Dijalog kultura 18.03.2012.

Tema: Esej: TIMAJ I POSTANAK I POSTOJANJE U PLATONOVOJ FILOZOFIJI PRIRODE

Drenka Dobrosavljević, autorka eseja ukazuje da Platon kroz Timaja o vremenu kaže: „Kada je otac, rodivši svet, uvideo da se on kreće i živi i da je postao svetilište večnih bogova, zadivio se i sav radostan naumio da ga načini još sličnijim uzoru. A kako je uzor večno živo biće to se on potrudio da, koliko god je to bilo moguće, i ovaj svemir na isti način takvim dovrši. Priroda tog živog bića bila je, dakle večita a nju nije bilo moguće u potpunosti uskladiti sa onim što je rođeno. Stoga je otac naumio da stvori nekakvu pokretnu sliku večnosti, pa je, uređujući nebo, stvarao istovremeno i sliku večnosti koja traje u jednom, večitu sliku koja protiče u skladu s brojem, a koju smo mi nazvali vreme. Jer, dani i noći, meseci i godine, pre postanka neba nisu postojali, nego je otac zamislio da oni postanu u isto vreme kada je sastavljeno nebo (…) Vreme je, dakle, postalo s nebom da bi, rodivši se u isto vreme, u isto vreme i nestali ako do nekakvog njihovog nestanka ikada dođe, a postalo je po uzoru na večitu prirodu da tom uzoru bude koliko god je moguće sličnije. Uzor je, naime, ono što je tokom sveg vremena bilo, što jeste i što će biti.“

U dijalogu Timaj i kroz Timaja, Platon izlaže svoju filozofiju prirode i kosmogoniju. „Kažu da je Zenon iz Eleje prvi pisao dijaloge. Ali, prema Favorinu u Uspomenama, Aristotel u prvoj knjizi svoga dela O pesnicima tvrdi da je to bio Anaksimen iz Stire ili Teosa. A ja mislim da Platon koji je usavršio ovaj način pisanja treba da dobije nagradu za lepotu i sam pronalazak“, piše Diogen Laertije u delu „Životi i mišljenja istaknutih filozofa“, iz trećeg veka pre naše ere, najstarijem sačuvanom spisu posvećenom biografijama i filozofskim učenjima do Diogenovog vremena. Diogen Laertije nastavlja: „Dijalog je govor koji se sastoji od pitanja i odgovora o nekom filozofskom ili političkom predmetu, s odgovarajućim poštovanjem karaktera ličnosti uvedenih u dijalog i samog kvaliteta govora. Dijalektika je veština govora, pomoću koje možemo ili odbiti ili utvrditi neke postavke pitanjem i odgovorom sagovornika. Postoje dve vrste Platonovih dijaloga, jedna za poučavanje, a druga za istraživanje. Dijalog za poučavanje deli se na dve vrste, teoretsku i praktičnu. Teoretski deo, opet, deli se na fizički i logički, a praktični deo na etički i politički. I dijalog istraživanja ima dva glavna karaktera. Jedan čija je svrha da vežba duh, drugi da se pobedi u kontroverzi… Poznato mi je da neki autori tvrde da se dijalozi drugačije razlikuju među sobom, neke od njih nazivaju dramatskim, druge pripovednima, neke, opet mešanim. Međutim, oni su dijalozima dali imena tako da više odgovaraju pozornici, a ne filozofiji. Dijalog Timajse bavi prirodom; Državnik, Kratil, Parmenid i Sofist su delovi logike; etiku predstavljaju Apologija, Kriton, Fedon, Fedros, Simpozion…“

Smatra se da je Platon Timaja napisao kada je imao sedamdest godina. To delo je značajno uticalo ne samo na filozofsku nego i na religioznu misao. Platon stvara prelazak sa čiste dijalektike na nauku o prirodi uvođenjem nekog mita, koji je star koliko je stara i religija. To je mit o demijurškom biću, biću stvoritelju, biću graditelju sveta. Ono učestvuje u oba kraljevstva – u kraljevstvu ideja i kraljevstvu materije. Zbog toga je sposobno da u materijalni svet utisne oblik onog prvog sveta, da sastavi filzički, materijalni svet prema slici idealnog sveta. U Platonovim dijalozima mogu se naći najmanje dva takva demijurška bića: duša i Demijurg.

Kasnije će hrišćanski platonizam nastojati da napravi samo jedno takvo biće preko ideje o Hristu-Logosu. Bertrand Rasel u delu „Istorija zapadne filozofije“ piše da je Platonovu kosmogoniju izloženu u Timaju Ciceron preveo na latinski i da je to bio jedini dijalog koji je na Zapadu bio poznat u srednjem veku. I tada i ranije u doba neoplatonizma, on je imao veći uticaj nego i jedan drugi Platonov spis. Rasel objašnjava: „(Po Platonu) Ono što je nepromenljivo primamo preko mišljenja. Pošto svet saznajemo preko čula, on ne može biti večan i morao ga je stvoriti Bog. Pošto je Bog dobar, on je svet načinio po obrascu večnosti, a budući da je bez zlobe, hteo je da sve bude što više sličnonjemu. Bog je želeo da sve stvari budu dobre i da ništa ne bude rđavo, ukoliko je to moguće. I pošto je našao da cela vidljiva sfera ne miruje, nego da se kreće na nepravilan i neuređen način, od nereda je stvorio poredak. Tako… Platonov Bog, za razliku od judejskog i hrišćanskog Boga, nije stvorio svet iz ničega, nego je preuredio materijal koji je već postojao (i zatim je) stavio inteligenciju u dušu, a dušu u telo.“

Urednica i autorka: Drenka Dobrosavljević

Muzički urednik: Predrag Jovanović

Spiker: Miodrag Matović

Ton-majstorka: Marica Jung