Дијалог култура 28.12.2014.

Тема: СУСРЕТ И СУКОБ С НАУКОМ – Прва емисија

Повод: Истоимена књига Зорана Л. Ковачевића у издању Академске књиге Нови Сад

Сусрету и сукобу с науком академик Зоран Ковачевић, председник Огранка САНУ у Новом Саду, посветио је најновију књигу.

Поимање стварности, истине, знања и пре свега научни метод Ковачевић издваја као најзначајније параметре за сагледавање места сусрета и сукоба с науком и анализира их сагледавајући истовремено и природне науке, односно оно што се често назива тврда наука и душтвене и хуманистичке дисциплине, односно меке науке, не изостављајући ни религиозна тумачења и погледе на њих.

Поглавље Сусрет с науком аутор је посветио следећим потпоглављима: Наука је освојила свет али не и људско срце, Рађање и карактер научне мисли – наука старих Хелена, Коперниканска револуција, Френсис Бекон и утемељење научног метода, Антагонистички концепти филозофије природе – детерминизам и случајност, Утицај науке на савремени поглед на свет – Дарвинова теорија еволуције, Истина и стварност – да ли их можемо спознати? Здраворазумска и научна истина, Путеви сазнања или раст знања – Наслеђено знање, Акумулација нових информација и знања после рођења – Стечено знање, Објективно знање као аутентичан извор истине, Научни метод као пут ка објективном знању, Научне хипотезе и теорије, Да ли су непроверљиве хипотезе научне? Комплексни и хаотични свет.

У поглављу Сукоб две културе – хуманистичке и научно-техничке, Ковачевић своја разматрања систематизује у следећа потпоглавља: Појава антагонизма према науци, Покушај да се методе природних наука примене на друштво, Ограничења редукционистичког научног метода, Да ли се реалност и објективност како их тумаче природне науке могу применити на хуманистику?

Поглавље Наука и поезија садржи следећа потпоглавља: Дуализам духа и тела, Непријатељски однос науке према природи, Сусрет поезије и науке, Трагање за истином у уметности, Да ли наука и уметност имају нешто заједничко?

У поглављу Наука и политика, Ковачевић сагледава следећа питања: Политика као антитеза науци, Однос научно-техничке интелигенције према политици, Карактер политичке истине, Морал у политици, Медији у политици, науци и друштву, Феномен вође у политици, Трагање за друштвено-политичким системом, Глобализација се шири на крилима научно-техничког напретка, Научно-технолошки прогрес је у основи доминација Запада, Појава антиутопија.

Из поглавља Наука и етика издвајамо питања о добру и злу, о утицају науке на етику, о научним открићима која су имала најснажнији утицај на морал и етику, о примерима редукционизма и злоупотребе науке, као и елементе Дарвинове теорије који су имали утицај на морал и етику те покушаје научног доказа о постојању расне неједнакости. Ово поглавље обухвата и етичке дилеме које су настале открићима у домену молекуларне генетике и технологија манипулације генима и репродукцијом, технонауку и улогу научника у имплементацији етике будућности.

Посебно поглавље посвећено је науци и религији.

Са професором Ковачевићем разговарам у две емисије.

У првој тежиште је на питањима: Шта је истина? Шта је реалност? Шта је знање?

Шта утиче на формирање слике света?

Где се сусећу а где раздвајају схватања тврдих наука и погледи представника духовне културе, религије, филозофије, етике, хуманистичких и друштвених наука?

Да одговори нису једнообразни ни сводиви односно да одговори ни када је о природи реч нису општеважећи, најилустративније говоре указивања професора Ковачевића о понашању биолошких система. Пишући о путевима сазнања и расту знања он посебно осветљава чињеницу да су биолошки системи у суштини информатички системи у којима је кумулирана огромна количина информација информација. Код њих не важи Други закон термодинамике, односно спонтана тенденција природних система да се крећу ка постизању све већег нереда, све веће ентропије и апсолутне неравнотеже. Биолошки системи декодирају хаотичне појаве с којима се срећу у околини, јер живот ствара ред, као да се одупире свеопштој ентропији у неживом свету или универзуму, објашњава Ковачевић и додаје: „У таквом једном несређеном и, да тако кажем, хаотичном систему, који се и хаотично креће, живи организам се сналази на бази информација које је сакупио и у том систему ствара одређени ред да би могао да му се прилагоди. У супротном случају живи системи не би могли да се прилагоде и опстану у једној таквој средини која је веома често негостољубива према њима.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Војислава Вукеља

Дијалог култура 14.12.2014.

