Дијалог култура 08.01.2012.

Тема: ПРОФЕСОР БОГОЉУБ СТАНКОВИЋ – НАУЧНА БИОГРАФИЈА КОЈА ЈЕ И СВЕДОЧАНСТВО ВРЕМЕНА

Повод: Пола века математичког семинара Богољуба Станковића

Професор и академик Богољуб Станковић један је од најзаслужнијих за развој математичких наука на Универзитету у Новом Саду. Његових шест деценија непрекидног научног и педагошког рада, као и стално повезивање са савременим светским токовима, у темељу су Новосадске школе математичке анализе. Професор Станковић унео је модерну математичку анализу у Србију. Математичка анализа је наука о функцијама, она своја изучавања гради у оквиру скупова бесконачних димензија, у оквиру непрекидних процеса који се описују одговарајућим функцијама. Пре пола века основао је математички семинар који и данас води. На семинару новосадски математичари и мултидисциплинарни тимови дискутују и проверавају теоријске поставке и идеје, и тако се стално надограђују. Из њега су поникли многи врсни математичари чији научни допринос такође превазилази границе наше земље. Ретко који семинар у свету је у тако дугом периоду остао виталан. Управо јубилеј семинара и његова успешност која се потврдила кроз многе генерације математичара јесте непосредан повод за ову емисију. Професор Станковић рођен је 1924. године у Ботошу код Зрењанина. Студије математике уписао је у Београду, непосредно после Другог светског рата 1945. године. Дипломирао је 1949. године и одмах је изабран за асистента на Математичком институту Српске академије наука и уметности, где је докторирао 1954. године. Исте године основана је Катедра за математику у Новом Саду и Станковић је постао један од првих њених наставника. Члан Српске академије наука и уметности постао је веома млад, већ са 39 година, 1963. године. За првог председника Војвођанске академије наука и уметности изабран је 1979. године. Његова научна биографија уједно је сведочанство времена. „Ми, када говоримо о математици у Србији, почнемо од Мике Петровића Аласа. Он је остварио своју школу. Дуго у Србији, такорећи, није било друге математике сем Микине школе. Не могу да кажем да није било других значајних математичара, али онај који је створио своју школу то је био Мика Петровић. Друга тако велика личност то је Јован Карамата. И Јова је створио своју школу. Ја сам, ето, један од његових последњих ђака. Почео сам да радим докторску тезу код Јована Карамате. Онда је он отишао из Југославије. Имао је политичких потешкоћа и отишао је у Женеву. И онда је он мени предлагао да идем и браним докторат у Женеви… То је било 1952. године, када ми је он нудио да тако покушамо. Међутим нисам добио никакву стипендију, а нисам могао сам себе да школујем… Онда су ми доделили другога… Тако да ја себе сматрам, иако Карамата није стварно био мој службени ментор, да сам ђак Караматин и да сам један од последњих Караматиних ђака“, присећа се професор Станковић и додаје: „Када сам отишао први пут у Париз, а већ објавио први рад, листао сам да видим ко још то ради. Показало се да то више нико не ради, да је то математика која је преживела. Знао сам да, ако хоћу да идем даље, морам да искочим из онога што се зове класична математика. Тако сам ушао у проблематику уопштених функција. Зато могу да кажем да сам наставио Јову Карамату, али у сасвим другом виђењу математике, у другом облику њеном… Математика има своје токове и ако хоћете да Вас цене, онда морате да се уклопите у те токове. Ако испаднете из тих токова, не можете да доприносите оним што ће неко моћи да користи… Ви знате како је било после Другог светског рата. Нисмо добијали часописе, а часописи су оно преко чега успостављате контакт са токовима математике, тако је уосталом у свим наукама. Онда, прво нису стизали часописи са Запада, онда је дошао однос са Совјетским савезом, па су и Руси прекинули све. Тако, наједном се нађете – јесте, имате професуру, имате могућности да радите, али немате могућности да пратите те токове у математици који су се тада развијали. Доласком у Париз имао сам прилику да видим шта је то што се ради и где смо ми у тим токовима, а друго, у настави у којој сам тамо учествовао, постоји велика традиција и велико знање организовања наставе… “ Емисија је посвећена и животном и научном путу професора Богољуба Станковића, као и његовом доприносту развоју наставе и актуелним научним радовима које остварује, а који су високо признати у свету.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикер: Миодраг Матовић

Тон-мајсторка: Марица Јунг