Дијалог култура 10.11.2013.

Тема: ДИПЛОМАТСКЕ ПРЕПИСКЕ И ИСТОРИЈОГРАФИЈА. СРПСКО-ИТАЛИЈАНСКИ ДИПЛОМАТСКИ ОДНОСИ 1878-1908

Италија је прва земља с којом је Кнежевина Србија успоставила дипломатске односе након што је стекла независност на Берлинском конгресу 1878. Ти односи имају и дубље корене још у времену процеса уједињења Италије када је једновремено Кнежевина Србија узор за своје ослобођење видела у Италији. У време пре стицања независности и у време стицања независности искуства је црпела из тек формиране Уједињене Италије. Јована Иветић, докторанткиња на Универзитету у Фиренци, чија је докторска теза посвећена српско-италијанским дипломатским односима од Берлинског конгреса до анексионе кризе 1908, објашњава: „Чак се Србија тог времена због тога спомињала као Пијемонт балканских народа. Да подсетимо, Пијемонт је у северозападном делу Италије. У времену борби за национално уједињење Италије на челу Пијемонта налазио се владар из династије Савоја који је био владар и Краљевине Сардиније, која је још била позната као Краљевина Пијемонт-Сардинија. У време процеса уједињења 1859-1861. покрајина Пијемонт представљала је центар око којег се ујединила Итаљија. Оно што је мени посебно занимљиво је то да су италијански добровољци за време српских борби за национално ослобођење долазили да помажу Србији“.

У центру пажње наше емисије су дипломатске преписке, самим тим и историјат настанка дипломатских односа, као и ко су биле прве дипломате и шта казују писма.

„Ако говоримо на нивоу дипломатске преписке двеју међународно признатих земаља, онда је прва званична преписка уследила годину дана након стицања независности Кнежевине Србије, успостављањем српског конзулата у Риму и потписивањем конзуларне конвенције са Италијом 28. октобра/9. новембра 1879, мада корени дипломатских односа са Србијом сежу у 1849, у време револуције која је захватила Европу. То је период који можемо дефинисати као време буђења свести о националним државама, када је Италија почела ратове за своје уједињење“. С тим у вези Јована Иветић указује на то да је још 1849. отворено прво представништво у Србији. Био је то конзулат Краљевине Сардиније у Београду. Она каже: „Званично, конзулат је отворен да би се успоставили трговачки и економски односи са Србијом, али у дипломатским круговима се знало да је повод за отварање тог конзулата свакако била планирана међусобна војна сарадња у борбама за национално ослобођење, што је изазвало револт Аустрије и Русије. Први конзул Краљевине Сардиније био је Марчело Черути, рођен у Ђенови, који је дипломатску каријеру започео 1825. У време његовог доласка у Београд унапређен је у конзула прве класе. Његов дипломатски стаж у Вазалној Кнежевини Србији трајао је кратко јер је већ следеће године под притиском Аустрије на Сардску владу конзулат затворен. До поновног отварања конзулата дошло је 1859. када је за конзула постављен Франческо Астенго, који је брзо стекао опште симпатије у кнежевини Србији контактирајући са обичним светом. Сматрао је да Србија и Италија имају сличну судбину.“ Астенго је био први конзул од свих странаца који је добио сва права српког грађанина, приповеда Иветићева и подсећа на то да се Италија ујединила 1861, да је осам година касније отворила конзулат у Србији и да је све до 1879. само Италија имала своје представништво у Србији, а да су се услови за узајамно отварање дипломатских представништава стекли годину дана након што је Србија постала независна 1878.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Тон-мајстор: Момчило Ђурђевић