Тема: НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Друга емисија

Дунавска стратегија, један од европских макрорегионалних пројеката, те наука и макрорегионалне политике, затим сарадња са факултетима и научим центрима далекоисточних и средњеисточних земаља чији је развој у успону са све значајнијим местом у међународној начној заједници, као и актуелности експеримената у CERN-у у чијем раду је нуклеарни физичар проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду, укључен од 1989. године, централна су питања мог разговора с ректором Универзитета у Новом Саду у наставку нашег разговора на тему наука и савремено друштво.

„Европа развија у последње време макрорегионалне политике које имају задатак да повежу поједине земље, поједине регионе и да истовремено решавају одређене проблеме који најчешће не стају на границама. Питање поплава, питање загађења или неке сличне ствари не можете да зауставите на националној граници и да кажете – то функционише довде а преко тога не функционише. То је један од разлога формирања одређених макрорегионалних политика. Тренутно, дакле у садашњости и некој блиској будућности имамо или ћемо имати четири макрорегиона у Европи која су настала или која настају због решавања одређених проблема. Један је простор око Балтичког мора, који је у великој мери настао због еколошких проблема Балтичког мора, други је Дунавски макрорегион који обухвата 14 земља, трећи је Јадранско-јонски регион и четврти је Алпски регион“, објашњава пофесор Весковић. Србија је део и Дунавског региона и биће део Јадранско-јонског макрорегиона и на тај начин бићемо укључени у обе макрорегионалне стратегије, каже он. „Све ове макрорегионалне политике које сам поменуо заправо усмерене су не само према земљама Европске уније, него и према земљама које нису у овом тренутку чланице ЕУ.“

Весковић, који је 2010-2011. био председавајући, а сада је члан председништва Дунавске ректорске конференције која обједињује 75 универзитета и два и по милиона студената, у емисији, између осталог, говори и о Приоритету 7 Дунавске стратегије, а чији је координатор. Приоритет 7 подразумева друштво засновано на знању и пројекте који се односе на развој високог образовања, науке и информационокомуникационих технологија.

Интересује ме и које актуелно питање професор Весковић издваја као физичар, али и једно од оних најзначајнијих које друштво ставља пред науку. Између осталог, каже: „И тамна материја и тамна енергија су нас свакако изненадиле и још увек немамо јасан одговор заправо о чему се ту ради и тако даље и верујем да ће анализа резултата из Великог хадронског сударача дати одређене одговоре на нека питања, на неке могућности шта су тамна материја и тамна енергија, али још увек чини ми се да имамо пуно ствари пред собом да разрешимо што се тога тиче. Друга тема је питање енергије, питање добијања енергије, питање адекватног коришћења енергије. Мислим да ту ни физика ни неке друге гране нису дале свој коначни одговор. Читав низ нових технологија се налази пред нама. Имам утисак да сам за ових тридесетак и нешто година научио то да нема нерешивог проблема. Само је питање колико ће му се времена и финансија и људи и укупног ентузијазма посветити.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

Дијалог култура 30.11.2014.

Тема: НАУКА И САВРЕМЕНО ДРУШТВО – Прва емисија

„Дуго времена веровали смо сви заједно да ће нас технолошки развој, технолошке иновације, а под тим смо најчешће подразумевали да ћемо направити нови рачунар, нов мотор, нови аутомобил, нови воз, нови електромотор итд. да ће нам то решити све проблеме. Чини ми се да одговор је: Не, нисмо били у праву“, указује нуклеарни физичар, проф. др Мирослав Весковић, ректор Универзитета у Новом Саду и наставља: „И оно што морамо данас да у великој мери размишљамо то је да душтвене науке морају да дају свој једнак допринос развоју човечанства, па и развоју наше земље, као што је то пред техничким и природним наукама, а то истовремено значи да питање друштвних иновација мора бити стављено на сто на исти тако важан начин као што је стављено на сто питање технолошких иновација. Ми се трудимо да направимо одређене технолошке помаке, али ти технолошки помаци уколико друштво као целина не направи одређене промене, чини ми се да неће бити ефикасни као што су показали да у претходном периоду. Без обзира што смо драматично напредовали, нисмо решили велики део питања човечанства. Укључујући оно што смо напоменули на почетку, да је одговор био прави, ми данас не би морали да причамо о циљевима одрживог постојања човечанства.“

Наука и друштво нераскидиво су повезани, поготово данас када друштво тражи одговоре од науке за питања о судбини човечанства.

