Дијалог култура 18.03.2012.

Тема: Есеј: ТИМАЈ И ПОСТАНАК И ПОСТОЈАЊЕ У ПЛАТОНОВОЈ ФИЛОЗОФИЈИ ПРИРОДЕ

Дренка Добросављевић, ауторка есеја указује да Платон кроз Тимаја о времену каже: „Када је отац, родивши свет, увидео да се он креће и живи и да је постао светилиште вечних богова, задивио се и сав радостан наумио да га начини још сличнијим узору. А како је узор вечно живо биће то се он потрудио да, колико год је то било могуће, и овај свемир на исти начин таквим доврши. Природа тог живог бића била је, дакле вечита а њу није било могуће у потпуности ускладити са оним што је рођено. Стога је отац наумио да створи некакву покретну слику вечности, па је, уређујући небо, стварао истовремено и слику вечности која траје у једном, вечиту слику која протиче у складу с бројем, а коју смо ми назвали време. Јер, дани и ноћи, месеци и године, пре постанка неба нису постојали, него је отац замислио да они постану у исто време када је састављено небо (…) Време је, дакле, постало с небом да би, родивши се у исто време, у исто време и нестали ако до некаквог њиховог нестанка икада дође, а постало је по узору на вечиту природу да том узору буде колико год је могуће сличније. Узор је, наиме, оно што је током свег времена било, што јесте и што ће бити.“

У дијалогу Тимај и кроз Тимаја, Платон излаже своју филозофију природе и космогонију. „Кажу да је Зенон из Елеје први писао дијалоге. Али, према Фаворину у Успоменама, Аристотел у првој књизи свога дела О песницима тврди да је то био Анаксимен из Стире или Теоса. А ја мислим да Платон који је усавршио овај начин писања треба да добије награду за лепоту и сам проналазак“, пише Диоген Лаертије у делу „Животи и мишљења истакнутих филозофа“, из трећег века пре наше ере, најстаријем сачуваном спису посвећеном биографијама и филозофским учењима до Диогеновог времена. Диоген Лаертије наставља: „Дијалог је говор који се састоји од питања и одговора о неком филозофском или политичком предмету, с одговарајућим поштовањем карактера личности уведених у дијалог и самог квалитета говора. Дијалектика је вештина говора, помоћу које можемо или одбити или утврдити неке поставке питањем и одговором саговорника. Постоје две врсте Платонових дијалога, једна за поучавање, а друга за истраживање. Дијалог за поучавање дели се на две врсте, теоретску и практичну. Теоретски део, опет, дели се на физички и логички, а практични део на етички и политички. И дијалог истраживања има два главна карактера. Један чија је сврха да вежба дух, други да се победи у контроверзи… Познато ми је да неки аутори тврде да се дијалози другачије разликују међу собом, неке од њих називају драматским, друге приповеднима, неке, опет мешаним. Међутим, они су дијалозима дали имена тако да више одговарају позорници, а не филозофији. Дијалог Тимајсе бави природом; Државник, Кратил, Парменид и Софист су делови логике; етику представљају Апологија, Критон, Федон, Федрос, Симпозион…“

Сматра се да је Платон Тимаја написао када је имао седамдест година. То дело је значајно утицало не само на филозофску него и на религиозну мисао. Платон ствара прелазак са чисте дијалектике на науку о природи увођењем неког мита, који је стар колико је стара и религија. То је мит о демијуршком бићу, бићу створитељу, бићу градитељу света. Оно учествује у оба краљевства – у краљевству идеја и краљевству материје. Због тога је способно да у материјални свет утисне облик оног првог света, да састави филзички, материјални свет према слици идеалног света. У Платоновим дијалозима могу се наћи најмање два таква демијуршка бића: душа и Демијург.

Касније ће хришћански платонизам настојати да направи само једно такво биће преко идеје о Христу-Логосу. Бертранд Расел у делу „Историја западне филозофије“ пише да је Платонову космогонију изложену у Тимају Цицерон превео на латински и да је то био једини дијалог који је на Западу био познат у средњем веку. И тада и раније у доба неоплатонизма, он је имао већи утицај него и један други Платонов спис. Расел објашњава: „(По Платону) Оно што је непроменљиво примамо преко мишљења. Пошто свет сазнајемо преко чула, он не може бити вечан и морао га је створити Бог. Пошто је Бог добар, он је свет начинио по обрасцу вечности, а будући да је без злобе, хтео је да све буде што више сличноњему. Бог је желео да све ствари буду добре и да ништа не буде рђаво, уколико је то могуће. И пошто је нашао да цела видљива сфера не мирује, него да се креће на неправилан и неуређен начин, од нереда је створио поредак. Тако… Платонов Бог, за разлику од јудејског и хришћанског Бога, није створио свет из ничега, него је преуредио материјал који је већ постојао (и затим је) ставио интелигенцију у душу, а душу у тело.“

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Марица Јунг