Дијалог култура 26.06.2011.

Тема: НАУКА ЈУЧЕ, ДАНАС, СУТРА – СТО ГОДИНА ОД ОТКРИЋА АТОМСКОГ ЈЕЗГРА

Радерфордово откриће атомског језгра 1911. године једно је од најзначајнијих у историји физике. Оно је продрло у микро свет и отворило пут читавом спектру нових сазнања која су из основа променила знања о свету, а њихова примена увела је човечанство у потпуно нову епоху. Откривен је микро-свет, структура неживе и живе материје, разјашњена тајна живота, докучена дешавања у тренутку и непосредно након Великог праска, као и тајна енергије звезда, али и начин на који је могуће произвести огромне енергије, те примена нуклеарне физике у медицини, у нуклеарним електранама и за производњу нуклеарног оружја. Стогодишњица открића атомског језгра обележена је у целом свету. Научни скуп „100 година од открића атомског језгра“ одржан је на Универзитету у Новом Саду. У Београду, скуп су организовали Српска академија наука и уметности, Универзитет у Београду, Универзитет у Новом Саду и Институт Винча. У овом издању „Дијалога култура“ Радио Новог Сада, у првом и другом блоку емисије, чућемо како је дошло до открића атомског језгра, које је сто хиљада пута мање него што је атом, једна тачка готово без димензија, те како је устоличена квантна механика, теорија микро света и како је текао даљи развој науке, посебно у области хемије, биологије и нуклеарне физике, остављајући еволуцију нуклеарне астрофизике и физике елементарних честица за неку од наредних емисија. Најширу јавност посебно интересује примена нуклеарне физике у медицини и у области производње енергија и томе ће бити посвећен трећи и четврти блок. У најави издвајамо конструкционе проблеме нуклеарних електрана за које се очекује да ће бити решени у актуелној четвртој генерацији и за које се очекује да буду потпуно безбедне. Зашто су оне још изузетно важне за човечанство налазимо у излагању проф. др Ивана Аничина на ПМФ-а у Новом Саду, који је, између осталог подсетио да је наше доба названо атомским добом средином прошлога века када су произведене и бачене две атомске бомбе на Хирошиму и Нагасаки. „Плутонијума 239 је довољно 5 килограма за једну атомску бомбу… Плутонијума је произведено две хиљаде тона. Постоји и неколико хиљада тона урана 235 сепарисаног из природе… и да не делимо то са пет кила да знате колико има ту бомби de facto… И те бомбе седе и чекају да неко ‘одлепи’ што би рекла деца данас и да се то употреби. Током историје човечанства, оно је ‘одлепљивало’ у веома много наврата. Нема никаквог разлога да не мислимо да неће опет. Једини начин да постојеће хиљаде тона нуклеарног експлозива не оду у бомбе је да сагоре у контролисаној ланчаној фисији. Контролисана ланчана фисија се одвија у нуклеарним реакторима… Зашта служе реактори? Служе рецимо за производњу радиоизотопа који се користе у нуклеарној медицини и индустрији, служе, на пример, и за пропулзију великих пловила. Велики бродови који су осуђени да дуго плове без додавања горива, сви су на нуклеарни погон. Сегмент у којима је нуклеарни реактор срце целог постројења је фисаона нуклеарна енергетика. Нуклеарни реактор служи као пећ. Уместо да бацате угаљ унутра или да сагоревате мазут или друго гориво, ту се одвија контролисана ланчана реакција. До данас је три генерација нуклеарних реактора развијено. Свака следећа генерација била је конструисана са једним фактором сигурности више. У току је развој четврте генерације која би требало да буде пасивно сигурна, што значи да није потребна никаква активна контрола да бисте регулисали рад реактора, него да је принцип рада реактора такав да он сам по себи никада не може да подивља. Та четврта генерација предвиђа се 2030. године и то ће значити велики помак у нуклеарној енергетици. Јесте да су се десили Фокушима и Чернобил, али ипак… нуклеарне електране једине су способне да корисно сагоре и униште неколико хиљада тона плутонијума и урана 5 и да то никада не треба заборавити. Ако мислимо да се решимо те страшне опасности која се надвила над човечанство у виду нуклеарног оружја, не постоји нико други ко то може да уништи осим нуклеарних електрана, закључио је професор доктор Иван Аничин“.

Уредница и ауторка: Дренка Добросављевић

Музички уредник: Предраг Јовановић

Спикерка: Јадранка Митић

Теренски сниматељи: Борис Ђуранин и Горан Ковачевић

Тон-мајстор: Влада Ракић