С друге стране, као што је то одувек било, научна мисао неодвојива је од фундаменталних питања о свету, његовој природи и законима, као и о техничким и технолошким могућностима. Нови домети сазнања, нарочито они који револуционишу науку мењају човеков поглед и на саму науку и сопствени развој. При томе, на развоју информационих комуникационих технологија највидљивије се прати утицај знања на развојне правце друштва.

О науци и савременом друштву с нуклеарним физичарем професором Мирославом Весковићем, ректором Универзитета у Новом Саду разговарам у две емисије. У овој првој тежиште разговора је на Циљевима одрживог развоја које УН треба да донесу 2015. и на питању колико је данас наука у служби друштва, а колико је друштво окренуто према оном новом што у сваком времену из научних истраживања израста. Чућемо и шта се очекује од доба знања, као и шта се подразумева под економијом знања.

Између осталог, професор Весковић закључује: „Један од одговора који су озбиљна демографска истраживања понудила и врло јасно тврде да он јесте један од правих одговора на проблеме који могу да задесе човечанство у некаквој блиској будућности јесте образовање. Образовање на свим нивоима, говоримо и о основној школи и о средњој школи, наравно и о терцијарном образовању односно одговарајућем академском образовању, па и о науци, јер они заправо у великој мери утичу на то како се човечанство односи према ресурсима“.

Када је реч о Универзитету у Новом Саду, између осталог, професор Весковић каже: „Данас Универзитет у Новом Саду има плејаду младих људи између тридесет и четрдесет година који су врхунски истраживачи. Ми смо до сада доделили десет Ђинђићевих награда најбољим младим истраживачима у Аутономној покрајини Војводини. Свих десет тих истраживача су и даље на Универзитету у Новом Саду, свих десет су најбољи истраживачи на Универзитету у Новом Саду и носиоци су у истраживачком смислу и не само у истраживачком, него и у наставном и, рекао бих, и у неким другим аспектима, и то је велика ствар.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Војислава Вукеља

ДИЈАЛОГ КУЛТУРА 16.11.2014.

Тема: БИОЕТАНОЛ КАО ЈЕДАН ОД ЕНЕРГЕНАТА БУДУЋНОСТИ И ДРУГЕ БИОТЕХНОЛОШКЕ ПРИЧЕ

„Јасно је да ће биотехнологија бити кључна технологија 21. века и наука будућности. Њена најједноставнија дефиниција била би примена живих организама или њихових компоненти за стварање добробити“, каже др Јована Граховац, доценткиња на Технолошком факултету Универзитета у Новом Саду и указује: „Биотехнологија као наука је релативно нова и развија се тек око 200 година. Показала је значајан утицај на различите аспекте свакодневног живота као што су здравље људи, у области фармацеутике, примене у производњи хране, у пољопривреди, индустрији, и производњи биоенергената итд. Класична биотехнологија подразумева примену микроорганизма. С развојем техника генетичког инжењерства отпочео је и развој модерне биотехнологије. Иначе, сама биотехнологија веома је стара. Њени корени могу се пратити од праисторијских цивилизација. Стари Египћани, иако нису знали за постојање микроорганизама, бавили су се биотехнологијом. Илустративни примери су и производња хлеба, пива и сира које постоје вековима.“

Др Јелена Граховац бави се, још од докторске тезе, унапређењем поступака добијања етанола из шећерне репе, односно биоетанолом као једним од енергената будућности.

Течна биогорива су обећавајући начин да се смањи употреба фосилних горива у сектору транспорта, пише она у једном од бројних радова. Многе земље приклањају се производњи биоетанола да би смањиле зависност од увоза нафте и у оквиру укупне политике обезбеђивања веће енергетске сигурности и очувања животне средине. Етанол се широм света углавном производи – биотехнолошки – из шећерних и скробних сировина, за шта постоје развијене технологије. Светски лидери су Бразил и САД. Када је о Србији реч, индустријска постројења за производњу биоетанола углавном се налазе у Војводини. Биоетанол се код нас тренутно користи само у прехрамбеној, фармацеутској и хемијској индустрији. Др Граховац покушала је и успела да утврди да је могућ и други поступак осим уобичајеног када је реч о производњи етанола из меласе, нус производа који остане када се из репе добије шећер. Зато нас у емисији, између осталог, интересује који су међупроизводи процеса прераде репе и зашто је ова научница баш на међупроизводе усмерила пажњу, те да ли је ту реч о економичности производње биоетанола.

