Дијалог култура 02.10.2011.
Тема: Есеј: ЧОВЕКОВО ПОИМАЊЕ ВРЕМЕНА У ОСВИТ ИСТОРИЈЕ
Уз промишљања о постанку и узроцима природних појава, она о времену и трајању су најдревније апстрактне човекове реминисценције. Ауторка есеја Дренка Добросављевић трага за одговором на питање: у којим хоризонтима су се кретала та промишљања у освит историје? Епоха homo sapiensa стара је преко четрдесет хиљада година. Најдревнији до сада познати трагови о писмености сежу неколико хиљада година у прошлост. Човек је много раније почео да открива како и чиме може да прави средства којима ће обезбеђивати опстанак, да размишља о природним појавама и свету око себе, али и о постанку и апстрактним појмовима као што су време и сопствено трајање у времену. О томе сведоче слике у пећинама, као и ритуални обреди сахрањивања праисторијских људи и тајне мегалитиских споменика, те религије и веровања старих цивилизација. Свест о себи основна је карактеристика људског постојања. Осећај личног идентитета у суштини зависи од сећања. Осећај прошлости могао је настати само када је човек почео свесно да размишља о успоменама. Наш осећај времена, тако, подразумева извесну свест о трајању, а такође и о разликама између прошлости, садашњости и будућности. Разликовање прошлости, садашњости и будућности – једна је од најважнијих менталних способности којом се човек разликује од осталих живих бића. Према резултатима до сада спроведеним истраживањима, за разлику од човека, животиње живе у сталној садашњости. Иако неке поседују неки осећај сећања, немају осећај будућности. Аутор чувеног рада „Природна филозофија времена“ Џералд Џемс Витроу, професор историје и примењене математике на Универзитету у Лондону, једно поглавље посвећује такозвањом људском времену у коме разматра однос времена и разума, праисторијске корене идеје о времену, историјски развој поимања времена, карактеристике перцепције времена и психолошке аспекте садашњости, затим појам сећања и концепт прошлости, као и психолошке аспекте сећања и, коначно, релације између сећања и личног идентитета. Космичко, математичко и биолошко време, који су предмет пажње савремених научних дисциплина, не би били сагледавани да у човеку не постоји перцепција времена, која је најочигледнија у језику и исказивању садашњости, прошлости и будућности и да човек иза себе нема много векова у којима је покушавао да објасни шта је време и да за њега успостави мерне конвенције. У једном другом раду, у књизи „Време кроз историју“ Витроу указује да општи осећај будућности није могао настати све док човек свој ум није систематски применио на решавање проблема будућих збивања и док није почео да размишља о будућим постигнућима. Од тада почиње човеково сврховито деловање. Смењивање природних појава и фаза постало је доказ за драматично тумачење свемира. Природа је сагледавана кроз процес борбе између божанских космичких сила и демонских хаотичних сила. Људи нису били само пуки гледаоци, већ и обавезни да играју активну улогу у помагању да настану жељене појаве, тиме што ће дејствовати у потпуној хармонији са природом. У најдревнијим цивилизацијама наилазимо на човеково промишљање о непосредној вези између његових дела и судбине не само на овом свету, него и у оностраном трајању.
Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић
Музички уредник: Предраг Јовановић
Тон-мајстор: Влада Ракић
Пост-продукција: Марица Јунг