostavno žele da i oni izdvajaju radijum i pitaju ih za postupak. I tu je Marija prilično iznenađena: Pa to je naučni rezultat, to pripada celom čovečanstvu! Ne pada joj na pamet da patentira i Pjer šalje celu dokumentaciju Amerikancima. Evo izvolite, pa radite. Nisu ni u jednom momentu pomišljali na ličnu materijalnu korist… Kada se završio Drugi svetski rat, para je naravno bilo malo. Osiromašilo se. Potrebne su pare i za nauku. Marija rukovodi Institutom za radijum. I sad, pojavljuje se jedna neobična osoba. To je jedna američka novinarka. Nadimak joj je bio Misi Meloni… Marija ne prima novinare, ali ova je neverovatno uporna i negde 1920. godine Marija na kraju pristaje. I pričaju o istraživanjima, pričaju o radijumu… I sad, kaže Marija, mi imamo taj jedan gram koji se čuva i zbog standarda i zbog izdvajanja radona, a trebalo bi nam još za istraživanje, a recimo Vi u Americi imate 50 grama radijuma i to je komercijalno, 100 hiljada dolara košta jedan gram, pa ko hoće neka kupi. Pazite, to su dvadesete godine. Sto hiljada dolara, to su ogromne pare. Ono što čovek prvo pomisli jeste: Šta bi bilo da je Marija svoj postupak patentirala? Ne bi imala nikakav problem ni sa parama, ni sa onim što je ona tako nonšalantno predala. Na to je Maloni rekla: Hajdemo ovako: Ja ću da animiram američke žene da mi skupimo pare da Vam kupimo jedan gram radijuma. Ako u tome uspemo, morate da obećate da ćete doći u Ameriku po taj jedan gram. Marija obeća. Ona je ubeđena da nema šanse…“ .

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Ton-majstorka: Marica Jung