Уједно, интересују нас и друга примењена биотехнолошка истраживања на којима ради или којима руководи др Граховац, а посебно технолошки изазови проиводње биофунгицида Streptomicete у индустрији. Тај микроорганизам, изолован је из земљишта у лабораторији Технолошког факултета у Новом Саду, а показао се изузетно погодним за заштиту од труљења јабука у складиштима. Од поступака у лабораторијским условима и рада у малим посудама до оних у индустрији и решавања технолошких питања која настају радом у већим биореакторима дуг је пут.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 19.10.2014.

Тема: ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Друга емисија

„Оно што је важна особеност приступа друштвене конструкције технологије јесте анализирање технологије изнутра у процесу њеног стварања и њеног урањања у друштвени миље. Уместо ‘хладне’ технологије која меље својом крутом логиком у први план избијају актери који реконструишу техничке артефакте прилагођавајући их својим потребама“, пише социолог, професор доктор Далибор Петровић, аутор студије „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад, и додаје: „У овом случају интернет би био парадигматичан пример будући да су управо корисници најзаслужнији за многе аспекте његове непланиране а данас доминантне употребе.“

Разматрајући однос технологије и друшва Петровић истиче да је најближи ставу да технологија и друштво представљају испреплетени контекст који је могуће сагледавати једино у овој међувези. При томе истиче: „Идеја приступа друштвене конструкције технологије о борби интересних група за превладавање одређених технологија или техничких решења, према нашем мишљењу, представља добру полазну основу за сагледавање ове међувезе. Међутим, далеко од тога да су актери спутани само једни другима у процесу промовисања ових технологија. Они су свакако спутани и структуралним условима у оквиру којих делују, а пре свега друштвеном моћи којом располажу“.

У фокусу Петровићеве пажње је улога „просечног“ корисника. Његов утицај је такође различит од технологије до технологије а велику улогу у усмеравању праваца развоја интернета имали су, пре свега, рани корисници – млади људи, натпросечног образовања и материјалног статуса, поникли у слободарској култури нових друштвених покрета касних 60-их и 70-их година XX века. Али његови кретатори су и данашњи ‘просечни’ корисици, који чине хетерогену групу али са очигледно хомогеним потребама – да буду у вези. Управо ова потреба пропуштена кроз сито различитих структуралних фактора чини да се интернет конституише као најмоћније комуникационо средство данашњице“, закључује аутор студије „Друштвеност у доба интернета“.

Посебно имајући у виду Петровићева уочавања и теоријске интерпретације о прокреативној функцији интернета намећу се питања како су корисници постали творци интернета и да ли употреба интернета обликује друштво или друштво обликује употребу интернета.

Говоримо и о друштвеним односима на интернету и када су почели да се развијају виртуелни светови.

Занимају нас и резултати емпиријског истраживања професора Петровића о употреби интернета и персоналних мрежа у Србији као и употреба онлајн платформи за друшвено умрежавање.

Петровић је аутор и књиге „Нови облици друштвеног умрежавања – улога интернета у успостављању интерперсоналних односа у Србији“ која је објављена 2012, а настала је као резултат његове доктроске дисертације.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 05.10.2014.

Тема: ДРУШТВЕНОСТ У ДОБА ИНТЕРНЕТА – Прва емисија

Друштвене везе путем интернета и утицај комуникационих технологија на друштво су у средишту теоријског разматрања и емпиријског истраживања социолога професора доктора Далибора Петровића у студији „Друштвеност у доба интернета“, коју је објавила Академска књига Нови Сад.

У овој првој емисији са професором Петровићем говоримо о трансформацији друштвености у 20. веку, о правцима мобилности и трансформације времена и простора, о развоју виртуелних заједница персоналних мрежа и да ли тенденција припадности мрежним заједницама и изабраним везама може из корена да промени друштвене односе и како су уопште кроз досадашњу историју цивилизације текли процеси инивидуализације.

Посебно нас интересују и Петровићева уочавања и теоријске интерпретације прокреативне функције интернета. Тако, на пример, он пише: „Све до појаве интернета, улога комуникационих технологија се сводила на усавршавање преноса порука на даљину. Свако ново комуникационо средство дало је свој допринос обогаћујући, убрзавајући, омасовљавајући и појефтињујући тај процес. Са настанком интернета се пракично не развија ниједан нови, претходно непознати, начин преноса порука на даљину. Већ је телеграф учинио да се порука ослободи физичких ограничења простора, радио и телефон да се омогући пренос аудио, а телевизија и видео сигнала. Међутим кључна карактеристка интернета огледа се у томе што је он у себи интегрисао све претходно познате видове преноса порука, додатно их персонализујући. Појединац сада први пут, или макар лакше него икада, из свог дома може да шаље текстуалне, аудио или видео-поруке, повезујући се натај начин са другим људима без обзира на просторно-временска ограничења реалног света. Међутим, интернет није само пука агрегација већ познатих комуникационих медија. Спајајући постојеће медије у један хибридни, он мења природу сваког од њих. Мења природу масовних медија укидајући њихову једносмерност кроз омогућавање реакције публике, која је пре интернета, сем уз велике напоре јавних окупљања, била лишена могућности за реакцију. Он такође мења и природу интерперсоналне комуникације, претварајући, на пример, класично писмо које је путовало данима или недељама у електронско, одмах доступно, или претварајући телефон, путем апликација као што је Skype, у аудио-визуелно средство за интерперсоналну интеракцију. Међутим, оно што је по нама кључно, интернет превазилази трансмисиону функцију технолошких медија за комуникацију. За разлику од свих претходних медија интернет је отворио нови, паралелни простор, али оно што је још важније, интернет нам је омогућио да у њега ступимо и да сами производимо.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Виолета Марковић и Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 21.09.2014.

Тема: МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН И ФОНДАЦИЈА СЕЛАК

„Пупин се бавио науком на начин на који се данас људи баве“, скреће пажњу професор др Бранко Ковачевић, декан електротехничког факултета у Београду и објашњава: „У то доба истраживачи, пре свега инжењери, нису волели математику и нису користили аналитику и прорачуне него су више користили физички експеримент и интуицију. Пупин је писао радове. И данас се пишу радови по истом том обрасцу како их је писао Пупин. Он је на неки начин увео математику у технику. Био је одличан математичар. Бавио се аналитичким прорачунима. Није одмах кретао да нешто експериментише, па да проба, па да на основу неке интуиције и искуства донесе неке закључке. Не, он је радио прорачуне и на тај начин је постизао одређене уштеде, као што се данас ради. Праве се математички модели, раде се прорачуни и после тога се креће на реализациу и имплементацију. И то је Пупин урадио. Он је прве чланке написао како се данас пишу чланци. Први чланак из радиотехнике написао је Пупин.“ Наглашавајући да је Пупин покренуо прорачуне и аналитичко пројектовање као принцип у време када је аматеризам карактерисао проналазаштво, професор Ковачевић додаје: „Његови (Пупинови) патенти изгледају као радови. Када погледате Теслине патенте, ту морате читати између редова, није то лако пратити, има ту много интуиције, има много, да кажем, хеуристике. И до калемова и до тога на којој даљини теба да се поставе Пупин је дошао правећи математичке моделе, пишући једначине и објашњавајући, наравно, са физичког аспекта шта та математика значи. Тај његов приступ и данас живи.“ Не само да на Пупиновом Колумбија универзитету у Њујорку или Америци у целини, него и у свету није постојала катедра за електротехнику пре Пупинове, односно електротехника није постојала као наставна дисциплина и успостављени студијски систем на универзитетима, указује професор Ковачевић говорећи о знањима које је Пупин понео у Америку после докторских студија у Европи и боравака у Берлину и Кембриџу, код најугледнијих научника тог времена и где је, осим научних сазнања које је стекао, видео како изгледа организовано, систематско и професионално бављење науком и то потом у настави и успостављању катедре на Колумбија универзитету надограђивао. Због тога, не само због Пупинових научних доприноса и заслуга као угледног и успешног професора, када је на Колумбија универзитету 1927. године саграђена зграда Одсека за физику, она је названа „Пупинова лабораторија“.

Професор Ковачевић говари и о проблемима телеграфије и телефоније у Пупиново доба и о Пупиновим областима истраживања и доприносима, као и о фондацијама и задужбинама које је оставио за собом.

Такође упознајемо се и са Фондацијом Младен Селак, која је и иницијативама и материјално најзаслужнија што је пре неколико година обновљен музејски комплекс у Идвору и Пупинова родна кућа, као и за већину овогодишњих пројеката поводом 160 година од Пупиновог рођења.

Професор Бранко Ковачевић, председник је Одбора за обележавање 160 година од рођења Михајла Пупина и члан Фондације Младен Селак.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторке: Марица Јунг и Виолета Марковић

Дијалог култура 06.07.2014.

Тема: ПИТАГОРА – МЕАНДРИ РЕЛИГИЈЕ И НАУКЕ

То што за Питагором нису остали списи и што се није могло писаним путем сазнати ни за какво Питагорино учење цео један век, све до Филолаја, првог питагорејског мислиоца који је оставио писана дела и с чијом математиком и астрономијом и космолошким идејама о кретњу Сунца, Месеца, Земље и планета око централне ватре је питагорејска школа доживела врхунац, заогрће плаштом маглине Питагорину науку, а у легенде претаче Питагорину реформу орфизма, његове изреке и поуке, његова упутства о религиозном животу и ритуалима и забране којих се треба доследно придржавати чак и у смртним опасностима. Тек Филолај је, како пише Диоген Лаертије, издао она три чувена наводно Питагорина дела за које је Платон послао сто мина да би их купио, а био је и учитељ питагорејцу Архити код којег је Платон дошао на Сицилију да се упозна са питагорејским учењем.

У Питагориним меандрима религиозне и научне мисли ауторка есеја Дренка Добросављевић трага за дубљим коренима његових сазнања, као и за одразима његових погледа на касније мислиоце после њега.

Херметичност у откривању спознаја уз строги завет ћутања, због чега се питагорејско зање дуго преносило искључиво усмено, оставиће у сфери наслућивања многе Питагорине мисаоне домете, а корени таквог Питагориног погледа на пренос знања само упућенима, инициранима, припадницима питагорејске религиозне заједнице и братства приписује се не толико учењима орфијских мистеријских заједница колико Питагорином дугогодишњем напајању знањима у египатским храмовима, посебно из геометрије којој су га пре тога поучавали Анаксимандер и Талас. Код египатских свештеника или врачева, како бележе антички доксографи, Питагору је упутио Талес из Милета сматрајући да је и он сам стекао од њих оно због чега га сматрају мудрим. Питагора је потом са осталим египатским заробљеницима доспео у Вавилон, а захваљујући свом природном интелекту и високој образованости, иако роб, водио је расправе са вавилонским маговима, указује, на пример, Радослав Јовановић и наглашава да се у Вавилону Питагора интересује и за хармонију међу бројевима у природи и да се ту упознаје и са појмом хармоничне пропорције познате касније у западној култури као златни пресек и да је управо у Вавилону достигао савршенство у музици, аритметици и другим математичким областима.

Излазећи из легенди о Питагорининим сећањима на претходне животе и погледима на сеобу душа, желимо да се задржимо на једној мисли др Милана Тасића која сажима Платонова надахнућа Питагором: „… то што је он (Питагора) проносио мисао о сељењу душа је у целости Платонова „теорија идеја“, у онтолошком гносеолошком, логичком и другом аспекту њеном, јер вечитој и нествореној души припада то да има једнако несаздате и сталне идеје о стварима реалног света“.

Један од најугледнијих историчара филозофије и њене повезаности са политичким и друштвеним условима, Бертранд Расел Питагори придаје изузетан значај и истиче: „Не знам ни једног другог човека који је толико утицајан у области филозофије, као што је то био Питагора“. Он сматра да када анализирамо платонизам, налазимо да је он у суштини питагорејство и да од Питагоре потиче целокупна замисао о једном вечитом свету који се открива уму, али не и чулима. Да није Питагоре, сматра Расел, хришћани не би мислили о Христу као Речи и да није њега, теолози не би трагали за логичким доказима о Богу и бесмртности. Комбинација математике и теологије, објашњава овај филозоф, која је почела са Питагором, карактерисала је религиозну филозофију у Грчкој, те у Средњем веку, а у новије доба све до Канта. Он такође указује на то да је пре Питагоре орфизам био аналоган азијатским мистеријским религијама, као и да је Питагора у основи први идеалистички филозоф и да је математичко-физичка филозофија питагорејаца пренела математичке појмове у поредак материјалне стварности. Питагора је о бројевима размишљао као о облицима. Ми и данас говоримо о квадрату и кубу бројева, што су изрази које дугујемо Питагори, као што дугујемо и доказ теореме која носи његово име и уопште увођење доказа у науку и дедуктивно закључивање.

У времену филозофа космолошког периода Питагора је унео нови елемент у промишљања о свету: хармонију, а она произлази из односа бројева, а број је савршенство. Откривши значај бројева у музици Питагора је успоставио везу између музике и аритметике – и – између музичке харомоније и математике и астрономије, што посебно разматра Милан Узелац у студији Филозофија музике.

Уз Питагорина уверења о сеоби, о реинкарнацији бесмртне душе односно психе, одакле потиче и име метемпсихоза, и уз осврте на орфичку генезу тог учења код овог филозофа, многи текстови преносе фрагменте питагорејског религиозног живота и религиозних правила као својеврсне бизарности. Са покушајима њиховог објашњења она добијају смисао духовних и етичких поука, као и правила здравог живота. Диоген Лаертије објашњава мистерију забране која је налагала питагорејцима да не смеју јести боб, да је то стога што он надима „и на тај начин има највише везе са душевним делом; осим тога, боље је за стомак ако се не једе, а и снови ће нам бити пријатнији.“ По овом Питагорином биографу, Питагорина изрека: „Не ваља џарати ватру мачем“ значи: „Не буди гнев и растући бес силника“, а поука „Нека језичак на ваги не превагне“ значи „Не прелази оно што је право и праведно“. Питагорејци су позивали на истеривање духа супарништва и зависти из пријатељства, или барем из пријатељства с оцем, и, уопште, са старијима и доброчинитељима, јер трвење или спор у наступу гнева или неке друге страсти не помажу у очувању пријтељства које мора бити са што је могуће мање рана. Из пријатељства не треба одагнати поверење нити у шали нити у поступцима и у њега не сме да се увуче лаж. Пријатеља се не треба одрицати због несреће.

Ауторка есеја и уредница емисије: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић

Дијалог култура 15.06.2014.

Тема: НАУКА И УМЕТНОСТ: Музичка драма „Миланковић“

Ако пођемо од премисе да и наука и уметност трагају за световима и спознајама у којима ће прећи границе већ досегнутог, за поимањем и разумевањем стварности, каква истински јесте, и у оним димензијама које нису одмах видљиве или свима приступачне, онда нас музичка драма „Миланковић“ не води само до промишљања о девет Муза, до богиња инспирцјие, међу којима су заједно заштитнице и астрономије и уметности, и не води нас само до јединствености и хармоније света математике, астрономије и музике у схватњу Питагорејаца и Лајбницовог поимања музике као скривене вежбе душе несвесне бројања, него и до Аристотеловог погледа на едукативан значај уметности, а надасве до његовог учења о катарзи кроз уметност.

Музичка драма „Миланковић“ и речју и музиком води нас кроз Миланковићев мисаони свет и његову науку, дух амбјената у којима је растао, живео и стварао и историјско време са два светска рата, па и оно победоносно после Другог светског рата, када је Суд части Београдског универзитета, 1950. године, процењујући подобност Милутина Миланковића за нови поредак донео карактеристику у којој се признаје да се Миланковић истакао као одличан стручњак и научник који се бави астрономијом и небеском механиком, али је веома стар, напомиње се „и о неком његовом личном развоју нема ни говора“. „Додуше, он је добар педагог, истакнуто је надаље у документу, али предавања једва отаљава. По политичкој оријентацији припада познатој математичкој клики, каже се надаље. Марксизам-лењинизам уопште не познаје нити показује икакав интерес. Сматрамо да је наш политички непријатељ и да ће као такав умрети. Може се искористити као наставник и научник“, закључује се.

На Сењаку, у дому композиторке и пјанисткиње професорке Вере Миланковић, са породичним сећањима неколико генерација Миланковића, уз музику коју она изводи на клавиру на којем је и настајала музичка драма, разговарамо с њом и редитељем Александром Николићем о науци и уметности, о њиховом ишчитавању Миланковићеве мемоарске грађе и других архивалија и о њиховом ауторском приступу музичкој драми „Миланковић“, опере и театра Мадленијанум, чији текст потписује Василија Антонић а сценографију и костимографију Коста Бунушевац.

У емисији ћемо чути и породична сећања на Милутина Миланковића, који је дошао у Београд први пут као матурант у посету прадеди Вере Миланковић Димитрију Миланковићу, захваљујући чијим препорукама је много касније Милутин Миланковић био позван на Београдски универзитет за професора. Широј јавности је мало познато да је супруга Димитрија Миланковића Јелисавета била из породице Шупљикац, чији је стриц Стеван Шупљикац, који је на скупштини у Сремским Карловцима проглашен за српског војводу и који је у великој Наполеоновој војсци у рату против Русије одликован Орденом легије части.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајсторка: Сабина Недић

Дијалог култура 01.06.2014.

Тема: КАРНЕВАЛИ, КУЛТУРНА АНТРОПОЛОГИЈА И АНТРОПОЛОГИЈА ФОЛКОРА – Друга емисија

Повод: Учешће Србије на изложби традиционалних словенских карневала у Унесковој згради у Паризу

У наставку разговора с др Весном Маријановић о културним дијалозима карневалских светковина, о традиционалним елементима карневала и маски у појединим срединама, у овој, другој емисији говоримо о утицају дечијих игара на карневал, о миграцији карневалских идеја унутар Европе и из Европе у Нови Свет, у новооткривене земље у великим пловидбама, и, посебно, о актуелности карневала у европској културној политици. У последњем блоку говоримо о актуелности културне антропологије и антроплогије фолклора у целини и значају који им се у свету придаје не само са становишта неговања традиције и културног диверзитета него и са становишта потреба глобалног тржишта.

Елементи карневала постојали су у свим заједницама када се ишчекивало пролеће и били су повезани са аграрим култом најдревнијих времена. Истовремено, светковине с маскама биле су под утицајем духовних традиција, као и фолклорних, и под утицајем неговања култа предака. Када је реч о кареневалу као потреби за вентилима у друштвеним односима, за инверзијом социјалних улога, карневалу који носи у себи елементе потребе да се исмева оно што је обесправљенима недостижно, односно о карневалима који су повезани са смеховном културом, да подсетимо, докторка Марјановић је у прошлој емисији указала на то да се такав карневал јавља у ренесансној Европи и у вези с тим истакла је оне разлике које се на пољу смеховне културе могу ишчитавати на ритуалима светковина, које су тадиционално постојале на Балкану, и оне у Европи ренесансног времена и времена просветитељства. У другој половини 20. па све до прве деценије 21. века карневал је искорачио из сакралног времена и „догађа се“ целе године у већем делу Европе доприносећи развоју културне политике, тј. развоју туризма и културних атракција. Услед вишевековних миграција из старе Европе карневалски спектакл је доживео ерупцију и изван европске културе и цивилизације крајем 19. а нарочито у 20. веку, указује др Весна Марјановић. Пренет на друга подручја, тај образац празновања стопио се са сличним светковинама аутохтоног становништва, посебно у латиноамеричким и афроамеричким културама. У ваневропским културним просторима најпознатији карневали су у Рију, Њу Орлеансу, на Тринидаду и на Куби.

Др Весна Марјановић је ванредни професор на Новој академији уметности Европског универзитета у Београду и начелница Одељења за проучавање народне културе у Етногафском музеју у Београду. Две деценије била је и кустос у Музеју Војводине у Новом Саду за збирке предмета уз обичаје и друштвени живот. Она проучава духовну културу народа и заједница у Србији: народне обичаје, религију, фолклорне одлике и предања, народно глумовање у обредним праксама, визуелну антропологију, као и етнолошке записе у документарном филму. Када је реч о карневалима и маскама, проучава традиционалне маске и ритуале у Србијии и оне у традиционалној култури Европе. Истраживања докторке Марјановић повезана су са утврђивањем функције традиционалне културе у светлу савремених токова друштва.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстори: Момчило Ђурђевић, Влада Ракић и Војислава Вукеља